Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У првом месецу рата Турци су доживели тешке поразе, мање-више на свим фронтовима. На западном делу ратишта њихове главне снаге су биле тучене и разбијене на Куманову, и српска војска је почетком новембра кренула према Битољу. Тиме је био отворен пут ка Солуну и са севера. Разбијене су биле турске снаге у Санџаку и Метохији, и створена је могућност за наступање српске и црногорске војске у средњу и јужну Албанију, према обали Јадрана; разбијањем снага на правцу Подгорице – Скадар, скадарска посада је била изолована и опседнута. Грчка војска је наступала ка Солуну, према коме су, долином Струме, наступали и делови бугарске војске; јањинска тврђава је такође била опседнута, а грчка флота је држала превласт на мору. На источном ратишту турске главне снаге су биле тучене прво код Киркилиса а затим код Лиле Бургаса, и бугарска војска је наступала према Чаталџи, док је једренска тврђава била опседнута. У таквој ситуацији, турска Врховна команда, не располажући резервама, није ни на једном правцу могла очекивати успехе којима би изменила лошу перспективу исхода рата. Зато је била принуђена да се почетком новембра обрати великим силама за интервенцију ради окончања непријатељстава. С таквом се молбом велики везир Ћамил-паша 3. новембра обратио владама Француске, Енглеске и Немачке, а затим и владама осталих великих сила. Он је ту молбу поновио 7. новембра. Велике силе су одбиле ову турску молбу с мотивацијом да би такав поступак био у супротности с њиховом неутралношћу, али су се прихватиле посредништва (медијације). За тај корак требало им је времена, да би најпре оствариле међусобну сагласност и, сем тога, испитале да ли балкански савезници прихватају њихово посредовање. Турцима се такав пут чинио сувише дуг. Стога је Порта одлучила да се обрати директно балканским савезницима.
У складу с оваквом одлуком Порте, 11. новембра су се појавила два турска парламентара пред фронтом 1. бугарске армије. Бугари су их вратили, нашавши да им пуномоћје није добро. Али већ сутрадан, преко руског посланика у Софији Нехљудова, бугарски краљ Фердинанд је добио писмо турског великог везира, који га је обавестио да се турска влада одлучила да од великих сила тражи посредовање за обустављање рата, али да он, велики везир, сматра да ће тај циљ лакше и пре постићи ако се обрати директно њему, краљу Фердинанду, па га, у име турске владе, моли за посредовање да балкански савезници овласте своје преговараче који ће с главнокомандујућим турске војске склопити примирје. Бугарски краљ није прихватио ову понуду; штавише, он је влади изричито забранио да предузима било шта у вези с тим, те та понуда није смела бити саопштена савезницима. Краљ Фердинанд је сматрао да је врло незгодно заустављати војску која је, по његовом уверењу, стајала пред новим успесима. Четрнаестог новембра, међутим, посланици великих сила у Софији обратили су се председнику бугарске владе с питањем да ли његова влада прихвата посредовање великих сила за склапање примирја с Турском. С таквим питањем су се посланици великих сила истог дана обратили српској и црногорској влади. У таквој ситуацији краљ Фердинанд је био принуђен да измени ранији став. Бугарска влада је одговорила представницима великих сила да се о томе мора консултовати са савезницима; такав одговор су дале и српска и црногорска влада. Бугарска влада је тек сада одговорила великом везиру да се о његовој понуди воде преговори са савезницима, а истовремено је о свему обавестила српску, црногорску и грчку владу и тражила њихово мишљење о условима за примирје. Седамнаестог новембра су савезници доставили тражене услове бугарској влади. Србија је захтевала да јој се предају Битољ, Дебар и Драч; Грчка је, пошто су њене трупе 9. новембра заузеле Солун, тражила да одржи у блокади сва места против којих је та блокада била објављена, да јој се преда Јањина и да се Битољ преда грчкој и српској војсци; Црна Гора је као свој услов поставила да јој се преда Скадар с околином. Сем тога, Србија и Црна Гора су том приликом овластиле Бугарску да у њихово име води преговоре о закључењу примирја. Грчка је, међутим, најавила да ће на преговоре послати своје пуномоћнике. Условима осталих савезника Бугарска је додала своје: да јој се предају Једрене и утврђени положаји на Чаталџи; као и неке опште услове који су се односили на повлачење турске војске и стварање демаркационе линије. Бугарска влада је одуговлачила с почетком преговора о примирју у жељи да њене трупе пре тога заузму бар положаје на Чаталџи. Међутим напад бугарске војске на ове положаје завршио се неуспехом, уз тешке губитке, а у војсци се појавила епидемија колере. Иако је и у турској војсци стање било веома лоше, како због епидемије колере, тако и због великих губитака и бројних пораза у дотадашњим борбама, ипак је овај успех у рејону Чаталџе у извесној мери охрабрио турску владу. На њу је охрабрујуће деловало и уверење да ће велике силе, нарочито Немачка и Аустроугарска, интервенисати и неће дозволити проширење Бугарске ка Цариграду, нити Црне Горе у северној Албанији. То њихово уверење имало је реалног основа. Јер, још док су Бугари наступали ка Чаталџи, руска влада се плашила да евентуална појава бугарских снага у Цариграду не изазове интервенцију великих европских сила и појаву флоте тих сила у Босфору и Дарданелима, те је, у жељи да у овим теснацима има што слабијег противника (тј. Турску), саветовала бугарској влади да обустави даља дејства. Аустроугарска је, пак, све више истицала да неће дозволити излазак Србије на Јадранско море, нити ширење Црне Горе у северној Албанији.
Тако је, у ствари, неуспех Бугарске код Чаталџе битно изменио став бугарске и турске владе према примирју: турска влада је, наиме, почела да одуговлачи почетак преговора у нади да ће касније моћи да склопи примирје под повољним условима; док је бугарска влада сада настојала да се примирје што пре закључи, па је, у том смислу, била спремна и да ублажи већ постављене услове примирја. Чак и после 24. новембра, када су, уз врло активно посредовање руског посланика у Цариграду, Гирса, преговори о примирју почели, турска влада је оклевала, тако да је протокол о примирју потписан тек 3. децембра 1912. Пошто је турска делегација на преговорима одбила захтев грчке делегације за предају Јањине, Грци су напустили преговоре. Стога је примирје закључено између Турске, с једне, и Бугарске, која је заступала и Србију и Црну Гору, с друге стране. Протокол о примирју, у име Бугарске, Србије и Црне Горе, потписала је бугарска делегација састава: др Данев, председник бугарске Народне скупштине, генерал Савов, помоћник главнокомандујућег бугарске војске, и генерал Фичев, начелник генералштаба бугарске војске, а у име Турске генерал Назим-паша, министар војске и помоћник главнокомандујућег турске војске, Мустафа Решид-паша, министар трговине и пољопривреде, и пуковник Али Риза-беј. Протоколом је било предвиђено да примирје траје за читаво време док трају преговори о миру, који треба да почну у Лондону десет дана после потписивања протокола. Уколико преговори не би били одржани или не би били успешно завршени, свака ратујућа страна је била дужна да четири дана унапред најави настављање операција. Војске ратујућих страна требало је да се задрже на достигнутим линијама. Турска влада се, сем тога, обавезала да скине блокаду црноморских пристаништа и омогући Бугарима да преко Црног Мора и железницом преко Једрена снабдевају своје трупе у Тракији, док се турске опседнуте тврђаве нису смеле снабдевати храном и муницијом. Према томе, протоколом о примирју Турска није примила никакве обавезе у погледу наведених захтева савезника који су се, пошто је Србија победом у бици код Битоља и избијањем њених трупа на Јадранско море остварила своје захтеве, сводили на питање Скадра, Јањине и Једрена и бугарских захтева у Тракији.
Бугарска влада је, дакле, потпуно одустала од наведених савезничких захтева. У вези с тим, председник владе је обавестио свога посланика у Цетињу да Бугарска неће инсистирати на предаји Једрена, али да неће дозволити ни да се војска у њему снабдева храном, нити ће мир потписати без Једрена, па је саветовао да тако исто поступи и црногорска влада у односу на Скадар. Краљ Никола је, међутим, одмах одговорио да не пристаје на примирје без Скадра, али је његов одговор стигао тек пошто је протокол о примирју био потписан. Двадесет деветог новембра, још док су вођени преговори о примирју између Бугарске и Турске, енглески министар иностраних послова, Едвард Греј, предложио је да се у Паризу сазове конференција представника великих сила, на нивоу амбасадора, која би имала за циљ да допринесе закључењу мира на Балкану. Греј се плашио да спор Аустроугарске са Србијом око излаза на Јадранско море не изазове сукоб између Аустроугарске и Русије, што би светски рат могло учинити неизбежним. Зато је тежио да се оконча рат на Балкану и да се опасност од светског рата предупреди. Аустроугарска и Немачка су се спочетка одупирале овом предлогу, али су га касније прихватиле. Ипак су, за своје учешће на конференцији, поставиле услов да конференција доноси само препоруке својим владама, а никако готова решења. Даље су захтевале да се конференција одржава у Лондону, а не у Паризу. Тако је, иако с резервама и оградама сила Тројног савеза, које су, изгледа, прихватиле остале силе, решено да се сазове конференција амбасадора у Лондону, где је према протоколу о примирју требало да отпочне рад и мировна конференција зараћених страна. Тако је требало да обе конференције заседају упоредо. Међутим, почетком децембра, пре почетка рада конференције амбасадора, Аустроугарска и Немачка су изјавиле да на конференцији неће дискутовати о изласку Србије на море. Нешто касније (11. децембра) придружила им се и Италија, која је с почетка оклевала да се изјасни, тражећи исти став према Грчкој, као и према Србији и Црној Гори у њиховим захтевима у Албанији. С таквим ставом сила Тројног савеза отпочела је рад ова конференција.
Мировна конференција је отпочела 16. децембра. Представници Србије на овој конференцији били су: Стојан Новаковић, Андра Николић и Миленко Веснић; Црне Горе: Лазар Мијушковић, Јово Поповић и Лујо Војновић; Грчке: Венизелос; Бугарске: Стојан Данев; Турске: Решид-паша. Још на почетку мировне конференције испољиле су се озбиљне разлике у ставовима Турске и савезничких делегација. Турска делегација је захтевала да Једрене остане Турској; да се у Македонији образује аутономна кнежевина под турским суверенитетом, са седиштем у Солуну, с кнезом протестантом, кога би изабрали владаоци неутралних држава, а именовао султан; за Албанију је предлагала да буде аутономна кнежевина под суверенитетом кнеза из отоманске династије за пет година. Овако непопустљив став Турци су, изгледа, заузели на директан подстицај централних сила. Савезници су, међутим, захтевали да им се уступи сва територија западно од линије Мидија на Црном Мору – Родосто на Мраморном мору и даље обалом Егејског мора, као и сва егејска острва и Крит. Пошто су се сви савезнички претставници изјаснили против турских предлога, који нису могли послужити ни као база за дискусију, ни турска делегација на њима није инсистирала, већ је изјавила да чека инструкције из Цариграда. Прва седница конференције амбасадора одржана је 17. децембра, под председништвом Едварда Греја. Пошто је закључено да седнице треба да буду тајне, без икаквих саопштења за штампу, прешло се на дискусију о Албанском питању. На предлог аустроугарског посланика Менсдорфа, одлучено је да се владама сила препоручи образовање аутономне Албаније, која би се на северу граничила Црном Гором, а на југу Грчком. Тиме је, у ствари, требало да се Србији онемогући излаз на Јадранско море. Међутим, на предлог руског делегата, ипак је одлучено да се Србији обезбеди приступ у једно неутрално пристаниште на албанском приморју, до кога би била изграђена железничка пруга под међународном контролом. Први спор на седници је избио између аустроугарског и руског посланика око црногорско-албанске границе. Аустроугарски представник је, наиме, предлагао да та граница остане као и дотада, како се од Албаније не би одвојило ништа што је настањено Албанцима, док је руски амбасадор Бекендорф, предлагао да се решење тог питања препусти Црној Гори и Турској. Претпостављајући да би као резултат таквог решења могло доћи до припајања Скадра Црној Гори, Менсдорф се одлучно супротставио овом руском предлогу. Аустроугарска је у ствари сматрала да ће преко Скадра, као центра албанских католика, моћи најбоље да обезбеди утицај у будућој аутономној Албанији. Отуда таква њена упорност и решеност да не препусти Скадар Црној Гори. Представници осталих сила, међутим, нису се изјаснили о овом питању.
Увиђајући да ће под притиском великих сила бити принуђена да напусти албанско приморје, српска влада је већ 18. децембра преко свог отправника послова у Лондону, Грујића, обавестила Едварда Греја да ће напустити борбу за излаз на Јадранско море ако силе донесу такву одлуку, али би, ради њеног оправдања пред јавним мњењем, а нарочито пред војском, било неопходно да се конференција амбасадора о томе јавно и изричито изјасни. Један од разлога који су српску владу принудили на ову одлуку била је и бојазан да ће Аустроугарска захтевати, како је још раније наговестила, да се Албанији припоје знатни делови бившег Косовског и Битољског вилајета. Због тога је Пашић с правом рачунао да ће попуштањем у погледу албанског приморја обезбедити подршку сила Тројног споразума и тиме онемогућити Аустроугарској да оствари и те захтеве. Греј је овим саопштењем српске владе био веома задовољан и обећао је да ће се залагати за слободан приступ Србије у једну неутралну луку. Наредних дана су владе свих сила заступљених на конференцији амбасадора у принципу прихватиле препоруку конференције о Албанији и о спречавању изласка Србије на море, те је Едвард Греј био овлашћен да у том смислу 20. децембра изда званично саопштење. Истога дана он је о овој одлуци обавестио и српског отправника послова. Српска влада је, такође 20. децембра, изјавила да „ће се потчинити вољи Великих сила и да ће у своје време, по закључењу мира и решењу питања с њим скопчаних, повући са приморја своју војску“. Она је истовремено нагласила како очекује да ће силе достојно оценити ову жртву и неће тражити нове. Притом је, свакако, алудирала на поменуте аустроугарске захтеве. Пошто је донесена одлука о стварању аутономне Албаније, сва питања у вези с тим, пре свега питање граница Албаније, пренесена су на решавање конференције амбасадора. Тако су из надлежности мировне конференције била изузета управо она питања која су представљала суштину преговора зараћених страна о миру, нарочито што се тиче територијалних захтева Србије и Црне Горе, односно покушаја представника Турске да сачувају какав-такав суверенитет Порте над Македонијом и Албанијом. Представницима Србије и Црне Горе остало је само да иду од једног амбасадора до другог, односно до министра Греја, или његовог помоћника Николсона, и мољакају, готово без икаквог изгледа да се њихови захтеви узму у обзир. Амбасадори их, како је јављао Стојан Новаковић, нису сматрали себи равним и готово никад их ни о једном питању нису консултовали, већ им једноставно саопштавали готова решења, као пресуде. Мировној конференцији је на тај начин било остављено једино да расправља и решава о разграничењу Турске с Бугарском и Грчком. Српски и црногорски делегати су, према томе, једино из савезничке солидарности бранили ставове грчке и бугарске делегације. Турски представници су и у овом питању свим силама настојали да одуговлаче преговоре, и, по могућности, да изазову раздор међу савезницима. Да би се, насупрот овим турским намерама, и формално представили што јединственији, шефови савезничких делегација су се већ 17. децембра споразумели да у име свих њих на седницама конференције говори само по један, и то онај који по реду буде председавао седници.
Турски представници, и када су добили нове инструкције из Цариграда, веома упорно су одбијали да уступе Једрене и Егејска острва, истичући да острва припадају Турској империји, а да се рат води само против турских поседа на Балкану. Пошто ни међу великим силама није било сагласности око ових острва, Турској је било олакшано да читаву ствар о разграничењу одуговлачи, и поред тога што су велике силе вршиле притисак на Порту да преда Једрене Бугарској. Тако је непопустљивост и Аустроугарске у поменутим захтевима увелико отежавала и одуговлачила рад обе конференције. Владама балканских савезника је тек тада постало јасно колико су одредбе протокола о примирју биле лоше, тј. како је при закључењу примирја пропуштено да се утврде основе за остварење њихових захтева и за успостављање мира. Пошто је био потписан протокол о примирју, зараћене стране биле су обавезне да одмах обавесте своје трупе о условима примирја, да би их се придржавале. Међутим тек 8. децембра, тј. пет дана после потписивања протокола, команди српских Приморских трупа јавио се један генералштабни турски капетан, који је, у пратњи три официра и 16 коњаника, био упућен из Берата да извести команданта Скадарског корпуса о закључењу примирја. Командант Приморских трупа је о овоме известио српског посланика у Цетињу, а поменутом турском капетану саопштио да у Скадар може поћи само с још једним официром. Остали чланови његове пратње били су враћени преко р. Шкумбе. Пре него су турски парламентари успели да дођу до Скадра, српски посланик у Цетињу јавио је команданту Приморских трупа да црногорска влада не дозвољава турским официрима да улазе у Скадар, већ да ће она преко својих органа обавестити турску команду о примирју. Зато се турски парламентар морао вратити у Берат. Али када је парламентар Рако Ђурковић кога је упутила црногорска Врховна команда, стигао у Скадар с обавештењем о примирју, командант Скадарског корпуса, Хасан Риза-беј, одбио је да га прими. Како црногорска влада ни после тога није хтела да дозволи улазак турских официра у Скадар, то турски Скадарски корпус није ни прихватио примирје, нити се његових одредаба уопште придржавао.
Тако је скадарска посада остала у повлашћеном положају. Невезана никаквим обавезама, она је могла стално да врши испаде и узнемирава црногорске снаге. Поштујући примирје, црногорске трупе су, међутим, све време трајања примирја морале остати на својим положајима, и бити увек спремне да одбију евентуалне турске нападе. Сем могућности да испадима узнемирава црногорску војску, скадарска посада је искористила време трајања примирја и за довршење фортификацијских радова и утврђења својих положаја. Што је, разуме се, у знатној мери побољшало услове и могућности за њен даљи отпор. Пошто командант Скадарског корпуса није прихватио нити признао примирје, Црна Гора ни сама није била морално обавезна да га се придржава. Међутим, иако су Турци и даље утврђивали своје положаје, због чега је било јасно да ће бити све теже овладати утврђеним рејоном Скадра, црногорска Врховна команда је држала своје снаге потпуно пасивне. Тек у светлости догађаја у вези са заседањем амбасадорске и мировне конференције у Лондону могло се видети шта је за Црну Гору значило одуговлачење и одлагање напада на Скадар. Скадар није био заузет, а примирјем је поновни напад био одгођен на неодређено време, што је само ишло у рачун Турака. Турска је, с једне стране, користила примирје да консолидује своје снаге, а с друге, она је, управо захваљујући томе што је успела да одржи Скадар, као и остале опседнуте тврђаве, у својим рукама, могла на мировној конференцији, уз подстицај и подршку Немачке и Аустроугарске, бити тако непопустљива према захтевима савезника. Околност, пак, што црногорска војска још није била заузела Скадар омогућила је Аустроугарској да на конференцији амбасадора прво протури одлуку о спречавању изласка Србије на Јадранско море, а затим да остане непопустљива и у захтеву да се Скадар припоји аутономној Албанији. Један од аргумената због којих је толико инсистирала на томе да се Скадар не препусти Црној Гори, без обзира да ли ће га црногорска војска заузети или неће, био је и тај што је уз Скадар требало да иде и Медова, коју би Црна Гора касније могла да уступи Србији и тако изигра већ донесено решење којим се Србији спречава излаз на Јадранско море. У вези са тим, јасно је да је Црна Гора од примирја, таквог какво је било потписано, имала само штету. Бугарска дипломатија, којој је било поверено да води преговоре о примирју, показала се крајње неспособна. Наиме, Бугарска је пропустила прилику да Турској, док је ова молила за примирје, наметне услове којима би максимално осигурала захтеве савезника. Касније, међутим, Бугарска се, због неуспеха на Чаталџи, нашла у неповољнијем положају па је својим попуштањем довела у питање захтеве и интересе савезника, поглавито Црне Горе у погледу Скадра, а у вези са тим и питање изласка Србије на Јадранско море.
Међутим, и поред тога што су већ прве седнице обе конференције у Лондону показале јаке тенденције Турске и Аустроугарске да се спрече црногорски успеси у северној Албанији, краљ Никола је ипак све до краја децембра био уверен да ће мир бити закључен и да ће црногорски захтеви бити задовољени. Он је сматрао да питање Скадра зависи једино од држања Турске, иако га је шеф црногорске делегације на мировној конференцији, Мијушковић, извештавао да у питању Скадра не види другог непријатеља осим Аустрије и Гизла. Краљ Никола је, наиме, много полагао на своју одлуку да мир не потпише до предаје Скадра. Он је сматрао да уколико су велике силе заинтересоване да се мир што пре закључи, и уколико се Једрене уступи Бугарској, мораће се, у интересу мира, удовољити и његовом захтеву. Мијушковић је, међутим, извештавао да ситуација више омогућава настављање рата него настављање рада конференције. А 1. јануара је јавио: „Наговијестило нам се са свих страна, да смо требали тражити од Србије артиљеријску помоћ за опсаду и напад на Скадар“. У таквој ситуацији морала је и црногорска Врховна команда помишљати на настављање рата. Краљ Никола је већ 5. јануара упозорио Мијушковића да саопшти Греју и посланицима Русије, Француске и Италије да су Црногорци решени да за Скадар гину до последњега. „Ми смо се ријешили, писао је он том приликом, да све преврнемо ако нам се он оспори“. Међутим је и то већ било касно. Греј је, додуше, 18. децембра 1912. године у разговору с немачким амбасадором истакао да ће бити уз Русију уколико између ње и Аустроугарске дође до разлике у ставу према Скадру, и препоручивао да Немачка и Италија не праве тешкоће у том погледу, пошто ни Енглеска и њени савезници (Русија и Француска) нису правиле тешкоће у погледу изласка Србије на море; али је већ 4. јануара 1913. године енглески посланик у Москви, Буканан, известио руског министра иностраних послова Сазонова да је енглеска влада уверена да Русија неће ићи сувише далеко у питању Скадра, јер не би био ред да се тиме изазива европски рат. Енглеска више не би могла да подржава Русију у том питању, изјавио је, даље, Буканан. Силама се очигледно журило са закључењем мира, првенствено због бојазни од ширих компликација. А пошто су оне преузеле да решавају албанско питање, главну сметњу закључењу мира представљала је непопустљивост Турске у погледу Једрена и егејских острва. Стога је 7. јануара, на конференцији амбасадора, одлучено да се Порти упути једна колективна нота сила, с циљем да се принуди на попуштање. Два дана касније покренуто је и питање једне поморске демонстрације сила, како би притисак на Турску био што ефикаснији, али је ова идеја касније напуштена, јер би, како је изјавила немачка влада, демонстрација представљала флагрантну повреду неутралности. Пошто су се све силе сагласиле с одлуком о колективној ноти, ова нота је уручена Турској влади 17. јануара. Њоме је Порти скренута пажња на одговорност коју прима уколико не прихвати савете великих сила за склапање мира, јер би продужење рата довело у питање судбину Цариграда, а не би било искључено ни проширење рата на Азију. У том случају, пак, Турска би могла да рачуна само на сопствене снаге, које не би биле довољне да одбране земљу изложену оваквој опасности. Сем тога, силе су истакле да ће Турској бити потребна њихова помоћ да би се консолидовала после рата и унапредила своје азијске територије, од чега ће зависити њена будућност. На такву помоћ, међутим, она може рачунати само ако прихвати њихове савете, тј. ако Једрене преда савезницима, а великим силама препусти да реше питање статуса Егејских острва. Велике силе су се притом обавезивале да ће штитити интересе муслимана, џамије и др. верске и историјске споменике у Једрену и да ће будући статус острва гарантовати безбедност Турске.
Порта је 20. јануара, после дужег већања, одлучила да прихвати савете сила. Држање Немачке за њу је у овом случају било пресудно. Међутим, пре него би одговорила на ноту, одлучила је да сазове конференцију политичких првака, и то не да би од њих тражила сагласност, већ да им изнесе разлоге који је упућују на овакав корак. Конференција је одржана 22. јануара, али на њој нису присуствовали представници младотурског клуба „Прогрес и уједињење”. Министри војске, финансија и спољних послова су изјавили да земља није у стању да продужи рат, стога је конференција одобрила одлуку владе да прихвати савете великих сила. Међутим, 23. јануара младотурци су извршили државни удар, збацили Ћамил-пашу и образовали нову владу с Махмуд Шефкет-пашом на челу. Савезници су оценили да нова турска влада није вољна да прихвати мир. Стога су своје делегате у Лондону овластили да 30. јануара уруче турској делегацији ноту о прекиду преговора о миру, пре него је стигао одговор нове турске владе на колективну ноту сила. Савезничке делегације су тада оставиле у Лондону само по једног свог представника, да прате рад конференције амбасадора. Од црногорских представника остао је Јово Поповић, а од српских Веснић. Одговор Порте, који је достављен силама 31. јануара, потврдио је ова предвиђања савезника. Порта је, наиме, изјавила да увиђа потребу да се што пре оконча борба, коју она није изазвала, али је одбила све захтеве сила. Она је сматрала да би чак и помисао да се Једрене, као искључиво муслимански град, уступи савезницима изазвала негодовање у читавој земљи, и да су таква узбуђења и довела до оставке претходне владе. Али, да би дала највиши знак своје помирљивости, ипак би била спремна да уступи део града на десној обали Марице, задржавајући за себе леву обалу ове реке и део града на њој. Порта је, даље, подсећала силе да су Егејска острва у близини Дарданела неопходна Турској за одбрану Цариграда, док друга острва чине интегрални део царевине у Азији и неопходно су потребна за сигурност Мале Азије. Стога је дозвољавала само могућност да силе одреде статус већ заузетих острва, али да воде рачуна о статусу Дарданела, што је важно за читаву Европу. Првог фебруара, на конференцији амбасадора поводом Портиног одговора, сви су, изузев немачког претставника, закључили да тај одговор не задовољава. Пошто је још 29. јануара Греј био изјавио да силе неће ништа предузети да спрече продужење непријатељстава уколико не добију повољан одговор на ноту, оваква оцена ноте на конференцији амбасадора била је сигуран знак да ће се непријатељства наставити.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878—1912). Београд: Завод за уџбенике.
Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912—1915). Београд: Филозофски факултет.
Остави коментар