Postupci likova kao okvir za razvoj drame Kopernik Miodraga Ilića

22/11/2021

Autorka: msr Irena Stracenski

Vremensko-društveni okviri koji iznedre značajnije promene u toku civilizacije, ostaju obeleženi pojedinim ličnostima kao nosiocima konotativnog sloja značenja određenog perioda. Takve ličnosti svojim delom izlaze iz svog životnog vremenskog okvira i bivaju pokretači daljih postupaka čovečanstva. Refleksija pojedinca u liku nosioca jednog vremena dobija novu dimenziju u dijalogu sa dramskim delom. „Istorijsko-dokumentarna drama bavi se razmatranjem biografskih činjenica iz života istaknutih ličnosti, nastojeći da sagleda sudbonosne, odnosno prelomne trenutke u životima ovih junaka“ .[1]

Centralizovanje lika poljskog naučnika, Nikole Kopernika, u drami Miodraga Ilića, prikazuje konstrukciju društvenih odnosa značajnih za razvoj toka drame. Kako se ova drama svrstava u istorijsko-dokumentarne, za razumevanje konteksta je vremensko-istorijska podloga možda za nijansu bitnija no što je to slučaj u dramama teorijski drugačije imenovanim. Radnja je smeštena u Poljsku, u 1521. godinu, ali se proteže na dugi niz godina, čime je sama drama podeljena na dva dela.

U prvom delu je prikazana sredina u kojoj rigidne struje rimokatoličke crkve uslovljavaju društvene konflikte i u kojoj iščekivanje napada krstaškog reda nemačkih vitezova, na čelu sa Albrehtom, dovodi u pitanje opstanak poljske crkvene kneževine Varmije. U središtu takvih uslova nalazi se naučnik i sveštenik, koji danju obavlja poslove u oblasti održavanja društvenih poredaka, zasnovanih na etici i moralu, dok se noću povlači u svoje odaje i istražuje prostore svemira. Taj naučnik je Nikola Kopernik, u drami predstavljen kao čovek čije „mirno i ozbiljno lice, duga crna kosa i čelična strpljivost u pogledu, glasu i pokretu, odaju duhovnu zrelost i unutrašnju čvrstinu“.[2] Videćemo da Kopernik, kao centralna ličnost drame, oko sebe plete različite društvene odnose, gde su upravo postupci i osobenosti likova konci kojima se usmerava tok radnje.

Religija ovog vremena obara se na humanističku usmerenost ljudskog uma ka svestranosti i  neprestanom razvoju, kroz lik Dantišeka, biskupa, ali takođe oštro i kroz lik Bonifacijusa, bogatog trgovca. Lični sekretar Nikole Kopernika, Emil Rusakov, u drami se prikazuje kao odan prijatelj, ali kukavički preplavljen strahom kada treba da istupi na čelo vojske: „(Prestravljen, na ivici suza) Ja!? … Ja nikada nisam dotakao mač, a pomokrim se kad topovi grunu … Ja sam moljac izmileo iz papira, preuzvišeni … Preuzvišeni! Stanite! (Otrči panično za njima)“.[3] Iako su njegove rečenice stavljene u funkciju izazivanja smeha kod čitaoca drame, ako pođemo za sloj dublje, čovek koji nikada nije držao mač, rekli bismo, ima opravdani strah. Rusakov deluje protiv svog straha, odano i odlučno, kada kralju Poljske treba da prenese varmijski poziv u pomoć, iako se to završava tragično po njegovu egzistenciju. Takvo delovanje ne samo da nadjačava njegov strah nego ga izdiže na lestvici hrabrih likova.

Kroz formu funkcija i odnosa koje se pletu oko Kopernika, vidimo razvoj same drame. Funkcije koje  Kopernik obavlja prostiru se od sveštenika, preko administratora i doktora, do naučnika. Te odgovornosti, odnosno posledice odluka koje Kopernik donosi za sebe i druge, postavljaju podlogu za dalja dešavanja u drami. Zato čitalac nema utisak da je sve u drami unapred isplanirano i postavljeno, nego se ona igra kroz tekst, čini se, u zavisnosti od pređašnjeg postupka ili rečenice. Tako vidimo administratora i sveštenika koji rešava pitanja krivice mladog pesnika i jedne svodilje, zatim vidimo doktora koji bira da bude veran Hipokratovoj zakletvi čak i u času napada pruske vojske, a potom vidimo i sveštenika i astronoma koji se međusobno bore i nadopunjuju u jednoj ličnosti. Svi ti postupci se posle ispostavljaju kao pogodni uzroci za podlogu dramske radnje.

Bitno je napomenuti da je glavna tačka oko koje se stvara dramski problem, tzv. Kopernikovo „bogohuljenje“ kroz izučavanje poretka planeta u vasioni. Za crkveni stalež antropocentričnost i teocentričnost su u sukobu sa pretpostavkama da je Sunce centar vasione i time izvor života. Konflikt biva jači samim tim što je i Kopernik svešteno lice, pa ga krive za izdaju crkve i njegov greh biva veći. U prvom delu drame autor ne pokazuje jasno konfliktni razvoj dramske radnje, no samo postavlja „uslove“ za isti.

U trenutku kada, pored molbi da to ne čini, Kopernik izriče petogodišnje tamničenje Česlava Hrestinskog, nećaka veoma uticajnog trgovca Bonifacijusa, pali se prvo pozadinsko svetlo daljih sukoba. To je ključna tačka okretanja Bonifacijusa protiv Kopernika, ne zbog sudbine samog mladića, no više zbog uprljanog imena i sujete. Potpuno ogoljavanje ličnosti Aleksandra Bonifacijusa dato je u slici njegovog udruživanja sa Albrehtom, vođom pruske vojske. Bonifacijus je lik koji se služi ironijom kao glavnim sredstvom zaštite u sukobima. Svoj položaj uzdiže visoko iznad ostalih, očekujući da se njegova reč uvek sluša. A dela su ovde, kao i u svakoj drami, ključna za razvoj situacije i doživljavanje svakog lika ponaosob. Ironija kojom se Bonifacijus služi uperena je uvek na unižavanje drugoga, odnosno Nikole Kopernika: „Suviše ste oholi! Administrator, kanonik, doktor prava, zvezdočatac, pisac rasprava o trgovini, graditelj vodovoda, a sada čak i vojnik! Još samo da zasvirate na orguljama!“. [4] Takav čovek koji svoju hrabrost gradi na ismevanju drugog, svoje pravo lice pokazuje bežanjem pred pruskim napadom. Uz sam beg, preti i da će uništiti Kopernikov status, što će svoje razrešenje imati u drugom delu drame.

Radost Kopernikove mladosti pojavljuje se uoči najavljenog napada pruske vojske. U okruženju koje je neprijateljski i čak preteći nastrojeno prema astronomu, Ana Šiling ima ulogu prijatelja i podrške. Energična harizma dame iz visokog društva, pobuđuje u Koperniku i naklonosti obojene romantičnim emocijama. Međutim, stid crkvenog čoveka ne dozvoljava mu da dovrši izjave naklonosti u vidu stihova. Uzvraćajući komentarom punim ironije, Ana postavlja tačku na kojoj se zasniva njihov dalji odnos: „Nepouzdan si ti primer“[5]. U prvom delu drame, momenat sukoba njihovog odnosa vidimo u zaključenju da mu je potrebna nežnost, drug i lepota.

Radnja u drami polako počinje da dobija na napetosti i u času napada pruske vojske mi vidimo čoveka koji bira da bude doktor i porodi ženu seljaka Tadeuša, radije no da bude predvodnik vojske. Ovo mesto je odličan primer postupaka dramskih likova kao glavnih smernica za  razvoj toka dešavanja u drugom delu drame. Sličan potez glavni lik povlači i spašavanjem lakrdijaša od osude. U pesmu lakrdijaša autor drame je utkao tadašnji položaj Kopernika, odnosno, ono kako ga narod doživljava na osnovu raznih priča i delovanja moćnog Bonifacijusa, te multidisciplinarnost glavnog lika postaje smešan i turoban predmet šale. Svaki čitalac koji se dublje zamisli postaviće sebi pitanje – odakle potiče njegova multidisciplinarnost i zašto nama čitaocima ne deluje smešno i patetično?

U društvu koje je podvodljivo uticajima moćnika koji iza maske vere čine stvari suprotne verniku, nalazi se naučnik za kojeg se može reći da je ispred svog vremena. Kopernik se ostvaruje multidisciplinarno zarad nevinih ljudi i zarad čoveka. Međutim, u drami vidimo kako se položaji moćnika lako mogu prevesti u vodilje poslušnog naroda i sa samo jednom pesmom opovrgnuti dobra dela jednog naučnika, a pre svega, humaniste. Naučne postavke Nikole Kopernika u očima moćnika isključuju antropocentričnost i teocentričnost za koju se zalaže crkva. Čitaocu u ovim redovima drame biva jasno da je napad Pruske na Varmiju daleko od pitanja teritorijalne pripadnosti zemlje. Ovaj napad je samo pozorišna zavesa za dramu unutar drame, za direktan napad na samog naučnika. U poslednjoj slici prvog dela drame, vidimo postavljanje scene za tragično svrgavanje Nikole Kopernika sa trona poverenja i dostojanstva među narodom. Takav događaj povukao je novi lik u drami – biskup Dantišek, koji svojim delovanjem nosi veći stepen ironije od Bonifacijusa. Na strani inkvizicije, preti Koperniku i nahuškava narod protiv njega, tražeći mu da spali svoje spise i tako spasi narod od rata i propasti. Direktan je u svojim namerama i ne krije se iza lažnih reči hrabrosti. Igra na kartu Kopernikove čovečnosti koja neće dozvoliti da nevini narod pati, što je svakako podmuklo i smišljeno. Vidimo kako jedan crkveni čovek u ime vere radi protiv vere, okreće ljude jedne protiv drugih, a paravan za opstanak moći crkve mu je ponižavanje nauke. Tako nahuškana rulja podvodljivo napada Kopernika i smatra ga krivim za propast.

U ovoj sceni suprotnosti, vidimo posledicu odluke glavnog junaka da se u teškoj situaciji prepusti pozivu doktora. Naime, Tadeuš, čovek čiju je Kopernik ženu porađao uoči napada Pruske, otvara oči zaslepljenom narodu: „ … Ovaj čovek je doktor. Spasao mi je ženu, porodio je, doneo mi na svet sina … Nije pobegao iz grada kao oni koji su vas napujdali kao pse! Odlazite odavde …! …“.[6] Čitalac lako može da uoči trenutak u kojem se dramatičnost radnje penje, kao i uzročno-posledičnu vezu postupaka i rečenica likova. Ta veza nije napeta i nategnuta, nego prirodna i tečna, pri tome čitalac ne može lako da pretpostavi sledeći događaj u radnji. Tako se nakon ove scene pada i povratka Kopernikovog glasa u narodu, otvara uloga Ane Šiling. Vidimo snažnu ženu koja koristi svoju ljubav u pravcu spasa čoveka kome je naklonjena, ali i same Varmije i nedužnih ljudi. U vreme kada je crkvena vlast diktirala pravila i sve što se kosi sa rigorozitetom inkvizicije žestoko osuđivala, ljubav se postavila kao načelo spasa. Uloga Ane Šiling nije ključna samo kao podatak, nego i za razvoj same radnje, što je autor vešto istakao i izgradio. Time se završava prvi deo drame u kome su čitaocu postepeno otkrivene sve namere i uloge. Ilić je vešto gradio krugove reči i dela pojedinih likova, poput  heliocentričnot poretka koji je poznati naučnik iz šesnaestog veka utvrdio.

Drugi deo drame uvodi čitaoca u godinu nakon napada Pruske na Varmiju, odnosno crkve na nauku. Početna scena je skupština staleža i Kopernikov pokušaj da optuži Krstaški red za zlodela i ugledne ljude za bekstvo. U skladu sa postavljenom podlogom iz prvog dela drame, Bonifacijus i Dantišek se brane ironičnim osujećivanjem Kopernika ne bi li uzdigli sebe. Potežu pitanja njegovog ličnog odnosa sa Anom Šiling, pokušavajući da skrenu pažnju sa svojih zlodela, predstavivši Kopernika kao bogohulnika u svakom smislu podložnim uticajima nečastivih sila. Takođe, izostavljaju bitnost Aninog postupka kojim je pomogla spas pokrajine Varmije.

To zanemarivanje njene uloge kao pomoćnika dokaz je da se iza svega krije njihov napad na nauku. Ne bi li sakrili svoja bogohuljenja i zločine, stavljaju Kopernika i Anu Šiling u okvir bogohulnika. Videvši da nema uticaja na predsedavajućeg, sam Nikola Kopernik predlaže svoju ostavku crkvenog zvanja, ali odluka ne biva potvrđena jer Kopernik svoje teorije nije izneo javno. Dakle, sa jedne strane imamo problem optužbi i crkvenog gonjenja zbog priča o njegovim proučavanjima, a sa druge strane neslobodu jer ta proučavanja nije izneo. Ovakva situacija u Kopernikovom životu i umu pravi jaz jer se ne oseća slobodnim. Zato autor drame radnju pomera za sedamnaest godina kasnije, kada se Kopernik nalazi u kuli sa Anom i Česlavom Hrestinskim kao pomoćnikom. Već šezdesedšestogodišnji, Nikola ogreza u danonoćnom radu i proučavanju.

Jasno je čitaocu da takvo ponašanje nije posledica prevelike ljubavi prema nauci. Primetimo da ova Ilićeva drama obiluje manjim, gotovo skrivenim dramama. Tako se i posebna drama odigrava u duši i glavi Nikole Kopernika, nemoćnog i sputanog. Ta „manja“ drama se završava junakovim pretvaranjem da je slobodan i da svoju slobodu naučnog mišljenja pokušava da iskoristi maksimalno. Oseća da ga Luteraši i crkva posmatraju, što će čitaoca pripremiti za novi dramski preokret.

Nakon iznenadne smrti Hrestinskog, pojavljuje se biskup Dantišek sa novim predlogom. Ovoga puta, predlog nije usmeren uništavanju Kopernikovih otkrića. Nakon tih sedamnaest godina mišljenja crkve prema nauci su promenjena. Sada crkva ne želi da odbaci naučna otkrića nego da ih pripiše sebi. Takva je i Dantišekova ponuda – da se Kopernik odrekne autorskog prava na svoja otkrića o heliocentričnosti vasione. S obzirom da bi odričan odgovor glavnog lika povukao sa sobom posledice, ovo se ne posmatra kao ponuda nego kao ucena. Znajući um čoveka Dantišekovog kalibra, Kopernik se odlučuje pre na celibat nego na predaju svog životnog dela u ruke manipulativnih i površnih ljudi. Taj postupak naravno ostavlja Anu zatečenom, tužnom i razočaranom, nakon svega što je ona učinila.

Međutim, ova drama nije ljubavna drama nego društveno-istorijska i prikazuje unutrašnja i spoljašnja previranja jednog naučnika i njegove okoline. Ako se posmatra sa takvog stanovišta, čitaoci će simpatizerski prihvatiti ovakav Kopernikov postupak i sa oduševljenjem dočekati sledeći, kada Kopernik šalje mladog učenika Retikusa da štampa knjigu o heliocentrizmu u Nirnberg. Oslobođen od crkvenog gonjenja protiv naučne istine, željno iščekuje svoje životno delo, koje dospeva dve godine kasnije kada je naučnik već star i slabog zdravlja.

Dvojakim krajem ove drame, Miodrag Ilić ispisuje još jednu mikrodramu. Čitalac sam bira pobedu ili gubitak. Sa jedne strane, videvši da je izbačen njegov predgovor knjizi, čime ona postaje samo hipoteza a ne naučno dokazano otkriće, Kopernik umire. Sa druge strane, knjiga je objavljena i pobeda nauke otvoreno pogađa Dantišeka:

„DANTIŠEK: … Ipak si nas prevario, astronome! …

RETIKUS: I to u hiljadu, u milion, u sto miliona primeraka!“.[7]

Dakle, ova Ilićeva drama je prikaz jedne istorijski zasnovane sudbine naučnika, čija su otkrića ključna za današnje poimanje sveta. Miodrag Ilić je vešto iskrojio radnju postepeno, kroz delovanja samih likova. Sudbina jednog čoveka ovde je postala i sudbina čovečanstva. Autor je prikazao Kopernika koji je heliocentrizam svojim delovanjem spojio sa antropocentrizmom i humanizmom, pokrećući pitanja etike i pokazujući čitaocima čoveka i čovečnost, ne udaljavajući nauku od vere.

[1] Putnik, Radomir. „Velikani u dramama Miodraga Ilića“. Drame o velikanima. Beograd, 2104, str. 5.

[2] Ilić, Miodrag. „Kopernik“. Drame o velikanima. Beograd, 2014, str. 145.

[3] Isto, str. 155.

[4] Isto, str. 157.

[5] Isto, str. 152.

[6] Isto, str. 167.

[7] Isto, str. 190.

FOTO: Privatna arhiva

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja