Призренска лига – темељ сна о Великој Албанији

21/07/2020

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Турбулентно XIX столеће обележили су, између осталог, и појаве националних покрета готово свих европских народа. Талас националног препорода тада је „запљуснуо“ и Балканско полуострво, дубоко уздрмавши оронуло Османлијско царство. Буђење националне свести представљало је темељни стуб борбе балканских хришћана за ослобођење од турског јарма и обнову старих још у средњем веку уништених држава. Доста касније у односу на суседне народе, у другој половини XIX века јавља се и албански национални покрет, чији темељи су ударени 1878. године формирањем Призренске лиге. Опстајући до данас, тај национални покрет је деловао јачим или слабијим интезитетом да би крајем XX и првих деценија XXI века доживео свој зенит. Данас, албански фактор има територијалне аспирације према готово сваком суседу, али и све мање обзира да исте прикрије и обузда. Баук Велике Албаније несумњиво кружи Балканом претећи да подстакне неку нову ерупцију нестабилности на том вечито трусном европском полуострву. Народи најугроженији албанском експанзијом, следствено томе, морају да се позабаве овим феноменом, пажљиво га проучавајући и анализирајући како би предузели адекватне мере у заштити сопствених националних интереса. Почетак, у том процесу, засигурно представља упознавање са генезом албанског национализма што нас следствено томе води до момента оснивања Призренске лиге.

Паралелно са урушавањем османлијске државе и експанзијом великих европских сила на Балканско полуострво и Средњи исток, буди се национална свест народа под османлијском влашћу. Сукоб тих међусобно супротстављених процеса достиже врхунац у периоду од 1875. до 1878. године, који је у историографији познат под именом Велика источна криза. Након устанка Срба у Херцеговини 1875. године, а затим и у Босни, Србија је под притиском јавности лета 1876. године ушла у рат против Турске. Војно и финансијски неспремна претрпела је пораз. Самим тим, принуђена је на примирје које је, тек под притиском великих сила и Турска прихватила. Међутим, на позив Русије да јој се прикључи, Србија је, 1877. године, поново ушла у рат против Турске. Искуснија и спремнија, српска војска је овај пут ослободила Ниш, Пирот, Лесковац, Врање и избила на Космет. Пошто је добила рат, Русија је Турској диктирала услове мировног уговора потписаног 3. марта 1878. године у градићу Сан Стефано надомак Цариграда. Санстефанским миром цртане су нове границе. Образована је Велика Бугарска, као главни руски експонент, преко кога би ова моћна православна империја обезбедила доминантан положај на Балкану и осигурала излаз на Средоземно море. Наравно да се друге велике силе нису могле помирити са таквим јачањем руског утицаја на југоистоку Европе. Велика Британија се посебно ангажовала на одбацивању решења из Сан Стефана. Чак је употребила своју флоту, демонстрирајући силу у околини Цариграда, не би ли показала да је и по цену рата спремна супротставити се руској превласти на Балканском полуострву. Под притиском великих сила Русија је попустила и прихватила сазивање Конгреса у Берлину са циљем да се стави тачка на Велику источну кризу. Управо у том политички напетом периоду, између Санстефанског мира и Берлинског конгреса, отворило се на Балкану још једно национално питање – албанско.

Рађање националног покрета Албанаца, због различитих друштвено-политичких и социо-културолошких разлога, јавило се доста касније у односу на исте процесе код других балканских народа. Предуслови за његов самосталан развој, чак и у последњој четвртини XIX века, били су далеко од испуњених. Сама чињеница да Албанци у том тренутку нису имали ни једну школу на свом језику, као што им ни сам језик није био стандардизован, представља најбољу потврду те тезе. Неминовно, у таквим околности, био је неопходан подстрек споља како би албанска национална ренесанса започела. Управо ту подршку обезбедиле су им саме османлијске власти увидевши да буђење албанског национализма могу искористити у своје политичке сврхе. Наиме, у тренутку највеће напетости између великих сила, пре одлуке да се сазове Конгрес у Берлину, Турци су рачунали да би уз подршку Британаца могли одбацити Санстефански мир као наметнут. Пошто би такав развој ситуације неминовно водио у нови рат против Русије, Порти би јачање албанског фактора било и више него добродошло. Нарочито као испомоћ у борби против руских савезника на Балкану, Србије и Црне Горе. Британска дипломатија је, са друге стране стајала на становишту заштите Османлијске империје, користећи је као брану продору руског утицаја у Средоземље. Логично томе и Британци су се укључили у пројекат стварања албанског покрета, сматрајући га корисним за своју балканску политику. Међутим, чији је утицај од ове две државе у процесу стварања албанског покрета био доминантнији, тешко је утврдити. Чињеница је да су се њихови интереси, па самим тим и деловање, преплитали, а можда и синхронизовали, зарад остварења заједничког циља. Још крајем 1877. године у Истанбулу је група турских чиновника и официра албанског порекла основала Централни комитет за одбрану националних права Албанаца. Несумњиво и ова организација је формирана под турским утицајем, а њени истакнути чланови били су браћа Абдул и Сами Фрашери, Пашко Васа, и други. Поред Турске и Британске империје, планове са Албанским покретом имала је и Италија. Претензије италијанских политичких елита биле су усмерене према балканском делу јадранске обале. Самим тим, рачунали су да свој утицај на том простору могу остварити управо преко Албанаца. Деловали су углавном преко католичке цркве и албанске емиграције у јужним деловима своје земље. Ипак, тај утицај никако није могао да се мери са британским и османлијским, али ни са аустроугарским. Званични Беч је у својим плановима за излаз на Егејско море такође рачунао на албански фактор. Тачније, радили су на стварању албанске државе, која би представљала бочну заштиту њиховом продору преко Босне и Херцеговине, Новопазарског санџака и Вардарске долине ка Солуну. Хабзбуршке обавештајно-безбедносне структуре су играле на карту католичког елемента код Албанаца служећи се, знатно успешније од Италијана, утицајем Ватикана на том простору.

Наравно, поред уплива великих сила не смемо занемарити ни околности у којима се нашао албански народ током Источне кризе, а независно од утицаја спољњег фактора. Сама чињеница да је српска војска ослободила јужно Поморавље и избила на Косово, надомак Приштине, изазвала је велики страх код албанског живља, а нарочито њихових политичких и економских елита. Успостављање новог, било српског било црногорског, државноправног поретка на ослобођеним територијама неминовно је лишавало Албанце повлашћеног статуса који су као муслимани имали у једној исламској земљи. Сем тога, Албанци су деценијама уназад били ослонац Османлијама у сузбијању српског утицаја на простору под њиховом контролом. Намножила су се, за то време, бројна непочинства Арнаута над српским живљем, што је неминовно повлачило жељу за осветом. Управо ти разлози подстакли су миграцију албанског становништва према територијама које нису биле директно угрожене ратним операцијама. Избегли Албанци проносили су приче о доласку српске војске широм Косова и Метохије, узбуњујући на тај начин и остало албанско становништво. Управо и тај моменат, уз спољни фактор, је утицао да сазру околности за организовање албанског националног покрета. Почетна иницијатива стигла је од албанских старешина у Пећи. Почетком маја 1878. године, они су упутили позив призренским Албанцима да се изјасне о својој спремности да заједно са њима, као и њиховим сународницима из дебарског и ђаковичког краја, оружјем бране албанске територије од Србије и Црне Горе. Албански прваци су са састанка од 17. маја у Бајракли џамији у Призрену послали одговор у Пећ да су спремни доћи на заједнички састанак у Ђаковицу уколико се сви сложе. Састанак у Ђаковици је одржан 22. маја и на њему је одлучено да ће Албанци свим средствима бранити своје крајеве од непријатељске војске. Потом је, 27. маја, одржан скуп албанских старешина из Призрена и околине на коме су потврђени закључци са збора у Ђаковици. Одмах након тога почеле су припреме за велику албанску скупштину у Призрену.

Српски извори сведоче о томе да се у сазивању скупштине највише ангажовао Ахмед ефендија Кореница, пристигао у том тренутку из Солуна, иначе бивши кадија призренски. Постоји мишљење да се он на том послу ангажовао на предлог Турака, док неки тврде да су његови налогодавци били Британци. Свеједно, могуће је да се ради и о заједничкој иницијативи ове две државе. Управо је Ахмед ефендија упутио позиве албанско-муслиманским првацима из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Албаније на окупљање у Призрену. Велика скупштина почела је са радом 10. јуна, уочи Берлинског конгреса, у присуству од 150 до 300 пристиглих делегата. Седнице су одржаване у Бајракли џамији и биле су тајне. Јавно, Албанци су говорили да ће сви устати против Србије и Црне Горе победити их и повратити изгубљене територије у пређашњем рату. Претње су упућиване и локалним Србима, мада ни током ни након скупштине нису донете одлуке о њиховом погрому. Наравно, то не значи да се злочини против српског живља нису дешавали, напротив, пљачке, убиства и отмице су били константни. На крају рада скупштине основана је Призренска лига и донети су њен програм и статут. Главни циљ формиране организације био је одбрана албанске земље. Водеће место у Лиги имао је Централни одбор, на челу са Хаџи Омер ефендијом, сачињен од представника локалних одбора који су убрзано ницали у местима где је живела значајна албанска популација. Кључна овлашћења Одбора била су у домену пореске политике и прикупљања војске. Иначе, у оквиру Лиге профилисала су се два огранка, Призренски и Јужни. Призренску подружницу водио је Иљаз-паша Дебарски и имао је представнике из области Кичево, Тетово, Приштина, Косовска Митровица, Вучитрн, Скопље, Гњилане, Битољ, Дебра и Гостивара. Јужни огранак, на челу са Абдулом Фрашеријем састојао се од шеснаест представника из области Колоње, Корче, Арте, Берата, Парге, Ђирокастра , Валоне и др. У овим крајевима покрет је био првенствено муслимански, због чињенице да је већина православног становништва била под грчким утицајем. Са друге стране, у северним регионима и муслиманско и католичко становништво подржавали су циљеве Призренске лиге. Занимљиво је напоменути да је скупштина у потпуности била прожета османлијским и муслиманским духом. Током самог заседања почело је допремање оружја и муниције, а српски извори из Призрена наводе да је било довезено готово четири хиљаде пушака и осам хиљада сандука муниције. Наравно, све то иде у прилог изнете тврдње да је сама османлијска држава одиграла кључну улогу у формирању Лиге. Међутим, упркос апелима европској јавности и представницима великих сила на Берлинском конгресу, да се и албанско питање узме у разматрање, до тога није дошло. Европске дипломате су одбиле да уопште расправљају о том питању на Конгресу. Немачки канцелар Ото Фон Бизмарк чак је заузео становиште да албанска нација ни не постоји, а да је Албанија искључиво географски појам. Берлински конгрес је на крају ставио тачку на Велику источну кризу. Донете су одлуке о изменама граница на Балкану, са којима се Османлијска империја морала сагласити. Једино је преостало да се на самом терену изврши прецизно разграничење чиме би одлуке Конгреса биле коначно валоризоване.

Окончање Велике источне кризе креирало је нову политичку реалност и следствено томе отворило је питање сврхе Призренске лиге. Пошто је Берлински конгрес отклонио могућност отпочињања рата ширих размера албански фактор је губио на значају, који је несумњиво имао док је та претња постојала. Ипак, на Порти је преовладавало мишљење да Призренска лига још увек може бити од користи. Наиме, турске власти су планирале да користе Лигу, како би артикулисали и усмеравали албанско незадовољство са циљем да покушају избећи или бар ублажити испуњавање обавеза наметнутих одлукама Берлинског конгреса. Најбоље се то очитовало на примерима повлачења граница, где су се Албанци отворено супротстављали решењима која су ишла на штету њиховог етничког простора. Османлијској дипломатији је такав став Албанаца служио као средство притиска не само на Србију, Црну Гору и Грчку, државе са којима је разграничење вршено, већ и на велике силе, као гаранте постигнутог договора. Међутим, таква стратегија Порте повлачила је потребу да се Лига у потпуности држи под контролом. Уколико то не би био случај, тачније уколико би се албански покрет осамосталио, за Турке би то представљало озбиљан проблем, што се на крају и десило. Наиме, да турске обавештајно-безбедносне структуре више не контролишу Лигу постало је потпуно јасно 6. септембра 1878. године када је у Ђаковици, у сукобу са Арнаутима, убијен турски генерал Мехмед Али-паша, овлашћени султанов представник за разграничење са Србијом и Црном Гором. Након тог тешког инцидента дошло је до захлађења односа Порте према албанском покрету, али још увек без коначног раскида. Лига је пружила оштар отпор када је у питању спровођење одлуке да се Плав и Гусиње доделе Црној Гори. Дошло је чак и до оружаног сукоба лигаша са црногорском војском, а посебно се у борбености истакао чувени албански првак Али-паша Гусињац. Отпор Албанаца је натерао велике силе да понуде Црној Гори Груде и Хоте као компензацију за Плав и Гусиње. Међутим, Албанци, католици из Хота и Груда такође су се успротивили таквом решењу. Управо је тај сукоб можда и највише допринео обједињавању католичког и муслиманског елемента албанског покрета. Отпор Црној Гори, у овом случају, водио је одбор Лиге из Скадра уз јединствен наступ Албанаца, како католика тако и муслимана. Велике силе су новонасталу кризу разрешиле одлуком да Црној Гори, као коначно решење, понуде Улцињ, што је званично Цетиње и прихватило. Иако је и у овом случају отпор Албанаца био снажан, под јасном претњом великих сила, Порта је ту одлуку спровела у дело. Слично је било и око питања разграничења са Грчком. Албанци су се огорчено успротивили томе да Јањина припадне хеленској држави. Због снажног албанског отпора, а уз посредовање великих сила, грчкој страни је предата Арта, док је Јањина остала у Османлијском цартву. На граници са Србијом Албанци су оснивали герилске групе. У два наврата, априла 1879. и 1880. године, са више стотина наоружаних људи, извршили су напад у правцу територије коју је Србија добила на Берлинском конгресу. Кроз све ове сукобе албански покрет је јачао, постижући све већи степен кохезије у сопственим редовима. Број наоружаних припадника Лиге у појединим тренуцима премашивао је 30 000 бораца. Самим тим, расле су претензије вођства Лиге, а тиме је и сукоб са турским властима постајао све извеснији.

Колико су нарасле амбиције албанског покрета најбоље се видело још октобра 1878. године. Вођство Лиге је тада први пут са састанка у Призрену послало поруку турским властима да Албанци желе територијалну аутономију. Додуше, тада је то изречено још доста стидљиво, да би се септембра наредне године о томе већ отворено говорило. Албанци су тражили да се од Јањинског, Скадарског, Манастирског (Битољског) и Косовског вилајета створи једна аутономна област под њиховом доминацијом. Јањински и Скадарски вилајет обухватали су углавном данашње границе Републике Албаније и део северне Грчке. У Косовски вилајет улазиле су области Новопазарског санџака, Космета и северни део Северне Македоније, а Битољски вилајет је подразумевао западну територију данашње Северне Македоније. Када све то сагледамо, увидећемо да су управо те територијалне аспирације остале недосањан сан великоалбанских националиста све до данашњих дана. Наравно, пошто Порта није имала намеру да позитивно одговори на жеље Албанског покрета, сукоб се само продубљивао. Током 1880. године Лига је организовала два састанка од којих је последњи био у Дебру крајем године. Албанци су тада поновили захтеве за аутономијом, али су и разрадили ту идеју. Тачније, предлагали су да у њиховој аутономној области званични језик буде албански, да имају свог кнеза, изборну скупштину, да сами прикупљају порез итд. Пошто се, у то време, процес разграничења приводио крају, албански покрет је за Турску потпуно изгубио значај. Чак је, својим формулисаним захтевима, почео да угрожава интегритет матичне државе, претећи да изазове нову лавину нестабилности у целом региону. Турци су и те како били свесни да им је, након разграничења, смиривање ситуације неопходно. Свако продужавање кризе могло је подстаћи и друге балканске народе да поново истакну своје аспирације према османлијској територији. Управо да би избегла такав сценарио, Порта се одлучила на обрачун са Лигом.

Турци су у процесу спровођења реформи, на које су били обавезани одлукама Берлинског конгреса, потпуно занемарили интересе Албанаца. Нису само одбили да им под плаштом реформи дају аутономну област, него су на позиције у локалним органима власти поставили себи лојалне појединце, притом избегавајући припаднике Призренске лиге. Албанцима је то био и више него очигледан сигнал да ни минимум њихових захтева неће бити испуњен. Стога не чуди што су 1881. године одбили да се одазову на мобилизацију спровођену од стране турске војске. Том приликом десили су се инциденти, попримивши у појединим моментима размере оружаних обрачуна. Припадници Лиге, на локалном нивоу, покушавали су да потисну званичну државну администрацију и преузму власт. Порта је на то одговорила још енергичније, пославши Дервиш-пашу да угуши побуну. Оштро и без милости турски командант је сузбијао албански покрет распуштајући локалне одборе лиге. Тамо где је наилазио на јачи отпор гушио га је у крви. Последње и најјаче упориште Лиге било је у Дебру, али ни ту Албанци нису успели да се озбиљније супротставе турским аскерима. Епилог ове акције био је потпуно разбијање како централне управе тако и локалне мреже Призренске лиге. Више стотина Албанаца тада је ликвидирано, док је око 4 000 ухапшено, осуђено и одведено махом у Малу Азију и Сирију на издржавање вишегодишњих казни. Призренска лига је тако уништена, али не и албански покрет. Иако није остварио готово ништа од својих прокламованих циљева, ипак је у нечему успео. Разбудио је албански национални дух, формирао национални покрет и формулисао његове циљеве. Тиме су ударени темељи даље борбе на остварењу албанских националних задатака.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига. Београд, 1909.

Михајло Војводић, Берлински конгрес и Призренска лига. Историјски гласник, стр: 1–21. Београд, 1989.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања