Панорама геополитике

26/01/2023

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

На појаву геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког утицали су многобројни друштвени и политички чиниоци који су обележили раздобље друге половине 19. века. Најважнија појава свакако је била експанзија капиталистичког начина привређивања и одговарајућег система транспортне и трговачке комуникације, која је наметнула потребу за другачијим виђењем елемента просторности као темељне парадигме свих геополитичких истраживања. Овоме додајмо и сложене политичке прилике које је на европском континенту подстакао процес уједињења Немачке 1871. године, а што је изазвало тектонске потресе широм Старог континента. У средишту првобитних геополитичких теорија као кључна тема је разматрано питање изазова немачке географске централности. Тако је немачка геополитичка школа настојала да теоријски артикулише подручје сопственог животног простора, о чему је најпре писао чувени Фридрих Рацел. У свом познатом огледу Политичка географија (1897) промовисао је неколико кључних идеја, попут оних о „државама као организмима“ који се рађају, живе, старе и умиру, уз посебну улогу коју је додељивао географији „која је ту да открије и опише законитости које управљају овим процесом“. Рацел је међу првима уочио противречности између поморских и копнених сила и наглашавао да су „осећај за простор и животну егзистенцију“ нужни предуслови који омогућавају преживљавање у условима „конфликтног сагласја“ нација и држава. Познати шведски политиколог Рудолф Кјелен је заступао становиште  о „географском предодређењу Немачке“ чији су интереси истоветни с интересима читаве Европе. У својим јавним иступима он је исказивао много разумевања за немачку „стратегију дијагонале“ која подразумева повезивање простора од Исланда до Индонезије, и као таква обухвата цео евроазијски континентални масив. Шведски политиколог је скицирао основне линије развоја тадашње међународне ситуације, уочавајући три чворна проблема: француско-немачки сукоб, затим сукоб између Немачке и Аустроугарске, с једне стране, и Русије с друге стране, где је Балкан кључна тачка неслагања, и, коначно, сукоб између Немачке и доминантно „таласократске силе“ (Енлеске и касније САД). После Версаја и Великог рата овај научник је указивао на три географска фактора који играју пресудну улогу у „активизацији“ светске геополитике. То су: ширење, територијална монолитност и слобода кретања. Нема никакве сумње да су се многа Кјеленова (Челенова) предвиђања тока светске политике остварила у 20. веку, а своје манифестације исказују и у првим деценијама 21. века.

Занимљиво је да су, посматране у складу с наведеним Кјеленовим критеријумима, све потоње геополитичке школе настојале да превладају сопствене слабости, уз наглашавање одговарајућих предности у односу на конкурентске државе. Тако је теоретичар Питер Ричард Роуден подвлачио чињеницу „да Енглези никада не говоре о геополитици, већ увек о стратегији и животно важним интересима“, јер она (геополитика) подразумева „сувоземну централизацију коју поседују Французи, Немци и Руси“. Захваљујући поморској доминацији Велика Британија је имала слободу кретања у изобиљу и самим тим слободу ширења, али је њена основна слабост била недостатак територијалне монолитности. За разлику од Британије, САД задовољавају све наведене критеријуме па и онај о територијалној монолитности, што им је омогућило експанзију и ширење моћи у 20. веку (погледати опширније радове адмирала Алфреда Т. Мехена).

У зони Тихог океана јапанска држава поседује просторну монолитност и слободу кретања, али је лишена довољно широке територије. Руска геополитика је још крајем 19. века била свесна свог основног стратешког недостатка а то је, и поред огромне територије, ограничен приступ топлим морима. Отуда је фиксација руске геополитике била усмереност ка Цариграду, о чему је писао славни Данилевски још 1871. године у својој монографији Русија и Европа. Утисак је да је и Халфорд Мекиндер приликом писања знаменитог текста Географска осовина историје (1904) водио рачуна о слабостима и предностима конкурентских сила. Мада је смисао светске историје уочавао у непрекидном и дијалектичком сукобу Копна и Мора, нема сумње да је његова идеја о Источној Европи, као зони ексклузивних англосаксонских интереса, првенствено заснована на слабостима немачког и руског географског положаја. Отуда су све потоње, нарочито немачке, геополитичке теорије својеврстан противодговор на Мекиндерове хипотезе. За ову прилику посебно издвајамо значај истраживања Карла Хаусхофера и његову „концепцију великог простора“ у оквиру којег је настојао да превлада кључне слабости немачког географског положаја: недостатак широке територије и слободе кретања.

Велики светски сукоб (1941‒1945) одвијао се у становитом геополитичком кључу и у извесној мери утицао на ревизију дотадашњих геополитичких истраживања. У складу са све значајнијом улогом Америке догодила се промена геополитичког образца коју је најконкретније артикулисао Николас Спајкман својом теоријом о Римленду као новој осовини светске историје. Он је у геополитички речник увео појам Средишњег океана као новог епицентра светске доминације. Из једне такве перспективе дотадашње европске велесиле Француска и Немачка постају привезак „новог атлантизма“, чија је првенствена опсесија разбијање територијалне монолитности Великог копна (Евроазије). Сви каснији догађаји у хладноратовској ери могу се посматрати у овом геополитичком кључу, уз напомену да је феноменалан развој науке и техологије, од почетка шездесетих година прошлог века, радикално изменио уобичајене представе о начину опросторења политике, уводећи у игру многе недржавне актере чији су интереси дијаметрално супротни у односу на интересе држава.

 

ЛИТЕРАТУРА

Тајна Балкана: геополитички кључ за судбину „верига света“, СКЦ, Београд, 1994.

Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.

Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад, 2022.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања