NOVOSADSKA REZOLUCIJA 1932.

24/08/2017

NOVOSADSKA REZOLUCIJA 1932.

 

Autor: prof. dr Saša Marković

Jugoslovenska država nije uspela da kroz parlamentarnu borbu, u prvih deset godina svog postojanja, reši krucijalna pitanja vezana za ustavno uređenje zemlje i nacionalnu politiku. Dok je za Srbe, stvaranje države bio plod višedecenijske nacionalne borbe i period nacionalne „demobilizacije“, dotle je za druge narode, pre svih Hrvate, novostvoreni državni okvir bio prostor emancipacije nacionalne ideje u nameri da se ostvari i teritorijalni suverenitet. Opterećen političkim antagonizmom i jalovom diskusijom, parlament je postao poprište demokratskog neuspeha. Kulminacija suprotnosti odigrala se ubistvom u skupštini i odlukom kralja Aleksandra da zavede diktaturu. Šestojanuarska diktatura iz 1929. godine, bila je slična političkim manevrima pojedinih vladara ondašnje Evrope čije su namere bile da ojačaju svoju vlast, jer nije postojalo poverenje u stranke i parlamentarni život. Zabranom rada strankama, namera kralja bila je politička i nacionalna unifikacija upotrebom državne moći, a ignorisanjem razvoja demokratske kulture. Ostvarena konsolidacija države bila je posledica autoritarnosti, a ne politčkog konsenzusa. Iz tog razloga su stranački predstavnici, kada je atmosfera napetosti popustila, pokušali da artikulišu obnovu parlamentarizma. Posledica toga bila je i Somborska, a potom, krajem 1932. godine i Novosadska rezolucija. U potrazi za izlazom, predstavnici dela političke elite sa prostora Vojvodine su u raznoglasju svojih stavova napisali apel o obnovi stranačkog i parlamentarnog života u zemlji kao jedinog načina izlaska iz političke krize.

Nako dvogodišnje rigidne politike, kralj Aleksandar prilično samouveren u uspeh svoje državne politike o „integralnom jugoslovenstvu“, dozvolio je postepenu obnovu stranačkog života. Podstaknuti tim prećutnim migom i stranački prvaci sa prostora Vojvodine počeli su da se okupljaju u nameri da obnove stranački život kao prioritetan događaj u obnovi parlamentarizma.  U kontekstu obnove aktivnosti Radikalne stranke, koju je inicirao A. Stanojević, u Vojvodini su najaktivniji bili Subotički i Somborski odbor. Radikali u Novom Sadu su bili u velikoj krizi i podeljeni na više frakcija. Vremenom, političkom agilnošću, Somborski odbor, na čelu sa J. Laloševićem, postaje zapravo predvodnik revitalizacije radikalskog, ali i opozicionog stranačkog političkog života u pokrajini.  Podstaknuti željom stvaranja jedinstvenog opozicionog saveza, nasuprot režimskoj stranci, somborski radikali, pre svih Lalošević, insistirali su  na stvaranju  jedinstvenog opozicionog bloka, prvo u Somboru, a potom i na nivou Vojvodine.

U vezi sa tim, oni su pripremili jedan međustranački sporazum, koji su prethodno verifikovali na konferenciji radikalskih pristalica, i ponudili ga drugim opozicionim strankama na usvajanje. Konferencija je održana u julu 1932. godine u Somboru u stanu J. Laloševića, a u ime Glavnog odbora Radikalne stranke bili su prisutni M. Trifunović i M. Stojadinović. Bilo je sasvim neubičajeno da dvojica članova užeg Glavnog odbora Radikalne stranke prisustvuju jednoj lokalnoj radikalskoj konferenciji. Treba pretpostaviti da je Glavni odbor imao informacije šta se u Somboru sprema i da ih je naročito interesovao sadržaj i karakter stranačkog sporazuma. Kasnija zbivanja jasno potvrđuju da su strahovali da se sporazumom ne otvori pitanje Vojvodine u državnopravnom smislu, koje bi izlazilo iz okvira Programa i gledišta Radikalne stranke.

Na Konferenciji je jednoglasno usvojen tekst međustranačkog sporazuma pod naslovom ,,Spremajte se na izbore”. U ovom sporazumu prvi put se pominje sprovođenje načela: Vojvodina Vojvođanima. Sutradan je u prisustvu Trifunovića i Stojadinovića usvojen nacrt stranačkog sporazuma pod nazivom Somborska rezolucija. O ovom skupu i Rezoluciji bili su obavešteni i predstavnici SDK koji su detaljno pratili vojvođansku političku scenu. Tako Pribićević navodi ,,da su već u leto 1932. godine glavni srpski predstavnici iz Vojvodine imali jedan tajni sastanak u Somboru, gde su kao parolu izbacili načelo Vojvodina Vojvođanima, dajući takođe somborskom skupu širi – vojvođanski karakter”.[1]

Rezolucija je imala šest tačaka. U prvoj tački ističe se zahtev da na predstojećim izborima treba glasanjem, legalnim putem i sredstvima, omogućiti uspostavljanje parlamentarnog režima. U drugoj se insistira na vraćanju svih oduzetih građanskih prava, slobode štampe, zbora i dogovora… U trećoj se traži  da se ,,u okviru današnjih granica naše države neodložno sprovede u život načelo: Vojvodina Vojvođanima[2], sa istim onakvim pravima kakva će uživati i druge pokrajine i sa istim onakvim upravnim sistemom kakav će biti uveden u druge pokrajine”.  U četvrtoj tački se  traži ,,da se svi položaji u Vojvodini popunjavaju, u prvom redu sposobnim i kvalifikovanim Vojvođanima, i da spremni i sposobni Vojvođani budu srazmerno zastupljeni i u vladi i u svim centralnim nadleštvima i ustanovama, kao npr. u ministarstvima…”[3] U petoj tački su se tražile hitne i efikasne mere za suzbijanje privredne krize i u šestoj tački se tražilo da se pitanje narodnih manjina u Vojvodini legislativno reši u duhu i prema propisima Trijanonskog ugovora.

Iako su stavovi Somborske rezolucije bili formulisani u kontekstu radikalnog pokreta u celini, u smislu povratka na parlamentarizam i demokratsku legislativu, sintagma: Vojvodina Vojvođanima, mada poprilično neprecizna, po prvi put, kroz političku artikulaciju, određuje vojvođanski prostor i njene stanovnike, ostavljajući svoju nedefinisanost u vezi sa državnim uređenjem i mestom Vojvodine u njoj. Ukazujemo da je istovremeno učestala saradnja među vođama opozicionih partija, u nameri da se formira jedinstveni blok opozicije[4] koji su, nažalost, bili bezuspešni i doveli do jednostranih Zagrebačkih punktacija. Državni aparat je pomno pratio dešavanja na političkoj sceni u Somboru tih dana i reagovao je ofanzivnom akcijom delovanja stranke Jugoslovenske radikalno seljačke demokratije. Ona je pratila razvoj događaja u vezi sa donošenjem Somborske rezolucije i trudila se da adekvatno odgovori izazovu. ,,U tom kontekstu treba posmatrati zbor koji je 19. jula 1932. godine organizovala provladina stranka – Jugoslovenska radikalno-seljačka demokratija, a povodom osnivanja tamošnjeg odbora ove stranke. Na zboru je govorio advokat dr Kosta Popović[5], tada potpredsednik Narodne skupštine i poslanik iz Sombora. Njegov govor, kao i sam skup, bili su režimska reakcija na opozicione aktivnosti u ovom gradu.”[6]  U svom govoru Popović je aludirao na čuvanje tekovina državne politike oličene u monarhiji centralističke države. ,,…Politički program je kratak, ali određen ‘čuvati narodno jedinstvo i celinu državnu – to je cilj moje vladavine’, veli naš mudri vladar, a to mora biti najveći zakon za mene i za svakoga. Narodno jedinstvo i državna celina ne mogu biti predmet nikakvih pogađanja, oni moraju uvek biti iznad našeg dnevnog državnog života i izvan svih posebnih interesa. U ovom političkom programu je ujedno i osuda onih ljudi, koji u inozemstvu pa, nažalost, i u zemlji truju narod raznim federacijama, personalnom unijom itd.  Neka gospoda su čak nabacila i lozinku Vojvodina Vojvođanima,  i pokušali su da frazama zavaraju naš pošteni radni narod. A ja vam, gospodo i braćo, velim: svaki onaj koji hoće ovu državu da cepa na pokrajine, građane da deli po veri, narodnosti, taj svesno ili nesvesno hoće da razori ovu državu. Mi ovde jasno i glasno dovikujemo da ćemo očuvati celinu naroda i države po svaku cenu…”[7] Ovaj skup režimski Jugoslovenski dnevnik dr Fedora Nikića je vidno propratio. Osim toga, nagoveštaji da u Vojvodini postoji političko previranje mogli su se videti i na osnovu članaka  koji su izlazili u ovom listu, a koji su ukazivali na doslednost Vojvodine u jugoslovenskoj ideji, kao i na stavljanje ekonomske krize u kontekst svetskih dešavanja, pri čemu ne postoje unutrašnji politički razlozi koji bi uslovili ovu krizu.[8]

Uverena u temeljitost i brzinu reagovanja, kao i u dominaciju u javnim glasilima, Vlada je somborske događaje smatrala za lokalne i marginalne. Tako u Izveštaju Kraljevske banske uprave Dunavske banovine o kretanju kriminaliteta za septembar 1932. godine, ne pominje se niti jedno krivično delo koje bi se odnosilo na politički kriminalitet – ovde definisan kao veleizdaja, špijunaža i krivično delo na razbijanju države.[9] Politička atmosfera nastala donošenjem Somborske rezolucije, koja je praktično potvrdila mogućnost dogovora inicijalno je išla ka proširenju na čitavu Vojvodinu. ,,Sasvim prirodno, nije mogla ni ostati ograničena samo na Somborski okrug, nego je morala biti proširena na celu Vojvodinu, ako se je htelo da ona bude od nekog značaja.”[10] Polazeći od stava  da je neophodno produžiti političku akciju u Vojvodini, somborski radikali (J. Lalošević, pre svega) su u kontaktima sa prvacima drugih opozicionih stranaka – samostalnim demokratima i demokratima prevashodno – zaključili da održe sličan sastanak u Vojvodini.”[11] Za razliku od sastanka u Somboru, Glavni odbor Radikalne stranke, smatrajući da ovaj skup organizuje pre svega Duda Bošković, a na osnovu instrukcija dobijenih sa sastanka na kojima su donete Zagrebačke punktacije, je nastojao da spreči održavanje sastanka. Stoga su u Sombor bili poslati predstavnici Glavnog odbora, D. Cvetković i M. Stojadinović, ali je njihova inicijativa o neodržavanju skupa u Novom Sadu odbijena. J. Lalošević o tome piše: ,,Kada smo  ubedili M. Stojadinovića da je naše gledište o Zagrebačkim punktacijama istovetno sa njegovim i da mi tamo nećemo primiti Zagrebačke punktacije, štaviše, da mi baš zato i idemo u Novi Sad da se ne prime Zagrebačke punktacije, nego samo da produžimo našu akciju, Stojadinović je završio konferenciju, i ako Vi tako to izradite da se tamo osudi režim 6. januara, a traži nova konstituanta, ja ću Vam čestitati.”[12]

Polazište radikalskih prvaka iz Vojvodine za učešće na sastanku povodom Novosadske rezolucije bilo je u skladu sa onim inicijativama koje su dovele do Somborske rezolucije, odnosno u skladu sa namerama Radikalne stranke da reafirmiše politički rad stranke, uz istovremenu artikulaciju lokalnih političkih interesa zasnovanih na širokoj samoupravi.

Sa druge strane, samostalni demokrati u Vojvodini, pre svih Duda Bošković, su na ovaj sastanak išli na osnovu definisane ravnopravne federalne jedinice Vojvodine, a u skladu sa koncepcijskim idejama državnopravnog uređenja koje promovišu Zagrebačke punktacije. Otuda ovaj decidirani federalistički koncept nailazi na otpor među vođstvima opozicionih stranaka u Srbiji. Najsnažniji otpor daje Radikalna stranka koja još uvek niti u jednom svom predlogu ne nudi potpuni raskid sa Vidovdanskim ustavom i pretpostavlja državnopravnom preuređenju povratak parlamentarnog života u zemlji. I rukovodstvo Demokratske stranke i Zemljoradničke stranke kao uslov, bez kojeg se ne može, pretpostavljaju povratak demokratije, ali njihov pomenuti predlog otvara vrata za eventualne dogovore, čak i o državnom preuređenju. Treba istaći da Vojvodina ne ulazi u koncept državnog preuređenja, tako da su federalističke ideje koje stižu iz Vojvodine nailazile na jedinstvenu osudu centrala u Beogradu svih triju partija. Novosadska konferencija je održana 11. decembra 1932. godine na inicijativu opozicionih radikala iz Vojvodine, a formalno je Konferenciju sazvao samostalni prvak iz Novog Sada Aleksandar Moč.[13] Prepodnevni rad Konferencije bila je  neformalna, slobodna i informativna razmena mišljenja o političkim i ekonomskim problemima zemlje i Vojvodine. Popodnevni rad je zvanično počeo predlogom M. Tomandla[14] da se rasprava povede na osnovu Zagrebačke rezolucije, a što je izazvalo različita reagovanja[15]. Inženjer Svetozar Matić je prihvatio zvanični predlog, smatrajući da Jugoslavija treba da bude federativno uređena kako bi se onemogućio ,,srbijanski imperijalizam” i omogućio napredak pokrajine, uključujući i Vojvodinu.

Predstavnici Radikalne stranke su imali drugačiji stav. Profesor Aleksa Ivić je smatrao da ne treba prihvatiti Zagrebačku rezoluciju za podlogu diskusije i, pridržavajući se instrukcija Glavnog odbora Radikalne stranke, predložio je da se izradi jedna oštra rezolucija koja bi se zasnivala na strogoj kritici današnjeg režima i na ideji saziva konstituante. Somborski radikal S. Racić je smatrao da Konferencija treba da donese svoju rezoluciju zasnovanu na Somborskoj i da u njoj istakne zahtev za saziv konstituante, kao i zahtev za najširom autonomijom za sve pokrajine, pri čemu bi Vojvodina sa Sremom bila jedna od njih.

Predstavnici HSS iz Vojvodine insistirali su da Zagrebačka rezolucija bude osnova pri izradi rezolucije sa ovog sastanka. Dr Žarko Jakšić je predložio da se organizuje Vojvođanska stranka koja bi se zalagala za autentične vojvođanske političke interese. Ovom predlogu pridružili su se i dr D. Popović, dr V. Stanković i dr M. Tomandl. Nakon diskusije Slovaka J. Buljika da je preuranjeno osnivanje jedne vojvođanske stranke i da je u ovom trenutku bolje da pristalice pojedinih stranaka iznesu svoja gledišta stranačkim rukovodstvima, kao i slaganja sa tim V. Pribićevića, Jakšić je povukao svoj predlog, ostavljajući ga za neko adekvatnije vreme. Konferencija je završila rad izborom Odbora za izradu rezolucije u koji su ušli: J. Lalošević, S. Racić, LJ. Popović, M. Kenđelac, Sv. Stanković, D. Bošković, Ž. Jakšić, A. Moč[16], M. Lamešić, M. Matić[17], Sima Tapavica[18], M. Kostić i M. Tomandl. Predlog je bio da se nova konferencija sazove kada rezolucija bude bila napisana.

Kao što se moglo i pretpostaviti, na Konferenciji su istaknuti stavovi prema Zagrebačkim punktacijama koji su bili u skladu sa stavovima rukovodstava stranaka. Pored toga, bio je prisutan kompromisni duh u vezi sa definisanjem zajedničkog stava koji bi jedinstveno predstavljao opozicioni pokret Vojvodine, a koji bi bio afirmisan u okviru postojećih vodećih stranaka, nasuprot formiranju vojvođanske stranke. ,,Međusobno polarizovanog mišljenja vojvođanski radikalni i samostalni demokrati bili su saglasni u tome da promene treba izvršiti u ‘postojećim državnim okvirima’, državu očuvati, a režim promeniti. Definišući osetljivo državnopravno pitanje, Novosadska rezolucija je odbacivala mogućnost rešavanja političke krize povratkom na 1918. godinu kao ishodišnu tačku zajedničkog života.”[19] Negativan odnos prema ovom skupu imalo je rukovodstvo Radikalne stranke koje je u svemu ovom videlo nastavak stvaranja ,,prečanskog – antisrbijanskog fronta” koji sad ima dodatnu težinu tendencijom afirmacije autonomnosti u Vojvodini, a radi hrvatske dominacije u državi. Ovaj stav je bio i povod da se 22. decembra 1932. godine održi sastanak Glavnog odbora sa uglednijim vojvođanskim radikalima. Sastanku su prisustvovali J. Lalošević, Sv. Stanković, S. Racić, LJ. Popović, S. Miletić, i drugi.

Sastanak je bio veoma napet. Glavni odbor je optuženičkom konotacijom prozvao svoje prvake iz Vojvodine da su izdali srpstvo i da žele da ga pocepaju. Ulogu branitelja ideja sa sastanka iz Novog Sada preuzeo je J. Lalošević čiji je govor u vezi sa ovim sastankom sačuvan. On je odbacio sve optužbe, uz napomenu da je u Vojvodini  u proteklih 14 godina učinjeno mnogo političkih grešaka u vezi sa ekonomijom, nacionalnim pitanjem, administracijom… ,,Ako vi, gospodo, ne uviđate opravdanost naših razloga, dobro, mi ćemo se razići – vi idite vašim putem dalje, ali mi od našeg pravca nećemo i ne mislimo odustati, niti možemo biti grobari naše lepe pokrajine i prihvatiti vašu politiku, koja je i do sada urodila samo rđavim plodom i, po mom dubokom uverenju, vodi direktno u katastrofu…I pitam vas ja, gospodo, šta je bolje po Srpstvo i njegovu snagu, da li jedna autonomna uprava koja rešava socijalne prilike i potrebe tog kraja, te vodeći računa o životnim interesima toga kraja, upravlja njima po želji i volji naroda, ili i dalje podržavati jedan policijski režim i ugnjetavanje, koji na sve strane seje samo mržnju i ogorčenje i koji baca ružnu sliku na srpsko pravdoljublje, srpski liberalizam i srpsku kulturu.”[20]

Zaključci sastanka nisu poznati. Međutim, on je izazvao podelu među pristalicama Radikalne stranke koji su prisustvovali prvom sastanku u Novom Sadu. Naime, profesor Aleska Ivić je odbio da dođe na sastanak Akcionog odbora zbog toga što je on navodno obavešeten da je Glavni odbor prihvatio gledišta vojvođanskih radikala i obavezao se da ih programski sankcioniše te je time ideja o vojvođanskoj rezoluciji, sa stanovišta radikala izgubila smisao i eventualno njeno donošenje ostavilo bi utisak nepoverenja vojvođanskih radikala prema vođstvu stranke. Na osnovu izveštaja Mađarskog kraljevskog poslanstva iz Beograda, na sastanku Glavnog odbora Radikalne stranke i vojvođanskih radikala, došlo je do dogovora da radikali iz Vojvodine odustanu od ambicija za stvaranjem opozicionog bloka sa SDK.

Nisu sve pristalice Radikalne stranke u Vojvodini prihvatile eventualnu vojvođansku rezoluciju kao način afirmisanja sopstvenih političkih težnji. Naime, već posle prvog novosadskog sastanka, grupa radikala iz Vojvodine je najavila jednu radikalnu konferenciju. Ona je motivisana ,,nedavnom akcijom izvesnih političkih  ljudi u Vojvodini kojom se za Vojvodinu traži neki poseban položaj u duhu Zagrebačkih punktacija[21]. Namera konferencije bila je da kanališe političku aktivizaciju stranačkih pristalica ka oživljavanju rada same stranke[22], sa ciljem izmene aktuelnog stranačkog programa koji pretpostavlja konsolidovanje državnog uređenja zasnovanog na jedinstvu, parlamentarizmu, dekoncentraciji vlasti i organizovanju samouprave u opštinama i banovinama[23].

Jedan od predloga koji je figurirao i na ovom sastanku, a koji je ostao sačuvan ukazuje na ambiciju pristalica Radikalne stranke iz Vojvodine da implementiraju nove ideje u program stranke određujući im za polazište staru odredničku definisanost. ,,…Da se radi što uspešnijeg funkcionisanja samoupravnih tela izvrši: preustrojstvo i procesiranje banovina (pokrajina) prema plemenskom obeležju, nacionalnim interesima i ekonomskim i privrednim potrebama stanovništva, uvođenje sistema biranja činovništva kako u opštinama tako i u banovinama (sem bana) koji bi u punoj meri odgovarali za svoj rad… da se na osnovu starih i temeljnih principa i prema novim pravilima i potrebama revidira program Narodne radikalne stranke.”[24] Pokušaj odgovora modernizaciji, iz priloženog teksta, više je ličio na načelnu ispraznu retoriku, pri čemu je neprecizna određenost, od strane drugih, više doživljavana kao slabost stranke, a ne njena unutarstranačka snaga zasnovana na kvalitetu egzistirajuće demokratičnosti. Sva ova reagovanja unutar Radikalne stranke, neslaganje rukovodstva stranaka na eventualni radikalni tekst rezolucije, zatim upravo u to vreme objavljeni komentari Zagrebačke rezolucije sa vidnim kompromisnim tonom uticali su i na sam tekst Novosadske rezolucije.

Doneta je 28. decembra 1932. godine u Novom Sadu.[25]  Kritikuje neadekvatan značaj socijalno-ekonomskih pitanja[26]. Ukazuje na zaošternost nacionalno-političkih pitanja pod diktaturom[27]. Zatim kritikuje centralističko državno uređenje, kao i, u tom kontekstu, položaj Vojvodine. „Vojvodina sa Sremom traži isti položaj koji će imati ostale  pokrajine.” Ideja o istom tretmanu Vojvodine polazila je od jugoslovenskog rešenja i bila je rezultat političkog kompromisa samostalnih demokrata odnosno SDK sa radikalima.

Tekst Rezolucije nije objavljivan sve do 1935. godine u vreme osnivanja Vojvođanskog fronta.[28]  Konferencija je izabrala, na predlog D. Boškovića „privremeni akcioni – Izvršni odbor” na čelu sa J. Laloševićem kao predsednikom i M. Kostićem kao potpredsednikom.[29] Iako su, kao što ćemo videti, reagovanja stranačkih rukovodstava iz Beograda bila nepovoljna, Konferencija je nastavila rad. Lalošević je inicirao što skorije sazivanje Izvršnog odbora i organizovao u svom stanu 18. januara 1933. godine savetovanje povodom novonastale situacije. Ono je proteklo u jedinstvenoj osudi politike Radikalne stranke i zauzelo je stav da se Vojvodina mora više uvažavati kao subjekt političkog i društvenog života Jugoslavije.[30] Po prvi put je na skupu pomenut vojvođanski patriotizam i ideja da se obnovi vojvođanska Radikalna stranka.

Radikali koje je predvodio J. Lalošević pripremili su jedan Nacrt ustava kojim su želeli da predstave svoje gledište o ustavnoj reformi i položaju Vojvodine unutar nje.[31] Nacrt definiše Jugoslaviju kao ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju koja je ,,jedinstvena i nedeljiva državna zajednica.” Državno uređenje ne sme biti centralističko, jer ,,centralizovano zakonodavstvo ne može diferenciranim potrebama na vreme da udovolji”. Stoga zakonodavnu vlast treba da vrši kralj, Narodna skupština i pokrajinska veća.[32]  ,,Odredbe o jugoslovenskoj državi, prema obrazloženju  autora Nacrta, izvedene su iz zakonskog člana 30. Ustava iz 1868. godine kojim je uređena Državna zajednica Hrvata i Mađara. ‘Kada je ovaj zakon – ističe se u obrazloženju – mogao da stvori jaku i solidnu državnu zajednicu raznoplemenskih naroda, kada se, pored toga Zakona, moglo udovoljiti narodnim željama i interesima Hrvata u jednoj zajednici raznoplemenskih naroda, onda se na toj osnovi još sigurnije mogu da reše odnosi građana u jednonarodnoj ili srodnoj plemenskoj državi’.”[33]

U vezi sa unutrašnjom teritorijalnom podelom zemlje Nacrt predviđa šest pokrajina[34], od kojih je jedna Vojvodina sa Sremom. Svaka pokrajina ima punu zakonodavnu i izvršnu autonomiju u poslovima koji su prepušteni pokrajini (unutrašnji poslovi, prosveta i crkva, narodno zdravlje i socijalna politika, sudstvo i poljoprivreda).  U obrazloženju potrebe za pokrajinama navodi se različit istorijski razvoj oblasti u sastavu države i potreba formiranja funkcionalne vlasti.[35] Na kraju Nacrta, uprkos poznatom stavu stranačkih centrala o izborima kao neophodnom uslovu demokratskog procesa eventualne izmene državnog uređenja, ističe se nužnost državnog definisanja i konsolidovanja. ,,Potreba da se naša država već jednom konačno sredi i organizuje, postala je danas već neodložna. U tom pogledu je zbilja nastupio 12-ti čas. Greh bi bio ne pripremiti se i ne osposobiti se već sada za taj preko potreban organizatorski rad, nego čekati da vreme prolazi, isčekivati prvo izbore, pa tek posle izbora pristupiti pogađanju, savetovanju i možda i opet samo eksperimentisanju.”[36] Stav drugih opozicionih grupa prema ovom Nacrtu nije šire poznat, ali je činjenica da su samostalni demokrati bili, u pogledu ustavnih reformi, znatno radikalniji i zagovarali su otvoreni federalizam. Ipak, Nacrt je na njih uticao u smislu stvaranja što čvršćih veza,  pri čemu su otvoreni sukobi sa rukovodstvima stranaka u Beogradu, samostalce i ostale opozicionare iz Vojvodine međusobno približavali.

Nacrt ustava je od strane vlasti ocenjen kompromitujuće i Lalošević je morao da preda sve svoje primerke. U vezi sa tim, sačuvana je njegova žalba u kojoj on obrazlaže razloge nekažnjivosti materijala i daje svoj komentar. ,,Nema u tom Nacrtu ništa, što bi bilo kažnjivo, ili što bi se kosilo sa postojećim zakonima. Zakon o zaštiti javne bezbednosti zabranjuje samo one štampane produkte, kojima se ide na to da se neko podstrekne na nasilje, ili da se ugrozi javni mir i javni poredak… Ali u mome nacrtu nema ni reči o tome da treba pribeći kakvom nasilju. Nema ni reči o tome da treba zločinom, nasiljem ili terorom promenuti današnji politički poredak. Naprotiv, u njemu se u najobjektivnijoj formi i u najkoncilijentnijem tonu govori o tome da treba ‘mirnom evolucijom izvesti naš državni život iz ćorsokaka’ i da se treba ‘čuvati od teških potresa i nedoglednih posledica’.”[37]

Savetovanje je usvojilo Odluku u pet tačaka kojom se kritikuje stav Glavnog odbora Radikalne stranke i izražava odlučnost da se nastavi sa realizacijom ideja Rezolucije.

Izvršni odbor je uputio svim opozicionim strankama, odnosno i u Beograd i u Zagreb, pismo kojim je objašnjavao cilj Novosadske rezolucije i vojvođanske inicijative sa idejom što skorijeg organizovanja opštejugoslovenskog savetovanja o političkoj situaciji i prevladavanju krize u zemlji. Odaziv je bio slab; jedino se pozivu odazvao Sekula Drljević, crnogorski federalista. Delegacija Izvršnog odbora je bila i u Beogradu, ali rezultati posete su bili razočaravajući.

Vodeći predstavnici stranaka nisu ih ni primili, a što vidimo iz pisma kojim predstavnici iz Vojvodine upoznaju političare, ovom prilikom pristalice Radikalne stranke, iz Beograda sa Rezolucijom.[38] Sačuvano je i pismo koje je, uz Rezoluciju, poslato, nedelju dana ranije, i Jovanoviću, predsedniku Zemljoradničke stranke. Iz pisma se vidi da je namera Rezolucije pokretanje pregovora za opozicioni međustranački soprazum na nivou Kraljevine. ,,Mi smo duboko uvereni da to uviđate i Vi i stranka koja stoji pod Vašim vođstvom, i mi smo uvereni da ste i vi voljni sa svoje strane sve moguće učiniti da se što pre dođe do toga prekopotrebnog konsolidovanja razrivenih prilika u našem državnom i ekonomskom životu. Mi zato učtivo molimo Vas i stranku koja stoji pod Vašim vođstvom da nas izvolite pismeno izvestiti da li ste voljni pristupiti pregovorima  i učestvovati s nama zajedno u savetovanju o sanaciji naših prilika i o budućem državnom uređenju naše zemlje?”[39]

Iz  Beograda, iz središta stranaka, pre svega iz Radikalne stranke, stigla su odmerena, ali i odlučna upozorenja o nepotrebnosti akcije koja se trenutno javila među pristalicama Radikalne stranke u Vojvodini. Ovo se ilustrativno dokumentuje pismom upućenim iz centrale Radikalne stranke Miši Tepavici. Između ostalog, sadržaj pisma je sledeći: ,,Dragi gospodine Tapavica, svakako ste po povratku kući zatekli pismo g. Miše (misli se na Mišu Trifunovića) od 1. januara, odnosno Novosadske rezolucije? Ja mislim da je najbolje sada preći preko te stvari i ne pokretati je više. Što je bilo, bilo! Da ne izazivamo onu drugu stranu naših prijatelja. Nije vreme za to. Naša je želja da skupimo sve opozicione partije zajedno, a kakvu bismo sliku pružali, ako se u našoj rođenoj stranci cepamo? Ja sam se lično najviše eksponirao za Novosadsku rezoluciju, ali protiv nje nisu ustali samo Srbijanci, već i još oštrije neki Vojvođani, kao g. dr Sl. Miletić, L. Šuvaković, Sv. Stanković i dr. Glavni odbor morao je o svemu tome voditi računa. U ostalom, uskoro će doći i naše ‘punktacije’ i njima ćete sigurno i Vi Somborci biti zadovoljni u svakom pogledu, pa je prema tome i Vaša akcija imala uspeha jer je, između ostalog, i naše stare ‘hadžije’ pokrenula na akciju. Sada bi naročito bilo vrlo nezgodno i dalje podržavati nekakav specijalni vojvođanski Akcioni odbor. Videćete uskoro da je to nepotrebno, a samo biste nama otežavali rad i pitanja zamršavali, mesto razbistrivali. Molimo Vas da u ovome smislu govorite sa gg. J. Laloševićem i dr. našim prijateljima.”[40] Iz ovog odgovora vidljivo je nekoliko bitnih stvari u vezi sa koncepcijskim pristupom kod Radikalne stranke. Pristalice stranke iz Vojvodine su inicirale da se sama stranka pokrene iz političke letargije u pravcu razrade akcionog delovanja. Osim buđenja, aktivnosti iz Vojvodine, utiču i na usmeravanje redosleda prioritetnog političkog delovanja – odnosno ka ideji političkog sadejstva sa drugim opozicionim strankama i očuvanja jedinstva stranke, kao i nivelisanje prepoznatih regionalnih interesa. Sem toga, iz prikazane prepiske, primetan je utisak, iz središta stranaka, o iritirajućoj ambicioznosti koja se javila iz Vojvodine bez koje opet ,,stare hadžije” ne bi bile pokrenute na akciju. Pod takvim utiskom centrale stranaka ostaće i u narednom periodu, i on će vidno uticati na uspostavljenje ravnopravnog unutarstranačkog i međustranačkog opozicionog dijaloga.

Vojvođanska glasila nisu pridavala bitnijeg značaja ovim aktivnostima oko Novosadske rezolucije i, tih dana, su usredsredila svu svoju kritiku prema Zagrebačkim punktacijama, minimizirajući i nerazumevajući političke pobude koje su dovele do Novosadske rezolucije, svodeći je na posledicu Zagrebačkih punktacija i njene namere uništenja države. ,,Nedeljna štampa u Dunavskoj banovini, i to samo listovi na državnom jeziku, nastavljaju energičnu kampanju protiv dr Mačeka, Korošca i ovih separatističkih političkih tendencija. Manjinski nedeljni listovi apsolutno ćute i drže se rezervisano u ovom pitanju.”[41]

Literatura:

  • Boban Ljubo, Maček i politika HSS 1928-1941, I-II, Zagreb, 1974.
  • Boban Ljubo, Svetozar Pribičević u opoziciji 1928-1936. godine, Zagreb, 1973.
  • M. Grol, Iskušenja demokratije, Biblioteka politika i društvo, Službeni glasnik, Beograd, 2005.
  • Grupa autora, Vojvodina u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji 1941-1945, Filozofski fakultet – Institut za istoriju, Novi Sad, 1984.
  • Dimić Ljubodrag, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, I-III, Stubovi kulture, Beograd 1997.
  • Dimić Ljubodrag, Istorija srpske državnosti, Srbija u Jugoslaviji, Srpska akademija nauka i umetnosti Ogranak u Novom Sadu, ”Beseda”, izdavačka ustanova Eparhije Bačke, Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga, Novi Sad, 2001. godine
  • Dimić Ljubodrag, Srbi i Jugoslavija, Stubovi kulture, Beograd, 1998.
  • Ekmedžić Milorad, Stvaranje Jugoslavije, Prosveta, Beograd, 1989.
  • Jovanović Dragoljub, Ljudi, ljudi…, I-II, Beograd 1973, 1975.
  • Jovanović Dragoljub, Sloboda od straha, Filip Višnjić, Naučna knjiga, Beograd 1991.
  • Jovanović Slobodan, Jugoslovenska misao u prošlosti i budućnosti, Iz istorije i književnosti I, Sabrana dela Slobodana Jovanovića.
  • Kasaš Aleksandar, Mađari u Vojvodini 1941-1946, Filozofski fakultet, Novi Sad,, 1996.
  • Končar Ranko, Opozicione partije i autonomija Vojvodine, Novi Sad, 1995.
  • Krestić Vasilije – Ljušić Radoje, Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine, Beograd, 1992.
  • Marković Saša, Građanske opozicione stranke u Vojvodini 1929-1941, Tiski cvet, Novi Sad, 2006.
  • Medaković Dejan, Efemeris, knj. 1, Beograd, 1991.
  • Mesaroš Šandor, Mađari u Vojvodini 1929-1941, Institut za istoriju Filozofskog fakulteta, Novi Sad 1989.
  • M. Mirković, Ekonomska struktura Jugoslavije 1918-1941, Zagreb 1950.
  • Petranović Branko, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, Beograd 1981.
  • Petranović Branko, Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd 1993.
  • Petrović Ilija, Vojvodina srpska, Cvetnik, Novi Sad 1996.
  • Popov Čedomir – Popov Jelena, Autonomija Vojvodine – srpsko pitanje, Sremski Karlovci, 1993.
  • Popović Daka, Banat, Bačka i Baranja, Novi Sad, 1935.
  • Popović Dušan, Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941, Novi Sad 1983.
  • Radojević Mira, Udružena opozicija 1935-1939, Beograd, 1994.
  • Spomenica oslobođenja Vojvodine, Novi Sad 1929.
  • Simić Pero, Iskušenja srpske elite, dokumenti o radu Srpskog kulturnog kluba, Službeni glasnik, Izdavačko preduzeće ”Filip Višnjić”, Beograd, 2006.
  • Stanković Đorđe, Nikola Pašić i Hrvati, BIGZ, Beograd 1995.
  • Stanković Đorđe, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije, Zaječar 1995.
  • Stefanovski Mirjana, Srpska politička emigracija o preuređenju Jugoslavije 1941-1943, Beograd 1988.
  • Stojkov Todor, Opozicija u vreme šestojanuarske diktature 1929-1935, Beograd, 1969,
  • Tošić Desimir, Demokratska stranka 1920-1941, Beograd, 2006.
  • Hoptner Jakob, Jugoslavija u krizi 1934-1941, Rijeka, 1972.

[1] S. Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra, str. 129.

[2] Profesor Č. Popov u: Autonomija Vojvodine – Srpsko pitanje tumači ovu parolu kao želju za umerenom decentralizacijom države. ,,…Izlaz iz te situacije video se u umerenoj decentralizaciji države. U tom smislu bila je napisana i Somborska rezolucija, čija je tačka 3. glasila: Tražimo da se u okviru današnjih granica naše države neodložno sprovede u život načelo: Vojvodina Vojvođanima, sa istim onakvim pravima kakva će uživati i druge pokrajine…”, Č. Popov, J. Popov: Autonomija Vojvodine, Srpsko pitanje, Krovovi, Sremski Karlovci, 1993. godine, str. 26.

[3] R. Končar, Opozicione…, str. 90

[4] T. Stojkov, Opozicija..., str. 197.

[5] ,,Na Velikoj narodnoj skupštini koja je u Novom Sadu izrekla otcepljenje Vojvodine i prisajedinjenje Srbiji, bio je delegat grada Sombora; na ovoj Skupštini je izabran za člana Narodne uprave, privremene pokrajinske uprave za Vojvodinu i na tome položaju je ostao sve do ukidanja ove uprave, posle čega je otvorio advokatsku kancelariju u Somboru. Aktivno stupa u politički život 1929; po osnivanju banovina i banskih veća imenovan je za banskog većnika; za narodnog poslanika grada Sombora i sreza somborskog izabran je na izborima 1931. i 1935, a kao narodni poslanik izabran je bio četiri puta za potpredsednika Narodne skupštine.”; Dr Kosta Popović, narodni poslanik, Sombor, Biografije, M. Triva, ROMS (Rukopisno odeljenje Matice srpske), M-114.656.

[6] S. Marković, Građanske opozicione stranke u Vojvodini…, str. 68.

[7] Jugoslovenski dnevnik, 20. juli 1932.

[8] Tako u Jugoslovenskom dnevniku  od 10. maja 1932. godine, između ostalog, dr Fedor Nikić piše: ,,Vojvodina je oduvek vodila istinsku jugoslovensku politiku i da se nad njom oduvek vila istinska jugoslovenska zastava, u njenim dušama uvek je tinjala istinska jugoslovenska ideologija.”; U članku Državno-pravna pitanja i privredna kriza od 8. juna 1932. godine, između ostalog, piše: ,,Iako je pitanje našeg unutrašnjeg uređenja rešeno jednom za svagda, rešeno kako najbolje odgovara našim potrebama i rešeno uz opšte odobravanje naroda, ipak oni koji ne mogu da se pomire s današnjim stanjem pokušavaju da na tom pitanju povrate nešto političkog kapitala koji su u prošlosti tako lakomisleno proigrali. …Koliko je ovakvo argumentisanje šuplje i naivno, najbolje svedoči činjenica što je privredna kriza zahvatila ceo svet i sa istom žestinom hara i u zemljama koje imaju centralističko i u zemljama koje imaju federalističko uređenje… Do istog rezultata se dolazi ako se upitamo da li bi drukčije unutrašnje uređenje moglo bar ublažiti privrednu krizu. Jedna od bitnih mera za to bilo bi smanjenje budžeta, smanjenje državnih rashoda. Ali baš pri federativnom uređenju države izdaci moraju biti kudikamo veći negoli pri unitarnom…”

[9] AJ (Arhiv Jugoslavije), F-14, fascikla 197.

[10] LJ. Boban, Držanje srbijanskih opozicionih stranaka…, str. 26-27.

[11] R. Končar, Opozicione…, str. 98 Autor ističe autohtonost Somborske i Novosadske rezolucije u odnosu na Zagrebačke punktacije.

[12] Isto, str. 100.

[13] Sastanku su prisustvovali: Valerijan Pribičević, arhimandrit manastira u Jasku, Boka Pavlović, vel. župan u penziji, dr  Dušan Bošković, advokat, dr Mihovil Tomandl, advokat – svi iz Pančeva, dr Sima Racić, lekar, dr Sima Tapavica, advokat, Stevan Makarić, trgovac, dr Cveta Maglić, advokat, dr Emil Grigorijević, lekar i dr Svetozar Panić – svi iz Sombora, dr Aleksa Ivić, profesor univerziteta i dr Milivoj Kenđelac, advokat, oba iz Subotice, dr Žarko Jakšić, advokat iz Vel. Bečkereka, dr Svetomir Mijatović, advokat iz Vršca, dr Jovan Vuletić, advokat iz Bele Crkve, dr Ljuba Popović, novinar iz Beograda, dr Aleksandar Moč, dr Milan Matić, advokat, dr Radivoj Kalenić, lekar, dr Slavko Ćirić, advokat, dr Milivoj Kovačević, ekonom, dr Vasilije Stanković, advokat, Gliša Mirković, profesor, dr Janko Buljik, advokat i Kosta Hadži, ml. advokat – svi iz Novog Sada, dr Milan Kostić, advokat, dr Dušan Popović, advokat,  inž. Svetozar Matić, direktor železnica u penziji, Sava Šujica, eskporter i Dušan Pribićević, student – svi iz Zemuna, dr Josip Bosančić, advokat iz Stare Pazove, dr Andrija Karčić, advokat, dr Marko Lamešić, advokat i dr Žika Spasojević, adv. pripravnik – svi iz Rume, Živan Kuveždić, ratar iz Ilanče i dr Petar Gvozdić, advokat iz Sremske Mitrovice. – Vidi R. Končar, Novosadska rezolucija…,  str. 134 i Opozicione partije..., str. 101, S. Marković, Građanske opozicione…, str. 71.

[14] U svojoj Autobiografiji, M. Tomandl pominje i ovaj skup: ,,Da bi pokrenuli partijske šefove velikih stranaka da zajednički porade na ponovnom uvođenju ustavnoparlamentarnog života u državi, to smo dr Bošković i ja obišli sve viđenije političare bez razlike stranaka u Vojvodini i održali sa njima sastanke u navedenom smislu. Posle smo se sastali u širu zajedničku konferenciju u stanu dr Aleksandra Moča u Novom Sadu, na kojoj je doneta i odgovarajuća Rezolucija koju je delegacija od tri člana imala da preda partijskim šefovima. U toj delegaciji nalazio sam se i ja. Prvi primerak Rezolucije predali smo Miši Trifunoviću, šefu Radikalne stranke. Pročitavši je, on nam je prebacio što smo se upuštali u takav posao uopšte, jer da je to stvar njihova, tj. samih šefova, i oni će, kad nađu pogodan trenutak, već znati šta treba da rade. Šef Demokratske stranke Ljuba Davidović smatrao je da smo stvar preuranjeno pokrenuli, jer kralj ne želi da napusti svoj diktatorski režim ni po koju cenu. Predsednika Zemljoradničke stranke Jocu Jovanovića  – Pižona i dr Šefkiju Behmeka člana Parlamentarnog kluba Jugoslovenske muslimanske zajednice, nismo zatekli u njihovim stanovima, pa smo stoga Rezoluciju predali osobama koje su nas primile s tim da ih predaju adresantima.”; M. Tomandl, Autobiografija…., str. 349-350; S. Marković, Građanske opozicine stranke…, str. 71.

[15] ,,Sam sadržaj zapisnika upozorava da je zvanični deo otpočeo upravo u popodnevnim časovima. Prema zapisniku, sastanak je otpočeo dr Aleksandar Moč, i kao domaćin pozdravio sve prisutne srdačnom dobrodošlicom izražavajući želju da ova Konferencija Vojvođana i Sremaca urodi najboljim plodom, što svi prisutni dočekuju sa: Živeo domaćin!

                Nadalje dr Moč predlaže da konferenciji predsedava g. dr Milan Kostić, što jednoglasno bi usvojeno od svih prisutnih. Posle izbora perovođe ( sekretara ) dr Mihovila Tomandla za reč se javio prvi samostalni demokrata Žarko Jakšić i predložio, da za slučaj, ako bi politička vlast rasturila ovaj lepi skup vojvođanskih političara, da bi onda bilo potrebno da se sada izabere nekoliko gospode koja će nastaviti i voditi ovu akciju, pa stoga predlaže da to Konferencija odmah učini. Po predlogu g. dr Jakšića behu u tu svrhu izabrana sledeća gospoda: dr Milan Matić, dr Aleksa Ivić, dr Dušan Bošković, dr Sima Racić, dr Ljuba Popović, Žarko Jakšić, dr Milan Kostić, dr Josip Bosančić, dr Dušan Popović, dr Mihovil Tomandl.

                Posle izbora ovog ad hoc Odbora g. dr Tomandl predlaže da se diskusija povede na bazi Zagrebačke rezolucije, pa prema tome neka se pojedina gospoda izjasne kako stanovište zauzimaju prema istoj. Ne nalazi za potrebno da se diskutuje o današnjoj političkoj situaciji, jer su se u toku prepodneva sva gospoda u njoj dovoljno izjasnila i konstatovali da je neizdrživa i nemoguća, štaviše, katastrofalna za sudbinu zemlje i naroda…” Citat iz Ostavštine J. Laloševića, vidi R. Končar, Opozicione…str. 102.

[16] Delovi Močove biografije:,,Od osnutka Advokatske komore u Novom Sadu stalno je član njezine uprave; od 1929. je po drugi put biran za potpredsednika Matice srpske; sem toga je predsednik Zajednice doma i škole, predsednik Nadzornog odbora Jadranska straža, potpredsednik Jugoslovensko-bugarske lige i član mnogih drugih patriotskih, kulturnih, humanih i drugih udruženja u Novom Sadu. U političkom životu uzima aktivno učešće kao istaknut pristalica bivše Samostalno-demokratske stranke, a kao njezin predstavnik je bio izabran 1927. za oblasnog poslanika Bačke oblasne skupštine i za člana Opštinskog odbora u Novom Sadu.”; M. Triva, Biografije…, Nema nikakavih podataka o njegovom političkom radu, koji je afirmisao politički profil Vojvodine. Razlog je, po svemu sudeći, jednostavan. Kao istaknuti  član  Radikalne stranke, a potom i Jugoslovenske radikalne zajednice, Militar Triva je subjektivno i dimenzionirano gledao na aktivnosti oko profilisanja Vojvođanskog pokreta.

[17] Iz Matićeve biografije: ,,Vidnu ulogu je igrao u danima oslobođenja, kada je u danima raspada Austro-ugarske i revolucionarnog previranja u redovim tadanje tzv. narodne garde radio na očuvanju reda i mira… Na političkom polju se isticao kao pristalica bivše Demokratske stranke ( Davidovićeve frakcije ); na izborima 1935. bio je kandidat Mačekove opozicione liste.”; M. Triva, Biografije…

[18] Iz Tapavicine biografije: ,,…Pravni zastupnik bivše Bačke županije bio je od 1920. godine do likvidacije županija i oblasti, do 1929. godine, a sem toga je vodio advokatsku kancelariju u Somboru. U političkom životu bio je istaknut član bivše Narodne radikalne stranke.”; M. Triva, Biografije…

[19] Vidi: B. Petranović-M.Zečević, Jugoslovenski federalizam…, str. 331-332, Č. Popov – J. Popov, Autonomija Vojvodine srpsko pitanje, str. 25-27, LJ. Dimić, Istorija srpske…, str. 150-151.

[20] Ostavština J. Laloševića, Govor na sastanku u Glavnom odboru Radikalne stranke, Citirano iz R. Končar, Opozicione partije…, str. 107.

[21] Konferencija je relativno dugo pripremana, a organizovali su je Slavko Miletić, Laza Šuvaković, Branko Ilić i Branko Tomić, u nameri da pokažu doslednost i jedinstvo sa stranačkim rukovodstvom u Beogradu.

[22] ,,Da je za normalizovanje političkog stanja kako u državi tako i u Vojvodini neophodno potrebno uvođenje novog kursa u našoj državnoj politici, da je za stabilizovanje parlamentarnog života  našeg potreban slobodan razvoj partisko-političke delatnosti i da je za regeneraciju našeg političkog života potrebna obnova Narodne radikalne stranke, te stoga upućuju apel g. Aci Stanojeviću i ostalim bivšim radikalnim prvacima, članovima bivšeg Glavnog odbora Narodne radikalne stranke da pristupe obnovi Narodne radikalne stranke i da preduzmu korake radi osnivanja mesnih, sreskih i banovinskih partiskih organizacija.”; Zapisnik sa sastanka koji su održali ,,pripadnici bivše Narodne radikalne stranke sa teritorije Vojvodine”, ROMS, M-14046.

[23] ,,Konstelacija sadašnjih političkih prilika zahteva da se program Narodne radikalne stranke izmeni i dupuni prema prilikama i potrebama u narodu i državi, ali osnovni principi partije imaju ostati: održanje monarhističkog oblika države pod dinastijom Karađorđević, čuvanje državnog i narodnog jedinstva, traženje političkih prava i građanske slobode, zahtev uvođenja parlamentarnog režima  i dekoncetracije državne uprave i stav za ostvarenje demokratskih načela u organizovanju samouprave u opštini i banovini.”; Isto

[24] Predlog izmene programa stranke pripadnika bivše Narodne radikalne stranke u Vojvodini; ROMS, M-14406.

[25] Konferencija je ponovo održana u stanu A. Moča i na njoj su učestvovali: dr Milan Kostić, advokat iz Zemuna, dr Dušan Bošković, advokat iz Pančeva, Radoslav Marković, prota iz Inđije, dr Sima Racić, lekar iz Sombora, Đoka Pavlović, vel. župan iz Pančeva u penziji, dr Žarko Jakšić, advokat iz V. Bečkereka, inž. Sv. Stanković,  ministar u penziji iz Novog Sada, dr Aleksandar Moč, advokat iz Novog Sada, dr Velimir Juga, profesor u penziji iz Vršca, dr Sima Tapavica, advokat iz Sombora, dr Mihovil Tomandl, advokat iz Pančeva, dr Ljuba Popović, novinar iz Beograda, inž. S. Matić, direktor železnica iz Zemuna, Gliša Mirković, profesor iz Novog Sada, dr Emilijan Grigorijević, lekar iz Sombora, dr Vasilije Stanković, advokat iz Novog Sada, Stevan Makarić, trgovac iz Sombora, dr Janko Buljik, advokat iz Novog Sada, dr Slavko Ćirić, advokat iz Novog Sada, dr Radoslav Ilić, advokat iz Novog Sada, dr Rada Kalenić, lekar iz Novog Sada i Kosta Hadži ml., advokat iz Novog Sada, Ostavština J. Laloševića – R. Končar, Opozicione…, str.117; S. Marković, Građanske opozicione…75.

[26] U radu Konferencije učestvovalo je 23 predstavnika. Od ovog broja 11 učesnika su advokati po struci,  tri učesnika su lekari, tri učesnika su bili inženjeri, dva su bili prosvetni radnici, jedno svešteno lice, jedan je bio trgovac,  jedan zemljoposednik. Reč je, dakle, o ljudima koji su činili građanski deo stanovništva. Primetno je odsustvo predstavnika zemljoradnika.

[27] Izveštaj drugog odeljenja Kraljevske banske uprave u vezi sa Novosadskom rezolucijom, odnosi se na obe konferencije:  „ 11. i 28. decembra sastala se jedna veća grupa opozicionara iz redova biv. sam. demokrata sa D. Boškovićem na čelu i radikala sa Stankovićem na čelu i održala konferenciju u stanu A. Moča u Novom Sadu na kojoj je doneta Rezolucija u kojoj se osuđuje današnji režim i traži širenje samouprave…”; Vidi, Arhiv Vojvodine, Tromesečni izveštaj drugog odeljenja Kraljeve banske uprave za oktobar, novembar i decembar 1932. godine, F-126, 1303/933 (Treba istaći da je ovaj deo koji se odnosi na konferencije, iz nepoznatih razloga, naknadno  rukom ispisan u Izveštaju).

[28] Tekst Rezoulcije objavljen je u Danu od 8. avgusta 1935. godine, a u vezi sa Konferencijom vojvođanskih opozicionih političkih predstavnika koja je ujedno bila i Osnivačka  konferencija Vojvođanskog fronta.;  Tekst  sa originalnim potipisima sekretara dr Mihovila Tomandla, predsednika Joce Laloševića i zamenika predsednika dr Milana Kostića, se nalazi i u Fondu Jovana Jovanovića Pižona, F-80, fascikla 32, Tekst je sačuvan i u ROMS-u, M-5392.

[29] U Odbor su ušli i M. Tomandl kao sekretar, D. Bošković, S. Racić, LJ. Popović, A. Moč, M. Matić, M. Lamešić,  R. Ilić.

[30] Pečat Savetovanju je dalo izlaganje J. Laloševića: „… da otvorimo oči Beogradu i da ga ubedimo da je danas vojvođansko pitanje najteže, najdelikatnije i najopasnije… Mi Vojvođani smo mešavina Srba, Bunjevaca, Šokaca, Rusina, Slovaka, Mađara, Nemaca. I ako mi ne budemo umeli u tu mešavinu uneti opšte narodno zadovoljstvo, ako mi u toj mešavini ne znamo da stvorimo reda,  pravnog poretka i kulturnog i ekonomskog napretka , onda nam preti  neizostavna katastrofa… Međutim, gospoda u Beogradu nisu još naučila ni uvidela da danas pravo i ne postoji Radikalna stranka. Postoje radikali, ali nema više organizacije, nema organizovane stranke…Vidi: R. Končar, Opozicione..., str. 126.

[31] ROMS, br. 9931,  Nacrt ustava Joce Laloševića, vidi i R. Končar, Novosadska rezolucija iz 1932. godine, Zbornik za istoriju MS, Sv. 8/1973 gde je objavljen integralni tekst Nacrta.

[32] Pokrajinska veća nastaju devolucijom, a na osnovu engleskog obrasca koji „mesto imperijalne federacije hoće devolucijom da odvoji opšte državne poslove  od lokalnih; devolucijom hoće da postigne da se centralno zakonodavstvo  što bolje osnaži time što bi se oslobodilo izvesnih tereta koji ga pritiskuju i čine nedovoljno ekspeditivnim; devolucijom hoće da postigne da se pokrajinski životni interesi brže i bolje udovolje”.

[33] ROMS, br. 9931,  Nacrt ustava Joce Laloševića.

[34] Srbija sa južnom Srbijom, Hrvatska sa hrvatskim primorjem, Crna Gora sa Dalmacijom, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Vojvodina sa Sremom.

[35] ,,Ne može se sporiti da je Jugoslavija sastavljena iz delova koji su se stolećima među različitim prilikama različito razvijali i razvili. Ti različiti delovi ne mogu se uspešno upravljati na jedan te isti način. Podela zemlje na pokrajine jeste dakle praktičan i opravdan postupak da se dođe do brze, jeftine i dobre uprave, koja će stajati svagda u punom skladu sa lokalnim prilikama, željama i potrebama. Ta podela je prirodna posledica devolucije zakonodavstva. Pokrajinska izvršna vlast se formira i funkcioniše po parlamentarnom sistemu. Ona će dalje organizovati svoj činovnički kadar, koji će prenesenom vlašću vršiti ujedno i funkcije državne vlasti. Tim načinom se, kako to pokazuju primer današnje Švajcarske i bivše Ugarske, dolazi do dobre, narodne i vrlo jeftine uprave.”; ROMS, Nacrt…

[36] Isto

[37] Žalba dr Joce Laloševića, advokata u Somboru; AJ, F-80.

[38] Tekst pisma: ,,Visokopoštovani gosp. ministre, potpisani izaslanici Izvršnog odbora vojvođanskih opozicionih grupa došli su danas da Vam mirno predaju Novosadsku rezoluciju  od 28. decembra pr. tod. sa propratnim pismom, s molbom, da istu izvolite uzeti k znanju. Žaleći mnogo, što Vas nismo zatekli kod kuće primite gospodine predsedniče i ovom prilikom izraze našeg dubokog poštovanja. Beograd, 25. januar 1933. godine.” U potpisu su dr Mihovil Tomandl, Joca Lalošević, Svetozar Matić i Sima Tapavica; AJ, F-80, fascikla 32.

[39] Pismo Jovanu Jovanoviću, predsedniku Zemljoradničke stranke od 19. januara 1933. godine; AJ, F-80, fascikla 32.

[40] AJ, F-80, fascikla 11.

[41] Izveštaj o pisanju nedeljne štampe Dunavske banovine od 14. februara 1933. godine, Militar Triva, dopisnik Centralnog presbiroa; ,,…Važnije napise donose: Novi Sad, br. 7 osuđuje separatizam dr Mačeka, Korošca i drugih…Građanin, Požarevac, br. 12 ima oštar članak protiv dr Mačeka, Banatski glasnik, V. Bečkerek, br. 6 napada separatizam dr Mačeka, Mlada Jugoslavija, V. Bečkerek, br. 6, naziva izdajstvom Mačekov separatizam, Jugosloven, V. Kikinda, br. 7, ističe skrivene ali prave želje dr Mačeka.” Ovim tonom pišu i Glas Naroda, Sombor, Jugoslovenski novi list, Vršac, Vojvodina, Vršac, Sloga, Senta, Zastava, Senta, Srbobranski glasnik, Srbobran. AJ, F-38, fascikla 7.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja