Аутор: др Александра Колаковић
Посредством француских извештаја из Илирских провинција и са Балкана, француска и европска штампа у Француску доносе вести о борби за слободу Срба, које предводи Ђорђе Петровић Карађорђе. Упоредо, Раде Вучинић, Карађођев изасланик, провео је у Паризу четири године како би покушао да издејствује заштиту и помоћ Француске. Ипак, до успостављања војне сарадње у овом периоду није дошло. У јесен 1809. године вођа Првог српског устанка, Карађорђе, са истом надом писао је француском цару Наполеону I Бонапарти. Званична политика Француске, заснована на пријатељству са Османским царством, у Првом српском устанку је видела ометање својих империјалних планова и слабљење Османског царства, што је у интересу Русије, те не показује интересовање за покровитељство. Када је у јесен 1812. године Наполеон кренуо на Русију, посредно је допринео и слому српских устаника. Иако није дошло до успостављања политичке заштите и војне сарадње, француске дипломате у време Првог, а потом и Другог српског устанка, схватају значај и улогу коју имају Срби у решавању Источног питања. Отуда се интересују за Србе у време Грчког устанка и Руско-турског рата (1829–1830). Кнез Милош је у периоду склапања Једренског мира (1829) свој план о обнови српског царства, изнео у друштву француског грофа Адолфа Карамана, који је као посебан француски изасланик пропутовао Балкан. Ипак, француско интересовање за Балкан, а тиме и Србе, у периоду од 1815. до 1848. године није имало већи значај у француској спољној политици.
Француски председник (1848–1852), а касније и цар (1852–1870), Наполеон III прокламовањем преуређења Европе на националној основи и увођењем „политике народности“ утицаo je на дипломатска и политичка решења српских националних и државних интереса. Посета Илије Гарашанина Паризу 1852. године, са циљем да новог француског цара упозна са српским националним циљевима и придобије за исте, као резултат имала је начелну наклоност француског владара. Наполеон III је Србе узимао у своје дипломатске комбинације већином као средство тактике, која је осцилирала од антируске до антиаустријске и проиталијанске. У време Кримског рата, Француска је први пут показала војно интересовање за Кнежевину Србију. Први руководилац Тополивнице у Крагујевцу био је Шарл Лубри 1951. године. Осим у усмеравању спољне политике Србије средином 19. века, Француска је утицала и на област организације војске и војне одбране у младој српској држави. У ту сврху из Париза у Београд, у специјалну мисију од 1853. до 1855. године, дошао је Иполит Монден, инжењерски капетан француске армије. Током првог боравка (1853–1855), Монден је у антируској перспекиви испитивао војне способности Србије, начинио војно-топографски опис и процену да би народна војска могла да окупи око 100.000. људи. Након ове мисије, помагао je српској влади око школовања војних питомаца у Француској.
Париским миром (1856) руски протекторат над аутономијом Србије (од 1829. године) проширен је међународним јемством свих европских сила. Активирање Француске у решавању Источног питања утицало је и да српска дипломатија ојача своје деловање у Београду и Паризу. Алекса Симић, министар иностраних дела, 22. марта 1855. године одобрава „незванични“ одлазак некадашњег првог српског државног стипендисте Јована Мариновића у Париз. Недуго након Париског мира, 1859. године рат за уједињење Италије, усмерио је српску политику ка гарантним силама, а пре свега Француској. Посебно када се на почетку сукоба створила слика да је Наполеон III спреман да помогне уједињење Италије по цену рата са Аустријом. У име старог кнеза Милоша, будући кнез Михаило Обреновић се упутио у европске престонице. У Паризу је боравио у другој половини априла 1859. године, где су га након пријема код Наполеона III „искрени и високостојећи пријатељи“ у Паризу саветовали да се „на сваки начин“ очува мир у Србији, избегну препирке са аустријским конзулом и прекине са страначким размирицама, те да ће српски захтеви о признавању наследства и исељења Турака имати подршку француске дипломатије.
По изгласавању Закона о народној војсци у септембру 1861. године, Иполит Монден, с чином пуковника, преузима положај првог министра војног Србије (1861–1865). Иполиту Мондену кнез Михаило поверио је реорганизацију војске по француском узору организације. Током друге мисије (1861–1865), по позиву кнеза Михаила Обреновића, Монден је с чином пуковника 1962. године постављен на положај првог министра војске Србије. Извршио је реорганизацију војске по француском узору, донео више прописа о устројству стајаће војске и регрутацији, основао фонд за пензионисане официре и војнике и остварио напредак у производњи наоружања. У руковођењу српским министарством војске помагао му је Миливоје Петровић Блазнавац, ученик Артиљеријске школе у Мецу, који ће га и наследити на месту министра војног.
Меморандумом од 28. фебруара 1861. године српски посланик Мариновић понудио је француском министру спољних послова Едуару Тувнелу (Edouard Thouvenel) обавезу српске владе „да се привеже за великодушну и покровитељску политику“ Француске, да се под српску јурисдикцију ставе сви Турци настањени изван тврђава и призна право Србији да промени устав. Понуда за покровитељством није наишла на добар пријем у Француској. Тувнел је обећао подршку око исељења Турака, а за питање устава је саветовао да се не покреће. Истовремено, поручио је да српска влада неће имати моралну подршку Француске уколико се под дејством спољних утицаја уплете у неки сукоб. Крајем 1862. године, након турског бомбардовања Београда, у време док је у Србији министар војске био Иполит Монден, Француска је заузела умерен став у спору између Порте и Србије због преношења оружја. Исте, 1862. године Француска је пружила подршку за исељавање Турака из Србије, а потом 1867. године и подршку за исељавање преосталих турских гарнизона у градовима Србије. Иако је подршка била повезана са циљем да се спречи оружана акција Србије и очува постојеће стање на европским територијама Османског царства, ипак, била је веома значајна.
Француску и Србију повезивало је школовање најугледнијих личности у француским војним школама. Петар Карађорђевић се школовао на Сен-Сиру (Saint-Cyr), а учествовао је као француски официр у Француско-пруском рату (1870/71), као и Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, ученик париске Политехнике и Артиљеријске школе у Мецу. У време владавине краља Милана Обреновића српски официри школовани су у L’École polytechnique (Политехничка школа) и L’École d’application de l’Artillerie et du genie (Школа за примењену артиљерију и инжињерство). У Фотенблоу су школовани Ђорђе Марковић, Боривоје Нешић, Данило Калафатовић и Љубиша Љубишић, док је Александар Ђурић похађао Сен Сир (1898). Поред овога, јула 1897. године окончани су преговори о набавци опсадних топова у Француској и поручене репетирке. Са променом династије у Србији (1903) повећава се бројност стажирања српских официра у француским војним јединицама. Планирано је да у току 1907. године официр Владимир Дероко посети барутану крај Париза, у Рипоу крај Тура и Сен Медару крај Бордоа, а 1908. године да официр Миодраг Васић обиђе француска пиротехничка постројења.
Упоредо са школовањем настојало се доћи до набавке наоружања у Француској. Од 1885. до 1908. године у Француској су извршене три велике набавке топова (1885, 1899, 1908) које су имале политичку тежину. Маја 1904. године српска влада, предвођена радикалима, настоји да добије зајам од 30 милиона франака, а у Београд су стигле понуде од Шнедеа из Крезоа и Крупа. Новим зајмом српска влада, на инсистирање Француске, обавезала се да ће поруџбине извршити само у Француској. У мају 1905. године закључен је споразум српске владе са француско-немачком групацијом, по коме је топове требало да испоручи француска индустрија, Круп делове за артиљерију, а аустријска индустрија пушке. У Србији је дошло до жестоких политичких расправа, које су резултирале сменама влада и неизвесношћу око закључивња зајма. Јануара 1906. године отказан је зајам у Бечу, а српска набавка топова у Француској, тзв. „топовско питање“ довела је до почетка Царинског рата између Србије и Аустроугарске. Након Анексионе кризе (1908/9), Милован Миловановић је у новембру 1909. године потписао Уговор о зајму, а користећи аргумент могућег кашњења у испоруци није желео да врши војне поруџбине код Немаца, иако су цене Крпуа биле ниже од Крезоа. Поред поменутог, Француска је утицала и на основе ваздухопловства у Србији. Три официра и три подофицира су 1912. године отишли на школовање у пилотске школе Блерио и Фарман, а као најбољи у класи био је артиљеријски наредник Михаило Петровић (1884-1913). Први војни пилот Србије имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ бр. 979 (а српски број један). Упоредо, у овом периоду било је одређено 500.000 српских динара у злату за куповину осам авиона и ваздухопловне опреме у Француској. Овим је учвршћено војно везивање Србије за Француску пред Велики рат.
Ограничени обимом једног есеја нећемо улазити у детаље заједничког искуства Француске и Србије у Великом рату. Ипак ћемо поменути да је поред финанасијских позајмица и слања ратног материјала од првих дана рата, Француска почетком 1915. године послала у Србију и војну мисију. Ова мисија је обухватала око 1.200 артиљеца, авијатичара, поморске пешадије, телеграфиста, техничке службе и возача. Француска војна мисија учествовала је у одбрани Београда (октобар 1915): француска артиљерија била је на брду близу Београда, морнарица под вођством капетана фрегате Пикоа се борила против аутроугарских ратних бродова на Дунаву, а ескадрила француских авијатичара под командом капетана Витроа авионима Фарман упадала је на аутроугарску територију. Такође, марта 1915. године у Србију је стигла и француска медицинска мисија, која је у значајној мери допринела сузбијању тифуса. Након повлачења и преласка српске војске преко Албаније, са којом су били и Французи, Француска је спасавала српску војску кроз мисију генерала Пијарона де Мондезира, а потом организовала опоравак и реорганизацију на Крфу. Генерал де Мондезир носилац је Ордена белог Орла првог степена, командирског крста Карађорђеве звезде и Ордена југословенске круне. Као представник Француске и симбол француско-српског „братства по оружју“, генерал де Мондезир је 11. новембра 1930. године присуствовао откривању Споменика захвалности Француској на Каламегдану. Најславније странице француско-српске војне историје исписане су на Солунском фронту и остале у сећању, како српских војника, тако и француских, предвођених маршалом Франше д’Епереом. О свему овоме данас сведоче споменици и називи улица у Београду, као и позивање званичника обе земље на сећање француско-српских веза током овог периода. Француска и Србија су у време Великог рата достигле врхунац у својим дипломатским односима, што се одразило и на војну сарадњу.
Остави коментар