Pobuna protiv konvencija – tragična sestra i džizlija višegradska (Sofoklova Antigona i Anikina vremena Ive Andrića)

30/09/2021

Autorka: Andrijana Vasić

Grčka tragedija Antigona vremenom je postala sinonim za borbu između pojedinca i vlasti, za suprotstavljanje društvenim zakonima zarad božanskih, kao i za nesreću jedne junakinje koja je skupila hrabrost da se ne povinuje okolini. U svetskoj književnosti, nažalost, nema puno ovakvih junakinja, kakva beše Sofoklova Antigona. Izuzetne ličnosti javljaju se retko, i gotovo uvek u pogrešno vreme. I (u andrićevskom maniru) sa sobom nezaobilazno nose tragičnu crtu.

Junaci tragedije obično su ljudi bolji od nas, preuzeti iz herojskih legendi, međutim tragedija ne samo da zauzima izvesnu distancu od mitova o herojima, nego ih i ispituje[1]. Tu se negde i zasniva zaplet, jer sa jedne strane imamo herojske vrednosti koje junaci zastupaju i tradicionalna religijska uverenja koja sa sobom nose, a sa druge nov način mišljenja uobličenim pravnim sistemom države. Sa takvim zapletom, tragedija istovremeno i osuđuje i čuva junakove moralne vrednosti. Rastrzan između dve krajnjosti koje je nemoguće pomiriti, tragični junak osuđen je na propast.

Mit koji je u temelju Antigone pripada krugu tebanskih legendi i nije našao mesto u Homerovim epovima[2]. Nadovezuje se na tragičnu priču o caru Edipu. Nakon što se suočio sa istinom, shvativši da je ubio oca i oženio svoju majku sa kojom ima četvoro dece (Polinika, Eteokla, Antigonu i Ismenu), Edip napušta Tebu ostavljajući presto dvojici sinovima koji bi se smenjivali jednom godišnje. Međutim, između njih dolazi do sukoba u kome su obojica poginula. Na čelo Tebe dolazi njihov ujak Kreont. Drama počinje Antigoninim pokušajem da sahrani brata Polinika, koji je proglašen za neprijatelja države, a čija bi tela ostajala nepokopana jer atinski zakon zabranjuje pokop državnih neprijatelja. U srži je zapravo sukob dva zakona: državnog, koji kažnjava zločince i moralnog (božanskog) koji porodice preminulih obavezuje na sahranu, makar i simboličnim posipanjem zemlje, jer duše umrlih pripadaju podzemnom svetu i u suprotnom one ne mogu nastaviti dalje nego lutaju okolo kao aveti, preteći da svoj gnev usmere na one koji čin sahrane nisu ispunili. Predstavnik tog verovanja u ovoj tragediji je Antigona, a državne vlasti Kreont. U njihovom sukobu preispituju se uverenja i jednog i drugog, ali i sistema koji oni predstavljaju.  U državotvornom sistemu nastaje novi poredak, sistem vrednosti se menja i umesto božije kazne čoveku preti društvena, zakonska kazna. Antigona postaje prelomna tačka između moralnog i pravnog, ali i između starog i novog poretka. Zbog toga je ova tema univerzalna, primenljiva u svakom dobu.

Kada bismo prošetali po delima majstora srpske književnosti XX veka, kao što su Stanković, Andrić, Crnjanski, ali i Kiš, pa i Pekić[3], mogli bismo da uočimo neprekidno previranje starog i novog, od oblasti tema, pa do forme i načina pripovedanja. Ubedljivo najživlje i najbolje opisane ženske likove imali su Bora Stanković i Ivo Andrić. Junakinje poput Sofke, Koštane, lepe Fate Avdagine, Anike, nesrećne Rifke, Mare Milosnice, svaka na svoj način nose svoju tragičnu crtu, suprotstavljajući se opšteprihvaćenom obrascu. To i jeste jedan od razloga njihovog stradanja. U danima kada staro još nije iščezlo, a novo već duboko zašlo u društvene pore, ni jedan od pripadnika ova dva poretka nije spreman da prihvati drugi. U Anikinim vremenima ta borba je prilično složena, sakrivena iza mržnje prema Aniki, džizliji višegradskoj.

Ali da krenemo iz početka. Ko ja Anika? Anika je mlada Krnojelčeva ćerka, sestra maloumnog Laleta, koja, nakon što je ostala bez roditelja, a Mihajlo izbegava da je zaprosi, počinje da prima muškarce u svoju kuću. „Odavno su zaboravljena vremena kad je Anika ratovala sa celim hrišćanskim svetom i svim svetim i duhovnim vlastima, a naročito sa dobrunskim protom Melentijem.“[4]   Kao i u mnogim njegovim pripovetkama, i u ovoj je stradanje jedne ličnosti (posebno žene) uslovljeno nizom istorijskih  i socijalnih okolnosti, ali i drugim likovima koji su tome doprineli. Ipak, Andrićeve žene daleko su od objekata. Istina, one retko govore, ali definitivno delaju. One su izuzetne junakinje koje uspevaju da najrealnije iskušaju egzistencijalne muke običnog i svakodnevnog života[5].

Vratimo se Aniki. Njena priča ispričana je sa nekom vrstom distance, budući da pisac više pažnje posvećuje Mihajlu, Tijani, Anikinom ocu, proti i njegovom sinu Jakši, čak i protinom praunuku pop Vujadinu. Ipak, pisac pridaje pažnju opisujući trenutak kada Anika sedi sama pored furune i gleda u vatru, raskopčane košulje, mazeći se po rebrima. To je jedan od trenutaka kada čitalac shvata da je Anika svesna punoće svog tela, kada pisac daje tek nagoveštaj erotskog.

Anika se po svojim karakternim osobinama približava Fati iz romana Na Drini ćuprija, prkosna je i snažna, i stoji iza date reči. Tako je, na primer, zbog jedne svađe sa Ristićkom zapretila da će joj njen sin doći sa celim subotnjim pazarom, što se i dogodilo. Anikine pretnje jake su kao Fatina reč da neće u Nezuke, međutim konteksti su potpuno drugačiji. Sa jedne strane imamo bludnicu čudnog inata, a sa druge lepu Fatu iz dobre porodice.

Dušan Pajin u svom tekstu Psihologija ličnosti i tragizam  pronalazi izvesnu sličnost između Fatine  tragične sudbine i zapleta na kojima su građene antičke drame. Prema njegovom mišljenju sličnost je u patosu, koji karakteriše antičke tragedije, a može se uvideti i u Fatinom stradanju, međutim, može se dodati i da u Fatinom neprihvatanju udaje i njenoj nemogućnosti da se suprotstavi ocu ima nešto od sukoba pojedinca i vlasti, kakav nalazimo u Antigoni. Naime, poznato je da u zajednici kakvoj pripada Fata, a to je strogo patrihajralna, devojka pripada ocu dok se ne uda, nakon čega pripada mužu. Otac je za nju autoritet, zbog čega ne sme da mu se suprodstavi. U takvoj zajednici devojka bespogovorno prihvata očevu reč i zato u delu ne postoji razvijen verbalni dijalog između njih dvoje. On se razvija na neverbalnom planu, u očevom kašljanju[6] i njenom pogledu[7]. Stoga izgleda da se taj sukob prvenstveno dešava u njoj samoj, kada ga čuje i vidi noću kao da je pored nje, kad njegovu reč oseća kao svoju, a istovremeno oseća i svoje neprihvatanje, u trenucima kad joj misli putuju od Veljeg Luga do Nezuka svaki put se završavajući na mostu, kao jedinom rešenju.

Ako ovaj princip primenimo na Aniku, možemo reći da i u njenoj karakterizaciji ima sličnosti sa Antigonom. Primivši u svoju kuću Jakšu, Anika stupa u otvoreni sukob sa protom. Taj čin je nosio i izvesno poštovanje nad kasablijama, tako da je u liku prote oslikano i jedno lice vlasti. Lice koje se krije iza kajmakama i zaptije, koje svoj čin nosi ponosito, zaboravljajući svoju prošlost[8]. Njegova mržnja i nemoć nad njom su toliki da je pri njihovom jedinom susretu bez reči otrčao po pušku dok je ona samouvereno stajala.

Antigonin prkos i Anikin inat umogome se razlikuju, ali je i protin ugled daleko od Kreontove vlasti. Antigona se bori za ideale, a Anika „ratuje sa celim hrišćanskim svetom i duhovnim vlastima“. S druge strane, Kreont brani zakon, a prota porodičnu čast. Antigona i Kreont su plemićkog porekla, junaci bolji od nas, Anika i prota ne pripadaju plemićkom rodu, nego običnim ljudima. Istovrememo, poreklo se može smatrati i Antigoninom tragičnom crtom, dok Andrić, povezujući „ludilo“ popa Vujadina sa pričom o Aniki, tragičnu crtu vidi u njegovoj vezi sa protom Melentijem, jer nesreća nikad ne dolazi sama. Dok se u Antigoni ispituju vrednosti pravno-društvenih i moralnih sistema, Anika ispituje vrednosti patrijarhata, uzdrmajući time svakodnevni život ljudi poput nečeg demonskog[9]. Zato pisac potencira njene opise kroz oči drugih ljudi i njihov susret sa njom, i zato se ova pripovetka zove Anikina vremena. Ovo nije priča o samoj Aniki, nego o njenoj vladavini, prvenstveno nad muškarcima.

Iako nije plemićkog roda, Anika se može ubrajati u izuzetne ličnosti zahvaljujući svom telu koji postaje predmet požude, ali inatu koji joj ne dozvoljava da pogne glavu pred svetom. Priča o njoj vremenom postaje kao legenda o nečemu strašnom, koja se iz straha da se ne prizove ne izgovara. Dok se na kraju ne zaboravi. Fatina priča takođe biva zaboravljena, ostala je samo pesma o njenoj lepoti, koju su mladi pevali ne znajući odakle. Anikina hrabrost da baci kasabu pod noge koštala ju je života, i to kako se niko nije nadao. Ubio ju je maloumni brat Lale, nekako čudno, nerazjašnjeno, jer „naročito obdarena stvorenja često izazivaju sudbinu, smelo i nesmotreno“. U zatvorenoj sredini obrazac ponašanja je jasan i ne prihvata velika odstupanja. Tu nema mesta za žene koje se ne boje da vladaju, a ni za one koje se vlasti na bilo koji način usprotive. One u biti nose tragičnu krivicu zbog koje dolaze u sukob u kome nema pomirenja.

Anikina veličina, osim metaforički, prikazana je telesno. Najbolji primer vidimo na kraju, kada Mihajlo nailazi na njeno beživotno telo i kad mu je izgledala još veća nego što je bila, kao da se prostire po celoj sobi, na podu, dušeku, jastucima. Sve vezano za taj sudnji dan ostaje nerazjašnjeno: ni zašto mu je tad rekla da dođe, ni zašto je došao Lale kad ne govore, ni što je poslala sluškinje.

Od Antigone, pa do Anike prošlo je mnogo vekova. Konteksti u kojima nastaju razlikuju se u potpunosti, kao i njihove karakteristike. Međutim, nešto im je zajedničko, a to je prkos i snaga da se suprotstave nečemu što je jače od njih samih. Ni jedan društveni poredak ne trpi pojedince koji odbijaju da mu se povinuju, a u patrijarhatu kom Anika pripada posebno je strašno kad je taj pojedinac žena. Antički period malo drugačije gleda na ulogu žene u društvu, neposlušnost je loša sama po sebi. I jednom i drugom delu podlogu daju društveno-socijalne promene: u Antigoni je sukob tradicionalnih religijskih predstava i novog načina mišljenja uslovljenim uvođenjem prava u demokratsku državu koja odbacuje moralna načela određena religijskim kontekstom, dok je u Anikinim vremenima sukob između duhovnih vlasti i patrijarhalnog poretka s jedne i jedne prostitutke s druge strane. I za kraj, podsetimo se kako su druge strane skončale. Kreont je ostao bez porodice, a Porubovići su se sa poludelim popom Vujadinom ugasili. Izgleda da je nesreća ipak nasledna i lako zarazi i drugu stranu. Tragično nije samo u Antigoni i Aniki, tragično je u suprotstavljanju dva poretka koji se ne daju izmiriti, tragično je u sukobu starog i novog, i posebno kad se koplja lome na onima koji imaju hrabrosti da se suprotstave.

[1] Milutinović, Zoran

[2] Isto

[3] Lični stav autorke eseja

[4] Andrić, Ivo. (2017). „Anikina vremena“. Priče. Beograd: Laguna

[5] Leovac, Slavko. (1979).  „Pripovetke o ženi“. Pripovedač Ivo Andrić. Novi Sad: Matica srpska.

[6] „Ne samo da raspoznaje taj glas nego i vidi oca jasno kako sedi i puši, rasanjen i mučen kašljem. Vidi, čini joj se, njegove krupne, smeđe oči, poznate kao drag predeo, oči koje potpuno liče na njene, samo što su osenčene starošću i zalivene suznim, nasmejanim sjajem, oči u kojima je prvi put ugledala bezizlaznost svoje sudbine, onog dana kad joj je rečeno da je obećana u Hamziće i da treba da se spremi za mesec dana.

-Kha, kha, kha! Aaah!“

[7] „O nekom otporu s njene strane nije, naravno, moglo biti reči. Jedan pogled pun bolnog iznenađenja i onaj prkosni i samo njoj urođeni pokret celog tela, a zatim samo nemo i gluvo pokoravanje očevoj volji, kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva.“

[8] „Ja se nisam bila rodila kad si ti preskakivao plot u Nedeljkovice, pa Nedeljko mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije ubio. I dan-danas ti po udovičkim kućama krpe mantiju. Pa ja nikad ne upitah za tvoje zdravlje i tvoje tragove. A ti se nađe čovjek da mi pošalješ kajmakama i zaptije“.

[9] Leovac, Slavko, pređašnje.

FOTO: Lična arhiva

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja