Аутор: Борислав Вукашиновић, адвокат у пензији
Коаутор: Милорад Вукашинoвић, новинар и публициста
I
О Његошевој одлуци да буде сахрањен на Језерском врху на Ловћену постоје два аутентична сведочења. Једно је оставио Љубомир Ненадовић у делу О Црногорцима. По њему се Његош, ходајући по врху Ловћена, зауставио на средини и присутним војводама рекао: „Кад умрем, овдје ћете ме закопати.” На примедбу војвода: „Збориш ли то озбиљно, господаре”, владика је куцнуо штапом о камен и поновио: „Кад умрем, овдје ћете ме сахранити.“
Друго сведочанство оставио је Његошев лични биограф Милорад Медаковић, који потврђује ове Његошеве речи, али сматра да их је саопштио на Цетињу и то брату Перу и братићу Ђорђију. На њихову примедбу да је то неизводљиво, он им је одговорио: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да ју испуните, ако ми не задате божју вјеру да ћете тако урадити, како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетсвом, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост остављам вам на душу.” (подвукао Б. В.)
Да су оба сведочења истинита говори чињеница да је Његош 1845. године подигао црквицу на Ловћену, посветио је свом стрицу Петру Првом, а у њој се служила и литургија за „душу неумрлих црногорских јунака”.
Из пажљивог анализирања Његошевог тестамента може се закључити да његова жеља да се сахрани на Ловћену није донета исхитрено, већ се она наслућује у делу тестамента у којем између осталог стоји: „Jа са надеждом ступам твојему светилишту божанственоме, којег сам свијетлу назрио јоште с бријега“, (мисли на Ловћен, примедба Б. В.), „којега су моји смртни кораци бројили.“ Као дубоко религиозан човек, Његош је сматрао да ће са ловћенских висина бити најближи Богу.
Његош је преминуо 31. октобра 1851. године. Пошто је тих дана било велико невреме, а из страха да у случају сахране у црквици на Ловћену Турци не оскрнаве гроб, његови рођаци одлучили су да га привремено сахране у Цетињском манастиру. То је била Његошева прва сахрана.
Његошев аманет испунио је његов наследник књаз Данило када је 14. октобра 1854. године владичине кости с Цетиња пренео на Ловћен и сахранио их у његовој задужбини, уз све државне, војне и верске почасти. То је била друга Његошева сахрана.
После аустроугарске објаве рата Србији 1914. године и одлуке Црна Горе да у знак братске солидарности са Србијом објави рат бечкој империји, непријатељској војсци посебно је било стало да „освоји Ловћен”, првенствено због симболичког значаја Његошевог гроба и утицаја на борбени морал Црногораца. Одсудне битке за Ловћен вођене су од 5. до 11. јануара 1916. године. И поред јуначког отпора, црногорска војска је била приморана да капитулира, а том приликом Његошева капела погођена је топовском гранатом и тешко је оштећена. По наређењу Аустријанаца, у сумрак 16. августа 1916. године, извршена је ексхумација Његошевих костију и оне су похрањене у ризницу Цетињског манастира. То је била трећа Његошева сахрана.
Посебно је занимљиво да су Аустријанци планирали да на месту Његошеве капеле подигну споменик цару Фрањи Јосифу Првом, „као генију победе и славе”, али их је у остварењу овог наума спречио ток ратних догађаја. Остало је забележено да је окупатор приликом повлачења опљачкао књиге из Цетињске библиотеке и Државне библиотеке, али и разорио остале објекте Зетског дома у којем су ове установе биле смештене. Аустроугарски окупатор је тако покушао да уклони трагове овог својеврсног злочина који има сва обележја културног геноцида.
Српска православна црква је одмах после рата иницирала обнову Његошеве капеле на Ловћену. Пошто су за остварење ове идеје била потребна велика финансијска средства, краљ Александар је 6. септембра 1924. године прихватио да сноси све материјалне издатке за њену обнову. Тадашња идеја краља Александра била је да се Његошева гробница изради по пројекту Ивана Мештровића, али због противљења Цркве није реализована ова замисао. Суштина црквених примедби односила се на естетске карактеристике Мештровићевог споменика који као такав „није одговарао једном православном владици, а још мање његовој жељи израженој у његовој последњој вољи”. Поред тога, СПЦ је указивала да би „предвиђени споменик на Ловћену личио више на египатске пирамиде или пак гломазне споменике на Истоку, који се подижу појединим краљевима и слично”. Разуме се да је под утицајем ове аргументације краљ одустао од своје идеје па је капела грађена по пројекту руског архитекте Ивана Краснова и у свему је одговарала изгледу оне капеле коју је подигао Његош. Изградња капеле на Ловћену коначно је завршена 10. септембра 1925. године, а два дана касније је и освештана.
Посебно свечан чин било је преношење Његошевих посмртних остатака из Цетињског манастира у капелу на Ловћену (25. септембра 1925). Била је то велика државна манифестација којој су, поред краља Александра и чланова краљевске владе, присуствовали и представницима академија, као и престижних државних, научних, културних и просветних установа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За памћење остаје и податак да се тога дана на Цетињу сабрало око 15 хиљада људи из свих делова земље.
На самој свечаности краљ Александар предао је кључ од капеле црногорском митрополиту Дожићу, уз симболичне речи: „Предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша да их чувате”. Према томе, ван сваке сумње је да је и ова капела, као и свака друга црква и манастир у Црној Гори, у власништву Српске православне цркве. Додајмо и да је те 1925. године свечани пренос Његошевих моштију на Ловћен уједно била и његова четврта сахрана.
После Другог светског рата ствари се драстично мењају, а посебно однос нових власти према Његошу и његовом наслеђу. Иако је Влада Црне Горе поводом стогодишњице Његошеве смрти (септембар 1951) одржала свечаност, индикативно је да је одмах по њеном завршетку одлучила да замоли Ивана Мештровића „да сачини скицу споменика, утолико пре што је он радио на пројекту маузолеја на захтев краља Александра”. У преписци с Мештровићем, Блажо Јовановић је изнео концепт будућег маузолеја истичући: „Ми сматрамо да би таквом споменику у славу Његоша најбоље одговарали мотиви из Његошеве и народне етике, а не религиозно-црквени мотиви“. (подвукли С. К. и Р. П.) Према томе КП Црне Горе злоупотребила је годишњицу Његошеве смрти за консеквентно спровођење давно зацртане коминтерновске политике о расрбљавању Црногораца и стварању црногорске нације која нема везе са својим српским пореклом.
У вези с тим, Јовановићева преписка с Мештровићем (почетак шездесетих) значајна је и као најава промене дотадашњег партијског курса у односу према тзв. црногорском питању и она, по историчару Александру Раковићу, представља заокрет у односу на Ђиласов конструкт о црногорској нацији, који је овај изнео у чланку О црногорском националном питању у „Борби“ 1. маја 1945. године. Мада је у том тексту истицао посебност Црногораца, Ђилас није негирао постојање српских осећања код њих и њихово српско порекло.
У међувремену је на политичку сцену ступила нова генерација црногорских комуниста коју су предводили Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић. Нема сумње да су ови политичари имали амбицију да Црну Гору потпуно издвоје из српства, па су „ранији ставови да је црногорска нација проистекла из српске нације потпуно негирани“. Из једне такве перспективе логична је била амбиција црногорских властодржаца да процес расрбљавања Црне Горе отпочну од Његоша, којег славни Иво Андрић описује као „трагичног јунака косовске мисли“. Од тада почиње један поступак ревизије Његошеве личности и стваралаштва, који се одвија тако да се инсистира на његовим државничким својствима, док му се у исто време одузима најбитније својство црквеног великодостојника (владике), архијереја и епископа. Све то служило је искључиво циљевима Комунистичке партије Црне Горе.
Митрополит Данило Дајковић први пут се у име СПЦ о питању подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену огласио чланком у „Побједи“ (1966) истичући: „Српска православна црква још није ништа рекла о свему овоме, а много има више права да о томе говори него многи други који настоје да сруше Ловћенску капелу, јер се ради о једном православном освећеном храму.“
Формалну одлуку о подизању маузолеја на Ловћену, по пројекту и изради Ивана Мештровића, донела је Скупштина општине Цетиње на седници од 9. децембра 1968. године. Митрополит Данило је о томе обавестио Синод Српске православне цркве (24. јануара 1969) који се затим 11. фебруара 1969. године дописом обратио Савезној комисији за верска питања, указујући на све штетне последице ове одлуке. Најпре, наглашено је да се овом одлуком нарушава Његошева одлука да његови земни остатци почивају на Ловћену, потом да би рушење цркве било осуђено од читавог нашег народа, и коначно да Синод ову одлуку сматра нечијим каприцом па сугерише Комисији да овом питању посвети посебну пажњу и „благовременом интервенцијом код одговорних чинилаца спречи рушење цркве на Ловћену”.
Уместо да се овим поводом изјасни, Савезна комисија за верска питања је поменути документ проследила председнику Комисије за верска питања Извршног већа СР Црне Горе (27. фебруара 1969), а председник Скупштине општине Цетиње Петар Томановић је сутрадан изјавио да „садашњу капелу свакако треба негде на друго место поставити” и додао „да би у сваком случају о томе одлучивали еминентни југословенски стручњаци“ („Вечерње новости“, 28. фебруар 1969). О Томановићeвој изјави изјаснио се Свети архијерејски синод и заузео став који је митрополит Данило објавио у „Православљу“ у тексту Његошу није потребан маузолеј.
Комунистичким властима нарочито су засметала два митрополитова става. Његов први став односио се на карактер маузолеја који су се увек подизали за цареве, краљеве, председнике републике и уопште световне личности, док су цркве/капеле и манастири увек подизани за патријархе, митрополите, епископе и друге високе црквене личности. Дајковић је у тексту поставио и реторичко питање: „Шта је био Његош“, и указао на чињеницу да је искључиво као митрополит владика-архијереј и епископ могао да буде владар Црне Горе. Тек на основу овог црквеног положаја Његош је могао да развије и усаврши песнички таленат и филозофску генијалност. Митрополит констатује да би у супротном „као и многи његови сродници Његош био паметан сељак и ништа друго”.
У то време црногорске властодршце ипак је нарочито погодио детаљ из митрополитовог обраћања у којем овај подсећа на догађај из лета 1944. године у Београду. Наиме, тих дана немачки окупатор објавио је пропагандни плакат о томе да су комунисти разорили Његошеву капелу на Ловћену. Митрополит своје обраћање (1969) завршава надом и упозорењем да се такав пропагандни сценарио који су предвиђали нацисти неће догодити у слободној и народној Југославији. Скупштина општине Цетиње је 17. априла 1969. године констатовала да се митрополит меша у уставом загарантована самоуправна права Општине Цетиње, а тих дана су у пропагандни погон стављени политички свесни цетињски гимназијалци који су демонстрирали испред Митрополије, док су синдикати запретили штрајком. Тако је Цетиње тих година постало центар црногорског сепаратизма и србофобије.
На генезу србофобије на Цетињу указивао је угледни црногорски историчар Предраг Вукић, који је указивао на континуитет овог процеса од Божићне побуне 1919. године, када су црногорски зеленаши још били Срби, преко акција цетињских комуниста који су се борили за елиминацију српске националне свести, до активности које су од 1990. године до данас претвориле ово место у центар антисрпске хистерије. Овај историчар указивао је на духовни и културни суноврат Цетиња, који је проистекао из промена у класно-социјалној структури локалног становништва после 1945. године, од када Цетиње више није главни град Црне Горе. Због тога се цетињско становништво убрзо исељавало према Подгорици и другим местима у Црној Гори, као и према Београду и другим крајевима Југославије. Тако је настао празан простор који су попунили досељеници из Катунске и Ријечке нахије, тј. обезбожена и необразована сељачка маса којом су комунисти могли лако манипулисати. Зато не чуди што су Цетиње и његова Скупштина доносили главне одлуке о рушењу Његошеве капеле на Ловћену и подизању маузолеја.
Након пада социјализма и појаве вишестраначког система, на Цетињу су створене партије са сепаратистичком идеологијом. Реч је пре свега о Либералном савезу Црне Горе који је наглашавао да се „никада није везивао за било који политички пројект који има политичку традицију у Црној Гори”, а то значи ни за зеленаше ни за бјелаше (а једни и други били су Срби), већ да своје утемељење тражи у европској Црној Гори. У ствари, иза те европске оријентације крила се правашко-франковачка мисао, чији су протагонисти били личности прохрватаске оријентације (Ј. Брковић, Р. Ротковић и др.).
Али да се вратимо на чланак митрополита Данила. У то време реаговали су и други државни органи и појединци као што су Републичка комисија за верска питања, Вељко Милатовић и др. Њихов заједнички став је био да Српска православна црква може по питању маузолеја на Ловћену изразити своје мишљење, али да не може да буде искључиви политички арбитар јер се тако меша у самоуправна права друштвено-политичке заједнице.
Пошто су се црногорски властодршци уверили да рушење ловћенске капеле и подизање маузолеја неће проћи без великог отпора црногорске и југословенске јавности, одлучили су да у решавању овог питања затраже помоћ од Јосипа Броза, који је, разуме се, имао завршну реч у решавању сваког важног државног питања у Југославији. Јосип Броз је 24. јуна 1970. године одржао тајни састанак на Брионима са државно-партијским руководством Црне Горе које је предводио Веселин Ђурановић. На овом састанку Ђурановић је иступио са ставом да највећи отпор подизању маузолеја на Ловћену пружа Српска православна црква, која је остатак великосрпске политике у односу на Црну Гору. Потенцирао је да уколико СПЦ не промени свој став према подизању маузолеја „морамо бити принуђени да предузимамо и друге мјере”. Јосип Броз се сложио са оценом да је став СПЦ „антисоцијалистички, анти нашег система и антинационалан”. Такође је подржао црногорско руководство у намери да подигне маузолеј, па су, нема сумње, одлуке с овог састанка подстакле убрзану активност партијско- политичке врхушке у Црној Гори да свим дозвољеним и недозвољеним средствима ради на остварењу овог задатка.
Зато је Скупштина општине Цетиње на седници 3. септембра 1971. године донела Одлуку о дислокацији капелице са ловћенског Језерског врха, у којој је, између осталог, прописано да ће зависно од динамике изградње маузолеја бити извршено демонтирање капелице на Језерском врху. Наглашено је да ће до поновног њеног подизања сав материјал бити сачуван на Ивановим коритима у затвореној просторији. Закључено је да ће о новом месту за подизање капеле сагласност дати СО Цетиње, установа Музеји Цетиње и Завод за заштиту споменика културе, а у складу са детаљним урбанистичким плановима Цетиња и Иванових корита. Од свих обавеза преузетих овом одлуком једино је извршена она о рушењу капеле. Материјал од порушене Капеле и данас се налази на отвореном простору на Ивановим коритима, потпуно незаштићен, препуштен зубу времена и пропадању.
Након тога, Српска православна црква одлучила је да против државе поднесе тужбу Уставном суду Југославије. У тужби је као тужилац наведена Црногорско-приморска митрополија, а као тужене стране означене су Република Црна Гора и Општина Цетиње. Као пуномоћници Митрополије тужбу су сачинили познати адвокати Јефто Павић, Никола Радовић, Слободан Суботић и Вељко Ковачевић. Ова тужба остаће упамћена као једно од највреднијих интелектуалних остварења у историји југословенске адвокатуре. Зато је у овом раду приказујемо у ширим изводима.
У тужби је наглашен „недостатак активне легитимације власти у Црној Гори да одлучи о рушењу Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену” (ова и наредна подвлачења су извршили аутори тужбе).
„Ова тужба не садржи у себи никакво противљење одлукама Владе НРЦГ, СО Цетиње и Одбора за изградњу маузолеја, као споменика Петру Другом Петровићу Његошу, на било ком другом месту, не дирајући Цркву Св. Петра Првог Цетињског као задужбину великог владике и владара црногорског, која је подигнута по његовој одлуци као владара и владике да у њој буде сахрањен”.
У тужби је изнет историјат подизања капеле на Ловћену, њено рушење (од стране непријатеља) и обнављање на иницијативу Цркве. С обзиром на то да је капела верски објекат, нико Цркви не може оспорити право да се о њему стара.
Даље се наводи да истицање воље и легитимности органа власти није доказ правилности њихове одлуке, јер свака власт кад донесе одлуку „изражава своју вољу и легитимност (надлежност). Да ли је одлука правилна, то се утврђује оправданим разлозима, а не вољом органа и његовом надлежношћу“.
У тужби је постављено суштинско питање: Какав облик споменика треба да буде изнад Његошевог гроба? Да ли то треба да буде мала црква (капела) према његовој последњој вољи и оствареној одлуци за живота, или маузолеј према одлуци органа власти?
„Чија воља и завет треба да је испољена и да се огледа у споменику, Његошева или воља органа власти? Чија је одлука о избору врсте споменика легитимнија? Чији је избор компетентнији, затим какав споменик одговара Његошу и његовој величини, његов властити избор или избор органа власти?”
На приговор власти да ова капела није аутентична, јер да је права не би се уклањала, тужилац је припремио одговор: „Ово је у ствари нетрпељивост капеле као надгробног споменика, а непрвобитност је само изговор да се такав облик уклони. Кад би то био разлог, да капела није аутентична, онда би се радило на успостављању таквог облика и њеном чувању, а не да се она уклони и замени другим спомеником“.
Наводећи низ конкретних примера (израда Кеопсове пирамиде, споменик краљу Маузолу), подносиоци тужбе су истакли да споменик не мора да буде израз славе и величине онога којем се подиже, већ израз таштине и свирепости онога ко га подиже. Пошто маузолеј не одговара слави и величини Његоша, поставља се питање, у име чије таштине и свирепости се подиже овај мазолеј.
Подносиоци тужбе на крају су предложили да Уставни суд СФРЈ огласи незаконитим и противуставним одлуке Владе Црне Горе и СО Цетиње о рушењу капеле, а пошто „предстоји непосредна опасност да дође до рушења ове цркве, предложили су да Суд изда привремену меру забране рушења Цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену и мењања непосредне околине око ње и пре доношења одлуке по овој тужби”.
Уставни суд Југославије се на седници од 8. јула 1970. године огласио ненадлежним и тужбу Митрополије уступио Уставном суду Црне Горе са образложењем да „капела на Ловћену представља грађевински објекат, који је као културно-историјски споменик стављен под заштиту државе. Премештање тог споменика, као и одлука о изградњи новог споменика-маузолеја, врши се на основу републичких прописа“.
Након добијања ове тужбе, Уставни суд ЦГ тражио је аргументацију о подизању маузолеја на Ловћену од Извршног већа РЦГ, а нарочито текст одлуке Владе ЦГ из 1952. године о подизању Његошевог маузолеја, затим закључак ИВ бр. 03–334 од 20. фебруара 1969. године, као и одговор на наводе Митрополије изнете у захтеву за покретање поступка оцене уставности и законитости о подизању маузолеја. Тадашњи потпредседник ИВ послао је Уставном суду ЦГ одговор да је Влада ЦГ почетком 1952. године донела Одлуку о изградњи маузолеја Петру Другом Петровићу Његошу на Језерском врху Ловћена, али та „одлука као формални правни акт није објављена у Службеном листу Црне Горе”. У одговору се даље наводи „да, упркос томе, сва акта која су касније следила за реализацију ове одлуке […] темељила су се на овој одлуци” па је потпредседник ИВ „политику Републике прогласио за једини правни основ у овом случају“. На овом примеру се јасно види како у социјалистичком друштву, уместо правне државе, делује партијска држава.
У одговору на тужбу који је више личио на елаборат, Скупштина општине Цетиње изнела је низ неистинитих тврдњи. Прво је оспорила легитимацију Црногорске митрополије и Српске православне цркве да буде странка у спору, јер црква није у њеном власништву. Права црква, тј. аутокефална Црногорска православна црква која би имала то право, доведена је у нередовно стање фактичким престанком црногорске државности, а укинуо ју је Александар Карађорђевић својим указом из 1920. године. Овим ставом СО Цетиње решила је „стање аутокефалне црногорске цркве” које ни канонски ни правно никада није постојало. За капелу је констатовала да је то „надгробни споменик” а не црква, те према томе над приватном имовином Црква не може да има приватно власништво.
У том елаборату се између осталог тврди да Језерски врх никада није била црквена својина, већ је то „братственички комун Његуша у којем је сваки од племеника имао право на идеални дух, тј. био је комун племена Његуши”. Са становишта социјалистичких самоуправљача, Његош је био обични узурпатор комуналне имовине својих земљака. Пошто су га понизили као владику одузевши му то звање, они су га понизили и као владаоца, представљајући га као обичног узурпатора. Да је Уставни суд ЦГ одлучивао по уставу и закону, његова одлука би била веома једноставна. Пошто иницијални акт за изградњу маузолеја, тј. Одлука Владе ЦГ од септембра 1952. године није донесена на законит начин, Уставни суд ЦГ је морао да усвоји тужбу Митрополије црногорско-приморске, а све акте за изградњу Маузолеја прогласи ништавним. Међутим, пошто се ради о партијском суду, он је донео супротну одлуку. На седници 17. новембра 1970. године он је нашао да нема основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости Одлуке Владе ЦГ и Одлуке СО Цетиње о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту Ивана Мештровића, да Митрополија није овлашћен предлагач и да „Његошева капела на Ловћену није храм, него надгробни споменик и истовремено споменик културе”. Суд је такође констатовао да, пошто чувена владина одлука није никада објављена, не постоје процесне претпоставке за оцену њене уставности и законитости.
Оцењујући донесено решење Уставног суда ЦГ, четворица познатих адвоката, правних заступника Митрополије, могли су само да констатују да такав став Уставног суда је очигледно без преседана, утолико пре „што против такве одлуке суда није могуће ништа учинити, пошто се Уставни суд ставио на страну противне странке, пристрасно и необјективно – уместо да суди, он оправдава правно насиље”. Ми бисмо додали да ова одлука може стати у ред најсрамнијих одлука које су у историји донели правосудни органи.
Ништа боље није прошао ни Михаило Петровић, унук краља Николе, који је поднео тужбу Окружном суду у Титограду 28. октобра 1971. године, којом је тражио да се гроб Петра Другог Петровића Његоша, који се налази на Капи код Ловћена, Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним деловима који му припадају. Окружни суд у Титограду је својом пресудом од 29. октобра 1973. године одбио овај захтев као неоснован. Ова пресуда тужиоцу је уручена након две године после изрицања, на шта је Петровић 22. октобра 1975. године уложио жалбу. По жалби је одлучивао Врховни суд ЦГ који је 24. јануара 1977. године донео пресуду којом је одбио жалбу као неосновану и тако потврдио пресуду Окружног суда у Титограду.
По сведочењу београдског адвоката Николе М. Радовића, митрополит Данило је 1971. године поднео тужбу против државе Црне Горе, којом се тражило да се не руши капела на Ловћену, јер на њему има места за оба споменика. Пошто је у току овог спора капела порушена, тужба је преиначена и тражено је да се вештачењем утврди да ли је могуће поред изграђеног маузолеја васпоставити раније постојећу капелу на Ловћену. У вези ове тужбе Општински суд на Цетињу је чак одредио вештачење о овом питању. Три дана пре рока за вештачење Општински суд обавестио је адвоката Радовића да је митрополит Данило својим поднеском од 5. октобра 1982. године повукао тужбу и одрекао се тужбених захтева. Касније је митрополит Данило објаснио да је ту одлуку донео на основу једног разговора са виском партијским и државним фукционером Видојем Жарковићем који му је рекао: „Сви судови у Југославији да пресуде у твоју корист, ми не дамо да се капела подигне на врху Ловћена“. Овим исказом Жарковић је изразио општи став да је воља партијске врхушке врховни закон у СФРЈ.
После ове суданије у ЦГ мора се поставити питање које је пре двеста година сердар Иван поставио војводи Драшку када се овај вратио из Млетака: „А судови бјеху ли им прави?“, a овај му је одговорио: „Бјеху, брате, да те бог сачува, мало бољи него у Турчина”. Млетачки судови су пресуђивали у корист богатих робовласника за које су осуђеници под тешко схватљивим и нехуманим условима изграђивали бродове. Због тих услова војвода Драшко сматра „да су божју грдно преступили, и да ће им царство погинути и бољима у руке уљести”.
Турски судови су судили по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди”, у корист ага и бегова, а на штету „сиротиње раје”. Они су пресуђивали да се руше српске православне цркве и на њиховом месту подижу џамије.
Комунистички судови су гори и од турских и од млетачких, јер су својим одлукама давали легалитет комунистичким властима да праве највеће злочине према српском народу, међу којима је рушење Његошеве капеле на Ловћену, која по томе у које је сврхе прављена, ком је свецу посвећена, у чији су се помен обављали литургијски обреди, спада у ред највећих светиња у православљу.
По сведочењу очевидаца, рушење капеле почело је у јуну/јулу 1972. године. Пре тога Његошеви посмртни остаци смештени су у „једну малу просторију испод Светог гроба, у којој су остали годину и по”. То је била пета сахрана Његоша, али у тајности, без црквених и верских обреда. Изгледа да су пристанак на тај недостојанствени чин дали представници племена Његуши. То је само један од чинова бешчашћа које су његови земљаци починили у вези дислокације капеле а и самих Његошевих моштију.
Хроничари су забележили да су у безбожном чину рушења капеле одбили да учествују радници који су радили на изградњи маузолеја. Нарочито се у том витешком отпору истакао Исо Махмутбеговић, родом из Бистрице код Бијелог Поља, који је управнику градилишта изричито рекао: „Ја нећу да рушим капелу… То је влашки храм, а ја не могу и не желим да рушим било чију светињу“. Чврсто је остао при свом ставу и под претњом да ће остати без посла. С њим су се солидарисали и остали радници. Њихов став није променила ни претња милиције која је позвана у помоћ да интервенише. Било је предлога да радници пушкама бране владичин гроб, али су схватили да би то био очајнички покушај „спрам силе која се уротила да обезглави Ловћен и Српство”. Зато су организатори овај посао одложили за пет-шест дана, док нису сакупили двадесет момака, уличара и преступника, који су порушили капелу. Значи, одлучујућу улогу у рушењу Његошеве капеле имале су две мафије: државно-партијска и уличарска.
Маузолеј је уз велике грађевинске и техничке проблеме, настале између осталог и због сложености грађевинског подухвата и конфигурације терена, коначно завршен 1974. године. На свечаности отварања које је одржано 28. јула 1974. године, у име државно-партијске врхушке говорио је Вељко Милатовић. Подизањем маузолеја комунистичка врхушка лишила је Његоша владичанског и владарског достојанства. Милатовић је у свом говору наговестио превредновање Његошевог песничког дела, истакавши да га треба ослободити „баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије и декора за једну ефемерну националну драму и патетику”. Сада се поставља питање: ако Његошево дело ослободимо свих ових особина које Милатовић сматра негативним, шта остаје од његовог дела?
II
Упоредо с идејом, а касније у току изградње, завршетка и отварања маузолеја, у читавој домаћој југословенској јавности трајала је и до данас траје полемика о сврсисходности уклањања капеле на Ловћену и њене замене Мештровићевим маузолојеом. Ту полемику је први отворио лист „Данас“ (1961) и само у њему трајала је непрестано десет година. Прву озбиљнију негативну критику Мешторићевог маузолеја дао је Лазар Трифуновић, историчар уметости, који је утврдио да је овај споменик превазиђен како ликовно и естетски, тако и садржински и идејно. Он, између осталог, констатује: „Иако је био господар Црне Горе, Његош је пре свега био песник и филозоф, хуманиста и човек, и његов гроб не би смела да притиска једна маузолејска архитектура која је красила и краси гробове тирана и диктатора. Да ли треба због те старинске, прашњаве, монструозне квазиуметности нарушити силету Ловћена? Зар нам Ловћен са својом околином није најбољи споменик песнику?!“
Против изградње маузолеја на Ловћену изјаснили су се и књижевник Душан Костић, архитекта Димитрије Леко, познати црногорски вајар Ристо Стијовић, историчар Јефто Миловић и др. Чак се и тринаесточлана комисија (1966) Републичког секретаријата изјаснила да се маузолеј подигне на Цетињу. Од познатих личности, свој став за изградњу маузолеја на Ловћену изнео је Владимир Дедијер у својим обраћањима у „Побједи“, „Политици“ и „Борби“ 20. августа 1970. године. Подржавајући ставове Владе ЦГ закључио је „да се код нас не врши рушење оригиналне Његошеве задужбине него да се ради достојан споменик великом песнику, а уклања Александрова задужбина”. По Дедијеру, спајање Његоша као највећег песника и Ивана Мештровића, познатог вајара, добитна је комбинација за оставривање највећег идеала социјалистичке револуције ‒ братства и јединства. То што је Мештровић симпатисао усташку Хрватску и није имао добро мишљење о социјализму, за Дедијера у овом случају није значајно.
На обраћање Дедијера светској јавности реаговао је књижевник Драган М. Јеремић у „Књижевним новинама“. У том реаговању му замера што је занемарио ставове оних који маузолеј критикују из естетских разлога и на тај начин занемарује пуну историјску истину, у коју улази и естетска истина.
Далеко оштрије од Јеремића, на ставове Дедијера реаговао је Живорад Стојковић. Он је подсетио Дедијера да је својевремено отишао у иностранство да би отуда бранио себе од политике у земљи. Сада је дошао у земљу да брани једну политику од постојанијих и поузданијих земљака него што је он сам.
У неколико писама којима се јавности обратио, познати сликар Пеђа Милосављевић указује на велико расипање средстава за подизање маузолеја и сматра да би се она могла употребити у практичније сврхе, као што је подизање болница, института за проучавање Његоша, градњу модерних школа са Његошевим именом и сл.
Михаило Ђурић, професор универзитета, противећи се подизању маузолеја, уз констатацију да је то споменик раздора, поставио је питање: „У име чега неки провинцијски управљачи присвајају себи право да подигну споменик једном подвижнику духа, који је за живота био грађанин света, кад нису у стању да обезбеде ни сасвим обичну, а камоли подршку најшире културне јавности за тај свој подухват?”. Овај став професора Ђурића окружни јавни тужилац окарактерисао је као кривично дело и њиме допунио оптужницу која је против њега већ била подигнута, због критике уставних амандмана из 1972. године. За оба дела проф. Ђурић је правоснажно осуђен на казну затвора од девет месеци, коју је у потпуности издржао.
На одлуку о рушењу Његошеве капеле и подизању уместо ње Мештровићевог маузолеја, реаговао је славни српски писац Добрица Ћосић, који је у часопису „Уметност“ 9. oктобра 1971. године, између осталог, написао: „Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мешторивћевог маузолеја”. На ово безумље стиховима су одговорили Матија Бећковић и Скендер Куленовић.
Тумачење Његошеве поезије од стране оних који измештају његов гроб, најбоље је изразио Душан Радовић у песми Већи гроб за нову смрт: „Његоша подмићују, нуде му нову смрт а већи гроб, маме га у своју раку у казамат, да га ставе под свој камен и своје страже, да једини они буду надлежни за његов случај, да нам они могу препричавати његове праве мисли, да није мислио оно што је мислио и да није написао оно што је написао и да је одувек мислио оно што они мисле”.
У време рушења Његошеве капеле, Борислав Михајловић Михиз пише текст Обретеније главе владике Рада у којем Његошеву судбину пореди с трагичном судбином Светог Саве, кнеза Лазара и Карађорђа, чије су главе посекли освајачи. „И једне су само кости умивене миром, чинило се за вечност – тамо где је и ваљало, тамо где су саме хтеле где је клицу зрно заметнуло, да стражаре у караули-капели над родом и језиком. Па ево ни њима нема мира. Једном их је са Ловћена збацио Аустроугарин – окупатор, а данас их отреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска. И нећемо му више моћи у походе Слободно на Ловћен, у сужањство се опрема лепа Његошева глава, на обретеније своје чекаће као и сви мученици истог закона.“
У јануару 1989. године, након величанственог митинга у Титограду, коме је присуствовало 150 хиљада људи, а које су организовали радници „Радоја Дакића”, студенти Универзитета, старо црногорско државно и партијско руководство, које је срушило капелу на Ловћену, под притиском демонстраната морало је да поднесе оставку на све своје функције. Тим чином је успешно завршена антибирократска револуција, која је по карактеру била српска. Она је значила подршку Србима на Косову, која је изостала од стране старе власти.
Уместо старог дошло је ново руководство, а СКЦГ се трансформисао у Демократску партију социјалиста. Ново руководство Црне Горе је присуствовало великом митингу на Газиместану, на којем је Милошевић за лоше решење српског питања у социјализму окривио српске комунисте. Чином присуствовања овом митингу ново црногорско руководство дало је подршку тадашњој политици Слободана Милошевића.
Из Југославије су се оцепиле сецесионистичке републике Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина, које су у мају 1992. године примљене у УН. Као одговор на ову сецесију Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. године формирале Савезну Републику Југославију. Ове демократске промене, што је за нашу тему значајно, омогућиле су да се поново актуелизује питање повратка Његошеве капеле на Ловћен. То питање је први поставио Комнен Бећировић, који се на страницама „НИН“-а (10. 12. 1989) заложио за повратак капеле на Ловћену.
Удружење књижевника Црне Горе се заложило за скидање маузолеја са Ловћена и повратак капеле на исто место.
Та полемика је подстакла митрополита Амфилохија да се огласи саопштењем које гласи: „Зато, сходно закону, Одлуку Уставног суда СР Црне Горе и Уставног суда Југославије и других субјеката, који су својим ангажовањем допринијели да се поруши Његошева капела са Ловћена и постави Мештовићев маузолеј, СПЦ – Митрополија црногорско-приморска никада неће сматрати законитом.“
На тему повратка капеле на Ловћену „Побједа“ је у јануару 1990. године спровела анкету у којој је учествовало 48 интелектуалаца. Мишљења из анкете „Побједа“ је објавила као посебну брошуру под насловом Вапај Ловћена. У уводном тексту ове брошуре патријарх Павле је изнео став Српске православне цркве: „ После овог чина учињеног од власти СР Црне Горе, Цетињска митрополија, Архијерејски сабор СПЦ су стално настојали да се на Ловћену обнови Црква Светог Петра Цетињског на истом месту, истог облика и величине као што је била и у њу се врате земни остаци владике Петра Другог Петровића Његоша. При томе остаје и данас”. Митополит Амфилохије се у тексту Опростити срамоту такође залаже за враћање капеле на првобитно место и „да напаћене кости владике Рада треба да буду враћене у ту капелу”.
За враћање капеле на Ловћену заложио се и др Љубомир Дурковић – Јакшић. Један од заговорника враћања капеле био је и Новак Килибарда, професор универзитета и председник Народне странке Црне Горе. Имао је примедбе и на естетске вредности маузолеја. У међувремену је напустио српско становиште, постао конвертит и придружио се тзв. Црногорској православној цркви. Године 2012. предложио је да се Српска православна црква исели из Црне Горе, будући да се њено седиште налази у туђој држави. Чак је тврдио да је Његош геноцидни писац и тако се, по том схватању, придружио исламским фундаменталистима. Његов пример показује да је усуд српске историје да се у њеним одсудним тренуцима мора појавити неки Вук Бранковић. За враћање Ловћенске капеле тада су се изјаснили Војислав Кораћ, угледни историчар уметности, др Јован Стриковић, проф. др Јован Младеновић, Живорад Стојковић, Десанка Максимовић, Драгомир Брајковић и Љубомир Симовић.
По сведочењу академика Радоње Вешовића, већином гласова Црногорска академија наука је одлучила да је „трајно и цјелисходно рјешење повратак капеле, уз очување маузолеја“.
Батрић Јовановић, првоборац и носилац Партизанске споменице, огорчен безумљем партијско-политичке врхушке у Црној Гори, изнео је мишљење да рушење капеле и изградња маузолеја јесте недело „црногорских врховника, оданих вазала антисрпске коалиције”…
„Црногорски властодршци, здушно подржани од србофобичног врха Југославије, спровели су своју сулуду одлуку о рушењу Његошевог гроба. А на отварању маузолеја дрзнули су се да скрнаве Горски вијенац. Том приликом су рецитовани Његошеви стихови, а ниједан од њих у којима се помиње Српство, Косово, Милош Обилић… Скрнављење Горског вијенца се уклапало у бестијалну политику црногорског руководства, која је била у служби расрбљавања Црногораца. То срамно поглавље у историји Црне Горе и Црногораца, које се може упоређивати с временом уочи истраге потурица, окончано је ерупцијом гнева Црногораца у лето 1988. године и почетком јануара 1989. године, када су под лозинком ‘Косово је било и увек ће бити српско, са Србијом и у добру и у злу’, збрисали своју однарођену врхушку.”
Др Милосав Бабовић је нагласио да је разлог за рушење капеле „антисрпска политика Јосипа Броза”.
Политичке прилике у Црној Гори, после антибирократске револуције, нагло су се погоршале за српски народ када је настао раскол у ДПС који се десио у марту 1997. године. За председника нове Демократске партије социјалиста изабрана је Милица Пејановић која је одмах након избора изјавила : „Црна Гора није Србија“. Исту судбину раскола доживела је Народна странка која је из својих редова искључила Новака Килибарду. После победе Ђукановића на председничким изборима (1997), сепаратизам, расрбљавање Црногораца и прогон Српске православне цркве били су главна политика режима. Под вођством Мила Ђукановића, како тврди историчар Раковић, сепаратизам у Црној Гори попримио је правашко лице.
Поделу ДПС у Црној Гори искористили су Американци за стварање новог црногорског идентитета, различитог од српског. У ту сврху ангажовали су лобистичку фирму из Лондона. Ова фирма се нарочито залагала за промовисање црногорског језика. Упркос тадашњој уставној одредби, Влада Црне Горе је 1. октобра 2004. године српски језик промовисала у матерњи, а Уставом ЦГ из 2007. године црногорски језик је постао званични.
За главног промотора у црногорској култури тога времена Ђукановић је промовисао усташу Јеврема Брковића, који је у програмском интервјуу загребачком „Вјеснику“ приликом повратака у ЦГ из добровољног изгнанства између осталог истакао: „ Доста су Црном Гором господарили господари и пјесници Његош и краљ Никола. Треба се извући из тог времена повијеснога, испод громаде ловћенске која се зове Његош. Треба и о Његошу рећи једну другу истину, имати другу осјећајност, ововремену. Није Његош комарац којему ишчупате ногу и он угине. Његош је велики пјесник и само га као таквог треба доживљавати, проучавати и третирати. Долази једна сувремена Црна Гора која ће све каноне па и онај његошевски подвести под упитност.” Овом схватању су се придружили, поред већ поменутог конвертита Килибарде, Вук Минић који је тврдио да је Његош погрешну представу о косовском предању добио од свога учитеља Симе Милутиновића Сарајлије, а проф. Татјана Бечановић сматра да је Горски вијенац био „српским јуришницима […] књига са којом су у рововима и братоубилачким клањима ишли у поход остваривања пројекта великосрпског хегемонизма“.
На покраденом референдуму о одвајању Црне Горе од Србије (2006) створена је независна држава Црна Гора која је била антидржава Србији и антидржава Краљевини Црној Гори. Због тога је морала да у стварању новог домовинског идентитета тражи помоћ од католичке цркве и усташке државе Хрватске. Главну препреку за обликовање тог идентитета у ЦГ представљало је постојање Српске православне цркве, која је сматрана за реметилачки фактор у новој црногорској држави и за експонента великосрпског национализма. Зато је дуго припреман закон о истеривању СПЦ из Црне Горе.
Но, иако у врло неповољним условима по Цркву, митрополит Амфилохије је поводом наступајуће 120. годишњице Његошевог рођења написао писмо председнику Владе Црне Горе (25. 6. 2012) у којем је подсетио на Његошеву изричиту жељу да се сахрани у цркви на Ловћену коју је саградио за живота, а посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском. Пошто је подсетио на историјат подизања и рушења Његошеве капеле и на карактер свечаности приликом отварања маузолеја закључио је: „Иза рушења, дакле, православне Цркве Светог Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се у ствари дух и идеологија рушења Горског вијенца и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента.“ Предложио је да се обнови црква на Ловћену а да притом Мештровићев маузолеј остане на свом месту „као израз свог времена”. Влада ово писмо није ни разматрала. Приоритетан задатак власти тог времена био је да донесе закон којим ће отети имовину Српске православне цркве, а њено свештенство протерати из ЦГ и тиме у потпуности заокружити свој усташки домовински идентитет.
Тај дуго припремани Закон о слободи вјероисповијести усвојен је 25. децембра 2019. године, уз отпор и хапшење целокупне парламентарне опозиције. Тим законом је отета читава имовина СПЦ и претворена је у државну својину. Усвајање тог закона наишло је на оштар отпор код православних Срба и Црногораца, који су под руководством Цркве организовали вишемесечне литије под паролом „Не дамо светиње“. Режим је по сваку цену настојао да угуши литије. На мети шиканирања нашла су се угледна свештена лица, а под изговором непоштовања мера против епидемије привођена су и кажњавана код судије за прекршаје. Шиканирање власти није успело. Црногорски народ је на изборима 30. августа 2020. године срушио однарођену криминализовану диктатуру и уместо ње успоставио демократску власт. Једна од првих мера те власти била је поништавање свих дискриминаторских одредби Закона о слободи вероисповести које су се односиле на Српску православну цркву и она је стављена у равноправан положај с другим традиционалним верским заједницама. Тиме је отклоњена опасност за отимање њене имовине и створени су услови за обављање верске мисије.
Зато овај рад завршавамо уверењем којим делимо оптимизам с ауторима бриљантне књиге Седам Његошевих сахрана и блаженопочившим митрополитом Амфилохијем да ће се обнова храма Светог Петра Цетињског на Ловћену догодити пре или касније. „Зато је историјска прилика дата нашем покољењу управо да то оно учини, свог образа ради и будућности ради Његошеве Црне Горе.“
То би требала да буде седма и последња Његошева сахрана, на месту које је сам изабрао, након које би овај великан српске мисли почивао у вечном миру. То би истовремено била и потврда српског идентитета Црногораца, јер како констатује амерички политиколог Макс Флеминг: „уколико Црногорци нису Срби, не само да они нису ништа, они су горе него ништа!“
ЛИТЕРАТУРА:
Слободан Кљакић, Ратко Пековић, Седам Његошевих сахрана, Јасен, Београд 2013.
Александар Раковић, Црногорски сепаратизам, Catena mundi, Београд 2019.
Иван Миладиновић, Тако је говорио Амфилохије, фељтон „Вечерње новости“, 3‒21. 11. 2020.
*Подаци о догађајима везаним за изградњу и рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање маузолеја чији је аутор Иван Мештровић преузети су из књиге „Седам Његошевих сахрана“, чији су аутори Слободан Кљакић и Ратко Пековић (Јасен, Београд, 2013).
Остави коментар