Аутор: Дајана Грубишић
Телевизија се појавила касних двадесетих година прошлог века. Након Другог светског рата почела је да улази у домове прво у САД и Великој Британији, а касније и у осталим земљама. Данас, скоро читав век касније, она је још увек неизоставан део свакодневице великог броја људи. Без обзира на развој технологије, појаву интернета и напредак дигиталних медија, телевизија је и даље веома заступљена и има велики утицај. Управо моћ овог медија често је била злоупотребљавана, нарочито у политичке сврхе. Оно о чему стручњаци највише говоре јесте њен утицај на децу.
Најмлађи су најосетљивија група, на коју је лако утицати јер током одрастања прихватају оно што виде, траже узоре и понашају се по моделу. Време које они проводе пред телевизијом много је дуже у односу на време које су пред телевизијом проводили у годинама које су иза нас. У јануару 2018. године група студената са Филозофског факултета, одсек Медијске студије, спровела је истраживање о комуникативним потребама деце и понуди у медијима. Резултати које смо тада добили потврдили су и претходно наведену тврдњу да је телевизија још увек један од водећих медија, без обзира на појаву интернета. Питања на коришћеним анкетним листовима подељена су у четири категорије – медиј, начин комуникације, забава и слободно време и начин коришћења слободног времена. Одговори које су деца давала показују нам како се информишу, колико и са ким комуницирају, како се забављају и користе своје слободно време. Од њих 543, чак 347 изјаснило се да често гледа телевизију.
Ово истраживање показало је оно што свакодневно можемо да приметимо, а то је да деца не гледају само онај програм који је њима намењен и да је то заправо највећи ризик од штетног утицаја. Она гледају и читају оно што прате њихови старији укућани и на тај начин усвајају много информација које не могу да протумаче на прави начин. Постоји и разлика међу децом из градских и сеоских средина која се нарочито примећује у коришћењу слободног времена. Деца из мањих средина више времена проводе напољу и у игри са другарима, док деца из града имају више спортских активности и хобија. И једна и друга се за видео-игре и друштвене мреже опредељују углавном када су код куће, а не када су у друштву. Дакле, њихово интересовање за претерано коришћење медија опада када време испуне хобијима и дружењем са вршњацима.
Такође постоји разлика и између медија за децу и дечијих медија. Медији за децу су намењени најмлађој публици, али креирају их одрасли. Дечији медију су они у чијем креирању учествују и деца. Када су УНИЦЕФ и УНС пре пет година анализирали програм за децу, показало се да наши медији не схватају озбиљно ову област. Само јавни сервиси имају уреднике дечијих програма, док комерцијалне телевизије које емитују овај програм немају особу која је задужена да о томе води рачуна на адекватан начин. То је сигурно један од разлога за стање у које се уверимо када посматрамо нашу телевизијску понуду – они који производе програм имају потешкоће да створе оно што ће деца волети и да одговоре на њихове потребе. Репризирање старих емисија за децу показује управо то. Оно што су гледала деца пре тридесет и више година не може одговарати данашњим генерацијама. Истина је оно чиме се правдају јавни сервиси, а то је да би децу требало упознати са традиционалним вредностима и неким непроменљивим квалитетима, како је забележено у Анализи УНС-а и УНИЦЕФ-а. Међутим, новије генерације су прерасле такве садржаје, за њих су те емисије споре и незанимљиве. Поменуте вредности би требало преточити у формат који њима одговара и који ће их једнако и подучити и забавити. Дигиталним урођеницима, које представљају савремене генерације, потребан је интерактиван програм, у чијем креирању ће и они учествовати. Не можемо занемарити и мањак средстава којим телевизије располажу када креирају програм, па је и то један од разлога због којих прибегавају понављању садржаја када не могу да произведу нови.
Када говоримо о томе колико је програм прилагођен потребама деце, не смемо заборавити оно што може оставити веће последице од незаинтересованости. Све више стручњака бави се проблемом насиља које деца гледају на телевизији и њиховим реакцијама на то. Психолози и педагози у последње време упозоравају на неквалитетне цртане филмове, који немају смисао и поруку, децу не уче ничему и често приказују сцене насиља. Како деца у раном узрасту не разликују потпуно стварност и фантазију, долази до проблема када се поистовећују са ликовима или ситуације из цртаних филмова преносе у стваран живот. Деца која су претерано изложена гледању сцена насиља постају толерантна на насиље, немају развијену емпатију, али и сама испољавају насилно понашање. С друге стране, деца на насиље могу реаговати и претераним страхом и повлачењем у себе. Решење је у окружењу у којем дете живи. Родитељи су ти који би требало да воде рачуна о ономе што деца гледају, да контролишу време које дете проводи пред екраном уз договор са дететом. Битно је и разговарати о ономе што се гледа, како би се на време приметиле реакције детета на различите садржаје. Гледање телевизије не би требало да буде само једносмерно, јер деца нису канали кроз које информације пролазе без задржавања, дакле нису пасивни конзументи телевизије. Као активни корисници, деца усвајају оно што виде и потребно је да им се то објасни и да се са њима о томе прича. Добро је да разграниче шта је позитивно, а шта негативно, а одрасли им у томе морају помоћи. Ако се вратимо на тврдњу да деца не могу да одвоје потпуно стварност и машту, онда треба нагласити да би родитељи и педагози требало да им помогну да схвате које ситуације и понашања могу да функционишу само на телевизији, а шта је оно што из свега тога практикујемо у животу.
Насиље се из дигиталних медија сели у школске клупе и са развојем технологије добија сасвим нове облике. Деца добијају идеје преко социјалних мрежа, телевизијских програма, видео-игара и слично. Тамо она проналазе своје јунаке са којима се поистовећују и идеје за то како да се опходе према својим вршњацима. Ако желимо да лечимо узрок а не последицу, онда морамо водити рачуна шта гледају наша деца и у каквом окружењу одрастају. Ту је одговорност једнако подељена између родитеља и педагога с једне стране и медијских радника с друге. Када већ говоримо о окружењу, морамо се осврнути и на тај фактор утицаја. Дакле, било би неправедно рећи да је телевизија „кривац“ за све. Исто онако како се неки њени штетни ефекти могу одразити на децу, она може имати и позитиван утицај. Само је битно најмлађу публику усмерити на прави начин и понудити јој праве садржаје. Став да ће деца моћи да усвоје и добре поруке, ако већ усвајају лоше, довео је до реализовања идеје о образовној телевизији. Формат телевизијске емисије која децу и учи и забавља заживео је прво у Америци, а касније се пренео и на остатак света. У емитовању оваквих емисија код нас предњаче јавни сервиси. Циљ образовних програма за децу је да деца уче на занимљив начин, да се пробуде њихова машта, креативност и интересовање. Садржај емисија се осмишљава тако да се код деце развијају толеранција, самопоуздање, прихватање разлика и друге позитивне особине.
Све што се користи на адекватан начин може да дâ нешто добро, а то нарочито важи за нове технологије. За разлику од радија и штампе, телевизија је у предности због визуелног доживљаја који пружа и илустровања свих појава о којима говори. Тако деца у најранијем узрасту путем телевизије могу да виде неке далеке дестинације и да уче о њима, да чују и виде искуства својих вршњака у спортовима, школи и слично. Образовне емисије често говоре о правилима и понашању у саобраћају, необичним занимањима, о подводном свету и свемиру, приказују експерименте и пружају прилику деци да у томе учествују. То је оно на чему се данас највише инсистира. Деца воле на неки начин да комуницирају са јунацима које гледају и да предлажу шта би требало уврстити у програм. Истраживачи и педагози често апелују на уреднике емисија да обрате пажњу на потребе деце и да их укључе у стварање програма. Због тога се све више даје глас деци када се спроводе испитивања и анализе на ову тему, јер су њихови одговори од највећег значаја. У Анализи која ми је послужила као добар извор података за припрему овог текста, деца су одговарала на то шта им недостаје у тренутној понуди и шта би волели да виде у програму. Одговори показују да деца воле квизове, и да учествују у емисијама и да се такмиче. Занимају их природа и окружење, посебно животиње, спорт и наука. Занимљиво је да би један број испитане деце волео да постоје емисије које би им помогле да савладају градиво и ураде домаће задатке. Управо је такав био првобитни концепт образовних емисија у свету и оне су се бавиле градивом и пратиле школски програм. Очекивано, деци се не допадају много репризе и понављање истих емисија, а показују интересовање за учење језика кроз телевизијски програм.
Све што се претерано и неодговорно користи може бити штетно, па тако и нове технологије. Уколико родитељи на време утичу на стварање здравих навика код деце, када су у питању одабир и време које деца проводе испред екрана, резултати могу бити позитивни. Усмеравањем и разговором може се избећи непримерено понашање које се јавља као последица оног што дете гледа, али и други проблеми који се могу појавити када деца проводе превише времена у виртуелном свету. Чињеница је да су деца здравија када време проводе напољу, бавећи се спортским активностима или у игри. Гојазност код деце, проблеми са видом, крива кичма, проблеми са говором, као и лоша концентрација, болести су и проблеми савременог доба. Настају као последица модерног начина живота, који подразумева много седења пред разним екранима. Улога родитеља и педагога је да децу науче да искористе све добро што им модернизација пружа, али и да се изборе са негативним стварима које се пред њима појављују. Медијским радницима преостаје да се потруде да обогате и унапреде своју понуду, било да су представници комерцијалних телевизија или јавних сервиса. Производња и приказивање програма који је намењен деци носи са собом и велику одговорност, која се не сме схватати олако. Дакле, технологија није нужно извор штетног утицаја, само је треба користити на прави начин.
Извори:
- Лемиш, Д, Деца и телевизија, Београд: Клио, 2008.
- http://www.unicef.rs/files/Analiza_televizijskih_programa_za_decu_u_Srbiji.pdf
Остави коментар