Poreklo i smisao krsne slave

15/12/2021

Autor: prof. dr Boris Stojkovski

 

Uvreženo je mišljenje da su jesenji i zimski dani period godine kada su proslave krsnih slava najintenzivnije. Iako ovo nije sasvim tačno, čitavu prazničnu atmosferu od početka novembra do konca januara meseca zaista presecaju brojne vrlo popularne krsne slave koje obeležava veliki broj srpskih porodica u samoj Srbiji, srpskim zemljama i rasejanju. Stoga je prilika da se baš u ovo praznično doba kaže koja važna reč na temu krsne slave, njenog porekla, ali i brojnih zabluda vezanih za nju.

Najrasprostranjenija teorija je da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili šire, indoevropskog) praznika posvećenog nekakvom mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava, po takvom verovanju, potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Problem koji ovde iskrsava je, međutim, višestruki. Naime, niti jedan pisani izvor ne potvrđuje da krsna slava ima ikakav praslovenski ili paganski koren. Čak i neki najznačajniji srpski naučnici, poput recimo Veselina Čajkanovića, su neretko mnoge običaje vezivale za paganske kultove. Tu se pokazuje još jedan značajan problem. Naime, o staroj srpskoj religiji ne postoje nikakvi izvori. Ono što se zna o staroslovenskoj religiji i mitologiji vezano je za Polapske Slovene i iz pera je zapadnoevropskih, latinskih pisaca. Zaključivanjem po analogiji se uistinu mogu naći neke paralele i izneti neke pretpostavke o raznim paganskim ili praslovenskim vezama među slovenskim narodima, ali nedostatak pisanih izvora onemogućava bilo kakvu detaljniju analizu.

Postoje sve do danas i autori koji veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, još krajem devetog veka, za šta tek ne postoje nikakvi dokazi u inače vrlo skromnim izvorima za ovaj period srpske istorije. Neki iznose pretpostavke da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika ili obrnuto, da su ljudi krštavani ciljano na neki praznik pa su tako nastajale navodno krsne slave. Često se i danas sreću oni koji tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, ali postoji i vrlo živa teorija da krsna slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika. Tako je slovenski bog Perun postao Sveti Ilija (inače ne mnogo česta slava kod Srba), a postoje i drugi primeri.

Sve ove teorije ostaju u samom domenu pretpostavki sa maglovitim tezama za koje nema nikakvih dokaza. Najpre, sasvim je neverovatno da se neka krsna slava održava više od jednog milenijuma u kontinuitetu, a bez ikakvog je osnova i teza da se slava kao takva pominje 1018. godine. Jasno je da je krsna slava jedinstven običaj, ali u koji je crkva unela mnogo važnih elemenata. Jedan od njih je činjenica da se na taj dan obeležava određeni svetitelj ili praznik. Zanimljivo je da su Vrbica (Lazareva Subota) ili Cveti takođe, iako retka, krsna slava. Srpski patrijarh Pavle (Stojčević) je upravo Vrbicu obeležavao kao svoju krsnu slavu.

Drugi problem kod gorenavedenih teorija jeste već pominjana činjenica da se ne zna ništa o staroj srpskoj, prehrišćanskoj veri, da je neki srpski panteon bogova, sličan ili isti sa drugim Slovenima, ili pak različit, potpuno nepoznat. Bez pisanih izvora nemoguće je rekonstruisati kako se ovaj kult razvijao, te kako je krsno ime, ili slava zaživela među Srbima. Etnologija može da pruži neke pretpostavke, te da uistinu nagna na pomišljanje da jeste postojao nekakav analogni predhrišćanski običaj, ali o detaljima vezanim za njega ne može biti više reči bez čvrstih savremenih istorijskih izvora, koji, u ovom slučaju ne postoje.

Još jedno popularno mišljenje jeste da je prvi srpski arhiepiskop Sava Nemanjić nakon sticanja autokefalije 1219. godine kanonizovao stare narodne ili predhrišćanske običaje, počeo da ih uklapa u pravoslavlje, ali navodno i uputio sveštenstvo da ih nasilno i uzaludno ne progone, nego da im daju hrišćansko obeležje. O ovoj i ovakvoj praksi kod Save nema nijedne reči u izvorima, niti je zabeležena takva praksa. U tzv. Besedi o pravoj veri izrečenoj u manastiru Žiča 1220. ili 1221. godine, Sava, baš naprotiv, poučava narod da se drži svoje hrišćanske vere. Evo samo nekih detalja iz Savine ove besede:

I ovo prvo molim vas, dakle, braćo i čeda, našu svu nadu na Boga položivši, prvo prave vere Njegove da se držimo jer druge osnove, kao što reče Apostol, niko ne može položiti, već samo koju položi (I Kor 3,11) Duh Sveti preko svetih apostola i bogonosnih otaca, a to je prava vera, koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana.

Zato, ako ovo sačuvate, bićete blaženi od Boga u vekove i biće blažena srca vaša, i blažene biće duše vaše, i blaženi bićete, vi koji ste primili Božju veru i sačuvali se čisto u njoj. Gledajući na besmrtni Hristov dar, besmrtna dela u hristu svagda tvorite: veru čistu i molitvu čestu, s ljubavlju imajući prema Njemu nadu, i savest čistu pred Bogom i ljudima (upor. DA 24, 16), post i bdenje, istinu u svemu, čistotu telesnu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetog krštenja, prosvećenja Božjeg, kojim se odrekosmo Sotone i svih dela njegovih. I svagda pokajanje ljubiti, ispovedanje svojih grehova i plakanje nad njima i smirenje, pravednost, poučenje, ispravljanje svoga života, mržnju na greh; neopijanje, ne bludničenje, nego, naprotiv, čist život, kakav je ugodno gledati Božjim očima.

Dakle, jasno je iz Domentijanovih ovih reči da je Sava nastojao da hrišćansku veru, već prisutnu kod Srba, učvrsti, još više ukoreni. O nekoj Savinoj delatnosti na polzu uvođenja krsne slave nikakvih podataka nema.

Krsna slava jeste uistinu starodrevni običaj u Srba koji postoji stolećima i koji je bez sumnje održavao srpski narod vekovima u svom pravoslavnom identitetu. Današnju formu slave je konačno uobličio mitropolit beogradski Mihailo 1862. godine, i tada vidimo da postoji slava, svečari, domaćin slave, kao i brojni običaji koje znamo i danas, a koji su dobili crkvenu punoću i smisao. Treba se podsetiti da je ovo vreme kada je i knez Aleksandar Karađorđević  jednim aktom naredio uspostavljanje trajnih prezimena po najstarijim i najznačajnim precima. To se zbilo nešto pre ovog kodifikovanja slave, 1851. godine. Srbi u Habzburškoj monarhiji su prezimena počeli da redovno nose nešto ranije.

No, što se slave tiče, u vreme kada je slava ustrojena među Srbima i zvanično, dakle sa najvišeg crkvenog vrha, postoje zapisi o tome da je ona stvarno prisutna jedino kod Srba. Nacionalni pregalac, trgovac i jedan od najvažnijih Srba u Trstu, Spiridon Gopčević, navodi slavljenje krsne slave kod življa na tlu Makedonije kao dokaz da su oni Srbi, a ne Bugari. Bugarski sveštenici su bez mnogo uspeha radili na iskorenjivanju ovog običaja među njima, a jedan od osnovnih zadataka bugarske egzarhije bio je upravo da pokušaju da krsnu slavu ukinu među stanovništvom koje bi se time lakše i brže bugarizovalo. Evo kako ruski konzul Ivan Jastrebov, za Srbe u Staroj Srbiji, a to su oni koji govore slavjano-serbskim narečjem u skopskoj, tetovskoj, veleskoj, prilepskoj, bitoljskoj i ohridskoj oblasti, ali i u Debru gde su mnogi slavili Svetog Dimitrija kako on piše. Jastrebov jasno ističe da je slava religiozni narodni običaj koju imaju samo Srbi, i, iako je i on, kao Rus, bio pravoslavac, ovaj običaj mu je bio sasvim nepoznat. Jastrebov je dodao i da je slava je ono što Srbe sa svih (ma koliko udaljenih) strana spaja, i da je ona sa svojim prepoznatljivim ritualom i dokaz pripadnosti istoj — srpskoj naciji. Kod Srba u Staroj Srbiji je, po Jastrebovu, rasprostranjena kletva, odnosno zaklinjanje koje glasi: Tako mi svetoga.

Jasno je, dakle, da je porodični zaštitnik, odnosno krsna slava, bila među najvažnijim praznicima svake porodice. Istovremeno, postojanje svetitelja zaštitnika bilo je poznato i kod Srba rimokatoličke veroispovesti. Ovaj običaj, koji doduše postoji i u srednjem veku, trebalo bi razlikovati od modernog poimanja krsne slave. Svetitelji zaštitnici bili su naročito obeležavani u gradovima, manastirima, pojedini vladari su negovali izraženije neke kultove određenih svetaca, ali se svakako to ne može podvesti pod krsnu slavu, koja je vezana prevashodno za porodice.

U moderno vreme krsne slave imaju i pojedine ustanove, ali taj običaj je sasvim savremen i ne bi ga trebalo porediti sa svecem-zaštitnikom pojedinih bratstava, crkava, a pojedine rimokatoličke zajednice Primorja i Boke su do duboko u XIX vek proslavljali slavu, držeći se, prema nekim autorima, svojih starih srpskih običaja. Čak i među muslimanima, naročito novokonvertovanim u Bosni, Srbiji i drugde, živo je bilo sećanje na krsnu slavu pa su pojedini svetitelji ostajali sve do početka HH veka vrlo poštovani u pojedinim muslimanskim zajednicama Balkana.

Krsna slava kod Srba predstavlja dakle vekovni običaj i pečat identiteta čitavog jednog naroda. U Etnografskom muzeju u Beogradu osnovan je Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije i među 27 elemenata kulturne baštine, srpska slava je i zvanično od struke zabeležena kao srpsko kulturno nasleđe. Najveće priznanje za krsnu slavu je bilo kada je krajem novembra 2014. godine ona upisana u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Time je ovaj običaj, praznik vezan isključivo za srpski narod, postao deo kulturne baštine, nasleđa i kulture čitavog sveta.

Među najznačajnije krsne slave spadaju sledeći svetitelji i praznici.

 

  1. 6/19. decembar Sveti Nikolaj, arhiepiskop mirlikijski. Potvrđena istorijska ličnost, Nikolaj je bio arhiepiskop Mira u Likiji, a najznačajniji je jer je uzeo učešće 325. godine na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, koji je sazvao car Konstantin Veliki. Tema ovog sabora bio je jeretik Arije i njegovo učenje koje je podelilo crkvu. Nikolaj je burno reagovao na Arijeve izjave i čak ga i udario. Od srednjeg veka smatra se zaštitnikom putnika i moreplovaca, mošti su mu u Bariju, u crkvi Svetog Nikole, koju su Nemanjići posebno obdarivali. Prema žitiju Stefana Dečanskog, upravo je Sveti Nikolaj vratio vid čudotvorno ovom srpskom vladaru.
  2. 8/21. novembar Sveti arhanđel Mihailo, biblijska ličnost. Jedan od arhanđela/arhangela, princ anđela, prisutan u jevrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj tradiciji. Smatra se zapovednikom nebeske vojske, arhistratig, i pominje se u Starom Zavetu kao onaj koji je predvodio vojsku u nebeskom ratu protiv Sotone.
  3. april/6. maj Sveti Velikomučenik Georgije. Po hrišćanskoj tradiciji bio je rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona hrišćana koji je sprovodio ovaj car od 303. godine. Georgije je kanonizovan 494. godine i od tada njegov kult se nezadrživo proširio celim hrišćanskim svetiteljem. Njegov krst se nalazi na zastavi Engleske, zaštitnik je i Rusije, a uz njega se daju i epiteti Pobedonosac, Čudotvorac, pošto je bio vojnik i jedan je od svetih ratnika.
  4. 7/20. januar Sabor Svetog Jovana Krstitelja. Jovan je biblijski lik, po hrišćanskoj tradiciji krstio je Isusa Hrista. Roditelji su mu bili Zaharije i Jelisaveta, koje hrišćanska tradicija smatra svetima i pravednima.
Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja