Novosadska štampa o Prvom balkanskom ratu

20/10/2016

Novosadska štampa o Prvom balkanskom ratu

Autor: dr Miloš Savin

Prvi balkanski rat je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine. U ratu su četiri hrišćanske države- Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka (članice Balkanskog saveza), ratovale protiv Osmanskog carstva. Članice Balkanskog saveza su poratile Tursku i proterale je sa većeg dela Evropskog kontinenta, odnosno Balkanskog poluostrva.
Prvi balkanski rat je imao snažan odraz na novosadsko javno mnenje, kako na srpsko, tako i na mađarsko – bilo ono opoziciono ili provladino. sveobuhvatni uvid o tome ostvarujemo analizom tadašnje štampe. Od velikog značaja za ovu temu je činjenica da je ovom periodu u Ugarskoj važio veoma liberalan zakon koji je garantovao slobodu štampe.
Još početkom 19. veka, nacionalno-oslobodilačke težnje Srba u Turskom carstvu su bile podržane od strane Srba iz Vojvodine. Leopold Ranke svedoči o tome da je plan nacionalne emancipacije i stvaranja samostalne srpske države na Balkanu, od strane intelektualne i napredne Evrope, prihvaćen kao odgovoran i istorijski opravdan cilj, usklađen sa nacionalnom i građanskom samosvešću evropskih naroda. Ključni imenitelj nacionalnog identiteta u evropskom kontekstu 19. veka je bila upravo svest i odnos prema prošlosti. Srednjevekovna država Nemanjića i metafora svesnog stradanja za vreme Kosovske bitke trajno su sačuvni putem narodnog i crkvenog predanja. Pored određene kulturne saradnje Srba iz autonomne Kneževine Srbije i Srba iz južne Ugarske, učešćem srbijanskih dobrovoljaca u odbrani Srpske Vojvodine (1848/49.) dolazi i do vojne saradnje. Među srbima sa obe strane Save i Dunava zajedno sa nacionalnim romantizmom, u drugoj polovini 19. veka, javlja se i grđanski liberalizam. Spoj ova dva prvaca je najbolje definisao Svetozar Miletić. Građanska demokratija i nacionalni zanos su se nadopunjavali u procesu stvaranja moderna srpske državnosti. Tokom ovog procesa nužno je došlo i do uzejamnog preispitivanja. Naime obrazovanim misliocima liberalne provenijencije postaje jasno da postoji razlika između naučno- kritički utvrđenih istorijskih činjenica i neracionalne mitomanije. Javljaju se politički pravci, poput vojvođanskih radikala Jaše Tomića, koji se protive isterivanju romantizma iz istorije, a romantizam koriste kao alat za podgrevanje emocija kod običnog čoveka.
Neposredno pred početak Prvog balkanskog rata Srbi u Austrougarskoj su izgubili svoju crkveno-školsku autonomiju. Iako su i određene srpske političke strukture, poput radikala, finansijskim zloupotrebama u okvirima autonomije, doprinele ovakvoj situaciji, teško je izbeći utisku da je to bio samo neposredni povod, a ne i pravi uzrok delovanje bečkog dvora na štetu svojih građana srpske nacionalnosti. Upravo velika razočaranost i potištenost srpske javnosti u Vojvodini bilo je plodno tle za vesti o trijmfu srpske vojske na Balkanu o čemu nam svedoči novosadska srpska štampa.
Dopisnik novosadske Zastave sa bojišta Prvog balkanskog rata je bio lider vojvođanskih radikala Jaša Tomić. Po njegovom shvatanju apsolutni primat je imala romantičarska predstava o istoriji, čija je svrha bila da, manipulipulacijom emocijama, hrani nacionalističku ideologiju. Njegovi ratni izveštaji predstavljali su upodobljavanje stvarnosti unapred pretpostavljenim očekivanjima o misiji srpske vojske. Uprkos Tomićevom nekritičkom oduševljenju, realna situacija mu nije davala mnogo prostora za ulepšavanje, pošto je spremnost srpskog seljaka na rat i žrtvu, u ovom istorijskom trenutku bila značajna. Tomić je tražio način da Evropu, uznemirenu anksioznošću sopstvenih interesa, odobrovolji u korist nacionalne emancipacije balkanskih naroda. Čitanjem njegovih izveštaja stiče se utisak o srpskoj vojsci, njenom karakteru, vojno-političkom cilju i značaju borbe za nacionalne interese. Iako se u svojim dopisima nigde ne vezuje izričito za srpskog vojnika, u svakom njegovom tekstu je bilo toliko rečitosti da je čitalac mogao da stekne uvid o njihovim vrednostima. Osim fizičkog, Tomić je ukazivao i na psihološki profil – čvrstog i odlučnog vojnika, spremnog da se suoči sa situacijom.“Srpska vojska je u ovom ratu kadšto i suviše gladovala… Srpski vojnici bili su dobri strelci i štedeli su kuršume…“ Tomić je svedočio o srpskom seljaku kojeg ratne prilike nisu odvele u zločin i harange. On je čuvao dostojanstvo i radio neizbežan posao. „Duša srpskog vojnika bila je u svemu velika, kada su turski – arnautski begunci, starci, žene i deca pokrili drumove, srpski je vojnik pun duševnosti, davao onoj nejakoj deci hleba, a neko je detence i pogladio po obrazu. Bez sumnje se setio u onaj mah svoje dece.“ Iza ovakvog srpskog vojnika, moralno utemeljenog i patriotski raspoloženog, po Tomićevom mišljenju stajala je odgovorna država koja mu je omogućila da bude naoružan savremenom ratnom tehnikom, za razliku od nekih prošlih vremena, i koja je bila gotovo politički jedinstvena u stanovištu onog što želi. „U ovom ratu Srbija nije izvela samo veliki broj boraca, nego je i njena sprema bila potpuno savremena. Pokazalo se, da njeni topovi, puške, džebana i sva druga oprema behu prve kakvoće… Danas su srpske finansije bile sređene.“ Tomić je, nošen atmosferom i doživljajima, pisao o neprimerenoj hrabrosti, često na ivici nepotrebne metafore. „Neki nadčovečan napor obuzeo beše tu vojsku, Išla je neumorno pevejući napred, a kad zapucaše puške, čulo se samo:Napred! Napred! To nije bila komanda ofisira. To beše opšti poklič vojske.“ Ranjeni vojnik, po Tomiću, nerado je prihvatao odsustvo od saboraca i zahtevao je brz povratak u borbeni raspored. „Kad su jednom ranjeniku na previjalištu iza ubojne linije pregledali ranu, on kaže:- Nije ništa. Samo me malo previjte, pa da se vraćam u borbu. – A on se nikad više neće vraćati u borbu, jer će mu odseći nogu.“ Vojnička procena je uvek bila vrlo realistična, vojnik je znao da respektuje protivnika, što je u neposrednoj borbi upozoravalo na oprez i strpljivost nasuprot euforiji i nepotrebnoj izloženosti. „Teže je boriti se sa redovnom turskom vojskom u poljima, a u visovima je teže boriti se s Arnautima. Inače, kad Arnautin progoni protivnika on je strahovit, ali kad počne da beži isto se tako teško zadrži.“
Za novosadski Branik, glasilo Srpske liberalne stranke, znatan broj ratnih izveštaja poslao je, Veljko Petrović, već u to vreme poznati srpski književnik. Petrović je, za razliku od Tomića, pripadao jednom intelektualnom krugu vojvođanskih Srba, koji su osuđivali delatnost svoje političke elite u Austrougarskoj, ali i proces mađarizacije koji je počeo da uzima maha, naročito u bolje situiranim građanskim srpskim porodicama. „Zađite samo u Sombor, Novi Sad, Suboticu, Temišvar i druge varoši Ugarske, pa zapitajte gde im se deca školuju, zagledajte u kući koliko ima srpskih knjiga i listova, preslušajte kako se u njihovim kućama govori“. Politička snishodljivost, partijska razjedinjenost kao i odnarođivanje bili su krucijalni problemi od kojih je u bitnoj meri zavisio ionako mali demografski status Srba u Ugarskoj. Svoj intelektualni identitet Veljko Petrović je stvarao u specifičnoj atmosferi Sombora koji je bio, u to vreme, jedan od najznačajnijih rasadnika srpske inteligencije. I Petrović je u svojim tekstovima stavljao kosovski mit kao najviši moralni orijentir – “Kosovo tužno polje, ti Srba druže neverni.” U svojim izveštajima Petrović je imao i kritički osvrt prema oskudnim vestima koje je srpska komanda davala na uvid, bez obzira na ratnu proceduralnost.”Veoma stroga cenzura ne popušta”. Formiran pogled Velka Petrovića, o naciji kao evolutivnoj i postepenoj afirmaciji srpstva, nailazio je i na veliki broj primera koji su govorili o srpskom vojniku a šire i narodu, koji nije sklon revanšizmu i mržnji već je ratno poprište doživljavao kao neizbežnu nesreću. Kada je opisivao vojnike Petrović se trudio da predstavi njihove odlike i poveže ih sa krajem iz koga dolaze. “Šumadinci i Rudničani su najtvrđi, to su naši spartanci. Malo govore, ne hvale se uopšte i rana ih ne boli; već ih vređa i ljuti, jer im smeta što ne mogu da su tamo… Beograđanin je na ratnom bojištu i na bolničkoj postelji, kao u i dorćolskim kafanama. Nasmejani filozof. Više no hrabar, smeo i dosetljiv. Vojnik iz istočnih, južnih i novooslobođenih krejeva je čovek dužnosti… To su najvredniji i najgrađanskiji građani Srbije” Ni Veljko Petrović nije mogao da sakrije snažan utisak koji je na njega ostavio pribran i odmeren srpski seljak, jednako spreman za najlepše, ali i teške trenutke u životu. Lakonski govor svedočio je mnogo više od pisanih stranica teksta. “Uoči prelaza u Tursku, dođe u Vranju seljak posle tri dana hoda iz svog sela, da vidi sina i da mu preda `sreće radi´ hleb. I…predajući sinu otac ga mirno hrabri: – Pa zbogom, sine, ti sad ideš u rat. Nije to ništa. I ja sam bio u dva.. Može da pogineš. Nećeš sam. Zbogom!” Beležeći ovakve prizore tokom svog boravka na bojištu i prateći srpsku vojsku, Petrović je, bez obzira na opreznost koju njegov stav o odgovornom nacionalizmu predstavlja, pisao o “Viteškom častoljublju Srbina” i trenucima slave u kojima su očevi govorili svojoj deci po povratku sa ratišta; “Vi ste sada sinovi – stariji od nas. Povećaste Srbiju više no mi i naši dedovi u svim ratovima dotle.”
Pored Jaše Tomića i Veljka Petrovića, značajna trag u ratnom izveštavanju ostavio je Vasa Stajić, koga je takođe obuzela nacionalna euforija. Iako nije pisao ni za jedan novosadski list, Stajić je uticao na javno mnenje u Novom Sadu, putem somborskog Novog Srbina. Stajić objavljuje paradigmatični članak Svetli dani, u kome pord ostalog piše: „Nade koje su vekovima tame i stradanja održale srpski narod, snovi tolikih naraštaja srpskih, danas se uveliko ostvaruju…Nad četiri stare srpske prestolnice, nad Prištinom, novopazarskim Rasom, carskim Skopljem i Prizrenom ponosno se bije trobojna zastava srpska. Na kosovskom razbojištu, u beloj Gračanici crkvi, odslužen je pomen za navek osvećenim kosovskim vitezovima… Neka je čast onim divnim herojima našim, znanim i neznanim, koji krvlju svojom natopiše ravnice Lima, Laba, Morave i Vardara, i koji grobovima svojim obeležiše granice veće i srećnije otadžbine. Neka im je slava za večita vremena što našem narodu spraše ljagu sa obraza, što nam za navek utvrdiše veru u nas same i izvojevaše nam poštovanje i onih koji su o nama zlo govorili. I neka za navek, za daleka pokoljenja, ostanu u uspomeni ovi svetli i sveti dani veličanstvene epopeje narodnog oslobođenja, kada je rujna svetlost slobode, radosti i nade obasjala našu veliku, našu lepu i miliju nam no ikada zemlju srpsku.“
U Novom Sadu je izlazio i list Srpstvo, organ radikalskih disidenata, bliskih mađarkoj vladi, koji su podrugljivo nazivani podrepaši i Tisini mali kaplari. Po rečima Jovana Skerlića ovaj list je pre početka Prvog balkanskog rata o Srbiji pisao ružnije od pojedinih bečkih i peštanskih novina. Kada je počeo rat Srpstvo je osudilo imperijalističku politiku velikih sila, pružilo bezrezervnu podršku ratnim naporima Srbije, a vlasnik lista dr Miladin Svinjarev je kao lekar-dobrovoljac stupio u srpsku vojsku. Za svoj list je, kada je bio u mogućnosti, slao izveštaje sa fronta. Za svoje zasluge odlikovan je Ordenom Svetog Save. Oslobodilački rat na Balkanu je uslov opstanka i progresa balkanskih naroda, pisalo je Srpstvo nakon svog preobražaja, a za Srbiju je taj rat i životna potreba i moralna obaveza prema porobljenoj braći. Srpstvo je isticalo da vojvođanski Srbi simpatišu i podržavaju Srbiju u borbi za slobodu. Srpstvo se putem svojih tekstova obračunalo i sa delom mađarske javnosti koji je ružio četiri hrišćanske zemlje, a navijao za Tursku u balkanskim ratovima. U vreme stalne antisemitske propagande u austrougarskoj, Srpstvo je pisalo o patriotizmu Jevreja u Srbiji, koji su svojim materijalnim prilozima, te kao dobrovoljci učestvovali u borbi. Srpstvo je posebno apelovalo na Novosađane da šalju pomoć beogradskom crvenom krstu.
Što se tiče stavova mađarske štampe vezanih za Prvi Balkanski Rat, neophodno je primetiti razliku po političkoj i geografskoj osnovi. Različit značaj i interpretaciju su davali provladini i opozicioni listovi, liberalni i konzervativni, kao i oni iz Pešte i iz Novog Sada i južne Ugarske.
Početkom rata, novosadski Hotaror je preneo vest da će Jaša Tomić, pored zastave, sa Balkana izveštavati i za peštanske opozicione listove Pešti Noplo i Mađarorsag. Cilj ovog izveštaja je bilo potenciranje zapažanja da Srbi na Balkanu ratuju protiv Turaka, ali da su kivni i na Austrougarski imperijalizam. Tomić je u svom dopisu insistirao da su Srbi kivni na „Švabe“ kako bi napravio kontrast, u korist mađarskih listova sa kojima je sarađivao.
Nepartijski mada finansiran od strani ugarske vlade Ujvideki Noplo je imao izbalansiran stav prema Srbima. List je insistirao na tome da činjenica se Srbi na Balkanu bore protiv Turaka, ne znači da su vojvođanski Srbi nužno neprijateljski nastrojeni prema Ugarskoj. Srbe je smatrao dobrim i lojalnim građanima, napominjući da među njima ipak postoji manjina onih koji su zadojeni velikosrpskim težnjama. List je ipak smatrao da sugrađani Srbi nikada ne bi rizikovali otcepljenje od Ugarske radi nesigurnog života u Srbiji. Takođe insistrano je na tome da je srpsko pitanje u Ugarskoj od prvorazrednog značaja, te da je obaveza države da se dogovori sa Srbima.
Županijski Bačmeđe je ranije propagirao dominaciju mađarske kulture i obavezu manjinskih naroda se smatraju delom mađarkog političkog naroda i sledbenicima mađarske državne ideje. Međutim tokom Prvog balkanskog rata, Bačmeđe je branio ovdašnje Srbe od optužbi pojedinih mađarskih listova da su buntovni i nelojalni, te sa se protiv njih mora izvršiti represija. List je istakao da Srbi možda nisu baš najveći patrioti ali da žive mirno i lojalno sa svojim susedima mađarima.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja