Pojam i shvatanja politike

04/02/2021

Autor: dr Ljubiša Despotović

Politika je najstariji oblik društvenog regulisanja odnosa u jednoj zajednici od praistorije do naših dana, i još dugo će ostati  deo naših socijalnih života, kojoj ćemo teško naći zamenu. Svaki pokušaj uređivanja međusobnih odnosa između ljudi koji je posredovan određenim društvenim pravilima osobito onim koja dobijaju status obavezujućih za deo ili celu zajednicu, može se nazvati politikom. Osobito ozbiljno u periodu kada ta pravila dobijaju svoju institucionalnu kodifikaciju kroz vrednosne, običajne i religijske norme. Istorijski malo kasnije norme se utemeljuju i oblikuju kao pravo i pravni sistem te i u strukturalnom smislu zadobijaju sva ona obeležja koja  politika ima i danas.

Snažan proces utemeljenja političkih odnosa počeće nastankom (pojavom) države u ljudskoj istoriji, i njenog institucionalnog aparata, koji u strukturalnom i funkcionalnom smislu gradi poredak moći na kome će se temeljiti svaki politički i pravni sistem odnosa čije je izvorište i ishodište u državi. Istorijski, pojam i sadržaj politike se menjao, dobijao različita obeležja i smisao od epohe do epohe, ali nikada toliko da dovede u pitanje njegovo osnovno obeležje da je to sistem društvenih odnosa posredovan pozicijom moći. Politika kao poredak moći koji se luči iz korpusa vrednosti jedne političke zajednice, i koji se određuje kroz pravne, običajne i religijske norme, zaštićen je različitim oblicima normativne kodifikacije i branjen institucionalnim aparatom države i društva.

Razni autori su tokom vekova pokušavali sa manje ili više uspeha da uhvate suštinu politike, u naporu da je definišu, da odrede njena dominantna obeležja, smisao, formu, procedure, vrednosti, institucije, odnose, sistem, i dr. U najvećem broju slučajeva činili su to kroz istorijsku analizu epohe čiji su odnosi bili posredovani političkim pravilima i normama. Kako se vremenom razvijao korpus modernih politikoloških disciplina (politička filozofija, politička teorija, politička sociologija, politička antropologija, politički sistemi, geopolitika i dr.)  politička nauka u celini će sve više u svom metodološkom i predmetnom pristupu insistirati na politikološkoj analizi i naučno-teorijsko-politikološkoj sintezi, a druge društvene nauke (istoriografija, pravo, ekonomija…)  koje su tokom ranijih perioda dominirale polako koristiti kao pomoćne naučne pristupe.

Mi ćemo za potrebe ovoga rada, političku nauku posmatrati kao korpusnu, kao celinu koju čine brojne politikološke discipline i koje u svom zbiru daju njenu punu predmetnu, metodološku i teorijsku strukturu, čija funkcionalnost, plauzibilnost i spoznajni karater postaje nezamenjiv u bilo kom pokušaju definisanja političkog kao bazičnog fenomena i suštine čovekove društvene delatnosti posredovanog sistemom društvene moći. Redovi koji slede, biće posvećeni upravo tom modernom arhipelagu pojmova, teorija i metodologije koji opisuju fenomenologiju politike, dekodiraju njena često skrivena značenja, pokazuju strukture institucionalne vlasti, otkrivaju arkanske pozicije moći i analizaraju njihov značaj za egzistenciju modernog čoveka. U svojim kasnijim teorijskim razjašnjenima koristićemo se i anglosaksonskim shvatanjem politike koje je opojmljeno kroz pojmovnu trijadu  polity (institucionalni aspekti politike),  politiks (proceduralni aspekti politike) i polisi (normativni aspekti politike), jer su pojmovno razuđeniji i mnogo bolje odražavaju suštinu i fenomenologiju politike kao takve nego što to možemo da pojmimo kroz našu reč politika.

Kolega D. Simeunović politiku prilično optimistički definiše kroz pojam političkog delanja koje određuje kao svesno organizovano, svrsishodno, sistematsko i umno delanje koje se ispoljava kroz praktičku i racionalnu aktivnost, a koja se vrši radi postizanja opšteg dobra  i boljeg života u zajednici. „U svrhu tog delanja uspostavljaju se odgovarajući odnosi i kreiraju se svrsishodni procesi, stvara se država kao suprainstitucija, kao i druge institucije i raznovrsne organizacije, oblikuju se i vrše određene aktivnosti, koje ako i nemaju uzvišeno obeležje dolovanja, ipak imaju izrazito politički karakter i stoga nesumnjivo političke pojave“. ( D. Simeunović, 2009:23)

Za  E. Hejvuda politika je delatnost kojom ljudi stvaraju, održavaju i menjaju opšta pravila po kojima žive. Ona se definiše i kao sprovođenje moći, vršenje vlasti, kolektivno donošenje odluka, raspodela ograničenih resursa, činjenje prevara i manipulacija itd. Po njemu politiku je moguće svesti na četiri njena osnovna konstitutivna značenja i funkcije:

– politika kao javni poslovi,

– politika kao moć i raspodela resursa,

– politika kao sporazum i saglasnost,

– politika kao umetnost vladanja. (E. Hejvud. 2004: 14)

T. Mejer pokušava da u svom definisanju politike načini  razliku ove vrste društvene delatnosti u odnosu na primer neke druge kao što su ekonomija, kultura ili socijalno delovanje. Stoga on pojam politike određuje kao sve aktivnosti koje su vezane „za pripremu i donošenje obavezujućih odluka i /ili odluka orijentiranih opštem dobru i u korist društva u celini“. (T. Mejer, 2013: 31) On opšte dobro zajednice navodi kao glavni cilj određenja suštine politike kao društvene delatnosti i time se u jednom delu približava antičkom (atinskom) shvatanju politike, zanemarujući po nama moć kao njeno središnje mesto. Jer samo onaj/oni koji može da predlaže, donosi, sprovodi, kontroliše, i sankcioniše kršenje pravila ima moć da se bavi politikom. Da je učini delotvornom i smišljenom. Bez obzira da li je takva politika kasnije ocenjena kao legalna i legitimna društvena delatnost ili ne.

Neki autori politiku određuju kao proces donošenja odluka i sprovođenja zajedničkih odluka, dakle fokusiraju se na njene proceduralne i kontrolne aspekte. Smatrajući da je politika kolektivna delatnost koja se dešava unutar i između grupa. Ona uključuje donošenje odluka o pitanjima koja pogađaju grupu, najčešće da bi se razrešila neslaganja o tome šta treba činiti. Ona takođe podrazumeva konkurentsku borbu za vlast i resurse među ljudima i grupama koji nastoje da ostvare ličnu korist. (R. Hague; M. Harrop, 2014:4) Time se ovi autori fokusiraju na veoma važan aspekt politike, koji je usmeren na objašnjenje motiva zašto se neki ljudi ili grupe više ili uvek bave politikom a neke retko ili nikako. Porive za sticanje, zgrtanje i nagomilavanje društvenih resursa (materijalna dobra, novac, i sl.) smatramo kao primarne, pa tek onda i ka posedovanjem sve veće moći u svim aspektima njenog upražnjavanja kao dominantnim motivom za bavljenje politikom i očuvanjem stečenih pozicija vlasti i moći. Eventualni dobitak i benefit za društvenu zajednicu smatramo samo kao usputni i sekundarni motiv ljudi koji upražnjavaju vlast.

Profesor Jovan Marjanović nas podseća da značenje pojma politika potiče od grče reči politikos koji u slobodnijem prevodu označavu delatnost vezanu za javni posao antičkog grada- države –  polisa.  U nastavku on sugeriše da se važno shvatanje politike mora vezivati za onu sferu njene realnosti koja se svodila na aktivnost državne organizacije, aparata nasilja, u rešavanju raznih problema i opštih poslova te društvene zajednice. (J. Marjanović, 1973) Kasnije će se značenje pojma politika usložnjavati i dobijati nova i kompleksnija određenja, ali prethodno definisana obeležja njene suštine ostaće sastavni deo svake političke delatnosti bez obzira na istorijsku epohu koja je definiše shodno svom kulturološko-civilizacijskom etosu.

Antičko shvatanje politike

Akademik Ljubomir Tadić nas je sa pravom podsećao da je prvo pisano i sređeno znanje o politici poticalo još iz antičkog sveta, a osobito značajno iz njenog grčkog perioda. Stari Grci su joj odredili suštinu doslovno izvedenu iz karaktera i strukture njihove političke zajednice. Polis kao grad-država, bio je totalitet političkog u malom. Predstavljao je neraskidivo svejedinstvo politike i njegove političke zajednice. Oni nisu u bitnom smislu razdvajali pojmove društva i države, jer je za njih polis bio sve. Celina političkog života u zajednici i delovanja unutar njega. Jedino što su još priznavali za svoga vakta, bio je oikos – domaćinstvo, kao za njih prirodna ekonomska zajednica čoveka i njegove porodice. I dok su u polisu  odnosi  bili uglavnom  simetrični za sve njegove slobodne građane  (svi vladaju i svi se pokoravaju), i javni kao prostor političke slobode i samouprave. Jednostavnije rečeno politika je za njih bila jedini mogući dostojan način života slobodnih građana.

U oikosu su odnosi bili asimetrični (jedan vlada a drugi se pokoravaju) kao puni izraz privatnosti. Taj jedan koji vlada bio je domaćin a ostali su činili članove domaćinstva koji se bezuslovno pokoravaju. Robovski rad je predstavljao privrednu osnovu oikosa, a robovi su tretirani isključivo kao oruđa koja govore. Pošto nisu bili slobodni nisu ni mogli biti članovi ni jedne od ovih antičkih političko-ekonomskih struktura. Dakle, oikosi su  predstavljali bazičnu ekonomsku osnovu tako strukturisanog antičkog polisa, zasnovanog pre svega na robovskom radu kao obliku privređivanja

Benžamen Konstan će mnogo vekova kasnije takvo političko uređenje smatrati antičkom slobodom učešća u državnoj vlasti, dok je modernu političku slobodu smatrao oslobođenjem od državne vlasti, koja je promenila svoj karakter i suštinu. (LJ. Tadić, 1988:18)

Za stare Grke politički život je bio efikasna praktična delatnost koja se stavila u funkciju rešavanja njihovih političkih problema nastalih u polisu kao političkoj zajednici slobodnih građana. Dakle, politika je za njih imala status prakse – praksisa, konkretnog delovanja u zajednici bez ikakvog oblika posredovanja ili institucionalnih stega i ometanja.

Za antičko shvatanje politike protumačeno u Aristotelovoj recenziji (dela „Nikomahova etika“ i „Politika“) bitno je istaći još i sledeća njegova određenja:

– čovek je političko biće (zoon politikon), biće koja mora da živi u zajednici jer nije ni „Bog ni zver“, i koje traga za delatnim dobrom zajednice. Čineći tako čovek u stvari radi u korist svoga dobra kao slobodnog člana  političke zajednice.

– vezu između slobodnih članova zajednice čini govor, kao sredstvo komuniciranja i političkog opštenja, kao deo logosa,  koji je neodvojiv od  praksisa.  Od praksisa shvaćenog kao sama suština političkog života koji je posredovan dijalogosom (dijalogom kao raz-govorom), kao jedinim legitimnim sredstvom politike. „Stari Grci su smatrali da je sila nema, te se, kao način ophođenja među ljudima, nalazi ispod nivoa politike“. Primena nasilja kao nepolitičkog sredstva odnosila se samo na strance koje su tretirali kao varvare i robove, koji kao „oruđa koja govore“ nisu imali status ljudi. ( LJ. Tadić;19) Dakle, sila je po svojoj prirodi nema,  i za stare Grke nije bila deo politike. Stoga je oni nisu smatrali dostojnom da na bilo koji način posreduje u odnosima slobodnih ljudi.

– između politike i etike postojala je čvrsta, čak neraskidiva veza. Jer ako su pravda i opšte dobro zajednice  cilj i suština politike kao takve, onda je etika kao nauka o dobrom i ispravnom vladanju njen sastavni deo. Njenu suštinu  činilo je i pravo, čiji je osnovni smisao da zakonski kodifikuje vrednosnosni korpus zajednice i kroz sistem normi i sankcija obezbedi njihovo bespogovorno poštovanje i upražnjavanje za sve.

U tom pogledu Aristotel je inspirisan starogrčkim shvatanjem politike čiji je i sam bio deo ali i kreator, sposobnost ljudskog mišljenja da dokuči (dopre) do istine podelio u pet načina,  vrsta ili mogućnosti:

  1. umetnost ili umešnost shvaćena kao tehne, kao veština da se nečim upravlja ili stvara. Vekovima mi to prepoznajemo pre svega kao klasičnu umetnost u kojoj dominira veština, ili umešnost sviranja, pevanja, slikanja, i sl. Dakle, reč je o veštini kao načinu, kao tehnici da se dopre do istine ili stvori nešto novo. Ili, pak, veština da se nešto napravi ili stvori na materijalnoj osnovi, kroz činove praktične veštine rada i stvaranja (gradnja, proizvodnja, zemljodelstvo, lov, ribolov i sl.) Dakle, reč je o veštini kao načinu, kao tehnici da se dopre do istine ili stvori nešto novo kroz same činove stvaranja ili izgradnje shvaćene kao umešnosti da se nešto proizvede u skladu sa znanjem i posedovanjem veštine kao takve. „U umetnosti je predmet činjenica ili stvaranje (posredstvom materijala i stvari), a kod praktične pameti to je delanje zasnovano na etički ispravnom htenju. Dok je osobina umetnosti veština, osobina praktične pameti je vrlina. (…) U umetnosti cilj stvaranja stoji izvan stvaranja, dok je u delanju (ili akciji) cilj samo ispravno delanje ili, kako Aristotel kaže u svojoj „Nikomahovoj etici“: „principi onoga što treba da činimo nalaze se u ciljevima naših radnji““. (LJ. Tadić:20)

  1. znanje kao episteme, kao logika i način ispravnog mišljenja, kao opšte i nužno zaključivanje zasnovano samo na tzv. apodiktičnim sudovima ili logičkoj nužnosti (da bude samo tako i nikako drukčije). Reč je o klasičnom sistemu formalne logike i kategoričkog silogizma kao embriona svakog kauzalnog mišljenja zasnovanog na strogim pravilima logičkog izvođenja. Aristotel je smatrao da je upravo kategorički silogizam osnovna forma svakog mogućeg ispravnog zaključivanja pa stoga i bazična ćelija bez kojeg nije moguće zasnovati ispravno naučno mišljenje.

  1. praktična pamet ili razboritos – phronesis, shvaćena kao vrlina/dijalektika koja se bavi ljudskim stvarima o kojima je potrebno i moguće odlučivanje putem dokazivanja, argumentacije i dijalektike (kao veštine sučeljavanja protivurečnosti). Praktična pamet kao razboritost putem rasuđivanja odlučuje šta je za čoveka dobro a šta nije. „Za razliku od znanja koje je opšte i nužno, praktična pamet mora da poznaje i pojedinačno, upravo zato što se odnosi na delanje, a svako delanje kaže Aristotel, odvija se u pojedinostima“. „Izbor i odluka nisu apodiktički izvesni sudovi, već dijalektički sudovi. Oni predstavljaju razgovo , savetovanje i većanje. Sudovi dijalektike su sudovi verovatnoće a ne logičke nužnosti“. (LJ. Tadić;18) „Dok je logički nužnom zaključivanju svojstvena demonstracija, dijalektičkom zaključivanju svojstvena je argumentacija. Dijalektički ili verovatni sudovi topike su oni koje usvajamo, stvari u koje verujemo, ali koje nisu očigledne i logički nužne jer bi inače ulazile u demonstrativne sudove. U topici se smatra da je jedna stvar utoliko verodostojnija i zasnovanija ukoliko se u njen prilog navodi više stvarnih argumenata“. (isto:22) Stoga je Aristotel zbog same prirode dijalektike kao topike preporučivao, „ne treba se raspravljati sa svakim, niti se upuštati u dijalektiku s kim bilo. Jer s nekim protivnicima zaključivanja se nužno izopačuju“. (isto:23) Otuda je praktička pamet ili razboritost najbliža suštini politike kao delatnosti, ona ne sme da počiva na apodiktičkim sudovima logike, već na argumentovanim sudovima dijalektike i topike. „Praktično mišljenje teži da otkrije značenje stvari i njihov konkretan odnos prema čoveku i čoveka prema stvarima. Ono se bavi pitanjem kako je istorijska, ljudska stvarnost uobličena i kako se ona može uobličiti. U tom smislu dijalektičko mišljenje topike je istorijsko i humanističko mešljenje par excellance. (isto:25)

  1. pravo naučno znanje, mudrost (sofija) ili scientia per causas koje se postiže putem klasične naučne metodologije i eksperimenata, kao kombinacije mudrosti stečene realnim uvidom u predmete naučnih istraživanja i empirijskih odnosno eksperimentima proverenih i potvrđenih saznanja vezanim za činjenice partikularnog polja naučnog istraživanja. Reč je po Aristotelu o pravoj nauci zasnovanoj na istraživanju uzročno-posledičnih veza, bez kojih nije moguće dokučiti suštinu sveta koji nas okružuje, danas bi rekli mikro i makro kosmosa.

  1. um ili spekulativno mišljenje, nus, vezano je za oblast čiste umske spekulativnosti kao jednog od načina spoznaje kompleksne stvarnosti unutrašnjeg i spoljnjeg sveta nama poznatih činjenica. Umska spoznaja iako ograničena kao način dosezanja istine u svojim najboljim primerima ostvaruje zavidne uvide o realnostima čovekovog života, pogotovo njenog egzistencijalnog karaktera. U grčkom svetu politika je, dakle, shvaćena pre svega kao praktička umska delatnost namenjena odgajanju vrlina kod čoveka. I upravo u tom svojstvu ona je tretirana kao najviša nauka, čiji je osnovni smisao odgajanje čoveka u vrlini. „U zapovesti da čovek bude dobar i pravedan, da služi ciljevima pravde, dobra i opšte koristi, politika je izražavala karakter preskriptivne nauke. Upravo u tom svojstvu, a ne prema tačnosti svojih zaključaka, ona je bila najviša nauka“. Takozvana recta ratio agibilium (za razliku od recta ratio factibilium) sadrži i načelo odmerenosti: pametan i razborit čovek nikada ne zloupotrebljava svoju reč. (isto:25)

Stoga akademik Tadić insprisan Aristotelovim „Nikomahovim“ uvidima s pravom zaključuje kada konstatuje: „Pametan čovek odlikuje se umnošću i uviđavnošću, tj. sposobnošću razumevanja promenjivih okolnosti. Pametnom čoveku nije dovoljno da zna šta je dobro nego i da postane dobar“. A kolega Đuro Šušnjić u istom tonalitetu nastavlja: „Da bi činio dobro moraš da znaš šta je dobro“. Znanost o dobru za čovjeka je ipak politička znanost jer je čovjek živo biće koje je po svojoj prirodi određeno za život u ispravno uređenoj zajednici i kojemu nije moguće da dobro koje mu je primereno nađe izvan zajednice; jer je čovjek, kako to Aristorel formulira, po prirodi političan, po prirodi političko živo biće. ( H. Majner; H. Raush; H. Denzer 1, 1998:46)

Dakle, reč je o kompleksnoj metodologiji poimanja ukupnog sveta, pa i sveta politike, koji tek zajedno stvaraju realan uvid u totalitet pojavnosti u kojoj živimo i pokušavaju da odgonetnu fizičke zakonitosti koje ga određuju i duhovne implikacije koje ga ispunjavaju. Takođe, traganja za smislom koje taj svet ima za nas, jer tek tada svako dosezanje istine počinje da dobija neki svoj značaj. Čovek je jedno vreme svoga biološkog i društvenog bitisanja deo kontinuma prostor – vreme, i nastoji da pronikne u njegovu suštinu svestan ograničenja sopstvenih uvida,  načina spoznaje i metodologije koju koristi. Uprkos tome on ne prestaje da se pita kakav je taj kontinum prostor – vreme u kome obitava i koji smisao on ima za nas. Samo Bog kao tvorac ima odgovore na sva čovekova pitanja, ali nam je dao neiscrpnu slobodu traganja za njenim istinama i smislom vlastitog postojanja.

Literatura:

Aristotel (1984) Politika, BIGZ, Beograd

B. Ahford i drugi (2002) Uvod u politologiju, Politička kultura, Zagreb

Platon (1976) Država, BIGZ, Beograd

Platon (1990) Zakoni, BIGZ, Beograd

T. Mejer (2013) Uvod u politiku, Cid, Podgorica

J. Marjanović (1973) Politika u samoupravnom društvu, IPS, Beograd

H. Majner; H. Rauh, H. Denzer (1998) Klasici političkog mišljenja 1-2, Golden marketing, Zagreb

LJ. Tadić (1988) Nauka o politici, Rad, Beograd

D. Simeunović (2009) Uvod u političku teoriju, IPS, Beograd

D. Simeunović (2002) Teorija politike – rider, Nauka i društvo, Beograd

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja