Propast Vizantije iz ugla arhimandrita Tihona Ševkunova

28/11/2018

Propast Vizantije iz ugla arhimandrita Tihona Ševkunova

 

Autor: Milovan Balaban

Film napravljen o propasti Vizantijskog carstva od strane Arhimandrita Tihona Ševkunova, omogućuje jedan novi uvid na probleme i uzroke propasti sa kojima je bila suočena najveća pravoslavna imperija u dosadašnjoj istoriji. U filmu je demonstrirana velika istorijska lekcija modernim rečnikom sa savremenim pristupom današnjem čoveku. Ovaj film deluje kao otkrovenje jednog zaboravljenog i dalekog vremena.

Film u kojem se prikazuje propast velike pravoslavne carevine deluje savremeno. U njemu svako može da prepozna, posmatrajući uzroke propasti romejskog carstva i priču o slabljenju današnjih pravoslavnih naroda i država. Iako film po rečima autora ima za cilj da prikaže sličnosti istorijskog izazova između savremene Rusije i Vizantije jedna od mogućih pouka se može odnositi na balkanske narode koje je zadesila sudbina slična vizantijskoj – unutrašnje slabljenje s jedne i dominantan uticaj zapada sa druge. Prateći genezu problema sa kojim se suočavala vizantijska imperija svi balkanski pravoslavni narodi mogu da nađu sebe u ovoj priči te izvuku korisne pouke.

Film nikako nije antizapadni, on teži da prikaže zapadnu civilizaciju onakvom kakva jeste, ili onakvom kako se percepira iz autentičnog ruskog ugla. Strategiju Zapada sa ciljem ovladavanja vizantijskim društvom i otvoreno neprijateljstvo prema njoj se ne mogu pravdati današnjim sa Zapada forsiranim „legitimnim nacionalnim interesima”. Lažna je dilema da li materijalni i strateški interesi opravdavaju ratove i zločine. No problem je mnogo kompleksniji. Čini se da je otac Tihon želeo da ukaže na prirodu zapadne civilizacije koja je agresivna, destruktivna i teži neprekidnoj ekspanziji.

Kada se kaže u filmu da je agresivna ekonomska politika zapadnih naroda nastala kao produžetak njihove ratne agresije, u čijoj je osnovi žudnja za materijalnim, tu se ne daje nikakav legitimitet navodnim interesima zapadnih država. Oni su (interesi) ispoljavani kroz najsuroviju agresivnost pa je teško govoriti o njihovom „legitimitetu” kako se govori u nekim tekstovima koji su pisani na temu ovog filma. Ovo ne znači ni da autor osuđuje Zapad za propast carstva, šta više on kao glavnog vinovnika propasti imperije vidi korumpiranu, dekadentnu i materijalnim duhom opčinjenu vizantijsku elitu. Da je ovo tako potvrđuju i reči oca Tihona. Po njemu je zapadni duh rezultat sjedinjenja grabeži i genijalnog naučnog i ekonomskog stvaranja. Da li je to dobro ili ne drugo je pitanje kaže on. Dakle kvalifikacija Zapada, iako kroz film može da se nazire (kroz poruku „budimo oprezni zapad nije onakav kakav se predstavlja”), nije nešto čemu se pridaje ključni značaj za propast imperije.

Autor ovakav pristup pokazuje u čitavom filmu. Njemu je propast carevine skopčana prvenstveno sa odstupanjem od tradicije i pozitivnog istorijskog iskustva vizantijske elite, pre svega odstupanjem od modela jake i centralizovane države što se odražavalo na pad vizantijske ekonomije i sveopšte slabljenje imperije. Kao rezultat tog odstupanja (prvenstveno elite ali i naroda) imperija se suočavala sa nizom problema koji su proisticali iz glavnog „prvorodnog greha” a nisu mogli biti rešeni. Šta više, svakim pokušajem njihovog rešenja oni su postajali sve veći. Uzaludni pokušaji izlaska iz krize rezultirali su sve većim uplitanjem Zapada koje je opet imalo za rezultat fatalne posledice po ekonomsku stabilnost carevine. Vizantijska elita što iz neznanja što iz gramzivosti, počela je da pravi sudbonosne greške koje su bile nezamislive u ranijim vekovima. Ekonomija, resursi, filosofija, nauka, vaspitanje omladine sve je postepeno na upražnjeno mesto vizantijske duhovnosti prepušteno zapadnim iskustvima i modelima što je delovalo razarajuće na romejski nacionalni duh i državni organizam. Rezultat toga je bilo dugotrajno i ponižavajuće propadanje koje se završilo konačnim padom nablistavije dotadašnje imperije.

Značaj vizantijske civilizacije i doprinos Romeja savremenom svetu se može učitavati po više osnova. U Vizantiji je stvoren pravni sistem izgrađen na temeljima rimskog prava. U romejskom carstvu je prvi put u istoriji stvoren sistem školskog i visokog obrazovanja, prvi univerzitet je osnovan u V veku. Savremena diplomatija sa svim svojim pravilima i principima ponašanja formirala se u Vizantiji. Ono što je takođe jako bitno, a što Otac Tihon naglašava je stabilan finansijski sistem, koji je trajao bezmalo hiljadu godina, odnosno skoro do prvog pada Carigrada 1204. I na kraju ono najbitnije. Vizantijska civilizacija, odnosno opravoslavljena helenska kulturološko-duhovna sfera je imala kapacitet da kroz napade mnogih jeresi odbrani izvornu pravoslavnu veru, formira i istraje na pravoslavnim dogmatima, sačuvavši tako i savremenom svetu neokrnjeno i spasonosno Božije otkrovenje dato čoveku.

Kako bi pojasnili sam film zadržaćemo se na tri tačke gore navedenog. Na finansijama, državnom uređenju i objašnjenju vizantijskog pravoslavlja. U ova tri stuba je bila i snaga, ali i uzrok kasnije propasti imperije. Vizantija je, kao što je rečeno, imala najstabilniju ekonomiju u čijoj je osnovi bila jasna monetarna politika. Vizantijski solidus/nomizma/perper je bio najdugovečniji stabilni i konvertibilni novac u svetskoj istoriji. Dugovečnost Vizantije se zasnivala na trajnom, iako skromnom, rastu privrede koja je bila diversifikovana. Drugi stub je bila dobro organizovana državna uprava čija se osnovna i permanentna karakteristika sastojala u jakom centralizmu. Centralizam je činio državu jedinstvenom i dugo vremena sprečavao centrifugalne sile, odnosno jake magnatske porodice da prisvajanjem materijalnih resursa ovladaju državom i ugroze njen opstanak. Kada su one ojačale, Vizantija je postepenom predajom resursa strancima počela polako da propada što se i završilo padom imperije.

U Vizantiji je monetarna politika, baš usled jake centralizacije, bila čvrsto u rukama države. Jedino je država mogla da kuje novac i on je imao realnu podlogu. U imperiji se nikada nije razvijo bankarski sistem, karakterističan za Zapad, sa zelenaškim modelom zgrtanja novca od kamata i kreiranjem istog od strane bankara praktično iz ničega. Dakle nikada se nije razvio model bankarskog ekonomskog poslovanja koji je i danas dominantan na Zapadu. U imperiji je zlatni novac bio osnovni novac. Srebrnog novca je bilo malo, a bakarni se obilato kovao za potrebe lokalnog sitnog prometa. Usled gore navedenog kovani novac je u celoj istoriji Vizantije predstavljao osnovnu sustancu novčane mase. Bankarskog novca praktično nije bilo jer vizantijski bankari nisu razvili bankarstvo do nivoa bankarskog kreiranja novca što je bila praksa Zapada, naročito od pada Vizantije, a što se, inače, pojavilo u muslimanskim zemljama već tokom X veka.

Za razliku od zapadnih zemalja koje su u to vreme bile feudalne, Vizantija je imala državno uređenje koje se zasnivalo na slobodnim ljudima koji su u većini bili seljaci sa sitnim posedima dok su u gradovima živeli građani raznih profesija. Za državu je seljački stalež bio najznačajniji zato što je porez seljaka predstavljao najvažniji državni prihod i zato što su seljaci činili glavninu narodne vojske. Tek od kraja XI veka u Vizantiji počinje već spominjani proces feudalizacije, preovladavanjem krupnih imanja sa zavisnim seljacima – paricima, koji će imati niz negativnih efekata na stabilnost države i njene valute.

Prvi vizantijski zlatnik, solidus je počeo da se kuje oko 310. godine. Imperator Konstantin je iskovao zlatnik čija je težina iznosila 4,55 grama sa finoćom kovanja od 98%. On svoju finoću i vrednost nije apsolutno menjao sve do 914. godine. To znači da je vizantijski zlatnik bio apsolutno stabilan punih 600 godina. Prvo, ali krajnje neznatno kvarenje desilo se 914., tako da u periodu 914-1041. godine, solidusu/ nomizmi je smanjena finoća sa 94,4% na 90,0%. Ovo malo, neznatno kvarenje odvijalo se u  periodu od 130 godina, tako da se može zaključiti da je ukupna stabilnost solidusa trajala oko 730 godina. Ovo je garantovalo status vizantijskog novca kao svetske monete, a fiskalna ravnoteža kreirana od strane centralizovane države je dodatno obezbeđivala snagu Vizantije kao države uprkos neretko neuspešnim ratovima, najčešće sa muslimanima na istoku.

Princip monetarne stabilnosti se toliko poštovao u Vizantiji i toliko se držalo do njega da je unošen u krivični zakon. Kazna za kršenje, odnosno za krivotvorenje, je bila spaljivanje na lomači. Svi i rani, ali i kasniji vizantijski zakoni su garantovali stabilnost vrednosti solidusa propisivanjem njegove kovničke stope kao i njegov status zakonskog sredstva plaćanja. Kazna spaljivanja na lomači je od osmog veka preimenovana u kaznu odsecanja ruke, što je jedva blaža mera. Stabilnost je učinila vizantijsku valutu međunarodnom, a solidus je od četvrtog veka stigao u Severnu Evropu, Donju Saksoniju, Dansku, Južnu Poljsku, Severnu Ukrajinu i Transilvaniju a tokom petog i šestog veka i na obale i ostrva Baltičkog mora.

Međutim krajem XI veka pristupilo se kvarenju. Monetarnu krizu je 1092. prekinuo car Aleksije Komnin. On je u monetarni sistem uveo novi, nešto slabiji, zlatnik koji je dobio naziv perper. Monetarna kriza, međutim, nije izbacila vizantijski zlatnik iz međunarodne upotrebe jer je novi zlatnik perper zadržao unutrašnju vrednost, tj. sadržaj zlata, sve do pred kraj 12. veka. Proces opadanja uloge perpera kao svetskog novca započet je krajem 12. veka da bi vremenom to opadanje bilo sve snažnije usled kvarenja novca koji je u međuvremnu postao gotovo stoprocentno srebrni. U 14. veku je Vizantija postala država drugog reda sa velikim finansijskim problemima zbog kojih je u promet puštala sve slabiji kovani novac, dok su primat preuzele italijanske finansijske oligarhije Venecija i Đenova, koje su se i razvijale dobrim delom na opljačkanom plenu iz Carigrada posle krstaškog rata i osvajanja Carigrada 1204. Vizantijski novac je doživeo praktično svoj kraj nakon pritužbi koje su Venecijanci 1303. uputili caru Andriniku o defektnim carskim perperima koji su stigli u Veneciju.

Glavni uzrok kvarenja novca je bio proces feudalizacije koji je krajem XI veka dobio ogromne razmere, da bi se završio u vreme dinastije Anđela definitivnom pobedom feudalaca nad centralnom vlašću. Zahtevi feudalaca za dodelom zemljišta, privilegija, fiskalnog i sudskog imuniteta i pronija (koje su državu vodile u najamničku vojsku), drastično su smanjivali državne prihode i povećavali njene rashode. Država je nastojala da ovaj jaz nadomesti povećavanjem poreza i raznim drugim merama. Sve ove mere su bile bezuspešne jer je procesom feudalizacije država gubila glavne poreske obveznike – slobodne seljake koji su se pretvarali u kmetove. Obaveze, pak, kmetova (novčane, naturalne i radne) nisu više pripadale državi već feudalcu i to u celini ako su feudalci raspolagali potpunim fiskalnim imunitetom. Otuda je država sve češće posezala za kvarenjem novca kao preostalom načinu pokrića nedostajućih javnih prihoda što je na kraju dovelo i do propasti perpera kao svetskog novca. Prema tome, društveni proces feudalizacije a ne slabljenje privrede, stvarao je vizantijskoj državi problem održavanja fiskalne ravnoteže i monetarne stabilnosti pa se zato feudalizacija može smatrati krajnjim uzrokom propasti perpera kao domaće i međunarodne valute.

Gore navedena objašnjenja su potrebna kako bi se videlo da je uzimajući sve ovo u obzir arhimandrit Tihon pratio pad imperije. Genezu propadanja carstva on počinje da prati od smrti cara Vasilija velikog 1025. Korupcija kojoj je Vasilije stao na put nekada i surovim obračunima sa vizantijskim „tajkunima” dobila je šansu da se razmahne pod njegovim naslednicima. Tokom čitavog XI veka carstvo je traćilo ogromno bogatstvo koje je Vasilije ostavio u posebno prikupljanom stabilizacionom fondu. Korupcija i želja za lagodnim životom je menjala dotadašnji sistem vrednosti vizantijske elite. Što je još veća nevolja ona je opasnije podrivala temelje na kojima je egzistirala carevina.

Zahvaćena korupcijom elita je menjala svest isisavanjem tradicionalnog duha te je dolazilo do dezorijentacije društva što se štetno odražavalo na vođenje države, kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu. Imperija koja je nekada vešto koristila animozitete varvarskih naroda i usmeravala ih u svoju korist sve više je postavljala temelje da sama postane žrtva vlastitih poroka i intriga. Dominantna težnja dela “tajkunizirane” elite za materijalnim sticanjima velikih bogatstava zaklonila je vidik spoljnopolitičkoj strategiji vođenoj u prethodnim vekovima. Usled toga u vođenju državom sve su više preovladavali površnost, naivnost i dezorijentisanost pogotovu kada je u pitanju odnos prema Zapadu.

Nesposobnost careva i vodećih državnih funkcionera da definišu spasonosnu strategiju u najmanju ruku začuđuje kada se ima u vidu da su imali najbogatije istorijsko iskustvo i izuzetno obrazovanu elitu. Saborni duh oličen u crkvi i državi kao stubovima romejskog organizma postepeno je krunjen sve izraženijim materijalnim individualističkim stremljenjima ključnih članova elite koja je potpore svojih životnih stavova sve više nalazila u katoličkom Zapadu. Ovo je bilo fatalno za imperiju. Individualistički egoistični duh, čiji se koren nalazio u feudalizaciji imperije ka rezultatu sve izraženije pohlepe vizantijskih magnata, potpomognut svesno sa Zapada, je kao mikrob razarao sve što je zdravo i postepeno zahvatao jedan po jedan segment života dok nije gotovo potpuno razorio i carstvo i njegove žitelje.

Kada je ovo postalo potpuno vidljivo bilo je kasno. No ono se moglo nazreti već u vreme krstaških ratova. U tom periodu, dakle tokom 12. veka, počela je postepena predaja nacionalnih resursa zapadnjacima (kao rezultat prevlasti veleposednika i povlačenja države kao superiornog zastupnika romejske ekonomije, finansija, kulture, učenosti ali i pravoslavnog duha), prvenstveno ekonomije u ruke italijanskim republikama Veneciji i Đenovi. Tada je dopušteno da država izgubi kontrolu nad finansijama. Kontrola nad trgovinom u moreuzima koja je bila vazda u rukama države kao garant punjenja državnog budžeta, prešla je u ruke pojedinaca, i to stranaca. Ovim je najveći izvor državne sigurnosti predat u ruke zapadnjacima. Sledilo je prepuštanje ekonomskih i trgovinskih resursa što je izazvalo propadanje domaćih preduzimača. Carigrad je bio preplavljen stranom robom, ali od koje su profit izvlačili strani ulagači. Ovo je sve više rezultiralo isisavanjem državnog bogatstva i osiromašenjem naroda te slabljenjem imperije. Kada su Vizantinci shvatili kuda vodi ovakva politika nacionalizovali su većinu zapadnog kapitala što je izazvalo Veneciju da plati krstaše koji su došli pred Carigrad 1204. zauzeli ga i divljački opljačkali.

Još jedan stub dugotrajnosti i stabilnosti Vizantije treba pomenuti. Možda zato što je on bio najznačajniji za imperiju. Vizantija je svoj smisao najviše crpila u pravoslavlju. Rimski univerzalizam je dobio svoju duhovnu nadogradnju u pravoslavnom vaseljenskom poimanju sveta. Vizantija je bila nosilac tog duha i otuda nije čudno da je iz ove civilizacijsko-duhovne misije i došlo do pojave patrijarha Fotija, Ćirila, Metodija i drugih učenih misionara koji su među Slovenima proširili hrišćansku veru, opismenili necivilizovane svoje susede i uveli ih u red kulturnih naroda. Ili još više, u red naroda koji čine duhovno izabranje novog Izrailja, što je Hristova crkva.

Sve to je moglo da se dogodi posle turbulentnih iskušenja kojima je bila izložena pravoslavna vera, a koja su bila dogmatski precizno definisana u imperiji zakazivanjem sedam vaseljenskih sabora. Sve devijacije i svi negativni uplivi na čistu veru, na nekrnjeno otkrovenje, do kog su Romeji najviše držali, dolazili su, što od unutrašnjih negativnih duhovnih strujanja u vizantijskom društvu što od upliva stranih, naročito islamskih uticaja. Sa svim iskušenjima se vizantijska duhovna elita izborila, uprkos turbulencijama koje su nekada i više decenija potresale državu, formiravši dogmatski sitem i očuvavši neokrnjene osnove hrišćanske vere.

Međutim posle pada Carigrada i njegovog obnavljanja 1261., kada je imperija samo podsećala na nekadašnji svoj sjaj, vizantijska elita je, brinuvši više o opstanku nego o svojim duhovnim temeljima i istorijskoj misiji, sve više zanemarivala krucijalne osnove na kojima je imperija počivala. Vremenom je, kako to obično biva za njom krenuo i narod koji je osnovu svega do tad nalazio u pravoslavlju. U to vreme, a naročito posle najsnažnijeg udarca u vidu sklapanja Lionske unije kojom se Vizantija duhovno potčinila papi, narod, izgubivši tim udarcem smisao postojanja, se počeo okretati svetovnim filosofijama, okultističkim kultovima, raznim astrologijama i mističnim sektama. Omladinu koja je sazrevala gotovo da nije imao ko da vaspitava. Pod uplivom Zapada i zapadnog novca (pošto je Vizantija jako malo imala svog) stvarane su ideološke grupacije koje su rešenje problema tražile opet van Vizantijske tradicije. Tu i tamo su se javljali intelektualci i duhovnici koji su pokušali da alarmiraju elitu i narod ali njihov glas je ostajao „glas vapajućeg u pustinji”.

Iako je stub imperije u prošlosti bilo pravoslavlje, arhimandrit Tihon naglašava da je pod uticajem malih etnički homogenih italijanskih republika u carstvu tada počeo da glavu diže grčki nacionalni duh potkopavajući sigurnosne temelje na kojima je država vekovima počivala. Njegov rezultat je bio animozitet Grka spram ostalih carskih podanika, ali i netrpeljivost Jermena Slovena i drugih prema Grcima. Oduševljeni za pohvale koje su stizale sa Zapada koji je bio na početku epohe oživljavanja antičkih grčkih vrednosti (renesansa) Grci (intelektualci) su naivno poverovali u iskrenost zapadnjačkih osećanja. Ono što su dobijali bilo je samo prezrenje i potcenjivanje zapadnih naroda koji u svojoj vizuri nisu razumeli pravilno ni antičke, a kamoli vizantijske Grke. No ovo sve je imalo za posledicu dalje slabljenje nekada moćnog carstva koje se kao epidemija širilo i odražavalo na odbrambenu snagu svih balkanskih pravoslavnih naroda.

A da je odbrana bila potrebna bila je. Naime od XI veka Vizantiju sa zapada pritiskaju italijanske republike bilo vojno bilo ekonomski i sa istoka Turci pretežno vojno. Kombinacija ovih pritisaka kulminirala je u XIV i XV veku te se država našla u bezizlaznoj situaciji. I da nije imala unutrašnjih problema, da je pravilno procenila namere svojih neprijatelja i da je dijagnostifikovala i primenila odgovarajuću terapiju imperija bi bila u velikim problemima. Ali gotovo sigurno bi ih rešila kao što je to radila u mnogim slučajevima u prošlosti. Ovako je ona postala lak plen Mehmeda osvajača koji je 1453. probio odbranu nekada neosvojivog Carigrada, porobio stanovništvo te srušio milenijumsku imperiju. Beda njene elite kulminirala je po ulasku Turčina u Konstantinopolj. Naime kada su pri pljačkanju grada uhvaćeni „vizantijski tajkuni” i kada je Mehmed video njihovo bogatstvo upitao ih je što ga nisu upotrebili za odbranu grada. Sebični tajkuni su servilno ,nadajući se milosti rekli: „čuvali smo ga za vas” na šta je vidno iznenađen Turčin naredio da im se poseku glave, a tela bace psima. Na ovaj način je neslavno završila vizantijska obezduhovljena i materijalno zaslepljena elita.

Ovaj film je svakako opomena ne samo ruskom nego i svim pravoslavnim narodima uključujući i srpski. U širem značenju on upozorava i čitav svet. Oslonac na svoju duhovnu tradiciju i istorijsko iskustvo je prva i najbitnija, a oprez kada su u pitanju „humanistički” projekti Zapada su druga poruka filma. Gledajući film svako je u situaciji da napravi analogiju sa današnjim izazovima. Pored Rusa čini se da su Srbi najviše u stanju da uoče razarajuće posledice vizantijskih grešaka.

Propusti Vizantije sastoje se u napuštanju svojih tradicionalnih vrednosti i iskustava što je imalo za posledicu usvajanje tuđih, zapadnih vrednosti i običaja. Rezultati tog procesa su i onda i danas isti. Propadanje naroda, slabljenje društva, ekonomsko siromašenje i na kraju krah države. Takođe, suočavajući se sa žalosnom vizantijskom sudbinom nije teško pretpostaviti epilog savremenih usvajanja zapadnih vrednosti i servilnog ispunjavanja njihovih zahteva i interesa.

Vizantija je sve uradila što su zapadnjaci tražili od nje a zauzvrat je dobila ekonomsku pljačku, vojno razaranje i „medijsku” satanizaciju. Mržnja koju su zapadnjaci ispoljili prema carstvu kroz propagandu skovanu pred napad i njeno osvajanje još u XII veku kao „imperiji zla” i danas traje kroz sve istorijske udžbenike sačinjene na zapadu. Ona se može objasniti kao priprema i opravdanje počinjenog zločina. Svedoci smo sličnih situacija kroz čitavu istoriju, ali naročito podseća na današnju situaciju koju stvara ekspanzija zapada na istok.

Najbitnija pouka filma je da do poraza i do katastrofa dolazi kada se došlo do napuštanja vekovnih životnih iskustava koji svoj izvor imaju u pravoslavnoj tradiciji, baš kao što je slučaj sa Vizantijom. Ovo vizantijsku pouku kroz film oca Tihona čini još ubedljivijom i aktuelnijom. To je njegovo najsnažnije upozorenje. Vratimo se istorijskim narodnim izvorima koji su garant nacionalnog zdravlja i prosperiteta kako u duhovnom tako i u materijalnom smislu. Inspirisan ljubavlju prema Vizantiji, kakvu verovatno samo Rusi imaju, film je jedan od retkih projekata sa pravoslavnom edukativnom komponentom u moru literature i kinematografije prožete stranim ideološkim duhom i tuđinskim uticajima. Ogroman je broj paralela i pouka, koji se mogu kroz gledanje filma, povući između propadanja vizantijskog i sada srpskog društva. Zato svaki Srbin treba da ga pogleda jer on osvetljava istorijske izazove i greške i u velikoj meri objašnjava i današnju našu situaciju, kao što i ukazuje na spasonosne izlaze.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja