Николас Спајкман: логичар империје

13/07/2019

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

 

Николас Спајкман родио се 1893. године у Амстердаму. Kаријеру је започео као новинар- дописник најпре на Блиском истоку (1913–1919), затим наставио на Средњем истоку (1916–1919) а потом и на Далеком истоку (1919–1920). У САД је дошао 1920. године, добио америчко држављанство и већ 1923. године на Универзитету Калифорнија добио докторску тезу о социолошким схаватањима Георга Зимела, коју је публиковао 1925. године. На поменутом универзитету предавао је социологију и политикологију (1923–1925) а онда прешао на престижни Јејл, на којем је био шеф Катедре за међународне односе и од 1935. године директор Одељења за међународне односе. Мада је његова научна каријера трајала релативно кратко и дуго није била вреднована на прави начин, нема сумње да је оставио дубок траг првенствено на америчку геополитичку мисао која се нарочито развила после завршетка Другог светског рата. Његов колега Фредерик Шервуд Дан описивао га је „као зналца различитих области учења“ чија је „бриљантност као предавача оставила трајан утисак на генерације студената Јејла“. У својим геополитичким огледима прошао је особен пут од вилсоновског идеалисте до присталице реалистичног схватања политике (геополитике). Пре Другог светског рата објавио је чланке Географија и спољна политика (1938) и Географски циљеви у спољној политици (1939), а уз подршку Фондације Рокфелер започео је истраживања која су резултирала капиталним делима: Америчка стратегија у светској политици: Сједињене Државе и равнотежа снага (1942) и Географија мира (1943), која је објављена годину дана после његове смрти у Њујорку 1944. године.

Николас Спајкман превасходно се бавио утицајем географских чинилаца у међународним односима, затим феноменом глобалног геостратешког положаја Америке и теоријском основом светског геополитичког устројства која се може означити као маргиналистичка. Према мишљењу српског научника Небојше Вуковића, суштина Спајкмановог геополитичког става исказана је у његовом „ратном опусу“ који је прожет идејом о активном америчком учешћу у светским пословима. Он указује на то да је Спајкманова концепцијска опсесија избегавање „геополитички опкољене и стратешки дефанзивне Америке“, па је у вези с тим као приоритет америчке политике предлагао „одржавање баланса и геостратегијске расцепканости на тлу Евроазије“. Несумњиво да је најважнији Спајкманов научни легат онај о геополитичкој важности „Римланда“ – Ободне земље, Континенталног обода, Рубног појаса, чија контрола омогућава светску доминацију. У Спајкмановој перцепцији појам „Римланда“ знатно се разликује од подручја  тзв. литоралне зоне – ужег приобалног појаса, јер се простире много дубље у унутрашњост евроазијског копна и обухвата неке изразито континенталне области (хинтерланд).

Спајкманова доктрина пре свега почива на критичком сагледавању дела оснивача геополитике Халфорда Мекиндера. Мада није оспоравао историјско утемељење Мекиндерове теорије о „Хартланду“ и освајачким мисијама које су се из „унутрашњег копна“ одвијале ка приобалном појасу, он је уочавао промене у новијој светској историји које су се одвијале у обрнутом смеру – од евроазијског обода ка унутрашњости. Своје ставове заснивао је и на догађајима с почетка Другог светског рата, указујући на немачки продор ка Совјетском Савезу, али и на јапански продор ка Кини и Индокини. Управо због тога Спајкман детаљно описује геополитички положај „Римланда“ као првенствено посреднички и контактни, али и као положај који често има улогу тампон-зоне, како између сукобљених сила унутар самог „Хартланда“ тако и између сукобљених поморских сила (Велике Британије и Јапана). Из једне такве деликатне позиције проистичу и различите историјске оријентације (савези) земаља „Римланда“. Док су неке од њих у савезништву с Британијом и против Русије, друге су у савезу с Русијом против Британије, а понекад се дешавало и да су Русија и Британија савезници због одређене заједничке претње која се појављивала у појасу „Римланда“.

Већ смо истакли да дело Николаса Спајкмана, вероватно због његове преране смрти (1943), дуго није вредновано на одговарајући начин чак ни у Америци. Делимично објашњење треба тражити и у посебним околностима под којима се развијала америчка геополитичка школа мишљења. Ситуација се драстично променила након завршетка Другог светског рата када је Америка стекла статус суперсиле. Од тада до данас многе Спајкманове тезе – посебно оне о спречавању доминације у Евроазији, затим о „Римланду“ као зони изазова, или о концепцији „интегрисане моћи“, уграђене су у постулате савремене америчке геополитике. Спајкман је, како то често бива, добио озбиљну верификацију свог стваралаштва тек постхумно.

Америчка слика света

Геополитички начин размишљања у САД појавио се са знатним закашњењем у односу на европски континент. Традиционални амерички изолационизам, слаба заинтересованост за светске послове и генерално лоше познавање светске картографије неки су од разлога којима је могуће објаснити ову појаву. Све до 1850. године у складу са Меркаторовом картографском пројекцијом свет је приказиван европоцентрично (са евроазијском и афричком континенталном масом у средишту карте, а америчком на њеној периферији). Ситуација је донекле промењена после победе САД у рату са Мексиком, затим након продора и насељавања Калифорније и Западне обале и открића злата, као и окончања Грађанског рата и куповине Аљаске од Русије. Захваљујући овим догађајима, „америчко копно“ добијало је равноправнији третман, али су и такве „нове карте“ тек најављивале промену планетарног положаја и улоге САД. Појавом карата у поларној азимуталној еквидистанцијалној пројекцији, детерминистички је сугерисан глобални геополитички значај САД не само унутар умереног климатског појаса (где су концентрисани сви полови моћи) него и унутар субполарних и поларних простора северне хемисфере (Аљаска) у којима су већ партиципирале Русија (СССР) и Канада.

Појава савремене геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког у америчким војним и научним круговима изазвала је различите ставове. Заслуге за прву артикулацију америчке улоге у светској геополитици свакако припадају адмиралу Алфреду Мехену (1840–1914). Он је формулисао једну од најзначајнијих геополитичких теорија – концепт поморске моћи (sea power), који је темељно разрадио у својој знаменитој студији Утицај поморске моћи на историју, 1660–1783 (1890). У најкраћем, Мехен је сматрао „да је море главни фактор у историји и крајња детерминанта богатства и снаге држава“. За Мехена је појам „поморске моћи“ тангентално везан за одвијање „слободне поморске трговине“ коју војнопоморска сила мора да омогући. Он је сматрао да прва етапа у америчком глобалном походу мора да буде стратегијска интеграција америчког континента, а након тога светска доминација. Као америчке природне опоненте доживљавао је континенталне силе Немачку, Русију и Кину. Насупрот Мехену, Мекиндер је у свом познатом огледу Географска осовина историје (1904) промовисао становиште  о „копненој моћи“ којом се постепено окончава ера „поморске моћи“. За Мекиндера је „Средишња земља“ евроазијски континент чији континентални ресурси прете да постану основ за успостављање светске доминације. Отуда је он као типичан представник британске (англосаксонске) школе мишљења сматрао да њен (британски) стратешки циљ треба да буде спречавање доминације било које копнене силе на том простору (Русије или Немачке). На овом месту свакако треба поменути још двојицу истакнутих британских геополитичара Леа Америја и Џејмса Фејргрива, који су између два светска рата дали одређени допринос развоју англосаксонске геополитичке мисли. Амери је уместо Мекиндерове бинарне опозиције копно – море заступао концепцију трихотомије (унутрашња степа, аграрни гранични појас и приморско-обални појас), док је Фејргрив сматрао да је поседовање енергије главни атрибут међународне моћи.

Ставови утицајних британских геополитичара свакако су били пресудни за успостављање америчке геополитичке школе мишљења чији су се аутори, посебно уочи Другог светског рата, сврстали у две групе: идеалисте и реалисте. Тзв. струја „идеалиста“ формирала се под пресудним утицајем знаменитих научника Елен Симпл и Ричард Хартшорн, као и на основу политичкогеографских схватања проистеклих из географског детерминизма и хорологизма. Њихови следбеници, пре свега Ајзеја Боуман и други, покушавали су да се одупру утицајима класичне немачке геополитичке мисли коју су доживљавали као „псеудонаучну, утилитарну доктрину, оријентисану експанзионистички и расистички“. На пример, Р. Хартшорн је схватао геополитику као „географију употребљену у посебне сврхе које се налазе изван потраге за знањем“, док је Ханс Вајгерт упозоравао да би идеје америчких генерала о геополитици и њихов утицај на политичко вођство САД могли да буду подједнако погубни као утицај Хаусхофера и његових следбеника на Хитлерову Немачку. Поједностављено речено, „идеалистичка“ струја у америчкој геополитици своје ставове заснивала је на вилсонистичкој основи међународних односа који су после Првог светског рата успостављени у Европи и који су имали „привидно антигеополитичке обрисе“. Са становишта америчке спољне политике она (идеалистичка струја) је означавала радикалан раскид са традицијом изолационизма, а њен интелектуални и оперативни центар постали су Савет за иностране послове (1921) и часопис Спољни послови основан 1922. године као једна врста дебатног форума на којем су непрекидно разрађиване ове идеје.

Не улазећи овом приликом детаљније у деловање СИО као неформалне лабораторије америчке спољне политике у 20. веку, са ове временске раздаљине веома занимљиво делују критички судови немачке геополитике на рачун СИО и, посебно, Ајзеје Боумана, којег је немачка пропаганда означавала као „америчког Хаусхофера“. Ова полемика посебно је дошла до изражаја после тврдње немачке пропаганде да је „америчка геополитика настала пре него што се ова дисциплина развила у Немачкој“. Боуманова реакција објављена је 1942. године у тексту Географија насупрот геополитике. Боуман у поменутом тексту успоставља аналогију добро – лоше, наглашавајући разлику између нас (Американци) и њих (Немци). Према Боумановом мишљењу, амерички еквиваленти су: политичка географија и њена недвосмислена научност, потом индивидуална права, демократија и међународна сарадња, добросуседска државна политика (службени назив за политику САД према Латинској Америци), док су немачки еквиваленти: геополитика као псеудонаука, потом култ државе, покоравање суседа, ратна опција која није само последица Версаја већ и „немачког политичког и филозофског начина размишљања и амбиција старих двестотинак година“. Упркос Боумановом настојању његов отклон од геополитике је више реторички него суштински, и као такав пружа идеалан пример наводно „привидне антигеополитике америчког леволибералног естаблишмента“ која се протеже све до данас (теорије о хуманитарним интервенцијама у име демократије и људских права). Наиме, Боуман у свом одговору Немачку као америчког ратног противника не идентификује само као нацистичку силу у идеолошком смислу, него и као континенталну силу у једном дубљем геополитичком смислу. Установљена аналогија „географија насупрот геополитике“ служи да прикрије у основи различите геополитичке методе овладавања животним простором (Lebensraum). За ралику од немачке перцепције животног простора која подразумева његово физичко освајање и контролу, Боуманово виђење контроле животног простора посредно подразумева не само његову територијалну димензију него и запоседање нових тржишта као услова за америчку планетарну доминацију у послератном светском поретку. Дакле, овде није само реч о територијалном него и о „комерцијалном глобалном животном простору“.

Реалистични американизам

Николас Спајман је најзначајнији представник реалистичне струје у америчкој геополитици. Већ смо рекли да је његов невелики али изузетно значајан опус настао уочи и за време Другог светског рата. Спајкман је предвидео три велика светска центра моћи. То су атлантски региони Северне Америке, европска обала и далекоисточни обалски региони Евроазије. По његовом схватању, САД морају спречити доминацију једне државе или блока држава на простору Евроазије, а кључан предуслов за оставарење ове стратегије је контрола над рубним евроазијским подручјима – тзв. „Римландом“. Међутим, занимљиво је да Спајкман није заступник светске доминације САД, већ заговара став о одржавању „глобалне равнотеже снага“ која ће укључивати и противничке државе – Немачку и Јапан. Ипак, и он попут адмирала Мехена заговара америчко војно присуство и мрежу војних база на Гренланду, на Исланду, у западној Африци и на Далеком истоку.

На овом месту чине се занимљивим питање о основама Спајкманове концепције и уопште његово теоријско разумевање кључних тема оновремене геополитике. За Спајкмана је „географија једне земље пре материјал него узрок за њену политику“, уз напомену да постоји низ фактора који условљавају политику једне државе. Поред географског фактора, то су густина насељености, економска структура, затим етнички састав народа, облик власти и, што је нарочито интересантно, „комплекси и омиљене предрасуде министра спољних послова“. Ипак, он не пропушта да укаже на географски чинилац као најосновнији и најсталнији фактор у формулисању националне политике. За политику једне државе посебно су важни њена величина, облик и положај, али и топографија и клима. Битно је и његово запажање да витални центри државе (индустрија) треба да буду смештени далеко од њене границе, при чему наводи као типичан историјски пример бројне неуспешне инвазије на Русију. У Спајкмановом виђењу међународне политике два момента су од суштинског значаја. Први је прихватање силе и рата као неизбежних елемената у односима међу народима, а други моменат се односи на динамичност међународне политике чији узроци су у новим економским факторима, новим сировинама и новом ратничком духу, и као такви могу произвести разлике између држава које су колико до јуче биле на приближно једнаком нивоу. Своја запажања о динамичности међународне политике појашњавао је примерима Француске и Немачке и различитом динамиком њиховог привредног развоја између два рата. Ослањање на силу и рат у светској политици представља основу његовог геополитичког реализма. За разлику од америчких идеалиста, он није веровао у могућност успостављања ауторитета „међународне заједнице“ заступајући гледиште да свака национална држава зависи од сопствене снаге или снаге њених заштитника. Српски геополитичар Небојша Вуковић као изванредан познавалац Спајкмановог дела указује на то да његово схватање рата као неминовности проистиче из карактеристичне „филозофије живота“ у оквиру које су виталност, снага и борба неке од кључних концептуалних категорија. Посебно интригантно је Спајкманово разумевање феномена моћи која представља „способност да своју вољу наметнете другима“. У вези с тим он набраја десетак елемената који чине садржај моћи једне државе. То су: величина територије, природа граница, величина популације, постојање или напостојање сировина, економски и технолошки развитак, финансијска снага, етничка хомогеност, делотворна друштвена интеграција, политичка стабилност и коначно национални дух. Ту је, разуме се, као незаобилазан фактор и војна сила. Из побројаних елемената који чине садржај моћи једне државе сасвим је јасно да Спајкман није присталица „грубог геодетерминизма“, иако, имајући у виду амбијент у којем су настајала његова дела, највећу пажњу посвећује првом и донекле другом чиниоцу. За наставак нашег излагање веома значајан је још један детаљ. То је Спајкманов приступ међународним односима и његово потенцирање вишедимензионалног утицаја континенталних прочеља северног Атлантика и Пацифика, као и његово издвајање три најзначајнија региона који се налазе у умереном климатском појасу северне хемисфере: Северне Америке, Европе и Далеког истока, а који су уједно најгушће насељени, економски, политички и војно најзначајнији региони света. Коначно, са становишта америчких интереса, истицао је „географску предодређеност САД за глобалну доминацију“ која проистиче из њеног положаја на северној полулопти (где су највеће континенталне масе) али и која омогућава утицај на обалама два највећа океана (Западна Европа и Далеки исток). Спајкман је тако успоставио тзв. бинарни модел глобалних односа још пре окончања Другог светског рата.

Биполаризам

Познати руски геополитичар Александар Дугин наводи да формулисање чисто америчке  атлантистичке геополитике после 1945. године у основи представља даљи развитак теза Николаса Спајкмана. У практичном смислу Спајкманове теорије доживеле су пуну верификацију у тзв. стратегији обуздавања Совјетског Савеза коју је осмислио познати амерички дипломата Џорџ Кенан. Као што је познато, он је у својству америчког амбасадора у Москви 22. фебуара 1946. године написао чувени Дуги телеграм у оквиру којег је објаснио да је „цела основа америчке политике према Совјетском Савезу током и после Другог светског рата била погрешна“. Повод за Дуги телеграм била је ситуација у Грчкој и Турској где је претила промена друштвеног уређења и спољне политике, али и признање британске политике 1947. године да није у стању да овим државама пружи финансијску и војну помоћ. Те године председник Труман је изјавио да САД преузимају дотадашње британске обавезе према овим државама, уз напомену да је Америка спремна да подржи све снаге у свету које се буду одупирале совјетском утицају. Баш због тога у оквиру Стејт департмента формиран је посебан Штаб за планирање политике на чијем је челу био Кенан. У његовој „стратегији обуздавања“ СССР-а приметна су три суштинска става која су преузета из Спајкманове доктрине. То су: онемогућавање совјетске доминације над целином Евроазије, затим потреба за глобалном рестаурацијом равнотеже снага и активно америчко учешће у одбрани рубних делова Евроазије. Кенан је издвојио пет најважнијих светских региона: САД, Велику Британију, Јапан (као маритимне силе), Немачку са регионима који се на њу ослањају (Рајнска област, Силесија, Бохемија и Аустрија) и Совјетски Савез. Подразумевајући пријатељство САД са Британијом и Јапаном, Кенан констатује да је срж проблема у спречавању сабирања војноиндустријског потенцијала евроазијске копнене масе под једну моћ, која прети интересима поморског и острвског дела глобуса. Није тешко из овог става уочити тангенталну везу са Спајкмановим запажањима. И друго Кенаново гледиште о новој равнотежи снага преузето је из Спајкмановог опуса, посебно у делу који се односи на обнову немачке и јапанске улоге у светској политици. Кенан још 1948. године означава безбедносне интересе Америке у случају оружаног конфликта са Совјетима и указује на витална подручја атлантске зајединице: Канаду, Гренланд, Исланд, Скандинавију, британска острва, Западну Европу, Иберијско полуострво, Мароко, западну обалу Африке све до избочине, земље Јужне Америке од избочине ка северу, земље Медитерана и Средњег истока, укључујући Иран, Јапан и Филипине. Овде је реч готово о потпуном преклапању са Спајкмановом теоријом о „геополитичности Римланда“ као кључном фактору светске доминације.

Појава нуклеарног оружја и развој нуклеарног потенцијала за време Хладног рата свакако су били основни разлог извесне ревалоризације теоријских поставки класика геополитике. Спајкманово стваралаштво је такође било подложно преиспитивању. У вези с тим посебно место заузима рад америчког теоретичара Колина Греја Геополитика нуклеарне ере. Хартланд, Римланди и технолошка ера, из 1977. године. У овој изузетној студији аутор је исказао велико поштовање према Спајкмановим наслеђу – навођењем низа цитата, али је изложио и критички суд о његовим одређеним тезама. Остајући веран ставовима класика англоамеричке геополитике о контроли над Хартландом која омогућава светску доминацију и Римландом као контактној зони, Греј је указао и на одређене мане Спајкманове терорије које се у суштини своде на „прецењивање моћи отпора евроазијског Римланда и потцењивање потенцијала моћи Совјетског Савеза“. Греј је вероватно имао у виду јачање совјетских поморских потенцијала из тога доба од Кубе, преко Вијетнама, до Сомалије, Јужног Јемена и Анголе, што је овој суперсили омогућавало „логистичку подршку на свим главним океанима и морима“. Отуда је он био заговорник офанзивнијег наступа САД на подручју Римланда, а што ће бити основни садржај политике Реганове администрације према Совјетима осамдесетих година прошлог века. То ће коначно „убрзати историју“ и довести до завршетка Хладног рата.

Нова геополитика

Окончање Хладног рата условило је једну врсту тријумфализма у круговима америчких друштвених и интелектуалних елита. На неки чудан начин обновљена је подела на „идеалисте и реалисте“ која је била актуелна уочи и током Другог светског рата. Идеалистичко крило америчког атлантизма је своје ставове заснивало на огледу Ф. Фукујаме Крај историје и последњи човек (1992) који се може тумачити као „секуларна манифестација“ архетипа америчког традиционалног миленаризма, у којој се крајње поједностављено на трујумф Америке у Хладном рату гледа као на победу „Добра над Злом“. У овом делу Фукујама се ослања на мисаоно наслеђе Платона, Хегела и Канта које, разуме се, селективно тумачи и прилагођава унапред задатом конструкту о општепланетарном трујумфу „либералне демократије“ као некаквом логичном завршетку историје. Своју ружичасту перспективу светске политике овај аутор дефинише тако што успоставља потпуно нову глобалну геополитичку дихотомију у којој постоје два антипода: савез либералних демократије које живе у „постисторији“ и остатак недемократских држава које чине „историјски“ део света. Улога САД у таквој констелацији односа снага је да користе инструменте тржишне привреде и економске либерализације како би шириле ареал држава „либералне демократије“. Према Фукујамином мишљењу, стара реалполитика ће нестати, а главна међуоса деловања постаје економија. Истина, Фукујама није искључивао наставак ратних дејстава у свету, али је ову појаву везао за подручје историјског света, не искључујући ни сукобе на релацији демократски – недемократски свет, али у оквиру парадигме прихватања или неприхватања либералних вредности.

Фукујамин оглед изазвао је велике интелектуалне полемике у САД. На овом месту поменућемо само неке од теоретичара који су одбацивали његову „теорију о крају историје“. То су, примера ради, Џон Миршајмер, Семјуел Хантингтон, Чарлс Купчан и други. Мада су њихове критичке опаске на Фукујамин рад различите, сви они се слажу у томе да свет после завршетка Хладног рата није ушао у бесконфликтно стање, да се историја наставља, као и да је од виталног америчког интереса да активно креирају односе снага у свету. Занимљиво је и опажање руског геополитичара Дугина који Фукујаму означава као преставника „идеолошког оптимизма атлантистичке геополитике“, наспрам његових критичара, пре свега Хантингтона којег описује као „идеолошког песимисту“. Али да се на крају овог огледа вратимо Спајкману користећи се неким од закључака које у својој капиталној монографији о њему износи Небојша Вуковић.

Основни Вуковићев закључак је онај о томе да је Спајкманова концепција и даље актуелна у савременој америчкој геополитичкој мисли. Из овог проистиче још један подједнако важан став о континуитету америчке геополитике независно од промена међународних околности (биполаризам, униполаризам, мултиполаризам). Ту су и неке готово пророчке Спајкманове процене о успону Кине и важности констелације моћи у Азији и Европи. Свакако најважнији Спајкманов легат је онај о „геополитичности Римланда“ који је и данас подједнако актуелан.

Спајкманове радове о „глобалном Римланду“ било би пожељно допунити анализом утицаја још два битна фактора о којима из разумљивих разлога није писао. То су појава нафте и гаса као кључног енергетског ресурса и успон ислама као светске религије, а што неспорно усложњава не само геополитички положај „Римланда“ него из основа мења описане геополитичке парадигме о којима је било речи у овом есеју.

 

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, књ. 1 , Екопрес, Зрењанин 2004; Небојша Вуковић, Логика империје, Конрас/Нација-прес, Београд 2007; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско дело, Нови Сад 2010; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепије, Институт за политичке студије, Београд 2016.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања