NOVOSADSKI DOM MILEVE MARIĆ – AJNŠTAJN

30/01/2017

NOVOSADSKI DOM MILEVE MARIĆ – AJNŠTAJN

Autor:Jovanka Simić, novinar

TITULA Evropske prestonice kulture  kojom se u svojoj  bogatoj kulturnoj istoriji, Novi Sad „okitio“  prošlog oktobra,    doprineće i  obnovi kuće porodice Marić na broju 20 u Kisačkoj ulici. U toj kući,početkom 20.veka,u nekoliko navrata boravio je  naučno – bračni par Mileva Marić i Albert Ajnštajn.

  Obnova ove kuće, kao i njeno pretvaranje u muzej, najavljivano je više puta tokom minulih  decenija , ali se uvek nailazilo na dve, naizgled, nesavladive prepreke: stanarsko pravo imaju dve porodice, koje i sada tu žive,a za pretvaranje kuće u muzej bila je potrebna saglasnost  Milevinih i  Albertovih potomaka koji su rasuti po svetu.

    Ova, druga, prepreka uklonjena je 2007.godine kada je  fizičar Bernard Cezar Ajnštajn (78), najstarije dete Milevinog i Albertovog sina  Hansa Alberta Ajnštajna, kuću u Kisačkoj poklonio Gradu Novom Sadu uz uslov da ona bude pretvorena u spomen kuću,a da grad obešteti tadašnje stanare.

    Bernard, na žalost,nije dočekao da se njegova želja ostvari –  preminuo je 2008.godine. U toj godini ostala je i ideja o spomen-muzeju. Da sve bude još žalosnije u međuvremenu je sa fasade kuće ukradena spomen ploča sa imenima i kratkim biografskim podacima o znamenitom paru Ajnštajn.Ploča je bila postavljena povodom 100.godišnjice Milevinog rođenja.

    Da se to naše ogrešenje o Milevu Marić – Ajnštajn (Titel, 1875 – Cirih, 1948),prvu  Srpkinju koja je studirala na Visokoj politehničkoj školi u Cirihu, ispravi,  pobrinuće se u narednom periodu Grad Novi Sad i gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture .Najpre će na  biti postavljena nova info – tabla od kaljenog stakla  na kojoj će pisati da je tu kuću podigao Milevin otac Miloš Marić, šajkaški oficir, te da su u njoj neko vreme boravili  Mileva i njen brat koji se takođe zvao Miloš,a potom i bračni par Ajnštajn.

    Uređenje  fasade, potom, trebalo bi da bude započeto do kraja ove ili u prvoj polovini naredne godine.U kući će biti opremljena spomen soba.Sredstva za tu namenu biće obezbeđena u okviru donacije koju   je Novi Sad dobio od republike za uređenje fasada u podgrađu Petrovaradinske tvrđave i starog jezgra grada, a sve u sklopu podrške Vlade Srbije Novom Sadu kao Evropskoj prestonici kulture 2021.

    Kuću u Kisačkoj ulici 1907.godine izgradio je Milevin otac Miloš Marić (1846-1922).Kisačka je već na prvim mapama grada, pred kraj 17.veka, bila obeležena kao „put za Segedin“. Bila je granična ulica između Rotkvarije i Salajke, dva stara kraja  Novog Sada u kojima su živeli nadaleko čuveni povrtari.

    U svojoj knjizi „Novi Sad od kuće do kuće“,istoričarka umetnosti Donka Stančić navodi da je Marić odlučio da u Kisačkoj ulici sagradi  porodičnu kuću sa tipičnim odlikama  stambenog objekta kakav su sebi početkom 20.veka mogli da priušte materijalno dobro stojeće porodice.

    Milevin otac Miloš poreklom iz Kaća, bio je niži oficir, narednik  Šajkaškog bataljona,a njegova životna saputnica Marija Ružić (1846–1935) iz bogate  titelske porodice.Venčali su se oktobra 1867. godine.

    Miloš se školovao u rodnom Kaću, pa u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, a potom u Podoficirskoj bataljonskoj školi  u Titelu, u kojoj je nastavni jezik bio nemački. Nedelju dana pre rođenja Mileve (1875), Miloš je postavljen za „uzdatog nadziratelja pri kr. sudbenom stolu u Vukovaru”. Uvidevši da se sprema ukidanje Vojne granice, na vreme je potražio drugi posao. Našao ga je krajem 1877. u Rumi u  sudskim ustanovama, čime je okončana njegova trinaestogodišnja vojna karijera u Austrougarskoj.

    Tu je porodica živela 14 godina, sve do maja 1892. godine, do očevog premeštaja u Zagreb, gde je dobio mesto nižeg sudskog službenika.Sredinom 1895,zbog reumatizma, Miloš Marić je s porodicom  napustio Zagreb i zbog nasledstva vratio se  u rodni Kać. Početkom 1896. Miloš je penzionisan ,pa je i porodica prešla u Novi Sad.

   S penzijom od 616 forinti, svojim i nasledstvom supruge Marije  te  dugoročnim kreditom koji je dobio još 1893. godine, brzo se obogatio. Imao je salaš od oko 200 ha u Livadama kod Kaća, kuće u Kaću i u Novom Sadu. Bio je štedljiv i snalažljiv, a kao ličnost  dostojanstven. Politički je pripadao radikalima Jaše Tomića, a društveno je bio aktivan u  Srpskoj  čitaonici. Svoje bogatstvo prvenstveno je usmerio za školovanje svoje dece na stranim univerzitetima.

   Najstarije dete Marića –  Mileva – rođena u Titelu (1875),studirala je fiziku na Politehnici u Cirihu.Smatra se da je  je kao obrazovana žena i supruga Nobelovca Alberta Ajnštajna  dala znatan doprinos njegovim  otkrićima, naročito u uobličavanju teorije relativiteta.

   Milevina mlađa sestra Zorka   rođena je u 1883. Rumi. Nju je otac poslao da studira biologiju u Cirihu, ali je studije prekinula zbog bolesti. Umrla je u Novom Sadu 1938. godine.

  Milevin i Zorkin mlađi brat Miloš, (kome je, po starom srpskom običaju  nadenuto  očevo ime kako bi se zaustavilo umiranje muške dece u porodici,jer Marićima je su rano umrla prva dva deteta  Milica i Vukašin ) rođen je u Rumi 1885., studirao je medicinu na ugarskom Koložvarskom univerzitetu, a kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju gde je najpre radio kao lekar, a potom i naučnik.

   Umro je 1944. godine, ne dočekavši pobedu svoje druge domovine. Sahranjen je na groblju Hefortovo u Saratovu.U tom ruskom gradu  i  danas postoji spomen soba posvećena Milevinom bratu.

Neki ruski naučnici, poput dr G. A. Kablova, uvereni su da je delo dr Miloša Marića nepravedno  zapostavljeno  i da je,još pre više od 70 godina,  upravo on postavio temelje oblasti kloniranja u medicini.

    Kako je njihov otac kuću u Kisačkoj ulici  izgradio 1907.godine, jasno je da su Mileva i njen brat Miloš tu boravili retko zbog školovanja. Mileva je najpre  u Rumi završila  nižu četvororazrednu osnovnu školu,a potom nižu realku u Sremskoj Mitrovici i Višu devojačku školu u Novom Sadu  (1886/7).Zbog izrazite sklonosti za prirodne nauke, želela je da upiše Novosadsku gimnaziju ,ali u to vreme ova škola nije primala učenice, pa se upisala u  gimnaziju u Šapcu.

   Studije politehnike u Cirihu započela je 1896.godine, a nekoliko meseci docnije  prebacila se na Državnu politehničku školu, na studije matematike i fizike. Bila je tek peta žena koja je uspela da se upiše u ovu školu.Na predavanjima iz fizike, 21-godišnja Mileva upoznala je mladog kolegu Alberta Ajnštajna(Ulm,1879 — Prinston, 1955), koji je tada imao 17 godina. Prve tri godine dopisivali su se tokom ferija, a onda, 1899. godine, među njima je planula ljubav. Njihova ljubav protekla je u protivljenju Albertove majke (nije želela snahu pravoslavku).Rodila im se vanbračna kćerka Lizerel(1902) čija sudbina do danas nije sasvim rasvetljena.Mileva i Albert venčali su se potom u bernu 1903.Godinu dana kasnije rodio im se sin  Hans Albert,a 1910. i mlađi Albert.Njihov bračni život okončan je 1914.godine.

Prema podacima istoričara dr Drage Njegovana,autora knjige “Dragi moji kumovi” (reč je o Milevinoj prepisci sa  kumovima Đokom i Sidonijom Gajin u periodu od 1935. do 1941. godine), Albert je sa  Milevom i decom boravio u Novom Sadu 1905., 1907. i 1913. godine.Dečaci su 1913.kršteni u  novosadskoj Nikolajevskoj crkvi.U Muzeju grada Novog Sada čuvaju se predmeti koji su pripadali ili su vezani za Ajnštanove  poput Milevinog fotoparata iz 1914. te Albertove lule iz 1905. koju je poklonio Milevinom ocu Milošu.

 U monografiji prof. Desanke Đurić-Trbuhović “U senci Alberta Ajnštajna”, boravak bračnog para Ajnštajn u Milevinom zavičaju, ovako je opisan:

“U kući Marićevih su svečano dočekani i tu su povazdan dolazili rođaci i poznanici da pozdrave Milevu i vide njenog muža i sina. Albert se ponašao prirodno i ležerno, nosio je svog sina na leđima po Novom Sadu. Razgovori su bili živi, samo Milevina majka nije mogla da se sporazumeva sa zetom, jer nije govorila nijedan strani jezik…”

 O zetu Marićevih, u istoj knjizi, svedočili su savremenici:

 “Imao je dugačku neurednu kosu, radostan i nasmejan, nosio je sina na ramenu po novosadskim ulicama. To je bunilo novosadsku sredinu, koja je cenila samo konvencionalan red i ustaljenu učtivost, od čega je on celom svojom pojavom odstupao, pa su ga  zvali  „onaj šašavi Marićev zet“.

  Posle smrti roditelja, kuću u Kisačkoj nasledile su  Mileva Marić – Ajnštajn koja je tada živela u Švajcarskoj i njena sestra Zorka .Posle Zorkine smrti,Mileva je brigu u kući poverila svojoj kumi Sidoniji Gajinov koja je u njoj i živela sa svojim mužem Đokom.

   U zvaničnim dokumentima, kao vlasnici kuće koju je 1907.sagradio  Miloš Marić, upisani su   Milevini i Albertovi potomci koji žive u Švajcarskoj i u SAD.

   U dogovoru sa rođacima,  fizičar Bernard Cezar Ajnštajn (78), najstarije dete Milevinog i Albertovog sina  Hansa Alberta , kuću u Kisačkoj poklonio je Gradu Novom Sadu uz uslov da ona ili barem deo nje, bude pretvoren u spomen kuću.

  Osim što kuća ima istorijski značaj jer je bila dom velike srpske naučnice Mileve Marić Ajnštajn,treba istaći i stilsko -arhoitektonski značaj tog zdanja koje predstavlja  tipičan primer građanskog neobaroknog s početka prošlog veka.

                                

LITERATURA  

. Dr Radmila Milentijević, „Mileva Marić Ajnštajn – život sa Albertom Ajnštajnom“;Prosveta, 2012)

. Dr Drago Njegovan, “Dragi moji kumovi” (Prometej, 2011)

. Donka Stančić, „Novi Sad, od kuće do kuće“(Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, 2005.)

. Desanka Đurić-Trbuhović, “U senci Alberta Ajnštajna”

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja