“Принц Ђорђе Карађорђевић – сенка над Србијом”

“Принц Ђорђе Карађорђевић – сенка над Србијом”

Аутор: Милован Балабан, историчар

Почетком 1929. године краљ Александар је завео лични режим. Распустио све политичке странке, увео забрану политичког окупљања и успоставио, како је рекао у прогласу, непосредни контакт са народом. Не улазећи у оправданост, или евентуалну неоправданост, овога чина можемо констатовати да су у том тренутку сви Александрови политички такмаци били лишени права учествовању у политичким одлукама, као и у формулисању и споровођењу стратешког смера државе који је сада краљ креирао. Овај чин је завршетак једног процеса (и отварање наравно другог) у којем је југословенски краљ имао много такмаца, почевши од организације “Уједињење или смрт” (Црна рука) па до мноштва политичара, међу којима је доминатна фигура био Никола Пашић.

Уз констатацију да је држава углавном као стуб послератног “Версајског система” била један од стубова тадашњег европског поретка, а краљ доминатна фигура у унутрашње-политичкој турбулентној сцени, те да је држава уз све могуће унутрашње и спољашње непријатеље (а било их је мноштво) стајала чврсто на курсу југословенства и чувара европског версајског система, морамо констатовати да као да је сенка над земљом, али и династијом стајала фигура принца, бившег престолонаследника и брата краља Александра, принца Ђорђа. Бивши престолонаследник је био тада већ неколико година заточен у Топоници, болници за лечење душевних болести. Истовремено као да се судбина поиграла са браћом те је један био на врху државне и друштвене лествице док је други био на њеном дну. Како је до тога дошло?

Непуна пола века раније прин Ђорђе је рођен на Цетињу као престолонаследник српске круне. Краљ Петар већ сит емиграционог живота настанио се у Цетињу, где се оженио са кнегињом Зорком, најстаријеом ћерком књаза Николе Петровића. Из тог брака 1884. се родила ћерка Јелена, потом черка Милена, која је као дете преминула. Но, рођење женске деце није прослављано спектакуларно у црногорском патријархалном друштву, и кнез Петар је очекивао рођење сина престолонаследника (надајући се да ће се вратити на престо Србије, престо свога оца Александра, сина Вождовог).

Уз пуцњаву пушака и пуцње из кубура обележено је 08.09.1887. године рођење сина, како се веровало престолонаследника српске круне. Био је ово изузетан догађај у животу кнеза Петра, вероватно и најизузетнији, иако је следеће године на свет дошао други син Александар. Трећи син Андреј рођен је 1890., али је преминуо након три недеље. Биле су то године када се мислило о повратку на српски престо, величала и препричавала на Цетињу славна историја Карађорђевића, када су се читали стихови Његоша из “Горског Вјенца” посвећених праху оца Србије.

Ђорђе је био мотив да већ средовечни кнез Петар не губи наду и добије додатне мотиве у ангажовању око повратка на престо. Смрт кнегиње Зорке је унела сенку у оптимизам који је захватио породицу Карађорђевић, упркос, за једну кнежевску породицу скромном имовном стању, пошто је сва имовима Карађорђевића у Србији била конфискована. Но, да би деци обезбедио пристојно образовање кнез Петар одлази 1894. године са Цетиња и стиже у Женеву, где закупљује скромну кућу, а Ђорђа уписује у грађанску школу.

После завршетка четворогодишње наставе кнез Петар води породицу у Париз. Намера му је била да им покаже своју другу отаџбину. У Паризу се задржавају неколико месеци, када синови Ђорђе и Александар одлазе у Русију, на различите војне академије. Ђорђе је служио у Александровском пуку, намењеном поред племићких синова и регрутима из грађанске руске класе. Дакле школа није била најелитнија што се поклапало са имовинским стањем кнеза Петра али и његовом принципијелном скромношћу.

Ђорђе је већ на академији показао свој несташан дух, који се примећивао још на цетињском двору кнеза  Николе. Такође ту показује склоност ка избегавању приказивања свог принчевског порекла, што су можда први знакови његове не баш изражене заинтересованости за власт. Углавном уз несташлуке у којима је он био запажен није приметно нешто битно што Ђорђа издваја од његових вршњака. Школовање у Русији Ђорђе је прекинуо после Мајског преврата у Србији, када се породица доселила у Србију, а кнез Петар заклевши се над Уставом на парламентарну владавину преузео круну и постао Краљ Србије.

Прин Ђорђе је у том тренутку постао званични престолонаследник те је због тога, за разликуз од Александра, повучен из Русије и настанио се у Србији. Намера је била да се упозна са Србијом, српским народом и српским менталитетом. О Србији је он слушао од свога оца, који га је учио јунаштву и поноситости српског народа. Исто тако одрастајући у црногорској престоници он је могао да уз народне песме и стихове Његошеве да стекне утисак о Србима као једном митском народу, а државу да доживи у заветном смислу, како га је и отац учио али и васпитало богато косовско предање.

Долазак у Србију није развејао његова убеђења о земљи и народу стечена у младости и детињству, али је сусрет са реалношћу донео и нове моменте у његовом схватању народа и земље у коју је дошао и којом је требао да влада. Овај несклад ће бивати све израженији, а његово разочарање све веће, што ће уз његову искључивост и неталентованост за осетљиве политичке финесе (прожете честим интригама у србијанском политичком животу) и довести до његовог одрицања од престола.

Иако му је краљ Петар одмах одредио учитеље (међу којима је био и Михајло Петровић, звани Мика алас, са којим је Ђорђе остао пријатељ до краја живота), организовао живот под строгим насдзором француског мајора Левасела и предузео све како би се принц што боље припремио за престо који треба да преузме, Ђорђе је показивао значајну дозу самовоље. Може се рећи да је он био чудо за Београд, који је тада имао око 100 000 становника. Принц који је до тада обишао многе светске престонице и градове као да је у малој средини, а још као престолонаследник, осетио бујањем младалачког поноса, што је надимало његов его, ионако склон потреби доказивања и манифестацијама разних спектакуларних ствари до тада невиђених у малом Београду.

Често је виђан како јаше Топчидером ноћу, боравио је неретко са аласима свога учитеља и професора Михајла Петровића. Остали су познати његови екстравагантни потези када је јахајући прелазио замрзнуту Саву. Санте леда су пуцале под њим уз заинтерсовано посматрање радозналих београђана и вриску београдских девојака. Убрзо пошто је дошао у Србију добио је аутомобил и брзом вожњом по београдској калдрми београђане ненавикнуте на аутомобил је запањивао и фасцинирао. У једној таквој вожњи, како сам сведочи, поручник који му је био у пратњи је испао из аута, што је принц приметио тек након неколико стотина метара када је зауставио лимузину.

Све ово је дало повода и основа да се прича о принчевој самовољи. Но, разлози за овакве приче су били дубљи. Они су били комбинација стварног бахатог принчевог понашања и сметње коју су у појединим дворским и политичким круговима изазивали ставови самог престолонаследника. По многим историчарима краљ Петар је био марионета у рукама завереника од којих се формирала дворска камарила. Она је одлучивала практично све, што је уз утицај политичара сводило улогу старога краља у државном и политичком животу на симболичну. Услед тога сви су на камарилу гледали са страхом знајући да им некада и судбина зависи од њиховог става. Но, Ђорђе се нимало није бојао овог центра моћи у држави. Штавише отворено, без имало такта, знао је да им каже да ће онога тренутка када дође на власт свима њима да сломи вратове.

Своју храброст и отвореност показивао је и према млађим завереницима, амбициозним и опасним, који ће 1911. формирати организацију “Уједињење или смрт”, моћну и утицајну све до Солунског процеса. Услед тога, како се претпоставља али не може историјски да докаже, почели су да се кују планови за тровање принца Ђорђа. Такве информације налазимо у дневницима официра који су били забринути за сопствену судбину и утицај уколико би престолонаследник преузео престо. Но, ако ово и није доказиво сигурно је да је јануара 1907. одјекнула експлозија у кући принчевој и да је уништена просторија у којој је овај најчешће боравио. У том тренутку Ђорђе је био у другој просторији те је чудом сачувао живот у овом класичном атентату.

Природа Ђорђа је најснажније дошла до изражаја у време анексионе кризе. Аустро-угарска је анектирала Босну и Херцеговину што је изазвало огроман револт у српском друштву, како у елити тако и у народу. Босна је сматрана српском земљом и то у Србији нико није доводио у питање. Али под утицајем спољњег фактора, пре свега Немачке и Британије на Србију је вршен притисак да прихвати анексију. Остала је једина магловита нада у Русију. Но и Русија се од 1878. у многим уговорима обавезала да ће прихватити анаексију када до ње дође. Како би покушали да  опипају пулс Русије и видели потпуно на чему су краљ и влада Стојана Новаковића су упутили у мисију ка овој православној земљи старог политичког вука Николу Пашића и престолонаследника Ђорђа. Мисија је трајала од октобра до децембра, а принца је примио, поред руског министра спољних послова Александра Извољског, и сам руски цар Николај II Романов. Уз сво разумевање за незадовољство у Србији Русија није могла да спречи анексију и тражила је да Србија прихвати фактичко стање и чека нека боља времена, пошто се питање Босне, по Русима, није могло решити без рата.

Ђорђе је у време анексионе кризе држао запаљиве говоре пред 20 000 демонстраната у Београду. Запалио је Аустро-угарску заставу и представљао најтврдокорнију ратну струју. Чак и када су српски политичари, заједно са краљем, видели да морају да се повуку о овом конфликту Ђорђе је још дуго остао присталица рата са двојном монархијом, чак и по цену да Србија буде усамљена у таквом подухвату. Ови догађаји су, са једне стране утврдили Ђорђеве противнике да он услед нетактичности и недостатка политичке изнијансираности не може да влада, док је са друге стране принц заиста добио значајне симпатије у народу.

Но, наповољни догађаји по принца су кренули убрзано да се нижу. На пријему у руском посланству поводом рођендана цара Ђорђе је рекао руском посланику да је његов цар лажов пошто је обећао да ће помоћи Србији, док је аустро-угарском посланику одбрусио да му је цар лопов и лупеж јер краде туђе земље. Овакви испади су давали све више повода за интриге против спорног принца што се све преносило у штампи стварајући атмосферу афера и поделе за и против престолонаследника. Својим потезима он је навлачио на себе моћне и утицајне кругове друштва, штампу која је извештавала о скандалима принца, као и обавештајне кругове, пре свега Аустро-угарске што је сведочио француски посланик у Београду. Он  је у извештају за своју владу потврдио да је принц окружен аустријским шпијунима, којих је тада било у Београду прегршт као последица дугогодишње везаности Србије за двојну монархију..

Повод за његову абдикацију био је несрећни случај са његовим послужитељем Стеваном Колаковићем. Њега је Ђорђе почетком 1909., љут што није испоручио писмо једној девојци, ударио а овај је убрзо после тога преминуо. Иако је случај био несрећан, јер је Колаковић (за кога је између осталог утврђено да је био аустријски држављанин) имао две критичне киле, Ђорђе није могао да издржи притисак и донео је одлуку о абдикацији. Стари краљ је покушао да га одговори, сматрајући како је често говорио да је Ђорђе његова крв а Александар крв књаза Николе, али принц је остао неумољив. Марта месеца 1909. Ђорђе је званично абдицирао у корист свога брата Александра, ни не помишљајући колико ће та одлука умати утицаја на његов даљњи живот.

Као принц, члан краљевског дома Ђорђе је морао прихватити правила понашања која је његов статус изискивао. Са једне стране он је то тешко схватао а са друге често је коришћен као средство разним политичким и војним круговима како би вршили притисак на престолонаследника а од 1914. и регента Александра. Александар му у Балканским и Првом светском рату није давао командне положаје што је овога иритирало и терало да се пријављује као обичан војник. У Првом светском рату је и рањен у битци на Мачковом камену. После опоравка, пошто вероватно због Александрове суревњивости а и због Ђорђеве хировитости, за њега није било места у војсци време је проводио у Француској, иако је жарко желео да буде на фронту.

На тренутак је стигао у Солун, где је покушао да спречи Александра да се обрачуна са Аписом и Црном руком. Није успео у томе али је навукао додатни бес регента. После рата тражио је да му се регулише статус члана краљевског дома. У ове несугласице између њега и Александра била је укључена читава штампа, многи политичари подгревајући сукоб покушавајући да науде југословенском краљу, што се одражавало на стабилност новостворене државе, која је ионако имала много непријатеља са стране. Пре свега ревизионистичке силе, поражене у великом рату којима се прикључила и Италија потраживајући Далмацију и бивајући у том периоду најозбиљнија претња Југославији.

После кратког помирења браће крајем 1922. године Ђорђе је опет после две године почео да потеже своја права, пре свега на апанажу, ауто и адекватан дом који би одговарао члану краљевске породице и омогућио живот достојан члана двора. Алкександар је имао другачија размишљања. Сматрао је, што је било и предвиђено дворским статутом, да би било добро да одреди принцу Ђорђу место живљења ван Београда. Одлучио је да то буде град Ниш. Наравно Ђорђе је то одбио а пошто је сматрао да питања која је потегао и ствари које је тражио нису повољно решене по њега штампао је брошуру коју је покушао да растури по држави. У брошури је тешко оптуживан краљ што је све могло имати негативне последице за двор али и читаво југословенско друштво изазивајући у њему нове турбуленције. Чини се да је ово коначно сломило краља Александра. Он је донео одлуку да се принц Ђорђе интернира у барањски дворац Беље где је прегледан и где му је установљена дијагноза која је подразумевала шизофренију и потребу интернирања ради лечења.

После годину дана, 1926. принц је пребачен у Топоницу, душевну болницу крај Ниша. Урош Јекић, тада млади психијатар, касније је сведочио да Ђорђе није био луд већ да је то била политичка дијагноза. Имајући у виду да су постојала два извештаја психијатара, од којих је први подразумевао блаже психичке девијације, па пошто није био повољан за краља и није давао алиби интернацији принца Ђорђа, прибегло се поновном прегледу који је резултирао неповољнијим извештајем о здрављу принца. Ова тврдња Јекића се може узети као меродавна. Истина принц није био душевни болесник, али се временом, добрим делом и услед притисака који су неминовни пратилац живота људи у високим структурама друштва, код њега развила манија гоњења као последица умишљености, јаког ега и осећаја сопствене битности. Сигурно да је био обичан човек не би допао душевне болнице, а питање колико би се симптоми и развили, као и да ли би било услова за тако нешто. Било како било принц је до 1941. боравио у Топоници, кад су га ослободили Немци нудећи му круну, коју је он одбио.

После окупације принц је једини од Карађорђевића остао у држави. Оженио се у позним годинама са Радмилом Радоњић, из племена Његуша, са којом је живео 25 година у браку. Комунистичка власт му је дала пензију, оставила једну кућу на Дедињу и аутомобил. У новим условима, када није био политички битан и занимљив, Ђорђе је живио потпуно нормално. Немири и маније гоњења су нестале пошто и није било повода за њих. Ипак остаје на крају питање да ли је принц био душевни болесник.

На такво питање чини се не може потпуно да одговори чак ни психијатрија јер су танке линије које деле душевно оболелог од здравог човека. Низ међунијанси су карактеристични за људску психу. Можда може нешто казати духовна област. Велики духовници, свети Оци Цркве, када говоре о људским гресима као највећу спомињу гордост. По њима постоји две врсте гордости. Једна која напада почетнике и изазива психичке девијације и друга која напада подвижника када савлада све друге страсти. Дакле другом се не можемо бавити, просто јер смо далеко од савршености. Код прве је, кажу они, караактеристична својевољност човека кога је обузела, агресивност, нетолеранција, бучан говор, груби покрети, непослушање итд. Дакле много тога што можемо да видимо у карактеру принца Ђорђа. Она се, по казивању духовника, лечи неугледним начином живота (код Ђорђа видимо супротно животну ситуацију у којој је био и која му је била намењена), суровим потчињавањем (односно послушањем које горд човек доживљава као потчињавање) и животним невољама у које човек упада. У овом светлу када сагледамо Ђорђа можемо закључити да је овакав опис можда најбољи показатељ његовог душевног стања. Он није душевни болесник, али мере које је предузео Александар (не улазећи у мотиве), иако непотребне стриктно узимајући у обзир принчево психичко стање, вероватно су помогле да се умири нарав Ђорђа, док је промена државних околности у комунизму (када Ђорђе више није био битан и није могао својим поступцима, намерно или ненамерно, да таласа друштво) утицала да се његов буран и немиран дух потпуно умири. Ово је резултирало његовим најмирнијим периодом живота, када се уосталом и оженио и рекли би провео три деценије живећи као сав остали свет, доживео дубоку старост и умро у 85. години живота 1972. године.