Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Када говоримо о концепту личне власти у новом веку, морамо ради јаснијег сагледавања направити кратак осврт на стање духа, те економске и политичке односе у Европи позног феудализма. Криза европског феудализма у 14. веку је наизглед била последица сплета природних збивања која су успорила европску привредну експанзију. Болести, глад и ратови довели су до демографског слома, опадања производње и трговине, погоршања животних услова широких слојева и раста социјалних и политичких тензија и отпора. Почетком 14. века европско становништво је нарасло на 80 милиона и почели су се развијати градски центри.
Процене су да је између 1348. и 1350. године умрло око 25 милиона људи од епидемије. Уз то, број становника је опадао услед ратова и глади, па је 1500. године целокупно европско становништво једва досегло број с почетка 14. века. Становништво се споро увећавало, јер се део људи уопште није женио, а други део је то чинио веома касно, као и стога јер је хришћанство, за разлику од источњачких религија, славило целибат.
Почетком 17. века европско становништво се попело на 105 милиона људи. Раст становништва је био нужна претпоставка привредног и духовног полета у 16. веку. Природне околности су биле само један услов сложених револуционарних друштвених промена у овом периоду које су обележиле почетак новог века.
Осврнућемо се сада на неколико кључних момената који су најзначајније утицали на принципе владања у новом веку.
Нови економски концепт
Све до појаве капитализма, светска економија је била веома нестабилна структура која се повремено распадала или прелазила у границе једног царства. У 16. веку је створена европска међународна економија унутар које се развија подела рада.
У новој међународној подели рада све земље нису имале равноправан положај, већ су се разликовале по ступњу развијености, обиму трговине и ширини тржишта. У складу са тим су расле и разлике између друштвених структура, организација власти и политике коју су водили европски владари. Био је то период Реформације и Противреформације и жестоких верских и грађанских ратова, који су окончани успостављањем релативно религијски хомогених различитих политичких и државних творевина. Након ових сукоба су у средишту међународног економског поретка остале протестантске земље (изузев Француске), а католичке су остале на периферији дешавања.
Почетком 16. века Шпанија и Француска су биле економски развијене земље, али већ половином истог века, придружују им се Енглеска, Холандија и делови Француске и Шкотске. Развијени хришћански медитерански басен је средином 16. века почео да заостаје, северозападна Европа је постепено постајала средиште светске економије, а источна Европа њена периферија којој се постепено приближавала и јужна Европа.
Католичка црква као наднационална организација подједнако је била угожена појавом националне економије.
Новац је ипак био најважнија полуга моћи владара, јер су захваљујући њему могли трајно издржавати војни и чиновнички апарат.
Трговина и робноновчана привреда били су замајац развоја окошталог, махом аграрног концепта економије.
У суштини, главни конститутивни елементи нововековног државног система су били економске природе. С једне стране, капиталистичка светска економија је рушила стари феудални концепт, док се на другој страни политичка активност све више затварала у оквире држава које су стварале различите организације, опет у зависности од улоге у светској економији.
Стварање нововековних држава је био резултат класних борби у којима су мукотрпно и насиљем усклађивани односи и интереси главних класа (феудалне аристократије и сељаштва на селу, а у градовима трговачке буржоазије, занатлија и плебејских нижих слојева), који су у апсолутизму стекли привидну хармонију.
Нови међународни односи
Економски чиниоци нису деловали само на унутардржавном плану, већ су били пресудни и у формирању нововековног система држава, који је резултат дуготрајних борби за моћ ношених империјалним тежњама за стварање јединствене моћне континенталне државе. У 16. веку се на једној страни могло уочити рађање великих европских држава и њихово уједињење, развој сопствене привреде и експанзија раног меркантилизма.
Почетком 16. века француска и хабзбуршка владајућа кућа су се спориле око превласти у Европи. Након слабљења Шпаније, Француској монархији се успротивила трећа велика сила у Европи – Енглеска, која се трудила да спречи француски продор колонијама и успостави равнотежу моћи. Успон Енглеске је везан за трговину и текстилну производњу. Све до 18. века Аустрија, Француска и Енглеска су чиниле систем равнотеже моћи у Западној Европи, када им се придружују Пруска и Русија, па је после Седмгодишњег рата (1756−1763) створен концерн пет сила на ком је почивала европска равнотежа.
Апсолутистички режими су се могли јавити само у државама са већим бројем становништва. Малобројне државе нису имале довољно широку основу за увођење обухватних апсолутистичких мера. Број становништва је био колебљив јер је политичка географија зависила од ратова. Шпанија је 1600. године имала 8,5 милиона становника, Француска око 16 милиона, а Енглеска са Велсом око 4,5 милиона. Почетком 18. века Француска је бројала између 18 и 19 милиона, Шпанија око 7 милиона, Енглеска око 5 милиона, Аустрија између 6 и 7 милиона, а Русија око 8 милиона. Крајем истог столећа Француска је имала 25 милиона, Велика Британија 15 милиона, Аустрија 27, док је Русија имала преко 30 милиона становника. Само је земља са бројним становништвом могла имати привредну и војну основу за организовање најважнијих интегративних установа апсолутизма – војске и бирократије.
Процес стварања снажних држава одвијао се, с једне стране, у облику унутрашњег јачања државне управе, а с друге, као империјалистичка експанзија.
То је процес убрзане изградње привредних и војних потенцијала, великих стајаћих војски и ратних флота, као модерних пореских и финансијских система. Раст индустријске производње је пратила колонијална експанзија. Енглеска је постепено учвршћивала превласт на мору и у трговини. Од половине 18. века њен океански империјализам је био суверен, па се почело говорити о британској универзалној власти на мору. Створена је нова светска империја која није ширена континенталним ратним успесима, већ трговином, флотама и колонијама.
Почетком 19. века у лику Наполеона је накратко оживљен континентални империјализам који је безуспешно покушао да парира британском и поремети систем европске равнотеже. После пада Наполеона, створен је трајни систем европске равнотеже који се одржао све до краја 19. века, да би уједињењем Италије и Немачке стекао коначни облик. Између два светска рата у 20. веку у овај систем се успешно укључују САД као нова светска сила.
На другој, југоисточној страни европског континента, продор Турака у 14. веку је суштински изменио привредне и политичке односе, сузбијајући најпре трговачки монопол италијанских градова – држава у Средоземљу. Под султаном Сулејманом II половином 16. века Османско царство је било најјача сила у Европи. Османски феудализам се у основи разликовао од европског. Почивао је на патримонијалној власти султана, потпуном одсуству приватног земљопоседа и наследног племства и војном ропству. Ослонац султана су били јањичари, бивши хришћански робови. Под Сулејманом Величанственим Турци су заузели Београд, Родос и Угарску, опсели Беч и вршили снажан притисак на средњу Европу. Притисак је опао тек када је Османско царство на истоку ушло у сукоб са Персијом, али је Турска у Европи била присутна све до почетка 20. века.
Једно од крупнијих резултата овог турбулентног и прелазног периода у Европи било је и сламање идеје о доминацији светог Римског царства.
Дух новог времена испуњен амбицијама новостворених држава да функционишу самостално у што пунијем капацитету, једноставно није трпео једну застарелу средњевековну идеју о доминацији једног народа на целом континенту. Ово тим пре, јер је процес нововековног трагања за новим концептом политике пратило ослобађање од стега Католичке цркве кроз процесе Реформације и секуларизације (у назнакама), док је идеја светог Римског царства у основи била католичка. Дакле, у нови век Католичка црква улази као један од највећих губитника.
Сви побројани фактори су утицали да се у Европи као модел власти успостави у највећем броју случајева модел апсолутне монархије, јер је по својој природи био мера епохе и баланс између старог, феудалног поретка с једне стране и грађанске епохе која још није себе обликовала у пуном капацитету.
Концепт европског апсолутизма биће тема наших наредних текстова.
Остави коментар