Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji

21/07/2020

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Turbulentno XIX stoleće obeležili su, između ostalog, i pojave nacionalnih pokreta gotovo svih evropskih naroda. Talas nacionalnog preporoda tada je „zapljusnuo“ i Balkansko poluostrvo, duboko uzdrmavši oronulo Osmanlijsko carstvo. Buđenje nacionalne svesti predstavljalo je temeljni stub borbe balkanskih hrišćana za oslobođenje od turskog jarma i obnovu starih još u srednjem veku uništenih država. Dosta kasnije u odnosu na susedne narode, u drugoj polovini XIX veka javlja se i albanski nacionalni pokret, čiji temelji su udareni 1878. godine formiranjem Prizrenske lige. Opstajući do danas, taj nacionalni pokret je delovao jačim ili slabijim intezitetom da bi krajem XX i prvih decenija XXI veka doživeo svoj zenit. Danas, albanski faktor ima teritorijalne aspiracije prema gotovo svakom susedu, ali i sve manje obzira da iste prikrije i obuzda. Bauk Velike Albanije nesumnjivo kruži Balkanom preteći da podstakne neku novu erupciju nestabilnosti na tom večito trusnom evropskom poluostrvu. Narodi najugroženiji albanskom ekspanzijom, sledstveno tome, moraju da se pozabave ovim fenomenom, pažljivo ga proučavajući i analizirajući kako bi preduzeli adekvatne mere u zaštiti sopstvenih nacionalnih interesa. Početak, u tom procesu, zasigurno predstavlja upoznavanje sa genezom albanskog nacionalizma što nas sledstveno tome vodi do momenta osnivanja Prizrenske lige.

            Paralelno sa urušavanjem osmanlijske države i ekspanzijom velikih evropskih sila na Balkansko poluostrvo i Srednji istok, budi se nacionalna svest naroda pod osmanlijskom vlašću. Sukob tih međusobno suprotstavljenih procesa dostiže vrhunac u periodu od 1875. do 1878. godine, koji je u istoriografiji poznat pod imenom Velika istočna kriza. Nakon ustanka Srba u Hercegovini 1875. godine, a zatim i u Bosni, Srbija je pod pritiskom javnosti leta 1876. godine ušla u rat protiv Turske. Vojno i finansijski nespremna pretrpela je poraz. Samim tim, prinuđena je na primirje koje je, tek pod pritiskom velikih sila i Turska prihvatila. Međutim, na poziv Rusije da joj se priključi, Srbija je, 1877. godine, ponovo ušla u rat protiv Turske. Iskusnija i spremnija, srpska vojska je ovaj put oslobodila Niš, Pirot, Leskovac, Vranje i izbila na Kosmet. Pošto je dobila rat, Rusija je Turskoj diktirala uslove mirovnog ugovora potpisanog 3. marta 1878. godine u gradiću San Stefano nadomak Carigrada. Sanstefanskim mirom crtane su nove granice. Obrazovana je Velika Bugarska, kao glavni ruski eksponent, preko koga bi ova moćna pravoslavna imperija obezbedila dominantan položaj na Balkanu i osigurala izlaz na Sredozemno more. Naravno da se druge velike sile nisu mogle pomiriti sa takvim jačanjem ruskog uticaja na jugoistoku Evrope. Velika Britanija se posebno angažovala na odbacivanju rešenja iz San Stefana. Čak je upotrebila svoju flotu, demonstrirajući silu u okolini Carigrada, ne bi li pokazala da je i po cenu rata spremna suprotstaviti se ruskoj prevlasti na Balkanskom poluostrvu. Pod pritiskom velikih sila Rusija je popustila i prihvatila sazivanje Kongresa u Berlinu sa ciljem da se stavi tačka na Veliku istočnu krizu. Upravo u tom politički napetom periodu, između Sanstefanskog mira i Berlinskog kongresa, otvorilo se na Balkanu još jedno nacionalno pitanje – albansko.

            Rađanje nacionalnog pokreta Albanaca, zbog različitih društveno-političkih i socio-kulturoloških razloga, javilo se dosta kasnije u odnosu na iste procese kod drugih balkanskih naroda. Preduslovi za njegov samostalan razvoj, čak i u poslednjoj četvrtini XIX veka, bili su daleko od ispunjenih. Sama činjenica da Albanci u tom trenutku nisu imali ni jednu školu na svom jeziku, kao što im ni sam jezik nije bio standardizovan, predstavlja najbolju potvrdu te teze. Neminovno, u takvim okolnosti, bio je neophodan podstrek spolja kako bi albanska nacionalna renesansa započela. Upravo tu podršku obezbedile su im same osmanlijske vlasti uvidevši da buđenje albanskog nacionalizma mogu iskoristiti u svoje političke svrhe. Naime, u trenutku najveće napetosti između velikih sila, pre odluke da se sazove Kongres u Berlinu, Turci su računali da bi uz podršku Britanaca mogli odbaciti Sanstefanski mir kao nametnut. Pošto bi takav razvoj situacije neminovno vodio u novi rat protiv Rusije, Porti bi jačanje albanskog faktora bilo i više nego dobrodošlo. Naročito kao ispomoć u borbi protiv ruskih saveznika na Balkanu, Srbije i Crne Gore. Britanska diplomatija je, sa druge strane stajala na stanovištu zaštite Osmanlijske imperije, koristeći je kao branu prodoru ruskog uticaja u Sredozemlje. Logično tome i Britanci su se uključili u projekat stvaranja albanskog pokreta, smatrajući ga korisnim za svoju balkansku politiku. Međutim, čiji je uticaj od ove dve države u procesu stvaranja albanskog pokreta bio dominantniji, teško je utvrditi. Činjenica je da su se njihovi interesi, pa samim tim i delovanje, preplitali, a možda i sinhronizovali, zarad ostvarenja zajedničkog cilja. Još krajem 1877. godine u Istanbulu je grupa turskih činovnika i oficira albanskog porekla osnovala Centralni komitet za odbranu nacionalnih prava Albanaca. Nesumnjivo i ova organizacija je formirana pod turskim uticajem, a njeni istaknuti članovi bili su braća Abdul i Sami Frašeri, Paško Vasa, i drugi. Pored Turske i Britanske imperije, planove sa Albanskim pokretom imala je i Italija. Pretenzije italijanskih političkih elita bile su usmerene prema balkanskom delu jadranske obale. Samim tim, računali su da svoj uticaj na tom prostoru mogu ostvariti upravo preko Albanaca. Delovali su uglavnom preko katoličke crkve i albanske emigracije u južnim delovima svoje zemlje.  Ipak, taj uticaj nikako nije mogao da se meri sa britanskim i osmanlijskim, ali ni sa austrougarskim. Zvanični Beč je u svojim planovima za izlaz na Egejsko more takođe računao na albanski faktor. Tačnije, radili su na stvaranju albanske države, koja bi predstavljala bočnu zaštitu njihovom prodoru preko Bosne i Hercegovine, Novopazarskog sandžaka i Vardarske doline ka Solunu. Habzburške obaveštajno-bezbednosne strukture su igrale na kartu katoličkog elementa kod Albanaca služeći se, znatno uspešnije od Italijana, uticajem Vatikana na tom prostoru.

            Naravno, pored upliva velikih sila ne smemo zanemariti ni okolnosti u kojima se našao albanski narod tokom Istočne krize, a nezavisno od uticaja spoljnjeg faktora. Sama činjenica da je srpska vojska oslobodila južno Pomoravlje i izbila na Kosovo, nadomak Prištine, izazvala je veliki strah kod albanskog življa, a naročito njihovih političkih i ekonomskih elita. Uspostavljanje novog, bilo srpskog bilo crnogorskog, državnopravnog poretka na oslobođenim teritorijama neminovno je lišavalo Albance povlašćenog statusa koji su kao muslimani imali u jednoj islamskoj zemlji. Sem toga, Albanci su decenijama unazad bili oslonac Osmanlijama u suzbijanju srpskog uticaja na prostoru pod njihovom kontrolom. Namnožila su se, za to vreme, brojna nepočinstva Arnauta nad srpskim življem, što je neminovno povlačilo želju za osvetom. Upravo ti razlozi podstakli su migraciju albanskog stanovništva prema teritorijama koje nisu bile direktno ugrožene ratnim operacijama. Izbegli Albanci pronosili su priče o dolasku srpske vojske širom Kosova i Metohije, uzbunjujući na taj način i ostalo albansko stanovništvo. Upravo i taj momenat, uz spoljni faktor, je uticao da sazru okolnosti za organizovanje albanskog nacionalnog pokreta. Početna inicijativa stigla je od albanskih starešina u Peći. Početkom maja 1878. godine, oni su uputili poziv prizrenskim Albancima da se izjasne o svojoj spremnosti da zajedno sa njima, kao i njihovim sunarodnicima iz debarskog i đakovičkog kraja, oružjem brane albanske teritorije od Srbije i Crne Gore. Albanski prvaci su sa sastanka od 17. maja u Bajrakli džamiji u Prizrenu poslali odgovor u Peć da su spremni doći na zajednički sastanak u Đakovicu ukoliko se svi slože. Sastanak u Đakovici je održan 22. maja i na njemu je odlučeno da će Albanci svim sredstvima braniti svoje krajeve od neprijateljske vojske. Potom je, 27. maja, održan skup albanskih starešina iz Prizrena i okoline na kome su potvrđeni zaključci sa zbora u Đakovici. Odmah nakon toga počele su pripreme za veliku albansku skupštinu u Prizrenu.

            Srpski izvori svedoče o tome da se u sazivanju skupštine najviše angažovao Ahmed efendija Korenica, pristigao u tom trenutku iz Soluna, inače bivši kadija prizrenski. Postoji mišljenje da se on na tom poslu angažovao na predlog Turaka, dok neki tvrde da su njegovi nalogodavci bili Britanci. Svejedno, moguće je da se radi i o zajedničkoj inicijativi ove dve države. Upravo je Ahmed efendija uputio pozive albansko-muslimanskim prvacima iz Stare Srbije, Bosne i Hercegovine i Albanije na okupljanje u Prizrenu. Velika skupština počela je sa radom 10. juna, uoči Berlinskog kongresa, u prisustvu od 150 do 300 pristiglih delegata. Sednice su održavane u Bajrakli džamiji i bile su tajne. Javno, Albanci su govorili da će svi ustati protiv Srbije i Crne Gore pobediti ih i povratiti izgubljene teritorije u pređašnjem ratu. Pretnje su upućivane i lokalnim Srbima, mada ni tokom ni nakon skupštine nisu donete odluke o njihovom pogromu. Naravno, to ne znači da se zločini protiv srpskog življa nisu dešavali, naprotiv, pljačke, ubistva i otmice su bili konstantni. Na kraju rada skupštine osnovana je Prizrenska liga i doneti su njen program i statut. Glavni cilj formirane organizacije bio je odbrana albanske zemlje. Vodeće mesto u Ligi imao je Centralni odbor, na čelu sa Hadži Omer efendijom, sačinjen od predstavnika lokalnih odbora koji su ubrzano nicali u mestima gde je živela značajna albanska populacija. Ključna ovlašćenja Odbora bila su u domenu poreske politike i prikupljanja vojske. Inače, u okviru Lige profilisala su se dva ogranka, Prizrenski i Južni. Prizrensku podružnicu vodio je Iljaz-paša Debarski i imao je predstavnike iz oblasti Kičevo, Tetovo, Priština, Kosovska Mitrovica, Vučitrn, Skoplje, Gnjilane, Bitolj, Debra i Gostivara. Južni ogranak, na čelu sa Abdulom Frašerijem sastojao se od šesnaest predstavnika iz oblasti Kolonje, Korče, Arte, Berata, Parge, Đirokastra , Valone i dr. U ovim krajevima pokret je bio prvenstveno muslimanski, zbog činjenice da je većina pravoslavnog stanovništva bila pod grčkim uticajem. Sa druge strane, u severnim regionima i muslimansko i katoličko stanovništvo podržavali su ciljeve Prizrenske lige. Zanimljivo je napomenuti da je skupština u potpunosti bila prožeta osmanlijskim i muslimanskim duhom. Tokom samog zasedanja počelo je dopremanje oružja i municije, a srpski izvori iz Prizrena navode da je bilo dovezeno gotovo četiri hiljade pušaka i osam hiljada sanduka municije. Naravno, sve to ide u prilog iznete tvrdnje da je sama osmanlijska država odigrala ključnu ulogu u formiranju Lige. Međutim, uprkos apelima evropskoj javnosti i predstavnicima velikih sila na Berlinskom kongresu, da se i albansko pitanje uzme u razmatranje, do toga nije došlo. Evropske diplomate su odbile da uopšte raspravljaju o tom pitanju na Kongresu. Nemački kancelar Oto Fon Bizmark čak je zauzeo stanovište da albanska nacija ni ne postoji, a da je Albanija isključivo geografski pojam. Berlinski kongres je na kraju stavio tačku na Veliku istočnu krizu. Donete su odluke o izmenama granica na Balkanu, sa kojima se Osmanlijska imperija morala saglasiti. Jedino je preostalo da se na samom terenu izvrši precizno razgraničenje čime bi odluke Kongresa bile konačno valorizovane.

            Okončanje Velike istočne krize kreiralo je novu političku realnost i sledstveno tome otvorilo je pitanje svrhe Prizrenske lige. Pošto je Berlinski kongres otklonio mogućnost otpočinjanja rata širih razmera albanski faktor je gubio na značaju, koji je nesumnjivo imao dok je ta pretnja postojala. Ipak, na Porti je preovladavalo mišljenje da Prizrenska liga još uvek može biti od koristi. Naime, turske vlasti su planirale da koriste Ligu, kako bi artikulisali i usmeravali albansko nezadovoljstvo sa ciljem da pokušaju izbeći ili bar ublažiti ispunjavanje obaveza nametnutih odlukama Berlinskog kongresa. Najbolje se to očitovalo na primerima povlačenja granica, gde su se Albanci otvoreno suprotstavljali rešenjima koja su išla na štetu njihovog etničkog prostora. Osmanlijskoj diplomatiji je takav stav Albanaca služio kao sredstvo pritiska ne samo na Srbiju, Crnu Goru i Grčku, države sa kojima je razgraničenje vršeno, već i na velike sile, kao garante postignutog dogovora. Međutim, takva strategija Porte povlačila je potrebu da se Liga u potpunosti drži pod kontrolom. Ukoliko to ne bi bio slučaj, tačnije ukoliko bi se albanski pokret osamostalio, za Turke bi to predstavljalo ozbiljan problem, što se na kraju i desilo. Naime, da turske obaveštajno-bezbednosne strukture više ne kontrolišu Ligu postalo je potpuno jasno 6. septembra 1878. godine kada je u Đakovici, u sukobu sa Arnautima, ubijen turski general Mehmed Ali-paša, ovlašćeni sultanov predstavnik za razgraničenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Nakon tog teškog incidenta došlo je do zahlađenja odnosa Porte prema albanskom pokretu, ali još uvek bez konačnog raskida. Liga je pružila oštar otpor kada je u pitanju sprovođenje odluke da se Plav i Gusinje dodele Crnoj Gori. Došlo je čak i do oružanog sukoba ligaša sa crnogorskom vojskom, a posebno se u borbenosti istakao čuveni albanski prvak Ali-paša Gusinjac. Otpor Albanaca je naterao velike sile da ponude Crnoj Gori Grude i Hote kao kompenzaciju za Plav i Gusinje. Međutim, Albanci, katolici iz Hota i Gruda takođe su se usprotivili takvom rešenju. Upravo je taj sukob možda i najviše doprineo objedinjavanju katoličkog i muslimanskog elementa albanskog pokreta. Otpor Crnoj Gori, u ovom slučaju, vodio je odbor Lige iz Skadra uz jedinstven nastup Albanaca, kako katolika tako i muslimana. Velike sile su novonastalu krizu razrešile odlukom da Crnoj Gori, kao konačno rešenje, ponude Ulcinj, što je zvanično Cetinje i prihvatilo. Iako je i u ovom slučaju otpor Albanaca bio snažan, pod jasnom pretnjom velikih sila, Porta je tu odluku sprovela u delo. Slično je bilo i oko pitanja razgraničenja sa Grčkom. Albanci su se ogorčeno usprotivili tome da Janjina pripadne helenskoj državi. Zbog snažnog albanskog otpora, a uz posredovanje velikih sila, grčkoj strani je predata Arta, dok je Janjina ostala u Osmanlijskom cartvu. Na granici sa Srbijom Albanci su osnivali gerilske grupe. U dva navrata, aprila 1879. i 1880. godine, sa više stotina naoružanih ljudi, izvršili su napad u pravcu teritorije koju je Srbija dobila na Berlinskom kongresu. Kroz sve ove sukobe albanski pokret je jačao, postižući sve veći stepen kohezije u sopstvenim redovima. Broj naoružanih pripadnika Lige u pojedinim trenucima premašivao je 30 000 boraca. Samim tim, rasle su pretenzije vođstva Lige, a time je i sukob sa turskim vlastima postajao sve izvesniji.

            Koliko su narasle ambicije albanskog pokreta najbolje se videlo još oktobra 1878. godine. Vođstvo Lige je tada prvi put sa sastanka u Prizrenu poslalo poruku turskim vlastima da Albanci žele teritorijalnu autonomiju. Doduše, tada je to izrečeno još dosta stidljivo, da bi se septembra naredne godine o tome već otvoreno govorilo. Albanci su tražili da se od Janjinskog, Skadarskog, Manastirskog (Bitoljskog) i Kosovskog vilajeta stvori jedna autonomna oblast pod njihovom dominacijom. Janjinski i Skadarski vilajet obuhvatali su uglavnom današnje granice Republike Albanije i deo severne Grčke. U Kosovski vilajet ulazile su oblasti Novopazarskog sandžaka, Kosmeta i severni deo Severne Makedonije, a Bitoljski vilajet je podrazumevao zapadnu teritoriju današnje Severne Makedonije. Kada sve to sagledamo, uvidećemo da su upravo te teritorijalne aspiracije ostale nedosanjan san velikoalbanskih nacionalista sve do današnjih dana. Naravno, pošto Porta nije imala nameru da pozitivno odgovori na želje Albanskog pokreta, sukob se samo produbljivao. Tokom 1880. godine Liga je organizovala dva sastanka od kojih je poslednji bio u Debru krajem godine. Albanci su tada ponovili zahteve za autonomijom, ali su i razradili tu ideju. Tačnije, predlagali su da u njihovoj autonomnoj oblasti zvanični jezik bude albanski, da imaju svog kneza, izbornu skupštinu, da sami prikupljaju porez itd. Pošto se, u to vreme, proces razgraničenja privodio kraju, albanski pokret je za Tursku potpuno izgubio značaj. Čak je, svojim formulisanim zahtevima, počeo da ugrožava integritet matične države, preteći da izazove novu lavinu nestabilnosti u celom regionu. Turci su i te kako bili svesni da im je, nakon razgraničenja, smirivanje situacije neophodno. Svako  produžavanje krize moglo je podstaći i druge balkanske narode da ponovo istaknu svoje aspiracije prema osmanlijskoj teritoriji. Upravo da bi izbegla takav scenario, Porta se odlučila na obračun sa Ligom.

            Turci su u procesu sprovođenja reformi, na koje su bili obavezani odlukama Berlinskog kongresa, potpuno zanemarili interese Albanaca. Nisu samo odbili da im pod plaštom reformi daju autonomnu oblast, nego su na pozicije u lokalnim organima vlasti postavili sebi lojalne pojedince, pritom izbegavajući pripadnike Prizrenske lige. Albancima je to bio i više nego očigledan signal da ni minimum njihovih zahteva neće biti ispunjen. Stoga ne čudi što su 1881. godine odbili da se odazovu na mobilizaciju sprovođenu od strane turske vojske. Tom prilikom desili su se incidenti, poprimivši u pojedinim momentima razmere oružanih obračuna. Pripadnici Lige, na lokalnom nivou, pokušavali su da potisnu zvaničnu državnu administraciju i preuzmu vlast. Porta je na to odgovorila još energičnije, poslavši Derviš-pašu da uguši pobunu. Oštro i bez milosti turski komandant je suzbijao albanski pokret raspuštajući lokalne odbore lige. Tamo gde je nailazio na jači otpor gušio ga je u krvi. Poslednje i najjače uporište Lige bilo je u Debru, ali ni tu Albanci nisu uspeli da se ozbiljnije suprotstave turskim askerima. Epilog ove akcije bio je potpuno razbijanje kako centralne uprave tako i lokalne mreže Prizrenske lige. Više stotina Albanaca tada je likvidirano, dok je oko 4 000 uhapšeno, osuđeno i odvedeno mahom u Malu Aziju i Siriju na izdržavanje višegodišnjih kazni. Prizrenska liga je tako uništena, ali ne i albanski pokret. Iako nije ostvario gotovo ništa od svojih proklamovanih ciljeva, ipak je u nečemu uspeo. Razbudio je albanski nacionalni duh, formirao nacionalni pokret i formulisao njegove ciljeve. Time su udareni temelji dalje borbe na ostvarenju albanskih nacionalnih zadataka.

IZVORI I LITERATURA

Jovan Hadži – Vasiljević, Arbanaska liga. Beograd, 1909.

Mihajlo Vojvodić, Berlinski kongres i Prizrenska liga. Istorijski glasnik, str: 1-21. Beograd, 1989.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja