Politički lik Tihomira Ostojića

31/08/2016

Politički lik Tihomira Ostojića

Autor: Miloš Savin

Tihomir Ostojić je rođen 1865. godine u Potiskom Svetom Nikolu (meštani su selo zvali Semikluš, nepravilno izgovarajući mađarsko Sent Mikloš) u severnom Banatu (danas Ostojićevo, opština Čoka). U istorijskim dokumentima nalazimo da se Ostojić izvorno zvao Tihomilj, što se postepeno promenilo u Tihomir, tokom njegovog školovanja u Novom Sadu. Ostojića je othranila majka, pošto je otac Radivoj, seoski krojač, preminuo dok je Tihomir bio sasvim malo dete. Iako je majka Jelisaveta bila skromnog imovinskog statusa, bila je svesna neophodnosti da se Tihomir školuje, s obzirom na to da je i sama poticala iz školovane svešteničke porodice.

Ostojić je bio najbolji učenik osnovne četvorogodišnje škole u svom rodnom mestu. Imao je izuzetan muzički talenat pa je često svirao, pevao i igrao na seoskim svetkovinama. Ostojić je sa 11 godina, zauzimanjem svog teče paroha iz Potiskog Svetog Nikole, bio primljen u čuvenu novosadsku Veliku srpsku pravoslavnu gimnaziju. Jelisaveta Ostojić je bila uverena u sposobnost i talenat svog sina, napustila je rodno mesto i preselila se u Novi Sad, kako bi svojim radom, pokušala da finansira sinovljevo školovanje i život u Novom Sadu.

U to doba, gimnazijsko školovanje je bilo veoma rigorozno, što ilustruje podatak da je zajedno sa Tihomirom upisano 60 đaka, od čega je svega njih 19 maturiralo. Ostojić je prvi razred gimnazije završio sa najboljim ocenama, izuzev iz krasnopisa i crtanja. Tihomir nije mogao da raspust provede u rodnom mestu, usled nedostatka novca za put. Majka mu je sve manje zarađivala, što je dovelo u pitanje njihov opstanak u Novom Sadu i dalje školovanje. Pre konačnog finansijskog kraha, Jelisaveta ga upisuje u drugi razred. Kako je dalji boravak u Novom Sadu bio nemoguć, odlučila je sina dati na zanat, uzimajući u obzir to da nisu posedovali kapital od kog bi on živeo u rodnom mestu, a ona se vratila nazad.

Do neverovatnog obrta, značajnog za dalju sudbinu Tihomira Ostojića, a samim tim i za njegov nemerljiv prosvetiteljski i intelektualni značaj, došlo je zahvaljujući jednom slučajnom susretu. Novembra 1877. godine, naime, jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca, profesor novosadske gimnazije, Jovan Grčić, na ulici je sreo svog talentovanog i vrednog učenika Tihomira Ostojića, tužnog i rasplakanog, zbog neminovnosti napuštanja školovanja. Grčić je u okviru svog stambenog kompleksa na uglu današnje Miletićeve i Grčkoškolske ulice, imao nekoliko stambenih objekata u kojima je primao đake iz drugih krajeva, na stan, hranu i podučavanje. Duboko dirnut teškom sudbinom svog vanserijski talentovanog učenika, Grčić je rešio da primi Tihomira besplatno kod sebe na stan i da mu zaposli majku. Ostojićev boravak kod Grčića se poklopio sa boravkom Milutina Jakšića, budućeg teologa i pravnika, jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca, a kasnije inicijatorom formiranja Srpske demokratske stranke u Vojvodini. Boravak kod Grčića, omogućio je Ostojiću da provede mnoge časove u njegovoj biblioteci, punoj najznačajnije literature tog vremena, te klavirom, na kom je usavršio sviranje.

Tokom boravka kod svog dobrotvora, rano se upoznao sa radom Matice srpske preko njenog Letopisa. Boravivši u Novom Sadu, na izvoru srpskog liberalizma, mladi Ostojić je postao simpatizer Srpske narodne slobodoumne stranke Svetozara Miletića, te član iste stranke u periodu Miše Dimitrijevića i kasnije.

Položivši maturu 1884. godine, Tihomir je nastavio studije u Budimpešti kao pitomac Tekelijanuma. Gimnazijski profesori nisu krili želju da se Ostojić nakon što diplomira vrati u Novi Sad i postane njihov kolega. Kao vrhunski student i generalno besprekoran mladić, Ostojić je iskoristio priliku da sluša slavistiku kod profesora Vatroslava Jagića u Beču sa kojim postaje prijatelj. Čuveni peštanski profesor, slavistike Ažbot je, međutim, odbio pismeni deo Ostojićevog diplomskog rada, koji će Tihomir položiti tek 1894. godine. Pojedini savremenici su smatrali da uzrok ovog događaja, profesorova sujeta, dok drugi tvrde da je Ažbot svestan Ostojićevih potencijala, rešio da izvuče maksimalni naučni dopinos od njega, u čemu je i uspeo. Ostojić se svakako 1889. godine zaposlio u novosadskoj gimnaziji, kao predavač.

Svestan činjenice da su Srpska književna zadruga iz Beograda i Jugoslavenska akademija znanosti iz Zagreba, iako mnogo mlađe institucije, počele mnogo energičnije da deluju od Matice srpske, Ostojić je već 1892. godine, isticao da Matica, koja je tada „lutalaˮ, treba da se fokusira na to da postane kulturni svetionik posebno za Srbe u Vojvodini, odnosno Ugarskoj. Od 1896 pa do 1900. godine, Tihomir Ostojić je bio nadzornik, Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu, gde se sastaje sa istomišljenicima, poput Milutina Jakšića, Stanoja Stanojevića i Jovana Radonjića, sa ciljem da izvrše reformu Matice srpske. Kao prvi korak ove akcije nastaje časopis Pokret koji ulazi u polemiku sa nazadnim elementima u Matici, te kritikuje nerad i nedovoljno pregalaštvo, te ih tera na reformski komromis. Na ovaj način Ostojić, Milutin Jakšić i drugi ulaze na mala vrata u Matičine organe.

Istoričari često previđaju Ostojićevo članstvo u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci. Zanimnjiva je činjenica da ova stranka stranka od 31. avgusta 1901. godine u svom glasilu počinje sebe da naziva isključivo liberalnom, potpuno zamenjujući termin slobodoumna terminom liberalna. Naziv Srpska narodna slobodoumna stanka biće korišćen još samo u Autonomnom programu koji će biti donet sledeće godine. U pokušaju da obnovi i pojača partijsku organizaciju Ilija Vučetić je počeo da poziva istaknute liberale na češće konferencije. Takav poziv je dobio Tihomir Ostojić. Njegove reči ilustruju tadašnju tešku i nekoherentnu situaciju u Srpskoj liberalnoj stranci: „Ima već nekoliko godina kako ja nisam pozivan ni na kakve sastanke ni konferencije liberalne stranke. Ja nisam, dakle, imao ni prilike da izjavim ono što poodavano osećam i mislim. Sada kada me pozvaste na konferenciju te vidim da me još uvek smatrate članom liberalne stranke, dužnost mi je izjasniti se.ˮ Vučetić je ubedio Ostojića da mu pruži što snažniji doprinos radu stranke, naročito u predstojećem predizbornom periodu.

U sam osvit početka predizborne agitacije, Ostojić je izneo svoje mišljenje o izborima i pravcu koji Srpska liberalna stranka treba da zauzme: „Biračko pravo je u ustavnoj državi najvažnije pravo. Ko hoće da obezbedi svoj uticaj na državne poslove, jasno je, toga se prava ne može odricati, nego mora raditi na tom da u zakonodavno telo prime što više svojih poslanika. Nisam ovde ništa novo rekao, ali sam ovo morao napomenuti da bih mogao izvesti svoje misli jasno. Ovo vredi za države u kojima ustavni život teče normalno, pa i manjine mogu da dođu do svojega biračkoga prava, te tim putem da dadu izraz svojih ideja, želja i tegoba u zakonodavstvu. Ali mi u Ugarskoj ne živimo u takvim prilikama. Ovde je izvesna većina i to jednog plemena došla do vlasti, te svima i zakonitim i nezakonitim sredstvima, eksploatiše državnu mašinu u korist svojega plemena. Tako manjine drugih plemena ne mogu ni da dođu do izraza svojih želja i nevolja, a kamoli mogućnosti da učestvuju u državnoj upravi.

U takvim prilikama, po primeru u drugim ustavnim državama, manjine čine moralni pritisak na javno mišljenje time, što se javno i formalno odriču svojega biračkoga prava, najkardinalnijeg prava ustavnog građanina. Ali tim moralnim pritiskom dolaze obično do željena uspeha pred javnim mišljenjem i u državi i u inozemstvu samo one manjine koje su relativno dosta velike ili koje čim god drugim obraćaju pažnju, političkog sveta na sebe na primer svojom dokazanom velikom prosvećenošću i moralnom disciplinom, svojom jakom ekonomskom snagom, svojom živom svešću, jasnim poznanjem ciljeva i konsekventnim izvođenjem tih ciljeva. Ako koja manjina nema tih osobina, ili pojedince ili možda svih skupa, onda efekat od uzdržavanja ili apstinencije može da bude ili veoma malen ili nikakav.

Posle apstinencijalnog alarma takvih manjina, politički svet sa čuđenjem uzme ad notam ovaj svakojako neobični pojav u ustavnoj državi, ali sasvim bez uzbuđenja ide dalje pa ga ubrzo i zaboravi. Ali je zbog toga apstinencija za takve manjine nož sa dve sečenice. Moralnim pritiskom, odričući se svojega najvažnijeg ustavnog prava, ne postigne u javnosti nikakvoga efekta, a povlačenjem sa poprišta političke borbe može da se ugasi i onaj slabi plamičak narodne i političke svesti, koji je dotle tinjao.

Ovde takve manjine stoje pred užasnom dilemom, da li da se upuštaju u izbornu borbu sa izgledom na siguran neuspeh ili se povuku u apstinencijalni ugao ali da tako reskiraju i svaki budući eventualni uspeh. Ovo pitanje je zaista za njih pitanje, biti ili ne biti.

Mi Srbi u Ugarskoj smo takva manjina, te sada, kada smo na pragu novih izbora, treba ozbiljno, trezveno, bez predrasuda, objektivno, da ocenimo svoj položaj, svoju snagu, pa prema tom da postupamo. Meni je potpuno jasno da ako u unutrašnjoj politici naše države ne dune drugi vetar, mi na biralištu ne možemo nikako pobediti. Da u državi ne misle da okrenu unutrašnju politiku drugim pravcem, za to ima dosta dokaza. A da mi u izborima ne možemo pobediti u takvim okolnostima, dokazuje nam dosadašnje iskustvo: nismo pobeđivali kada bejasmo jači, a pleme koje vlada mnogo manje konsolidovano i osnaženo nego danas; sad je odnošaj obratan: pleme koje vlada, danas je mnogo bolje organizovano nego pre, a mi smo u moralnoj disciplini koja nas je do sad držala, mnogo udarili u natrag, a novih dobrih osobina nismo stekli.

Čuo sam kako neki ugledni ljudi govore kako svest u našem narodu stoga pada, što ne idemo na izbore, i da bi baš zbog toga trebalo zagaziti u borbu, da narod vaspitamo. To je, po mom mišljenju obmana, ovako, u celini uzeto. Istina je da je politička borba neka iskra za narode, ali samo za one koji su prosvećeni dovoljno, koji su ekonomno i socijalno konsolidovani. Ali se to za nas Srbe ne može reći, te bi mi eksperimentišući i dalje kako smo do sad činili kao kakvi siromah čovek koji ima nešto novca, hteo bi da se ekonomno digne, pa mesto da s to malo novca ekonomiše, da ih uloži u koristan rad, on ide na berzu i meće sve imanje na kocku. Mi našu nacionalnu i političku sirotinju ne možemo metati na kocku. Ne udaramo mi natrag zato što ne idemo na izbore, neg stoga što mi od početka ustavnoga doba, brod naše nacionalne snage nemilostivo eksploatišemo, a nismo nikad radili ili ništa ili bar koliko treba, na tom da tu snagu zanovimo i regenerišemo.

Budući dakle da se mi u izbornoj borbi ne možemo nadati uspehu, a bezuspešna borba samo nas slabi, a mi snagu svoju moramo brižljivo štedeti, ja sam za to da se ne upuštamo u izbore za zemaljski sabor. Ali izjašnjavajući se za apstinenciju, moram objasniti kako ja zamišljam apstinenciju. Odricati se tako važnog prava kao što je biračko, ima razlog samo u tom slučaju ako se odricanjem postigne kakva dobit npr. učini se moralni pritisak na javno mnjenje i taj pritisak izazove reakciju. Budući da smo mi Srbi neznatna manjina naše odricanje će se slabo uzeti na um. Stoga mi s ovim ne možemo ni računati.ˮ

Disonantno mišljenje Tihomira Ostojića nije prihvaćeno od strane vrha Srpske liberalne stranke, koji je sada bio skloniji da uvaži dugogdišnji stav dr Stevana Maleševića o neophodnoj aktivnoj političkoj borbi, uključujući i učešće na izborima za Ugarski sabor. Već 14. septembra 1901. godine Srpska liberalna stranka je uputila poziv srpskim biračima da izađu na izbore i glasaju za srpske liberalne kandidate. Za razliku od njih, Srpska narodna radikalna stranka, kojoj se Ostojić žestoko protivio, je 15. septembra održala konferenciju u Novom Sadu na kojoj je pozvala Srbe na bojkot izbora i izdala striktnu zabranu svojim članovima da učestvuju u izbornim radnjama. Po pitanju pasiviteta došlo je do potpune zamene dotadašnjih politika liberala i radikala, a radikalska obrazloženja bojkota bila su identična onome koje je izneo liberal Tihomir Ostojić.

Usled velikog otpora reformama, Ostojić i pokretaši napuštaju Maticu srpsku 1906. godine. Ostojićevi bliski prijatelji i istomišljenici, Milutin Jakšić i njegova braća, su 1907. godine osnovali Srpski glas u Velikoj Kikindi, kao glavni organ srpskog demokratskog pokreta u Vojvodini, u kom je Tihomir Ostojić postao jedna od vodećih ličnosti, te pokrenuli inicijativu ka stavaranju čvršćeg izbornog programa. Početkom XX veka, na vojvođanskom prostorujavlja se čitav niz demokratskih grupa okupljenih oko svojih listova, koje teže osnivanju Srpske demokratske stranke. „Liberali su se, donekle sa pravom, smatrali za intelektualnu elitu srpske građanske klase. Ali, sigurno je da je tanki sloj srpskih demokrata (Ostojić, Jakšić, Stajić, Petrović i drugi) bio na znatno višem intelektualnom nivou.ˮ

Za razliku od socijalista, demokrate su bile protivne klasnoj borbi i revoluciji, a zalagale su se za socijalnu pravdu do koje bi došlo demokratskom reformom društva. Za razliku od ugarskih socijaldemokrata, demokrate su insistirale na srpskoj, rodoljubivoj, komponenti i borbi za nacionalna prava. Glavno uporište demokrata, bila je borba protiv svakog šovinizma, te su često citirali devizu: „Bliži mi je Mađar demokrata, nego Srbin aristokrataˮ. Po njihovim rečima  „nacionalizam je postao mač, a demokratija štit srpskog naroda.ˮ

Demokrate, ipak, do kraja neće formirati političku stranku sa jedinstvenim programom, čuvajući idejnu autonomiju svojih grupa, oni će funkcionisati kao savez. Desni pol ovog pokreta činiće grupa somborskih konzervativnih demokrata, oslonjenih na nekadašnje notabilitete, oko Jovana Joce Laloševića, a levi, kikindske demokrate kao inicijatori i noseći stub celog pokreta, sam centar srpskih demokrata iz Vojvodine biće oličen u Tihomiru Ostojiću. Demokrate su liberale i radikale smatrale prevaziđenim političkim opcijama, okupljenim oko zastarelih programa. Liberalima su zamerali potpunu pasivnost  i konzervativnost. Po demokratama, Jaša Tomić nije odgovarao modernom vremenu, a radikalima su zamerali na demagogiji, tvrdeći da su Srbe „besavesni radikalski špekulanti sjurili u budžak naše (crkvene) autonomije, jer oni od te autonomije žive…ˮ

Glavnu ulogu u osnivanju i okupljanju demokratskih grupa imale su kikindske demokrate, na čelu sa penzionisanim profesorom srpske bogoslovije Milutinom Jakšićem i njegovom braćom. Demokratskoj grupi je pristupio značajno veliki broj srpskih sveštenika, mahom seoskih, širom Vojvodine. Demokrate su bile izuzetno aktivne na polju štampe i putem narodnih zborova.

Otkrivanje velikih pronevera u Matici srpskoj, vratilo je u centar pažnje Tihomira Ostojića i njegov kružok. Ostojić je 1911. godine izabran za prvog sekretara Matice srpske. Ušao je u poharanu i na političke frakcije „pocepanuˮ Maticu.

Poslednji korak u obespravljivanju vojvođanskih Srba predstavljalo je potpuno ukidanje srpske crkveno-školske autonomije 1912. godine. Vodeću ulogu u okupljanju srpske opozicije su imale demokrate. Zajedničkim odborom radikala, liberala i demokrata, rukovodio je Milutin Jakšić najbliži prijatelj i dugogodišnji saradnik Tihomira Ostojića. U međustranačkoj saradnji posebno se istakla grupa mlađih liberala, poput Nikole Milutinovića, koji su se nakon rata spojili sa demokratama.

Ostojić je lično putovao po Vojvodini, držao predavanja i privlačio nove članove, koji bi svojim članarinama oporavili rad Matice. U ovom periodu Ostojić postaje prezriv prema novosadskoj sredini koja tone u malograđanštinu, o čemu svedoče njegova pisma upućena dobrotvoru Jovanu Grčiću.

Početkom Prvog svetskog rata Ugarske vlasti su optužile Tihomira Ostojića za antidržavnu delatnost, te je sa svojom ženom i njenim petnaestogodišnjim bratom i desetogodišnjom sestričinom interniran u Baju, a potom u Sekešfehervar (Stoni Beograd u Mađarskoj). Iz Stonog Beograda je pušten tek 1916. godine, ali nije imao gde da se vrati, pošto mu je stan uništila i opljačkala austrougarska vojska. Vrato se tek godinu dana kasnije, sa teškom plućanom bolešću. Upravni odbor Matice ga po oslobođenju ponovo vraća na dužnost sekretara. Tokom Velike narodne skupštine i periodu nakon nje, Ostojić se čvrsto drži uz demokratsku stranku, protiveći se centralizmu. Ostojić je 1920. godine izabran za profesora Filozofskog fakulteta u Skoplju, što mu je posebno godilo iz dva razloga: zdravstvenog (zbog blaže klime), te psihičkog – uzrokovanog napuštanjem Novog Sada (čiji je palanački duh učinio da padne u razočarenje). Nažalost, nedugo nakon toga, usled bolesti koju je dobio tokom internacije u Stonom Beogradu, Tihomir Ostojić je preminuo 18. oktobra. 1921. godine.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja