О Декларацији Словенског комитета у Француској (1924)

27/07/2022

Аутор: др Александра Колаковић

Француски утицај у Југославији између два светска рата – политички, економски или културни – био је значајан. Велики део југословенских интелектуалаца школовао се у Паризу или на другим француским универзитетима. Већ су постојали контакти са француским интелектуалцима пре Великог рата, али су у међуратном периоду они били појачани. У овом есеју бавимо се реакцијама југословенских интелектуалаца на Декларацију Словенског комитета у Француској (10. априла 1924. године), чији су неки од потписника радили и у оквиру Института за славистику. Циљ је да се анализира значај овог документа и, кроз њега, улога Француске на Балкану. Такође, фокусирамо се на француско-српске односе и посебно на утицај српских интелектуалаца. Француска је и пре Великог рата била битна земља међу српским интелектуалцима, а у међуратном периоду Француска је ојачала свој положај међу интелигенцијом, стога је и значај Декларације Словенског комитета битан за историју француско-српских односа.

Пошто Версајска мировна конференција није донела очекивану стабилност, Француска је за Краљевину Срба Хрвата и Словенаца била велика сила која је гарантовала њену безбедност и опстанак, о чему сведочи и процес стварања Мале Антанте, која је постала једно од средстава француског деловања у Европи. Због тога је српска елита у новој држави посебно инсистирала на томе да је потребно да Краљевина Срба Хрвата и Словенаца буде културно и политички повезана са Француском. У циљу антинемачког деловања, француска политика је крајем 1921. и почетком 1922. године настојала да пружи подршку Малој Антанти и да ојача везе са Чехословачком и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца. Мисија Франше дʼЕпереа (јануар 1921, разговори са Нинчићем и Бенешом), као и обавештајна мисија Ке дʼОрсеја у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, Румунији, Пољској и Чехословачкој (април – јун 1922) од посебног су значаја у овом погледу. За Француску је ово био веома важан привредни искорак на простору Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Године 1923. преговарано је и о зајаму од 300 милиона франака са циљем реорганизације војске. Ако овоме додамо да је Француска већ одобрила кредите Пољској и Румунији и припремила војне конвенције са Пољском и Чехословачком, јасно је да се у периоду који је непосредно претходио Декларацији из 1924. године политичко, економско и културно присуство Француске снажно осећало међу Словенима.

Франкофилска елита Краљевине СХС подстицала је културну акцију Француске. Било је важно да се заустави политичко, културно и економско везивање Краљевине СХС за Немачку, посебно што су се односи унутар Версајског система већ у овом периоду погоршали. Прелазак словенског света под заштиту Француске био је стога не само одбрана од потенцијалних руских утицаја, већ и од немачког утицаја у овом делу Европе. У овом контексту треба посматрати значај Декларације из 1924. године за Француску.

Француска је у очима југословенске елите представљала идеал и заштита од Маријане се очекивала. О томе сведоче бројни текстови објављени у земљи на ову тему, као и о разумевању и значењу словенске и југословенске идеје. Кључне теме биле су анализе спољне политике, међународних односа, словенске и југословенске идеје. Почетком 1924. године лист Нова Европа, у којем се већ помињу проблеми суживота Срба и Хрвата у оквиру нове државе, наглашавао је да има за циљ унапређење југословенске идеје „под којом данас разумемо и признајемо, као и увек – а данас, можда и више него икад – јединство нашег народа, за нас Србо-Хрвате, који јесмо и остаћемо јединствен народ са својом најближом браћом, крвљу и језиком, а из виталног интереса и Словенцима“. У мисији „спасавања југословенске мисли“, редакција часописа је посебно инсистирала на соколству „које, с једне стране, данас ужива државно признање као део физичког васпитања, а с друге стране, доприноси преношењу југословенске идеје словенског народа ближе превасходном циљу чије би остварење требало да покаже веома важне и корисне промене за живот нашег друштва“. Посебно је наглашено да је југословенска идеја словенска – „Југословен је у основи Словен – то је основа […] Словенска идеја је једина реална држава […] Словенска идеја је у основи поравнање за југословенску идеју. Словенска идеја показује пут до југословенске идеје […] Словенска идеја је оно што је најважније, најјаче, највеће, она је извор и у њу је уписана југословенска идеја“. Током ове 1924. године на страницама часописа писало је и како је словенска идеја „врхунски друштвени облик, који би служио бољем очувању наших интереса и уклањању баријера међу народима, што је чини једним од оруђа борбе и културе човечанства”. Суштински циљ јесте да се у „новословенску идеју“ упише нешто оригинално да културна оријентација Југословена не буде „чисто руска“. Уз спољнополитичку тежњу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца да се усидре „мисли и одржавања наших угледних пријатеља“, економски и културни утицаји, контакти и сарадње између словенских народа, Француска остаје повољан потенцијални савезник, док је Русија већ прешла под нови политички поредак.

У Декларацији из 1924. године Француска је описана као земља покровитељ „идеје солидарности словенских народа“. Француска политичка заштита Словена помогла је очувању независности од немачког утицаја. Истовремено, Декларација изражава вољу да се обнове добри односи између словенских народа, међу којима је мешање страних сила посејало раздор. Иако је Русија призната као највећа словенска држава и заузима значајно место, Декларација ипак истиче њен „унутрашњи несклад“. Ко су били аутори Декларације из 1924. и који су били њихови мотиви? Ово су, без сумње, важна питања. Југословенски потписници Декларације позивају се на идеје Гундулића и Крижанића, као и на идеал просветитељства Доситеја Обрадовића, односно, на изворе кохезије Јужних Словена. Индиректно, може се односити и на идеале партикуларних односа које је Наполеонова Француска одржавала са Илирским провинцијама, словенским светом у региону. После Великог рата и пораза Немачке, уз сталну опасност од немачке освете, Словени (Чеси, Пољаци, Руси и Југословени) су у „срцу великог француског народа, традиционалног пријатеља Словена који су допринели освајању њихових слобода“ и који желе да зближе словенске народе. Није ли то, у периоду првих искустава Версајског уговора и стварања Мале Антанте, нови начин јачања политичких веза Словена унутар саме Француске? Очигледно, у светлу овога што смо управо поменули, перцепције Француске и њене улоге у међународним односима, као и распрострањености франкофилије међу елитом словенских народа, одговор на ово питање јесте позитиван.

Гледајући имена југословенских потписника Декларације, ради се о интелектуалцима школованим у Француској или образованим на француским узорима, који имају добре везе у француском друштву. На српској страни, међу онима који су поставили темеље француско-српског (југословенског) пријатељства, на првом месту су Александар Арнаутовић и Миодраг Ибровац, професори Универзитета. Ту су и професори из Загреба и Љубљане: Милан Ившић (1887–1972), Мирко Рупел (1901–1963), Станко Скерљ (1893–1975), Јосип Илић, Дивна Вељковић, др Франсоа Зегец и др Шарл Зеленик. Сви они су повезани са Ернестом Денијем и Инстутом за словенске студије који је након Великог рата основан у његовој кући у Латинском кварту. Стога се чини да је креирање Декларације управо потекло из ових интелектуалних кругова. Поред професора, главног извора француског утицаја у Југославији између два рата, овде су били и људи из света новинарства, економије, права и уметности. Потписи Милана Андрића (1845–1922), директора трговачке агенције у Лиону и Ристе Шантића, директора трговачке агенције у Паризу, симболизују француско-југословенске економске интересе у периоду између два рата који су такође утиснути и у Декларацију.

Новинарско умрежавање француских и словенских средина и пре Великог рата, а посебно током овог сукоба, показали су се као најпопуларније оружје на пропагандном фронту. О везама и сарадњи између Словена и француског народа, а посебно о подршци коју су Словени пружили Француској, извештавали су многи новинари. Често су предвиђали догађаје који ће доћи, чак и ако нису могли да утичу на њих. Стога није изненађујуће што је на југословенској страни Декларацију из 1924. подржао велики број новинара и публициста (др Рајко Ђермановић, Жан Пантелић и Мишел Зукић). Међу потписницима уметницима, које је за Париз и Француску одувек повезивала невидљива нит универзалних вредности уметности, проналазимо композитора Младена М. Јовановића, вајара Пјера Палавичинија и сликара Пају Јовановића. Ови уметници су у међуратном периоду били добро познати у француским уметничким круговима, као и међу славенофилима. Неки од потписника Декларације већ деценијама живе у Француској. Мирослав Крејчик, архитекта, био је председник Удружења словенских студената у Паризу. А неки су били чланови масонских ложа, као Сава Петровић, лекар. Иако немамо доказа, можемо посумњати на масонске утицаје који су усмеравали југословенске потписнике да подрже идеју Декларације. На основу досадашњих истраживања, можемо закључити да су сви потписници Декларације имали значајне контакте у француском друштву, као и солидну репутацију, како у свом непосредном окружењу, тако и међу осталим словенским и француским интелектуалцима.

Идеју словенства – схваћеног као повезаност и сарадњу словенских земаља из антигерманске перспективе – посебно је подстицала француска дипломатија. То је било пожељније за разлику од панславизма, који је забрињавао, јер је подразумевао и пад новог режима у Русији, као и организовање словенских земаља под окриљем Русије. У Краљевини Срба Хрвата и Словенаца су до 1924. године радила 42 француска удружења која су окупљала око 10.000 француских читалаца у библиотекама и читаоницама, нудила бесплатне курсеве француског језика и књижевности. Ово је представљало снажну армију франкофила у Србији, не само међу елитом, већ и међу младима, генерацијама у успону. Остаје чињеница да су политички односи Француске и Југославије наилазили на многе препреке. Француска је задржала свој престиж престонице културе, истовремено симболизујући политичку моћ. После револуције у Русији за Југословене, а посебно за Србе, Француска је остала заштитник. У компликованом версајском поретку, туторска власт и њен штићеник нису се увек разумели. Ипак, појединци, интелектуалци учинили су везу између Француске и Југославије нераскидивом. То се јасно видело када је Декларација потписана 1924. године. Александар Арнаутовић и Миодраг Ибровац, водеће личности међу потписницима Декларације, пренели су културне утицаје који су оставили најдубље трагове. Уосталом, и остали потписници Декларације били су угледне личности из света уметности и културе, професори, правници и заступници привредних интереса Југославије у Француској. Можемо закључити да су сви потписници Декларације из 1924. године имали солидну репутацију и у француском друштву.

За Југословене Декларација је била израз интеграције словенских народа, подршке свим словенским државама насталим после рата и Версајског уговора. Да Француска уђе у улогу заштитника чинило се потребнијим него икад. Границе проглашене Версајским уговором и каснијим уговорима такође су стварале политичке проблеме нове државе. Тек 1924. године окончани су сукоби са Италијом (италијанском анексијом Ријеке) и успостављена је граница са Албанијом, али није недостајало захтева за ревизију. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, поред спољних проблема и реваншистичке и ревизионистичке позиције суседа (Италија, Аустрија, Мађарска, Бугарска и Албанија), суочила се и са унутрашњим проблемима. На Косову и Метохији постојале су банде качака – албанских хајдука које је војска Краљевине успела да угуши тек 1924. године, поново је настављен рад Призренске лиге и формиран је Одбор народне одбране у Скадру. Његова прва жртва био је српски пријатељ Есад паша Топтани, убијен у Паризу. У таквим околностима, Декларација из 1924. била је важна за и Француску. Француска дипломатија је у Декларацији могла видети један од начина да Француска задржи водећу позицију у међународним односима и да контролише словенске народе. Франкофили, бивши француски студенти, били су моћна предност француске спољне политике у овом периоду. Декларација из 1924. године се, стога, мора посматрати као потрага за политичком заштитом од стране малих нација, али и као настојање Француске да се представи као битан међународни фактор и чувар универзалних вредности.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања