Nova gvozdena zavesa

26/05/2022

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Dramatični događaji u Ukrajini iznova su aktuelizovali staro istorijsko pitanje međusobnih odnosa Rusije i Evrope. Posle prevrata u Ukrajini i prisajedinjenja Krima Rusiji 2014, uticajni analitičari međunarodnih odnosa ukazuju na svojevrsnu obnovu hladnog rata, koja se ogleda u jasno naznačenim težnjama Amerike da marginalizuje uticaj Rusije u evropskim poslovima. Reč je o staroj geopolitičkoj strategiji „sila atlantizma“, koja ima svoj istorijski kontinuitet još od sredine 19. veka i Krimskog rata (1853‒1856), a čije je zajedničko obeležje sprečavanje političkog, ekonomskog i kulturnog povezivanja Rusije s državama Starog kontinenta.

Zanimljivo je da se ova vrsta neprijateljstva ispoljavala i u vremenima retkih formalnih savezništava političkog Zapada i Rusije (SSSR), poput onog za vreme Drugog svetskog rata. Danas nije nikakva tajna da je u vreme najžešćih ratnih razaranja na Istočnom frontu uticajni Savet za spoljne poslove SAD razmatrao pitanja posleratnog razgraničenja u Evropi, kao i da je osnovna tema ovakvih sastanaka, strogo zatvorenog tipa, bilo sprečavanje mogućeg teritorijalnog povezivanja Rusa i Tevtonaca. U tu svrhu SAD su zdušno podržavale formiranje jedne „istočnoevropske federacije“ koja bi se teritorijalnno prostirala „od Baltika do Jadrana“ (Britanac Mekinder je ovu zonu još 1919. godine definisao kao lanac limotrofnih država) i koja bi kao takva bila sigurna brana posleratnom sovjetskom uticaju. Planeri SIO predviđali su za jednu takvu tvorevinu niz objedinjenih nadležnosti i jedinstven transportni i carinski sistem.

Za tadašnji razvoj ratnih događaja na našim prostorima, od velikog značaja je Preliminarni ugovor koji je, u najstrožoj tajnosti, kralj Petar II potpisao s predsednikom Ruzveltom 24. jula 1942. godine u Vašingtonu. U ovom ugovoru izričito je naglašeno da „SAD dolinu Vardara i Morave smatraju područjem od najvišeg američkog bezbednosnog interesa u Evropi“. Interesantno je da je obnova ovog ugovora bila ključni američki zahtev ispostavljen Titu posle razlaza sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, a koji je ovaj preko diplomate Lea Matesa u potpunosti prihvatio. U tom kontekstu jedino je moguće razumeti brutalna angloamerička bombardovanja Srbije, koja je 1943. godine svojim vazduhoplovnim snagama naredio britanski premijer Vinston Čerčil, a o čemu je u svojim memoarima svedočio Ficroj Meklejn, britanski izaslanik u partizanskom štabu.

Inače, poznato je da je upravo Čerčil u svom čuvenom govoru u Fultonu (Misuri, SAD) 5. marta 1946. godine koristio metaforu Gvozdena zavesa koja je posle toga postala nezaobilazna kovanica u hladnoratovskom rečniku angloameričke geopolitike i kao takva označavala posleratnu ideološku podeljenost Evrope (iza linije od Ščećina na Baltiku do Trsta na Jadranu). Čerčilov govor u osnovi je iskazivao nezadovoljstvo zapadnih „vladara iz senke“ teritorijalnim ishodom Drugog svetskog rata, posebno činjenicom da se zona Istočne Evrope gotovo u celini našla pod sovjetskom kontrolom. Njegov govor bio je uvod i u poznatu Trumanovu doktrinu kojom su SAD i formalno preuzele obaveze zaštite „atlantskih interesa“ u Turskoj i Grčkoj. Potom je 1949. godine formiran i NATO kao udarna pesnica angloameričkog prisustva u podeljenoj Evropi. Od tog momenta, borba protiv komunizma bila je samo maska za politiku istorijske rusofobije koja se, kao što je poznato, nije završila ni posle razaranja Istočnog bloka i Sovjetskog Saveza.

Za vreme Hladnog rata (1949‒1989) atlantska strategija „sanitarnog kordona“ privremeno je stavljena u stranu, ali je odmah posle pada Berlinskog zida ponovo aktuelizovana u okviru promišljanja o „novom evropskom identitetu“. Stratege atlantizma posebno je brinula pojava ujedinjene Nemačke i „potencijalne Mitelevrope“ koja bi zakonomerno obuhvatila i područje od Baltika do Jadrana (nekadašnja Istočna Evropa), a koje je zbog toga odmah stavljeno pod vojnu kontrolu „sile s druge strane Atlantika“. Na taj način nastala je podela na „Staru i Novu Evropu“ ili jedna vrsta „nove gvozdene zavese“ čiji je strategijski cilj da trajno spreči „geopolitičku emancipaciju Evrope“, odnosno savez Rusije i Evrope na drugačijim, pre svega geoekonomskim osnovama (tzv. geopolitika gasa). Već ranije sam u nekoliko navrata isticao ideju o posthladnoratovskoj podeli Evrope „na rimski i vizantijski deo“ koju je u tom trenutku zdušno podržavao i papa Jovan Pavle II u okviru svoje „Nove istočne politike“, neskriveno prozelitskog karaktera u odnosu na kanonsko pravoslavlje.

U vezi s ovom težnjom, sadašnja situacija u Ukrajini ima izrazita duhovna i geopolitička obeležja, o čemu je otvoreno pisao Zbignjev Bžežinski u svom znamenitom ogledu Velika šahovska tabla (1997), ukazujući na to kako se na prostoru Ukrajine iznova odlučuje o tome da li će Rusija ponovo postati imperijalna sila ili će taj status trajno izgubiti. Prema tome, „nezavisna Ukrajina“ postaje manipulativni faktor angloameričke gepolitike u jednoj globalnoj igri čiji je suštinski cilj uništenje svake ideje o savezu Rusije i Evrope.

 

LITERATURA:

Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica 1999.

Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, I, Ekopres, Zrenjanin 2004.

Smilja Avramov, Trilateralna komisija, IGAM, Beograd 2008.

Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja