ПОЛИТИЧКА УЛОГА САВЕ ТЕКЕЛИЈЕ НА ТЕМИШВАРСКОМ САБОРУ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Када се у обзир узме читава историја српског народа у Хабзбуршкој монархији, Сава Поповић Текелија се намеће као једна од њених најзначајнијих фигура. Први доктор права у Срба, велики просветитељ и задужбинар, рођен је у Араду 28. августа 1761. године, у породици поручника и племића Јована Текелије. Школовао се у родном граду и Будиму, а затим је прешао у Пешту где уписује право. Студије завршава 1785. и већ следеће године успева да докторира. Након путовања по Русији, Сава Текелија се вратио у Хабзбуршку монархију, где се 1790. запослио у државној администрацији, упуштајући се истовремено и у политичка збивања. Једно време је вршио функцију секретара Угарске дворске канцеларије. Заузимајући се за српску ствар, Сава Текелија се временом све више окретао просветитељском и добротворном раду. Након што је преминуо 21. септембра 1842. године, његова заоставштина као доживотног председника Матице српске и оснивача Текелијанума, кључно је допринела даљем развоју српске културе и науке.

Пре него што се окренуо просветитељству и добротворном раду, једна од најзначајнијих епизода Текелијиног активног бављења политиком забележена је на Темишварском сабору. За Србе у Хабзбуршкој монархији су Народно-црквени сабори имали изузетну важност. Као један од њих, који се због свог значаја издваја, јесте онај који се одржао 1790. године у Темишвару. Преко њега су Срби, као истромент Беча у сузбијању угарских захтева, поново били укључени у решавање важних државних питања. Поред већег броја посланика, сабор у Темишвару је карактеристичан по томе што је био и изборни и расправни. Цар је за комесара изабрао Јозефа Шмитфелда, команданта Славонско-банатске команде. Његов задатак је био да држи сабор под политичком контролом Беча. Поред уобичајног рада, на сабор је испоставио захтеве у четири тачке: захтев за посебном територијом; за Илирском дворском канцеларијом; за Војном границом; за задржавање привилегија у пуном опсегу за онај део народа који се нађе изван Војне границе и српске националне територије. Комесар Шмитфелд је предложио да та територија буде Банат, а поред тога, на изненађење многих, нови митрополит постао је млади Стеван Стратимировић.

Сава Текелија је на сабору био представник мањине. Сматрао је да Србима не треба засебна територија (Мађари ће га одмах након сабора инкорпорирати у оквир Угарске) и залагао се за инартикулацију привилегија и стицање грађанске равноправности у оквиру Угарске. Делио је мишљење Диете да се могу инкорпорирати само оне привилегије које нису у супротности са угарским законодавством, те је о томе одржао своју чувену Беседу о Србима у Угарској, коју ће следеће године, на латинском језику, објавити у форми брошуре.

На почетку свог говора, Текелија истиче да су се сви на сабору окупили како би решили све проблеме српског народа у Угарској. Међутим, до поделе на сабору је дошло због неслагања око начина решавања проблема и схватања речи „инартикулација“. На ову реч Текелија упућује због тога што се она не може тумачити на различите начине, чиме би се спречила опасност да одлуке донешене на сабору Беч тумачи другачије, односно у свом интересу, а на штету Срба. Текелија је сматрао да само инартикулација народу омогућава недвосмисленост и гаранцију испостављених захтева. Поред тога, Текелија је знао да ова реч рђаво и страно звучи војничком сталежу, свештенству и „провинцијалистима“, те је приступио уверавању ових сталежа да се слобода и права Срба неће темељити само на царским привилегијама већ и на „јавним државним правима и на самој конституцији“, што би их чувало од самовоље владара. Порицао је да инартикулација води у денационализацију Срба, што не жели ни он лично, а ни Угарска. Срби се неће стопити у Мађаре већ ће заједно са њима тако чинити „заједницу права и закона“, те ће заједно уживати општу једнакости и добро. Из тога проистиче да Текелија није желео асимилацију Срба од стране Мађара већ заједничку државу ова два народа, те је сматрао да ће та идеја постати циљ мађарског реформног националног покрета. Такође, Текелија је упозоравао тзв. провинцијалисте да не треба да се издвајају из Угарске и зарад тога се стављају под скуте цара.

Текелија је био оштар према онима који су сматрали да ће Срби као народ нестати ако прихвате инартикулацију, као и да се од цара добијене привилегије не могу усагласити са законима Угарске. Њих је сматрао издајницима и незналицама, те их је као такве жестоко нападао. Инартикулацију је Текелија тумачио као изједначавање царских привилегија са угарским јавним законима. Инартикулација значи да би привилегије морали бранити и цар и угарска Дијета, чиме би се обезбедило поштовање од стране свих грађана Угарске. У томе је, по Текелијином мишљењу, била разлика између привилегијалног и инартикулисаног чина. Његов закључак је недвосмислен: инартикулација привилегија не значи њихово поништавање, већ, напротив, њихово оснаживање и осигурање од самовоље владара. У циљу поткрепљења својих ставова, Текелија је тумачио и захтев Потиског и Великокикиндског дистрикта за инартикулацијом, како њихов статус не би зависио само од самовоље владара.

Да би убедио сабор у исправност својих тврдњи, Текелија се упустио у анализу привилегија, настојећи да докаже могућности и нужност инартикулације. Када је реч о праву на избор војводе, Текелија указује на пример бана у Хрватској и капетана код Кумана, Јазига и Хајдука у Мађарској, при чему се ништа наведено не коси са угарским законодавством. Текелија се дотиче и српских деспота и војвода у служби угарских краљева, који су уживали велико поверење и повластице у предмохачкој Угарској, при чему су из њихових редова бирани чак и палатини Угарске. Такве повластице су, тврди Текелија, нестале после Велике сеобе када је Беч затворио грофа Ђорђа Бранковића и у свом интересу заувек укинуо звање војводе. Према томе, Леополдове привилегије су корак уназад у односу на раније, угарске привилегије. Поред тога, Леополдове привилегије су успеле да заваде Србе и Мађаре тако што су ови први изузети из Угарске, због чега их Мађари више нису сматрали „савезним и пријатељским народом“. Текелија наводи да су чак и Срби староседеоци у Угарској изгубили своја ранија права, те су се морали потчинити скромнијим, Леополдовим привилегијама. Такође, дотадашња црквена јерархија која је била „под заштитом“ угарских закона, потчињена је новодошлом архиепископу и патријарху, због чега више није сматрана законитом од стране угарских власти. При томе, Текелија пропушта да спомене да је та јерархија била под ударом унијаћења и покатоличавања, не само у време цара Леополда и кардинала Колонича, него и раније, у време мађарских краљева и османских власти у Угарској. Такође, Текелија положај Срба посматра искључиво кроз призму њеног феудалног права, што не одговара стварном положају српске цркве и народа у Угарској.

Када је реч о црквеном календару и привилегијама које прописују његову употребу, Сава Текелија тврди да она није била угрожена. Истиче да он лично према календару није имао однос какав су имали његови преци, који су тако неговали култ српских светитеља као значајну компоненту свог националног идентитета. Када је реч о праву избора митрополита, као и о његовом праву да поставља епископе, располаже и подиже цркве и манастире, Текелија је сматрао да она не би била угрожена инартикулацијом због тога што нису у супротности са угарским законима. Такође, угарски закони нису препрека праву Срба да буду ослобођени давања црквене десетине, јер су они то право имали под старим угарским краљевима. Текелија пак признаје да је то право важило само за Србе у војничкој служби, што у време сабора није био случај; граничари су поред војне обавезе имали и бројне друге терете. Текелија је тврдио да ће инартикулација донети изједначавање положаја српске цркве са католичким клером, те да више неће бити сукоба око јурисдикције између ове две конфесије. За притисак над српском јерархијом, Текелија одговорност пребацује са угарских закона на власт у Бечу, при чему превиђа пресудну улогу католичког клера у тим притисцима.

Када је реч о привилегијама, Текелија се осврнуо на још два суштинска питања: сопствену народну управу и световну власт митрополита. Он није сумњао да већина Срба у Угарској жели „свој властити магистрат“, односно своју народну управу. Међутим, указивао је на неостваривост те жеље јер би то значило да један део грађана потпада под две власти: државну и сопствену. То би значило цепање државне власти, те да би Срби због своје расутости били држава у дражви, што би довело до опште конфузије и сударања права појединих народа са надлежностима државе. У таквој државној анархији Срби, каже Текелија, не би имали никакву корист. Истиче да је посебна управа Србима нуђена само ако Србија буде ослобођена од османске власти, те да би она била могућа једино у том случају. Текелија је тврдио да је митрополиту поред црквене, немогуће дати и световну власт, односно признати га за Caput Nationis, јер би таква одлука била у супротности са законима Угарске. По његовом мишљењу, давно је прошло време када су духовници били вође Срба као војничког народа на граници према Османској царевини. Световна власт митрополита је по мишљењу Текелије, била неспојива са модерним друштвима и законима цивилизованих народа. Такође, водила би у малопре наведену државну анархију, па се Текелија пита да ли би митрополит стизао да обавља своје црквене дужности?

У наставку, Текелија је констатовао да се не треба чудити што се привилегије нису у потпуности остваривале у корист Срба. Разлоге Текелија види у томе што привилегије не могу променити или уништити законе које владар не може мењати без пристанка Дијете. То значи да би оне инартикулацијом добиле сталност, законску моћ и неповредивост, а о њиховој судбини би преко Дијете одлучивали и сами Срби, чиме би престала њихова зависност од владареве милости. Према томе, Срби би своје заслуге требали изнети и пред владара и пред Дијету, те да на основу њих траже испуњавање својих захтева.

Текелија је указивао на рестриктивне одредбе које су владари унели у српске привилегије, задржавши право да их мењају или чак укину уколико у поступцима српског народа нађу било шта што вређа интересе двора или неке друге стране. Да су инартикулисане и заштићене законима Угарске, привилегије се не би временом толико обезвредиле вољом владара, да је од њих само име остало. Оно што треба рећи јесте да Текелија греши и улепшава стварну слику о томе како су Мађари срдачно примили Србе под патријархом Арсенијем III; са највећим огорчењем су мађарско племство и католички клер прихватили досељене Србе, те су почетком XVIII века одбили предлог митрополита Исаије Ђаковића о инартикулацији привилегија.

Након преиспитивања привилегија, Текелија је прешао на захтев за добијање Баната као засебне српске територије. Признаје да је то жеља већине депутираца које дели на три групе: на оне које у Банату виде услов опстанка српског народа; на оне који то траже само из мржње према племству и Угарској; и на оне који би желели да промене феудални систем. Текелија није скривао да би и он желео територију на којој би Срби били независни, али да сматра да је тако нешто неизводљиво и да осим Србије не види ниједну другу земљу коју би Срби „по праву“ добили. Издвајање Баната из оквира Угарске Текелија је сматрао противним њеним законима и заклетви коју је краљ дао Дијети. Он наде Срба да ће у Банату бити самостални сматра илузијама и предност даје инартикулацији свих Срба расутих по читавој Угарској и по Србији, под условом да могу имати свој сабор, да могу учествовати у органима власти и да се према Србима односи у складу са њиховим заслугама.

Занимљиво, Текелија критикује симпатизере либералних идеја и оне који „попреко гледе на угарско племство“, сматрајући да они не треба да се угледају на Енглезе и Французе. Начелно је сматрао да не постоји једнакост: нити сви могу бити богати, нити да сиромаштво никога не погађа; нити да су сви господари, а нико слуга или поданик. Текелија одбацује да су Срби слуге Мађара, истиче зашто тако мисли али и превиђа да су Срби од стране угарског племства у великој мери третирани као „шизматици, дивљи Раци, дошљаци и уљези“. На крају, Беседу закључује апелом на депутирце да прихвате инартикулацију чиме би се привилегије „сталном снагом утврдиле“.

У свом „Описанију живота“, Текелија је описао своје учешће на Сабору и утиске које је понео. Истиче да је појавом у униформи мађарског официра изнервирао комесара Шмитфелда, а на следећој се појавио у немачком оделу и фризури како би се истом ругао. Истиче да је Шмитфелд изричито био против инартикулације и да није дозвољавао да се она спомене, али и да је покушавао да га поткупи. Међутим, када је реч о захтевању Баната као засебне српске територије, Текелија га оцењује као иструмент притиска Беча над угарском Дијетом, која је тада условљавала крунисање Леополда II за угарског краља. У наредном периоду, Текелијине тврдње ће се испоставити као тачне. Захтев за Банатом је само начелно прихваћен, не и исупњен, док је остварена само Илирска дворска канцеларија. Међутим, након смрти Леополда II и она је укинута.