PERA TODOROVIĆ – NOVINAR, PISAC I DOBROVOLJAC

29/05/2019

Autor: Jovanka Simić

Među velikane koji su izrazito krupnim koracima išli ispred svog vremena toliko da su potonjim generacijama bile potrebne decenije da ih razumeju i prihvate, bez sumnje se ubraja i Petronije Pera Todorović (Vodice, 2. maj 1852 – Beograd, 24. oktobar 1907), srpski književnik, novinar, prevodilac sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika, političar, borac za oslobođenje od Turaka…

Najdublji trag ostavio je u modernom srpskom novinarstvu. Bio je vodeći novinar socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – Radnika, Javnosti, Glasa javnosti, Oslobođenja i Starog oslobođenja(19711875). U  Beogradu je pokrenuo prvi socijalistički časopis u SrbijiRad(1874), i bio je urednik socijalističke Straže u Novom Sadu (18781889).

    Uz Nikolu Pašića, Todorović je bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke u Srbiji, i vodeći novinar stranačkog lista „Samouprava (1881). Beogradske Male novine  kupio je 1888. godine, izdavao ih i u njima pisao do 1903. godine.Stvorio je prvi moderan i visokotiražan dnevni list u ondašnjoj Srbiji.

    Kada je 1891. godine izabran za predsednika Srpskog novinarskog udruženja (prvi predsednik bio je Laza Kostić), Todorović, tada tridesetdevetogodišnjak,imao je već veoma bogatu novinarsku biografiju.

    Todorović je bio i jedan od pionira srpskog ratnog reporterstva i feljtona. Iz borbenih redova u ratu protiv Turaka u kojem je učestvovao kao dobrovoljac, izveštaje je slao štampi sa kojom je sarađivao, obaveštavajući srpski narod iz prve ruke o ratnim događajima. Docnije su ovi njegovi izveštaji sabrani u „Dnevnik jednog dobrovoljca i jedini su dokumentarni spis iz tog perioda koji ima neprocenljivu istorijsku i dokumentarnu vrednost.

Petronije Todorović rođen je kao treće od sedmoro dece  bogatog trgovca Jovana i majke Smiljane. Osnovnu školu završio je u Smederevskoj Palanci, gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, te odlazi u Peštu u trgovačku školu, a 1872. godine, iz Novog Sada, po savetu Svetozara Markovića, odlazi na studije pedagogije u Cirih. Studije nije završio, ali je u Cirihuupoznao Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazara Pačua, Simu Lozanića i ruske revolucionarne emigrante, prvenstveno Bakunjina.

   Vrativši se u Srbiju, postao je sledbenik ideja Svetozara Markovića, pripadao je jezgru tog pokreta i započeo saradnju sa njegovim listovima. Uređivao je prvi naš socijalistički časopis „Rad.

U Kragujevcu je 15. februara 1876. organizovao manifestaciju povodom pobede socijalista na opštinskim izborima – „Crveni barjak. Naknadno osuđen zbog „Crvenog barjaka, prebegao je u Novi Sad, gde je zajedno sa Lazarom Pačuom osnovao časopis „Straža”, koji su ugarske vlasti 1879. zabranile u strahu od širenja socijalističkih ideja. Todorović je ubrzo proteran iz Novog Sada, a zatim i iz Austrougarske.

Prinuđen da ponovo potraži novu adresu, ovoga puta uz finansijsku potporu Matice srpske, obreo se u Parizu. U Srbiju se vratio tek pošto je pomilovan 1881. godine. Po povratku,  posvetio se ustrojstvu Narodne radikalne stranke, prve političke stranke u Srbiji.

Zabeleženo je da je na osnivačkoj skupštini stranke održao dug, višečasovni govor bacivši tako svojim govorničkim darom u zasenak sve ostale učesnike. Kao briljantan govornik, pridobio je veliki broj pristalica novoosnovane stranke.

    Zajedno sa Stevanom Đurčićem, Todorović je bio inicijator obnavljanja Srpskog novinarskog udruženja koje je posle Timočke bune prestalo sa radom. Upravo zbog Timočke bune (1883) koju je inspirisala novostvorena stranka, Pera Todorović je kao član njenog najvišeg organa bio osuđen na smrt. Kralj Milan Obrenović ga je pomilovao i kaznu ublažio desetogodišnjom robijom.

   Po izlasku iz zatvora, Todorović, tada udovac (1881. umrla je njegova prva supruga Milica Ninković), godine 1886. oženio se  miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Bio je to brak pun nesporazuma i netrpeljivosti do te mere da je njegova supruga  učestvovala u iskonstruisanim optužbama o navodnim homoseksualnim sklonostima svoga supruga. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja se upokojila u ranom detinjstvu.

Izbačen je iz Narodne radikalne stranke, jer je na zahtev kralja Milana, koji ga je oslobodio kazne 1886. godine,  pokušao da radikale nagovori na sporazum sa Naprednom strankom. Radikali su taj savez odbili, stranački prvaci napravili su sporazum sa Liberalnom strankom, a Todorovića su  osudili za izdaju. On je, ipak, ostao lojalan kralju Milanu, između ostalog i zato što je držao do svoje date reči.

Jedno vreme Todorović je uhleblje našao kao komesar Narodne banke, a zatim je bio načelnik Ministarstva privrede. Potom se posvetio isključivo novinarstvu i književnom radu. Izdavao je i listove „Radikal, „Male novine i „Ogledalo. Ali, javni obračun sa njim je nastavljen. Uvredljive reči na njegov račun nisu se štedele, a prednjačio je pisac Janko Veselinović, koji je 1898. godine u Dnevnom listu napisao:

Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…

Zbog ovih uvreda Todorović je tužio Veselinovića, a nije ostao dužan ni ostalim kritičarima, prvenstveno radikalima, koji su u svom listu Odjekpisali da on nezasluženo uživa glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu, da je polupismen, moralna propalica i neznalica”.

Uzvratio im je ovim rečima: Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa, vratiću mu udarac u lice.

U oblasti književnosti pisao je istorijske romane i članke o ruskim realistima. Boreći se protiv romantizma, a za realizam u srpskoj književnosti, strasno je propagirao estetičku misao ruskih revolucionarnih demokrata – Černiševskog, Dobroljubova i Pisareva, a u Njekrasovu, Ščedrinu i Mihajlovskom video je njihove naslednike.

Cenio je književno stvaralaštvo Gogolja i Turgenjeva i prevodio na srpski jezik. U Todorovićevom prevodu  Gogoljev „Revizor prvi put je izveden 6. marta 1904. u Somboru. U ovom prevodu „Revizor je izvođen i posle Drugog svetskog rata.

    Posle Majskog prevrata pokrenuo je glasilo Ogledalo”, koje je objavljeno u sto svezaka. U jednoj od njih ukratko je analizirao i svoj život: U strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu, više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen, bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u  hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana, platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi, vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.

Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini. Počiva na Novom groblju u Beogradu. Njegovo književno i novinarsko stvaralaštvo dugo je bilo zapostavljeno, jer mu je ime bilo ukaljano. Izuzimajući roman „Smrt Karađorđeva i nastojanje Dušana S. Nikolajevića da 1928. godine objavi Sabrana dela Pere Todorovića, kao i „Dnevnik jednog dobrovoljca u izdanju Srpske književne zadruge 1938. godine, o Peri Todoroviću se sve do sredine 20. veka veoma malo znalo.

Preokret je načinila studija Velizara Ninčića o Todoroviću koja je, kako je ocenila Ksenija Atanasijević, prva žena univerzitetski nastavnik, predstavljala „blesak oslobođenja  od suda o Peri Todoroviću koji je izrečen, činilo se zauvek. Od te studije pa nadalje, počelo je ozbiljnije proučavanje  književnog i političkog života Pere Todorovića. Analitičari smatraju da je poseban značaj imalo izdanje „Dnevnik jednog dobrovoljcaiz 1964. godine za koji je predgovor napisao  Miodrag Protić.

   Dometi proučavanja Todorovićevog života i rada sabrani su  na naučnom skupu koji je u organizaciji Instituta za književnost i umetnost održan u Beogradu 24. i 25. decembra 1997. godine. Život i delo Pere Todorovića najzad su stavljeni u naučne okvire, gde i pripadaju.

   U saradnji sa opštinom Smederevska Palanka i Zavičajnim turističkim udruženjem Vidovača iz Vodica, a uz pomoć donatora iz cele Srbije, Udruženje novinara Srbije 2008. godine započelo je akciju izgradnje spomen-kuće Pere Todorovića. Kuća je izgrađena na autentičnom mestu i verodostojna je kopija Todorovićeve rodne kuće koja je zbog teške ruiniranosti prethodno srušena.

Takođe, UNS je 2017. godine, u znak sećanja na Peru Todorovića koji je ujedno i rodonačelnik feljtona kao novinarskog žanra, uveo nagradu za najbolji feljton. Priznanje se svake druge godine uručuje u rodnom mestu i u obnovljenoj kući Pere Todorovića u Vodicama.  

Literatura:

Pera Todorović – novi pogledi – političke ideje  i književno publicističko delo,Institut za književnost i umetnost, Biblioteka „Milutin Srećković“, 2014.

Vitomir Vuletić, Pera Todorović i Obrenovići, Zbornik Matice srpske za istoriju, 1999.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja