Političke kampanje i internet

26/05/2020

Autor: Željko Injac, novinar

Sa preko 6,5 miliona ili 75% korisnika interneta u Srbiji, internet je u 2020. godini postao ravnopravan tradicionalnim medijima. Pa ipak političari u Srbiji se radije oslanjaju na tradicionalne medije u vođenju političkih kampanja. Razloga za ovo je više, a glavni razlog je generacijski. Većina domaćih političara su političku karijeru započeli ili izgradili u prošlom veku, što ne znači da im je internet nepoznat i da ga ne koriste, ali kao i sve generacije iz prošlog veka i za njih su tradicionalni mediji nešto na šta su navikli.

Internet je dvosmeran medij za razliku od klasičnih medija, koji eventualno imaju TV uključenja publike, koja su ili nameštena ili kontrolisana, a veoma retko spontana. TV uključenja su vremenski kratka i ne ostavljaju dovoljno prostora za kritiku ili komentarisanje. Internet, pak, to sve pruža i mnogo više od toga. Ipak, otvorene diskusije političara i internet korisnika su retke. Problem koji političari imaju sa internet diskusijama je između ostalog i taj što dvosmernost smanjuje mogućnost umanjivanja nepoželjnog sadržaja a što pak hejteri ili internet korisnici iz protivničkog tabora mogu lako iskoristiti čime se urušava autoritet političara. Stoga se učešće političara na društvenim mrežama svodi na proaktivnu kampanju, na plasiranje unapred smišljenih fraza i statusa i izbegavanje diskusija. Za reaktivnu kampanju se koriste tzv. botovi, odnosno stranački internet vojnici, koji umesto političara ulaze u diskusije i polemike, a zapravo najčešće nadgornjavanja i vulgarne prepirke.

Javni skupovi koji su bili prepoznatljiv oblik političkog delovanja ’90. godina prošlog veka, su prevaziđeni. Nije to samo zbog povećane apolitičnosti građana, već i zbog trendova koji takav oblik političkih kampanja polako izmeštaju na elektronske medije, tv i internet, telefonsku agitaciju, itd. S druge strane veoma mali broj političara se aktivno uključuje u internet polemike, te se na kraju veći deo političke kampanje vodi na tradicionalnim medijima, u vidu intervjua, izjava ili kontrolisanih TV debata.

Tokom proteklih godina povećana je prisutnost političkih partija na internetu. Ali mogućnosti koje pružaju internet platforme, pre svega društvene mreže, nisu adekvatno iskorišćene. Ovo nije problem samo Srbije, već celog regiona. Oglasni prostor na društvenim mrežama je bio velik. Politički akteri su uložili značajna finansijska sredstva u internet kampanje. Primetno je i da je kvalitet oglasa, odnosno kampanja, bio na visokom novou. Vidiljvo je bilo poznavaocima internet marketinga da su za te političke kampanje bili angažovani profesionalci koji su pravili zaista kvalitetne video klipove, banere, pop-up oglase i drugo, ali je glavni problem političkih aktera bio i ostao bezidejnost. Forma je odrađena profesionalno ali je poruka, tj sadržaj, izostao. Bombardovanjem internet korisnika kvalitetno odrađenim a praznim oglasima je izazvalo kontraefekat. Umesto da takva kampanja donese rezultate onome ko ju je poručio i platio, upravo je donela rezultate političkim protivnicima jer su se, rečeno jezikom omladine, internet korisnici smorili gašenjem dosadnih reklama recimo Vuka Jeremića na YouTube video klipovima, u toj meri da su čak i njegovi simpatizeri počeli da ga mole da obustavi te reklame.

Prognoze političkih analitičara nakon izbijanja koronavirusa da se političke kampanje ipak neće preseliti na internet su se pokazale kao pogrešne. Niko zapravo nije mogao predvideti tok epidemije i sve posledice koja ona donosi, pa su tako i analitičari omašili u ovoj prognozi. Mada je zvanično većina političkih stranaka zamrzla političke aktivnosti tokom epidemije, internet je ipak ostao kao nedefinisan prostor glavno mesto poprišta političke borbe . Internet je i u prethodnim političkim kampanjama igrao značajnu ulogu, ali koronavirus je podigao učešće interneta u političkom nadmetanju na nivo koji do sada kod nas nije zabeležen.

Policijski čas i ograničeno kretanje tokom vanrednog stanja je neminovno dovelo do povećanog internet saobraćaja. Bilo bi zaista nesmotreno od strane političkih aktera da su propustili masovno preseljenje čovečanstva na internet. Ipak, ove internet kampanje su, zbog prethodnog obećanja političara da ih neće voditi tokom epidemije, morale biti izvedene tako da ih se ne može okriviti direktno za vođenje kampanje. Stoga su pojedini političari na društvenim mrežama ušli u lične sukobe, da li fingirano ili spontano, teško je zaključiti. Opozicioni političari nakon smanjenja cenzusa na 3% i najave mnogih od njih da izlaze iz bojkota su pokrenuli prave internet ratove. Tradicionalnim medijima je ostalo samo da prate šta se dešava na Tviteru ili drugim društvenim mrežama.

Fokus političkih kampanja se tako gotovo „preko noći“ prebacio na internet, a performanse poput Obradovićevog štrajka glađu su ostale u senci sukoba Jeremićevog advokata i Sergeja Trifunovića na Tviteru ili plakanja Dragana Đilasa pred kamerama mobilnog telefona, čiji je snimak opet postavljen na Tviteru.

Mogućnost da se telefonskim kamerama zabeleži neki događaj i potom vrlo brzo postavi na neku društvenu mrežu stvorila je situaciju da amaterski snimci ozbiljno pariraju profesionalnim izveštajima medijskih kuća. Recimo pre nego su kamermani TV N1 ušli na RTS da snimaju prošlogodišnji upad opozicije na ovaj državni medijski servis, već su širom interneta bili postavljeni video snimci ovog upada. Fejsbuk stranica političke stranke Dveri je gotovo od samog početka imala onlajn video izveštaj događanja sa upada na RTS.

Osim što ovi amaterski video klipovi okačeni na društvene mreže ozbiljno konkurišu profesionalnim tradicionalnim medijiskim izveštajima, internet tu daje još jednu prednost, a to je nametanje trendova. Tradicionalni mediji su, hteli-ne hteli, prinuđeni da prenose ono što je već svakako veoma popularno i praćeno na  internetu. Bilo da je to tuča isped Skupštine Srbije ili upad na RTS ili plakanje lidera opozicije. Bilo da je nekakav politički performans ili kakav spontani događaj, sve što na internetu postane veoma vidljivo tradicionalni mediji ne mogu da ignorišu.

Otuda je priča o slobodi medija u današnjoj eri interneta sasvim besmislena. Govoriti o neslobodi medija danas je kao govoriti o potrebi većeg broja kočija i konja u auto saobraćaju. To je jedna anahrona postavka i prilično smešna kada se ima u vidu statistika broja internet korisnika u Srbiji koja se broji milionima.

Elektronski mediji su sve više okrenuti društvenim mrežama i dešavanjima na ovim mrežama. Gotovo 1/3 aktuelnih društvenih i političkih dešavanja se kreira na društvenim mrežama. Šest i po miliona korisnika interneta u Srbiji aktuelne vesti i dešavanja prati pre svega na računarima i mobilnim telefonima. Ono što je zanimljivo iz tradicionalnih medija, poput TV ili štampanih medija, vrlo brzo osvane na internetu i biva dostupno svima.

Trendovi koji se kreiraju na internetu, na društvenim mrežama, novi lajkovi koje dobijaju pojedine političke partije, veći broj pregleda video klipova, i drugi pokazatelji interesovanja za političke aktivnosti stranaka na internetu tokom izborne kampanje su zapravo samo prolazni trendovi. Zadobijanje poverenja glasača je dugoročan proces. Ni plaćena reklama ni savršen marketing ne mogu obezbediti poverenje, naročito ne dugotrajno poverenje, u određenu političku partiju ili lidera ako ta partija ili lider nisu sposobni da prezentuju kakvu ideju ili program koji će zainteresovati glasače, ili ako lideri nemaju potrebnu političku harizmu. Internet statistika je varljiva pojava. Ukoliko vam je neko lajkovao Fejsbuk stranicu, to i dalje ne znači da će taj glasati za vas. Poverenje glasača se gradi dugoročno, kao i zajednica na društvenoj mreži na internetu i mora da ima kohezioni faktor, više ideja koje privlače glasače, jasne ciljeve i strategiju i mora da opstane i van izborne kampanje.

Društvene mreže su praktične iz više razloga za političko delovanje. Pored toga što se mogu privući novi simpatizeri i glasači, takođe putem društvenih mreža se mogu zadržati i stari i svi podstaći na političko delovanje. Dvosmerna komunikacija, prenošenje informacija, organizacija članova, mobilizacija, sve su to funkcije koje pružaju internet društvene mreže.

Ipak, domaći političari bi bili najsrećniji kada društvene mreže ne bi postojale jer je mnogo lakše biti na meti nekoliko novinara, nego na meti i u fokusu desetina hiljada korisnika društvenih mreža 24/7 svakodnevno. To zahteva svakodnevno angažovanje, psihičku stabilnost i konstantnu transparentnost i odgovornost. Na kraju to zahteva od političara da budu i zabavni i pristupačni, što za mnoge od njih predstavlja izuzetan problem. Političar na društvenim mrežama mora biti neka vrsta influensera, političkog influensera koji umesto nekog brendiranog proizvoda promoviše sebe i svoju političku partiju, a ako je tek u nastanku ta politička partija ili ako se tek nedavno otisnuo u političke vode, kao recimo Sergej Trifunović, onda mora da brendira i sebe i svoju partiju. Bez dobrog poznavanja internet marketinga politički influenser nema izgleda na uspeh. Za poznavanje internet marketinga nije dovoljno pročitati nekoliko internet stranica koje govore o tome, nego je potrebno imati iskustvo ili lično ili angažovati marketara sa dobrim iskustvom.

Sergej je recimo dobro startovao. Na internetu se ponaša gotovo kao jutjuber, što je s jedne strane simpatično njegovoj ciljnoj grupi, ali s druge strane preterano kopiranje jutjubera i neozbiljno ponašanje praćeno vulgarnim izražavanjem u diskusijama na društvenim mrežama ne može od njega izgraditi političara od poverenja. Kontradiktorne izjave ili olako menjanje stavova, Sergeja će ograničiti samo na određeni društveni balon, širi zamah tim rijaliti nastupom je prosto neizvodljiv. A o nekoj dugotrajnoj političkoj karijeri u njegovom slučaju je teško govoriti.

Odsustvo ideja i kreativnosti koje je toliko primetno na političkoj sceni u Srbiji se ne može nadomestiti angažovanjem profesionalnih marketara i ulaganjem novca u onlajn kampanje. Nedovoljna iskorišćenost društvenih mreža u političkim kampanjama ne govori samo o tome da politički akteri zapravo i nemaju šta da poruče glasačima, nego i o lošoj organizovanosti istih. Najinteraktivnije kampanje na domaćem internetu su se do sada uvek dešavale slučajno i spontano. Primera radi, dok je opozicija vodila kampanju bojkota, gotovo da nije bilo nikakvih interakcija. Kampanja bojkota kojoj se ne zna konkretan cilj, koju je većina korisnika interneta protumačila kao slabost tog dela opozicije i izbegavanje izbora na kojima bi se pokazalo da ne uživa podršku glasača se na kraju završila izlaskom većine zagovornika bojkota i potpisnika „sporazuma sa narodom“ na izbore. Upravo onako kako su to najavili klinci iz pokreta „1 od 5 miliona“ koji su bili predvodnici protesta i inicijatori i idejni tvorci većine opozicionih delovanja prethodne godine.

Tek raspadom Saveza za Srbiju, odnosno propašću ideje bojkota, kreće interakcija na internetu opozicionih političara. Zapravo propast bojkota a ne koronavirus i vanredno stanje, kako to tvrde političari iz opozicije, digao je vidljivost ovog dela političara i to samo zato što su gotovo svi među sobom u ušli u sukobe.

Ne shvatajući da su tim sukobima unutar svojih redova nametnuli trend na internetu a samim tim i u svim tradicionalnim medijima, opozicioni političari su i dalje samo slučajno medijski prisutni, jer realno da nije izbora i da nije tog njihovog međusobnog sukobljavanja oni takvi ne bi bili interesantni internet korisnicima u Srbiji.

Kada pogledamo kako internet koriste političari na Zapadu, recimo u Americi, primetno je da kod njih postoji medijska strategija, da trendovi nisu slučajnost, već planski i ciljano pripremani, da su gotovo svakodnevni. Dovoljno je pregledati tviter profil predsednika SAD, Donalda Trampa, da bi se to uočilo ili Fejsbuk stranica premijera Britanije, Borisa Džonsona.

Nedostatak strategije i jasnih ciljeva koji se žele postići upotrebom internet alata društvenih mreža radi povećanja aktivnosti na tim mrežama i samim tim i jačeg uticaja putem interneta je osnovni problem političkih kampanja u Srbiji. Veća prisutnost na domaćem internetu političkih aktera je vidljiva, ali je ona više spontana i haotična nego dobro organizovana i pravilno usmerena.

Većina političkih kampanja na internetu je i dalje reaktivna. Proaktivne kampanje su toliko monotone da ih ni simpatizeri i članovi tih partija ne prate ili prate tek po zadatku. O nametanju trenda sem pukim slučajem ili providnim fingiranjem, gotovo da nema reči.

Pozitivna strana političkih kampanja je samo prisustvo političkih aktera na internetu, ma koliko se to njima lično dopadalo ili ne. U odnosu na marketinški, demokratski potencijal je naravno izostao, ali samo prisustvo na internetu i mogućnost dvosmerne komunikacije, kao i obaveza transparentnosti i odgovornosti pred internet publikom daje nadu da će se dosadašnja krutost političara zahvaljujući internetu izmeniti, te da će u eri interneta biti pristupačniji biračima a samim tim i uviđavniji prema istima kao i prema njihovim realnim problemima. Za sada je taj „mali čovek“ korisnik interneta, samo puki navijač u internet političkoj areni. Internet može da približi „malog čoveka“ političarima koji na kraju odlučuju o njegovoj sudbini, ali je potrebna i spremnost političara da se pozabave problemima tog „malog čoveka“, to bi zaista bio veliki doprinos interneta demokratizaciji društva.

Skrinšot istraživanja sajta DataReportal

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja