Аутор: Милорад Вукашиновић
Пјер – Мари Галоа, истакнути француски геополитичар и војни стратег, родио се 29. јуна 1911. године у Торину (Италија). Завршио је највише француске војне школе и стекао чин генерала ваздухопловства. Као један од најближих сарадника председника Де Гола био је један од твораца „концепције нуклеарног одвраћања“ која је Француску за време Хладног рата уврстила у ред највећих светских војних сила. Своја врхунска знања преносио је као предавач на високим војним школама у Француској, САД-у, Канади, Јапану, Аргентини, Шпанији, Великој Британији и другим државама. Поред безбедносних проблема бавио се и друштвеним питањима, посебно онима која су се односила на заштиту француског државног и националног идентитета. Као један од оснивача Форума за Француску био је против усвајања предлога европског устава и тим поводом залагао се за негативан референдумски одговор.
За нас на овим просторима остаће упамћен ангажман генерала Галоа током ратова у бившој Југославији (1991 – 1999) и оштре критике које је износио на рачун званичне француске политике према Србима. Његова Порука српском народу саопштена на десетогодишњицу НАТО агресије на СРЈ (2009) представља образац понашања једне високоморалне личности која је, упркос пропагандним лажима и оркестрираној медијској кампањи, стала на страну једног малог и слободарског народа.
Галоа је био темељан критичар идеологије глобализма и „новог светског поретка“. Као убеђени антифашиста и учесник Другог светског рата осуђивао је појаве „историјског ревизионизма“, посебно антисрпску немачку политику на Балкану за коју је тврдио да је мотивисана поразима из оба светска рата. У својим капиталним студијама (Крв петрола , I – II) уочавао је везу између ратних дешавања и интереса транснационалних корпорација (Ирак, Босна), али и пророчки упозоравао на опасност од исламистичког тероризма који прети савременом Западу (Алахово сунце ослепује Запад, 1996). Као француски родољуб подржавао је јачање суверенизма у Европи и залагао се за трансформацију сарадње на Старом континенту на начелу „Европе – нација“. Красило га је ванредно образовање и способност изузетног говорништва. Преминуо је у свом дому у Паризу 23. августа 2010. године у 99. години живота.
Геополитички дарвинизам
Генерал Галоа је имао изузетну војну каријеру. Као заљубљеник у авијацију, 1936. године приступио је француским ваздушним снагама, стекао чин пуковника и придружио се Француској ескадрили у Коломб Бешару. Током 1939. године додељен је Генералштабу Пете ваздухопловне војне области у Алжиру. За време Другог светског рата служио је од 1943. године у британским Краљевским ваздушним снагама и као члан посаде бомбардера до марта 1945. године учествовао у нападима на осетљиве индустријске циљеве.
После рата додељен је цивилној авијацији у чије име је наступао на многим међународним конференцијама посвећеним проблемима цивилног летења. У војску се вратио 1948. године и обављао дужност у Кабинету Генералштаба авијације. Као специјалиста из области ваздушног наоружања био је аутор првог петогодишњег плана аеронаутичких констукција који је Француски парламент усвојио 1950. године. У Кабинету француског министра одбране био је од 1953. године задужен за аеронаутичка питања и у исто време ангажован у седишту Врховне команде савезничких снага (SHAPE) у којој је био члан једне групе за стратешке студије. Од 1953. године се посебно ангажовао на развоју самосталног француског концепта нуклеарног одвраћања у чему је уживао пуну подршку генерала Де Гола. Врхунац овакве стратегије био је нуклеарни тест који је фебруара 1960. године изведен у Алжирској Сахари. Радио је на изградњи војних авиона кратког узлета, а 1957. године је пензионисан.
После одласка у пензију посветио се списатељском раду. Написао је неколико изузетних студија: Стратегија нуклеарног доба (1960), Атлантски савез (1961), Парадокс мира (1967), Европа мења господара (1972) и друге, у којима је наговестио један нови светски политички талас који је уследио после пада Берлинског зида у последњој деценији 20. века. Његова основна карактеристика је „америчка политика моћи и мешања у унутрашње послове малих народа“. Генерал Галоа је на интересантан начин повезивао савремене геополитичке тенденције са Дарвиновим посматрањем односа међу врстама у природи који се заснивају на владавини јачег. Посебно је указивао на утицај нафтних компанија на доносиоце стратешких одлука о чему је написао две монографије посвећене ратовима у Ираку и Босни. Анализирајући ове ратове уочио је „нови тројни савез“ који се неочекивано појавио на међународној сцени у постхладноратовском раздобљу. Реч је најпре о САД – ослобођеним стега биполарности, затим Немачкој која је постала нова европска финансијска велесила, и исламском фактору који, иако подељен, због енергетских ресурса постаје важан фактор светске геополитике.
Рат у Босни и Херцеговини за њега је представљао типичан пример такве политичке праксе где су САД подржале босанске муслимане, кршећи не само норме међународног јавног права него и сопствена „начела спољне политике“ кроз подршку исламистичком режиму у Сарајеву, а што је последица интереса америчког петробизниса на Блиском истоку.
Некомпетентна јавност
Први заливски рат у Ираку и догађаји у Босни и Херцеговини представљали су типичан пример политике „међународне дезинформације“. Као частан Француз и човек упућен у планове „светске закулисе“ осуђивао је медијске манипулације западним јавним мњењем и кампању тоталне медијске сатанизације пројектованог непријатеља (режим Садама Хусеина у Ираку, руководства Срба у некадашњој Југославији). У својим критичким промишљањима на ову тему позивао се на ставове познатог америчког новинара Волтера Липмана који је још 1921. године манипулацију јавним мњењем описао „као револуцију у примени демократије“. Липман је овакво становиште правдао потребом да, у супротном, општи и заједнички интерес може да потпадне под утицај „некомпетентне јавности“. Тако се на основу ове логике почетком деведесетих дошло до тога да је савремна комуникација постала у основи индоктринација која се од стране западних сила намеће остатку света.
Анализирајући пропагандну матрицу у вези с ратовима у Ираку и Босни, Галоа се посебно бавио власничким уделима моћних индустријских корпорација у медијима. Тако су 1993. године велики концерни у САД-у контролисали преко 50 процената америчких медија, а ништа боља ситуација није била ни у Европи. Примера ради, у савременој Француској знатна власничка права над медијима имају компаније које се баве производњом оружја. Деведесетих година уочен је велики утицај „агенција за односе са јавношћу“ на доносиоце кључних стратешких одлука. Тако је влада Кувајта уложила 12 милиона долара за ангажман агенције Хил Нолтон која је лансирала језиву причу о „злочинима ирачких војника над бебама у Кувајту“ за коју се касније испоставило да је велика лаж, док је за време рата у Босни агенција Рудер и Фин „произвела вест“ о 200 хиљада силованих муслиманки од стране српских снага. На тај начин стварана је таква слика о догађајима на основу које је западно јавно мњење постепено прихватало могућност америчког војног ангажовања у чијој су се позадини крили корпоративни интереси војних и нафтних компанија.
Генерал Галоа је деведесетих година прошлог века уочио промену америчке политике према исламском свету, чија пространства крију огромна налазишта нафте и гаса. Баш због тога Американци су подржали претензије босанских муслимана (1992 – 1995) и Албанаца на Космету (1999) ради поправљања сопственог имиџа у муслиманском свету (опширније Џ. Хајлбрун, М. Линд, Трећа америчка империја, Њујорк тајмс, 2. јануар 1996). На тај начин Америка је с нафтних тржишта Блиског истока почела да у првој фази постепно потискује европске компаније, а затим у другој фази и азијске компаније. Занимљиво је да ова оријентација није озбиљно доведена у питање ни после терористичких напада од 11. 9. 2001. године. Тек појавом председника Трампа 2016. године доктрина САД-а на подручју Блиског истока враћа се у традиционалне координате америчке подршке Израелу, уз покушај придобијања исламистичке Саудијске Арабије и Емирата за реализацију ове стратегије. Овде је опет реч о подели профита од нафтног колача за који јe посредно заинтересована и америчка војна индустрија.
Југословенска криза
Пјер – Мари Галоа темељно се бавио анализом узрока и последица догађаја на тлу некадашње Југославије (1991-1999) и указивао на њихов огроман значај у будућим светским дешавањима. Мада је почетне предуслове за разградњу Југославије видео у њеним унутрашњим противречностима, одговорност за подстицање кризе и изазивање рата објашњавао је новом улогом „уједињене Немачке“ на европском континенту, али и интересима Сједињених Америчких Држава које су настојале „да извуку корист од подршке муслиманској држави у Босни и Херцеговини“ – коју је називао „вештачком балканском творевином“.
Криза на подручју Југославије била је повод и за његово противљење француској спољној политици „која је платила цену крви за даље јачање немачке моћи и допринос америчким интересима“. Посебној критици изложио је европску политику за коју је често истицао да је потпуно подвргнута интересима „Великог брата с оне стране Атлантика“. Наиме, САД су у сарадњи са Арабијом, Турском, Пакистаном и Албанијом (уз одобравање Ирана), створиле широк фронт подршке фундаменталистичком режиму у Сарајеву, стварајући тако претпоставке за стварање „прве исламске државе у Европи“. Уместо да пружи отпор остварењу такве стратегије, Француска се понашала супротно својим интересима ангажујући чак и своје копнене трупе у саставу Унпрофора у посебно осетљивим ратним зонама у Босни и Херцеговини.
Генерал Галоа је сматрао да су ратови у Ираку и Босни „избацили Француску из токова историје“. Наиме, Француска је пре Заливског рата играла прворазредну улогу у наоружавању Ирака и у трагању ове државе за сигурношћу у односима са суседима (Израел, Сирија, Иран), док је за време рата у Босни напустила позицију старог савезништва са Србима, пристајући на немачко-амерички модел разарања Југославије. У вези с тим посебно негативну улогу играо је председник Митеран који је наговорио српско руководство да прихвати посредовање Бандинтерове комисије која је, без икаквих историјских и етничких критеријума, административне републичке границе у СФРЈ прогласила државним, негирајући међународноправни субјективитет СФРЈ као једног од оснивача Уједињених нација. На тај начин огроман број Срба се преко ноћи пробудио у другим државама чији су народи, што је посебно поражавајуће, подржали Хитлеров нови европски поредак (1941 -1945).
Немачку улогу у разбијању СФРЈ видео је као освету Србима за отпор који су пружили у оба светска рата. Наиме, немачки стратешки циљ још од краја 19. века је стварање велике политичко–економске осовине Северно море – Персијски залив који је конкретизован изградњом железничке пруге Берлин – Багдад, а чија је јасна сврха излазак на топла мора. Овим немачким плановима противиле су се друге велике силе, пре свега Енглеска, Француска и у извесној мери царска Русија, па је, по мишљењу Галоа, то и био узрок Великог рата (1914 -1918) и голготе коју је том приликом прошла малена Србија. Други светски рат је такође био мотивисан истим стратешким интересима који су се испољили у суровoј агресији на Југославију и немачкој политици фрагментaције српског историјског и етничког простора. Та политика главни је узрок стварања Независне Државе Хрватске у којој је српски народ доживео стравичан геноцид. Стварање друге Титове Југославије 1945. године проистекло је из поделе интересних сфера између победничких сила, и њену обнову на новим идеолошким основама треба тумачити искључиво у том контексту.
Поновљена историја
Деведесетих година 20. века историја се на неки начин поновила. Обједињена Немачка је уз помоћ Ватикана подржала „независност“ Словеније и Хрватске, која није била могућа без драстичне промене односа снага у Европи, а што се догодило после краја Хладног рата и распада Источног блока. Генерал Галоа је лично сведочио да је немачка операција растурања СФРЈ дуго планирана. Описујући разговоре с утицајним немачким генералом Францом Јожефом Штраусом – још 1976. и 1977. године, Галоа се уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије.
Он је као први немачки разлог за подршку разбијању Југославије наводио освету Србима за догађаје из оба светска рата. Наиме, Немци су сматрали да је од 1941. до 1945. године, због српског отпора окупацији, велики број немачких дивизија био ангажован на Балкану, као и да је то један од кључних разлога њиховог пораза на Источном фронту. Други разлог за немачку подршку разбијању СФРЈ је посебно занимљив, а то је тежња да на тај начин награде Хрвате и босанске муслимане за подршку у Другом светском рату и активно учешће у трупама Вермахта. Пјер – Мари Галоа је указивао и на економске мотиве немачке политике на Балкану која је увлачењем Хрватске и Словеније у европски економски простор створила претпоставке за продор ка Медитерану, што је био њен циљ још од Светог немачког царства. По мишљењу Галоа немачка политика је била уверена у спремност Америке да војно интервенише на Балкану и због тога што је велики број утицајних Немаца заузимао важне дужности у врху НАТО–а. Као искусни геополитичари Немци су добро проценили колико је за америчке интересе у Европи важан опстанак Западне војне алијансе, тј. колико се САД противе било каквој еманципацији Европе у безбедносном смислу.
Галоа је у својим радовима настојао да укаже и на америчке стратешке интересе на подручју бивше Југославије. Американцима је најпре било веома важно да покажу да је Европа неспремна да се самостално носи за изазовима на безбедносном плану, њихов други циљ је било додатно понижење Русије и Срба као њихових традиционалних савезника, и њихов трећи мотив треба тражити у економској сфери кроз наметање неолибералне транзиције која је била у интересу америчких корпорација. Генерал Галоа је успостављање базе Бондстил на Косову 1999. године, као и за време рата у Босни, повезивао с интересима нафтних компанија и потребом да се обезбеди контрола над коридором 8 од Каспијског мора до Јадрана.
Глобални НАТО
Кампања медијских дезинформација која је испробана у Босни (1992 – 1995) настављена је и пред бомбардовање Србије 1999. године. Поново су се на заједничком послу нашли немачки и амерички политичари и њима услужни корпоративни медији. Преговори у Рамбујеу који су претходили агресији били су једна од најсрамнијих страница у историји западне дипломатије. Заправо, преговора између Срба и Албанаца није ни било. Одлука о бомбардовању Србије донета је већ одавно и само се чекао разлог за тако нешто. Медијски повод за покретање агресије 1999. године био је случај наводног масакра над албанским цивилима у Рачку који је на терену реализовао амерички генерал и обавештајац Вилијам Вокер. Након тога је све било ствар технике и посао убилачке НАТО машинерије који је трајао 78 дана.
Говорећи десет година после агресије на једном међународном скупу у Београду, генерал Галоа је са подједнаком дозом горчине сведочио о овом злочину. Према његовом мишљењу Запад је 1999. године исказао највиши степен моралне хипокризије и спремност да у име једне „немачке опсесије“ сруши до темеља не само све остатке Тријанона и Версаја, него и све важеће норме међународног јавног права које је настало на темељима великих жртава у Другом светском рату. Према његовим речима био је то велики пораз и његове Француске. Окупацију Косова и Метохије и протеривање Срба од стране НАТО-а и терориста ОВК доживљавао је као велику трагедију европске цивилизације, али и као подршку концепту радикалног исламизма који је на велика врата ушао у Европу. Каснији терористички напади широм Старог континента и нарочито у Француској на најдрастичнији начин су потврдили ова предвиђања. Сам НАТО се после 1999. године трансформисао у акционарско друштво за вођење ратова и највећу опасност по светски мир. Матрица ратова се с простора бивше Југославије преселила у неке друге делове света (Ирак, Либија, Сирија). Резултат је потпуно идентичан. Разорене државе, осиромашена и подељена друштва.
Хипокризија Запада
Сведочења генерала Галоа о ратовима на простору бивше Југославије имају огроман историјски значај. Са славним француским адвокатом Жаком Вержесом написао је студију Судски апартхејд у којој је најоштријој критици изложио рад Хашког трибунала на бившу Југославију. Постојање овог трибунала сматрао је срамотом за правничку професију и покушајем Запада да одговорност за разарање СФРЈ у потпуности свали на српску страну.
Као врхунски војник посебно је ценио личност генерала Младића и његову одлуку о пуштању на слободу двојице француских пилота који су 1995. године учествовали у бомбардовању Срба у Српској. Галоа се до краја живота борио за осветљавање истине о природи грађанског рата у Босни и Херцеговини, утицају западних сила и раскринкавању незапамћене медијске сатанизације Срба у том рату.
У бриљантном геополитичком есеју Крв петрола. Босна (1996) до најситнијих детаља описао је предисторију крвопролића, затим уносан посао дезинформација, и у два дела тужну хронику једног наметнутог рата после којег су остале рушевине и у душама људи који тамо живе. Тврдио је да се трагедија кроз коју су прошли народи Југославије ни са чим не може поредити.
Пјер – Мари Галоа је, као што је написано, био велики критичар наметања идеологије глобализма и „новог светског поретка“. После распада СССР –а уместо политике сагласности преостала суперсила је остатку света понудила модел ничим ограниченог војног интервенционизма. Генерал Галоа је писао о милитаризацији америчке политике која се после краја Хладног рата бацила у потрагу за стварањем новог непријатеља. Тако је идеологија глобализма породила глобални тероризам који до данас као баук кружи светом. У једном таквом свету прва жртва су мали народи (попут Срба) али ће веома брзо доћи ред и на велике народе. Галоа је био веома посвећен интересима Француске за коју је сматрао да од 1974. године пролази кроз дубоку друштвену кризу и да постепено губи свој политички идентитет. Сматрао је да је највећа опасност по савремено француско друштво препуштање „чарима потрошачке цивилизације“ који намеће логика транснационалног капитала. Био је велики заговорник стварања „Европе – нација“ и противник бриселске бирократије за коју је истицао да не служи интересима Европе.
У време када су многи француски интелектуалци прихватили медијске стереотипе о Србима као главним кривцима за ратне страхоте у бившој СФРЈ, Пјер – Мари се појавио као личност с неспорним ауторитетом која се томе противила. Нека је вечна слава овом великом Французу – Витезу српског народа и првом странцу којем је уручено ово српско престижно признање.
ЛИТЕРАТУРА: Пјер – Мари Галоа, Крв и петрол. Босна, Наш дом, Београд, 1996; Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа – нација, Београд, 2006; Пјер – Мари Галоа, Манифест за Европу народа, Наш дом, Женева, 2007; Пјер – Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009.
Остави коментар