ОЉА ИВАЊИЦКИ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

„Обраћам се Новом добу, у коме ће све бити могуће одмах,

на нежни додир, на мали знак пажње,

на отисак палца и звук имена, на једва приметну бору,

на подрхтавање зеница.ˮ

Оља Ивањицки била је једнa од највећих српских уметница која је сопствену магију успешно преносила на своја платна и перформансе. Многи је знају као сликарку и то јесте њена примарна уметност, али она је била много више од тога. Свој уметнички печат оставила је у различитим видовима уметности. Била је храбра, егзотична особа, снажна фигура европске савремене уметности и оног најбољег у њој. Својим уметничким ангажманом Србију је приближила свету.

Рођена је 10. маја 1931. године у Панчеву, у руској болници, као Олга Ивањицки. Њени родитељи, отац мајор Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка Вероника Михајловна Пјотровска, били су руски емигранти, који су за време Октобарске револуције стигли у Србију. Оља је одрасла у Крагујевцу. На хиљаде Руса је тада живело у овом граду. Цео један кварт се звао Официрска колонија. Када је Оља имала пет година, мајка јој је умрла од туберкулозе. Након тога, остала је усмерена на оца који ју је обожавао.

У Београду је студирала вајарство на академији за ликовне уметности, али се од самог почетка бавила углавном сликарством. Дипломирала је 1955, а магистрирала 1957, док је 1962. године постала први југословенски стипендиста Фордове фондације за наставак студија у САД, у Rhode Island School of Design. У време Хладног рата то је био преседан. Ољин школски програм је трајао шест месеци, а следећих пола године је било одређено за путовање кроз Америку, на ком је стекла велики број искустава која су утицала на њен будући уметнички израз. Са двојицом колега је отишла у Вашингтон, где их је примио председник Џон Кенеди. Кенеди ће бити један од људи који су, према Ољи, обележили своју епоху, и стога ће се наћи на њеној чувеној слици „20. векˮ из 1975. Други део ове слике настао је 1995. и посвећен је Сфинги и људима који су Ољу интересовали на одређени начин, а трећи део 1999. године. Међу њој интересантним људима био је и Доналд Трамп, којег је насликала са црвеном краватом. Као да је знала да ће постати амерички председник. Учествовала је у програму Фулбрајтове фондације „Artist in Residence – Rhode Island School of Design”.

Оља Ивањицки и Леонид Шејк упознали су се 1952. године преко конкурса који је град Београд расписао за уређење Трга Николе Пашића, тадашњег Маркса и Енгелса. Тако је почела њихова сарадња, пријатељство и вишегодишња љубавна прича која је описана у књизи „Огледало љубавиˮ, насталој из њихове сачуване преписке. Ова љубав трајала је од 1956. до 1961. године и сводила се на мукотрпну борбу за сопствену уметничку афирмацију, да се превазиђе раздвојеност, беспарица, љубомора.

Уметничка група Медиала основана је 1957, а сачињавали су је млади уметници – сликари, писци, филозофи, архитекте, композитори… Чланови ове групе су својом уметношћу рестаурирали духовност у време кризе и наспрам нихилизма, сматрајући Београд центром света и одбацујући западњачке и источњачке моделе културе. Суштина Медиале је деконструкција. Име Медиала настало је комбиновањем речи МЕД (резултат упорног тимског рада, који има исцељујуће дејство) и АЛА (аждаја, биће сукоба и мрака, смрти). Неоспорни вођа групе био је Леонид Шејк. Њени чувени чланови били су: Милић од Мачве, Коста Брадић, Миро Главуртић, Владимир Величковић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Владан Радовановић, Урош Тошковић, Синиша Вуковић, Светозар Самуровић и Милован Видак који је саставио „кодексеˮ Медиале. Једина женска чланица Медиале била је Оља Ивањицки. Она је о Медиали рекла следеће: „Ми у Медиали хтели смо да сакупимо сва искуства света и да направимо синтезу кроз време.ˮ

Идеје Медиале и студије у Америци Оља Ивањицки комбинује у јединствену целину, названу поп-арт. Управо је уметност поп-арта навела ову уметницу на различите подухвате. Њена мултимедијалност и свестраност огледале су се на различите начине. Радила је различите перформансе, сличне онима које данас изводи Марина Абрамовић, палила је крпене лутке, проналазила своје двојнике, инсистирала на активном учешћу масе у уметничкој изведби. Изражавала се кроз музику, поезију, вајање, а највише сликање. Издала је неколико књига које су биле у вези са љубавним животом или са њеним схватањем уметности. Сматрала је себе најбољим српским извозним брендом.

Оља Ивањицки створила је специфичан израз кроз уметност, о чему сведочи хиперпродукција њених слика. Насликала је невероватних 20.000 слика. Њене слике и скулптуре налазе се у бројним музејским и приватним колекцијама широм света, као што су Метрополитен музеј у Њујорку, Музеј Санта Барбара, Музеј савремене уметности у Београду, Народни музеј у Београду, Philip Beman Collection Philadelphia, Knight of Malta BY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Mузеј модерне уметности Скопље, Градски музеј Ровињ, Музеј града Београда, Историјски архив, као и у многим приватним колекцијама – Рокфелер, Кисинџер, Карло Понти и Софија Лорен, Принц Александар II Kарађорђевић… Оне које је Оља сама одабрала сачуване су у њеном Фонду, за који је желела да, временом, прерасте у музеј.

Слике Оље Ивањицки обилују портретима, ликовима, сликама андрогиних бића која подсећају на анђеле или лица из апстрактних делова људске подсвести. Оно што је заједничко свим тим сликама јесте коришћење тамних боја, са обавезно присутним извором светлости, који је приказан јарким, светлим бојама. Ова техника се, иначе, назива кјаро скуро, али линије које Оља користи су нетипичне, негеометријске, па је тешко схватити који предмет представља сенку, а који је обасјан. Посебно интересовање показивала је за људско и животињско тело (посебно коњ у галопу, као најтежа појава за уметничко скицирање), и била је фасцинирана ликом Мона Лизе, па је она била чест мотив на њеним сликама. Сликама којима је обрађивала тему Косова и у које је уткала Предићеву „Косовку девојкуˮ покушала је да повеже традиционално са модерним и конкретно са апстрактним. Самостално је излагала осамдесет седам пута, у оквиру групе Медиале дванаест пута и учествовала је на више од хиљаду колективних изложби.

Током 2003. и 2004. Оља је направила и неколико архитектонских пројеката. Први је био за нови трговински центар у Њујорку, под називом Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial. Други архитектонски пројекат су две грађевине за Марс, мушка и женска зграда, Matrimonial Buildings. Учествовала је и у конкурсу за меморијални центар у Њујорку, пројектом Memorial Sphere. Током 2004. и 2005. године направила је нацрт за трокраки мост Belgrade Time Gate који би повезивао три стране Београда, са потенцијалним кружним током изнад Ратног острва. Ова идеја никада није реализована. Учествовала је на конкурсу Nasca Observatory Lodge у Перуу, као и на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила будућности. Опробала се као костимограф 2005. у Народном позоришту у Београду, у опери Слепи миш, Јохана Штрауса. Са модном кућом Мона 2005. радила је ревију Тесла, поводом 150 година од рођења овог великана, а 2007. колекцију Његош, поводом 160 година од објављивања Горског вијенца.

Свој атеље добила је 1960. године на Косанчићевом венцу и то ће постати њен животни простор, са погледом на Саву. Касније, када је имала финансијске могућности да себи купи кућу, није желела да се одрекне свог атељеа у коме је све мирисало на боју и терпентин. У дворишту је засадила орах и зову од које је правила један напитак.

На први поглед Оља је била мистериозна, недодирљива, непредвидива, потпуно аутентична особа. Могла је да предвиди и запањајуће тачно наговести многе догађаје, ситуације и стање у свету уопште. За себе је једном приликом рекла: „Уопште не знам колико знам. Знам и оно што ми још није пало на памет.ˮ Свог саговорника умела је да убеди у шта год је хтела. Умела је себи да направи маркетинг и да се појави у емисији која није део уметничких кругова. Многи ће јој замерати управо ту естрадну делатност. Ипак је највише волела да посећује Клуб књижевника, где је била редован гост. Облачила се несвакидашње. Комбиновала је одећу, од најскупље до најјефтиније, од Галијана до кинеске одеће из 70. блока. Својим златним чизмама, кринолинама, свемирским кацигама, бундама, шеширима изазивала је пажњу где год би се појавила. Волела је шљокице и ствари које сијају. Имала је чак тридесет две бунде, јер су је подсећале на маму и гламур тридесетих година. Бројне необичности за њу су биле сасвим нормалне. Волела је антиквитете, можда зато што јој је од породичног наслеђа остао само сребрни руски самовар. Волела је и симетрију, било у уметности или простору. Остало је упамћено да је свом оцу спасила живот. Наиме, за време Другог светског рата Немци су га ухапсили, а мала Оља је стала испред њих и на немачком језику рекла: „Пустите мог тату, он је бели емигрант!ˮ Војници су били одушевљени да тако мало дете говори њихов језик и пустили су га.

Изабрана је за најбољег сликара 20. века у Југославији, на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком. Добитник је Седмојулске и Вукове награде за животно дело и многих других награда у земљи. Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт уврстили су је међу „Водећих 500 лидера од утицајаˮ (ABI, 1998). Изабрана је за „Међународну жену годинеˮ (IBC, Cambridge, 2001), уврштена у „Водећих 2000 интелектуалаца светаˮ (IBC, Cambridge, 1999), „Изузетне појединце 20. векаˮ (IBC, Cambridge, 2000)… Постала је „Deputy Governor of the American Biographical Institute”, затим „Deputy Director General of the International Biographical Centre in Cambridge”. Током 2005. године постала је један од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике. Крајем 2006. учествује у оснивању Медиала Арт салона. Иако је желела, никада није примљена у САНУ, јер су је критичари сматрали естрадним уметником.

Њен интригантан и дуговечан живот завршио се 2009. године након неуспешне операције срца. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.