Први велики рат у Европи и Срби

06/03/2020

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

Друга германска царевина Аустроугарска, иако мултиетничка и мултиконфесионална,  са старим ореолом велике силе, и скоро хиљадугодишњим континуитетом постојања, ни мало није заостајала у својим расистичким мржњама према Словенима ( иако је добар део словенског живља чинио корпус њених држављана) а особито према Србима. То расистичко дивљање по српској земљи добило је најекстремније форме испољавања. Ратни сукоб био је одлична прилика да се у конкретним условима експлицира сав нагомилани расни бес и мржња према Србима. О томе Анри Барби сведочи: „Изгледа да је једини објекат аустријске војске био – уништење, и она је почела свој уништитељски посао још од самог уласка у Србију. Каквим су се окрутностима, каквим су се пакленим оргијама војници предавали. Колико сам само пута остао скамењен од ужаса пред резултатом убилачког пијанства, пожарима или садизмом тих војника који припадају једној великој земљи, поносној на своју цивилизованост. Оно што је хтела Аустрија, велика и моћна нација, која се бацила на мали народ, било је то да уништи Србију обећавајући себи да ће то чинити систематски, огњем и мачем, затирањем и паљењем градова и села, али и тамањењем, масакром над српским народом.“[1] Овде није било речи само о  обичном освајачком рату за територије. Није било речи ни о хладно прорачунатој геополитичкој игри која доноси нове поседе на Балкану. Овде је било пре свега речи о патолошкој и болесној мржњи према једној малој нацији, једној великој хришћанској конфесији и свеукупној словенској групи народа која је у њиховим визијама и плановима имала нестати са лица земље. То се јасно види и у ставу аустроугарског министра спољних послова грофа Леополда фон Берхтолда, који је сматрао да његова земља може опстати само ако потпуно уништи Србију, војно, политички, и државно. План је био прост – Србија више не сме да постоји. „…Он није желео (како је желео Кајзер) вазалну Србију: желео је да Србије у опште више не буде.“

Парадоксалност и апоричност одређених историјских догађаја понекад достижу своју кулминацију у низу погрешних или апсурдних политичких потеза. Један од великих апсурда је све што се дешавало у вези са убиством престолонаследника Франца Фердинанда, али и оним што је уследило после атентата. Узет као формални повод и добар изговор за почетак рата, овај атентат ће на врло јасан начин показати како се тзв. силе историје понекад поигравају са људима и временима мењајући смисао и резултат њихових намера и акција. Један од великих апсурда свакако лежи у чињеници што је убиство Ф. Фердинада покренуло таласе великог оружаног насиља, а да је он сам био један о најгорљивијих заговорника спречавања ратних сукоба и залагања за мирно решење. „Аустријски министар иностраних послова, Берхтолд, рекао је Конраду: Престолонаследник је у потпуности за мир. (…) За неразумевање Франца Фердинанда, међутим, није било разлога. Он је и говорио и делао у правцу постизања мира.“

Ф. Фердинанд је био прилично непопуларна личност у оба дела своје државе, у Аустрији  по мишљењу двора због женидбе погрешном особом, а у Угарској због отвореног антиугарског става, што ће касније у поводу убиства неомиљеног брачног пара проузроковати прилично хладне реакције како високих војних и политичких кругова тако и самог грађанства. Франц Фердинанд је, стицајем одређених околности ( сумња на намерно излагање атентату од стране безбедоносних служби Немачке и Аустрије), у ствари постао прва жртва овог великог сукоба упркос отвореном залагању за мир и избегавања ратног решења са Србијом. Ф. Фердинанд се „…годину за годином супротстављао плановима за рат против Србије и конфронтације са Русијом,(…) чије је убиство Беч цинично злоупотребио да би започео баш онај рат коме се надвојвода тако ватрено противио.“  Жртва је, такође, био и наш Гарвило Принцип, чије је свесно жртвовање за ослобођење своје земље од Аустроугарске окупације, искоришћено и злоупотребљено као повод за отпочињање рата са Србијом. Принципов херојски чин у његовим плановима сигурно није имао никаквих других конотација осим свесног жртвовања за циљеве националног ослобођења. Принцип није могао знати да ће то бити изговор за акте агресије на Србију и изазивање великог рата, који су уследили. Потпуно апсурдно, на крају је испало да су обојица учесника овог судбоносног историјског догађаја били злоупотребљени од стране агресивних пропагатора рата за постизање својих деструктивних циљева и интереса. „Али , исто тако, скоро сви се слажу и да ово убиство није било узрок, него само повод да у први мах Балкан, за њим Европа, а онда и читав свет узме оружје у руке.“ То само још једном недвосмилено потврђује сву бесмисленост оних покушаја ревизије историје овога периода, који без икаквог реалног утемељења кривицу за избијање Великог рата покушавају да пребаце на српску страну. О томе сведоче и следеће речи Дејвида Фромкина: „Сви су сматрали да је немогуће да десетине милиона људи изгуби животе само зато што су животе изгубили један муж и његова жена, двоје људи за које већина света никада није чула.“Узроци за овај рат, дакле, били су у пољу личних одлука и амбиција војних, политичких и владарских интереса двају германских империја.

Сабирајући  наведене чињенице, сматрамо де је коначна оцена Дејвида Фромкина о стварним разлозима за избијање рата тог лета 1914. године лежао поред свих други релевантних фактора у чињеници да је немачки политички, а још више војни, врх желео да искористи повољни стицај околности који је настао после сарајевског атентата, за реализацију њихових планова да се дуго очекивани сукоб са Русијом (и њеном савезницом Француском) изведе у том најповољнијем тренутку. Користећи отворену намеру Аустроугарске да се коначно војно и политички разрачуна са Србијом, немачко вођство манипулише ове намере у циљу преусмеравања будућих ратних догађаја у правцу судбоносног рата са Русијом и Француском у који није желела, а ни смела да пође без отворене и јасне војне подршке двојне монархије.

Фромкин, наиме, сматра да забуну истраживачима који истражују узроке Првог светског рата прави чињеница која се није одмах дала назрети у перцепцији овог епохалног догађаја. Можда је и његова величина и значај допринела да се у послератним рецепцијама није одмах јасно видела чињеница да је у његовом почетку било заправо речи о два рата који ће се касније стопити у један и из европских оквира прерасти у велики светски сукоб. Фромкин истиче чињеницу де је реч о два рата, један који је Аустроугарска вођена својим интересима повела против Србије у намери да је потпуно уништи и други рат који је Немачка повела против Русије и њене савезнице Француске објавивши рат Русији, 1. августа 1914. године.  Ова ће се два рата касније, а нарочито после пропасти ратне кампање коју је двојна монархија повела против Србије, практично стопити у један, јер је немачко војно вођство преузело потпуну контролу будућих ратних догађа сматрајући да је војни врх Аустроугарске после војног дебакла у Србији неспособан да даље води ратна дејства. Показало се тако да су одлуку о отпочињању ратних сукоба донели пре свега високи војни и политички фактори две царевине мотивисани основном потребом да сачувају свој политички, економски и војни значај а у случају повољних ратних исхода за њих да то искористе за даља империјална проширења своје моћи. На срећу великог дела човечанства њихови ратни циљеви нису се остварили. Али, нажалост, јесу планови да се Србија окупира и на њеној територији почине стравични масовни злочини као изливи националне и расне мржње, и малигних геополитичких интереса империје за територијалним проширењем на југоисток. О том стравичном и злочиначком бестијању по Србији најбољи и најнепристраснији сведок био је др Арчибалд Рајс, швајцарски лекар и ферензичар.

Очигледно европској јавности није било појмљиво да се војска државе, чији се један део сматрао центром европске културе, а други земљом којом и даље управљају старе аристократске породице и где се војничка част нарочито наглашава, може већ у првим данима рата представити као војска пљачкаша и убица жена и деце. На српске вапаје због убијених цивила, јавност, пре свега неутралних земаља, остала је скептична. Многи су се и даље сећали извештаја Карнегијеве комисије која је и поред многих мањкавости, Србе и Грке опружила за ратне злочине. Стога је у Србији брзо донета одлука да се пронађе личност у чију се реч на Западу верује и чија компетентност не може бити доведена у сумњу. Одлука је пала на Арчибалда Рајса, професора универзитета, познатог криминолога и грађанина неутралне Швајцарске. Колико је владало добро мишљење о инвазионој војсци и колико су биле јаке предрасуде према Србији сведочи нам и мишљење самог Рајса. И поред тога што је позван од стране српске владе да испита злочине на њеној територији, он није био „уверен у оправданост српских оптужби.”

Арчибалд Рајс, као професор универзитета, своје научно интересовање испољио је за примену фотографије у криминалистици и судству, пионирску област коју је специјализовао у Паризу. Управо је из те области објавио књигу „Судска фотографија”, која му је у стручним и научним круговима донела велики углед. Пошто је у Лозани основао Институт за техничку полицију и криминалистику, који је отворен 1909. године, објавио је део свог „Приручника техничке полиције.” И нарочито од тада, многе владе га позивају као експерта за криминалистику да помогне у обезбеђењу банака и да својим стручним саветима унапреди рад судства.

У првом допису из Србије за „Gazette de Lausanne под насловом „Код аустријских заробљеника” описао је максимално коректан поступак српских власти према аустријским војницима и официрима у Нишу. Пошто је Србију приказао као државу која поштује међународно ратно право, у другом тексту од 19. октобра обрушио се на војску Двојне монархије. Наиме, у маниру научника и форензичара доказао је да инвазионе трупе користе експлозивна зрна која нису дозвољена правилима рата, јер задају много веће повреде од обичне муниције. Као да је своје читаоце постепено припремао за много шокантније вести из Србије. У тексту од 24. новембра, наводи исцрпне статистичке податке о жртвама аустријских злочина у Мачви: „Ни деца најмлађег узраста нису била поштеђена. У гробницама сам пронашао тела деце која нису имала више од 2 – 3 године.“

Реч Арчибалда Рајса је много снажније и јасније одјекивала светом од аустроугарске и немачке пропаганде која је Србе представљала као балканске варваре. Након директних оптужби које је уверљиво доказао и објавио у листу „Gazette de Lausanne”, Аустријанци више нису могли да порекну масакре над цивилима, али су се правдали изјавом да је егзекуција цивила постала неопходна због непријатељског држања становништва, које су оптужили да је активно учествовало у војним операцијама. Рајс је одмах реаговао и ово гнусно оправдање обесмислио изнетим доказима и логичним аргументима. Наиме, међу жртвама је било 82 деце млађе од десет година, самим тим, није могуће претпоставити да су и они могли користити ватрено оружје. Затим, пошто члан 50 Хашке конвенције забрањује колективно кажњавање због поступака појединаца, масовне егзекуције цивилног становништва представљале су класичан ратни злочин.

У набрајању заслужних људи за пробијање истине о Србији у Првом светском рату, а особито у његовим првим месецима, у свет, никако не смемо заборавити на холандског хирурга Аријуса Ван Тинховена, који је чак и пре самог доктора Рајса, први као значајни медицински радник и стручњак посведочио о ратним злочинима и злоделима аустро-угарских окупационих снага. У својој књизи „Страхоте рата у Србији, дневник ратног хирурга” Тинховен недвосмислено јасно сведочи: „Аустријске трупе, углавном састављене од Хрвата, Мађара, Чеха и Пољака, током повлачења су на све стране уништавале, убијале, пљачкале и скрнавиле жене и децу – ужасно.” Даље напомиње: „Касније је у Србију дошао Р.А. Рајс, професор Универзитета у Лозани, да би обавио подробнију истрагу о овим страхотама.”

Многи историчари сматрају да је Први светски рат представљао само увод у много жешћи конфликт. „Тај се рат није завршио чином формалне капитулације Централних сила, већ је на директан начин експлициран у свом другом светском наставку, који ће доћи врло брзо, непуне три деценије после последњих плотуна Првог великог рата. И не само то, поједини историчари, попут Стивена Е. Милера и Шон М. Лин Џонса, сматрају да период у међународним односима који ми данас третирамо као еру постхладноратовског поретка моћи, много боље дефинише појам ера после Првог светског рата.” И поред тога што је, како каже Хобсбаум, био заједно са Другим светским ратом епизода у покољу без паралела, Први светски рат имао је сопствена обележја, умногоме различита. Једна од можда најважнијих одлика јесте другачији, знатно хуманији однос према цивилном становништву. Ипак, тотални рат који је био тако карактеристичан за нацистичку Немачку, своју премијеру доживео је у првој години Првог светског рата у Србији. Тако да, „Извештај” Арчибалда Рајса представља веома важан историјски извештај за историју злочиначког аспекта Великог рата.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1]  Анри Барби у зборнику Распеће Србије (2014)  Итака, Београд, приредио, Дамјановић Р. , стр.72.

[2]  Фромкин Д. стр. 261

[3]  исто. стр. 95.

[4] исто. стр 273.

[5]  исто, стр. 15.

[6][6] Милутин Тасић, Велики пријатељи Срба, Београд, 2001, 66

[7] Слађана Бојковић, Уместо биографије Арчибалда Рајса, Огледало Арчибалда Рајса, Крагујевац, 2008, 120

[8] Арчибалд Рајс, Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта, Београд, 2014, 15

[9] Исто

[10] Аечибалд Рајс, Аустроугарска зверства, 146

[11] Аријус Ван Тинховен, Страхоте рата у Србији, Утопија, Београд, 2005, стр. 15.

[12] Исто, стр.17.

[13] Љубиша Деспотовић, Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци, стр.8.

[14] Ерик Хобсбаум, Доба екстрема, Београд, 2002, 45

[15] Види: Зденко Левентал, (1993) Р.А. Рајс – Швајцарац на Кајмакчалану, Дечије новине, Горњи Милановац

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања