NIKOLA I PETROVIĆ NJEGOŠ – SRPSKI KNJAZ I KRALJ CRNE GORE (drugi deo)

05/04/2020

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

 

U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i uprkos nekim uspesima, otuđio je od sebe veliki deo svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju školovanu u Beogradu. Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji dovelo je do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je posle poraza u Rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i da sazove ustavotvornu skupštinu. Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. godine poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije hteo da preda vlast i prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Deo članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet. Za prvog predsednika Ministarskog saveta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmenio prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepoverenje. Uprkos Nikolinim merama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Usledio je niz kratkoročnih političkih saveza, smenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tešnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepoverenje, Mijuškovićeva vlada je podnela ostavku u novembru 1906. godine. Mandat za sastavljanje vlade knez je poverio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podneo ostavku.

Mandat za sastav nove vlade poveren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovekom, odanim i poslušnim. Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković. Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnela ostavku. Novu vladu, aprila 1907. godine obrazovao je Lazar Tomanović, poreklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista „Narodna misao“. Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posledice u političkom životu Crne Gore osećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i streljani.

Za poluvekovne vladavine kralja Nikole, Crna Gora je među prvima u Evropi dobila telegraf, radio-stanicu i malu električnu centralu, uveden je automobilski poštanski saobraćaj, započeta izgradnja luka u Baru i Ulcinju. Skadarskim jezerom počeli su da saobraćaju parobrodi, izgrađeno je 465 kilometara kolskih puteva i 26 mostova, uvedeni su monopoli duvana i soli, cvetalo štamparstvo i formirani prvi privredni subjekti, poput Vojnotehničkog zavoda za izradu fišeka i Oružnice za izradu i opravku pušaka… Uporedo sa ekonomskim, krenuo je i kulturni preporod. Kada je 1860. Nikola Petrović preuzeo dužnost vladara, broj škola mogao je stati na jednu šaku, a u vreme kada je proglašen za kralja 1910. godine Crna Gora je imala 136 osnovnih škola sa 198 nastavnika i učitelja i 12.000 učenika! Otvorene su, u međuvremenu, i Bogoslovsko-učiteljska škola, Niža i Viša realna gimnazija na Cetinju, Poljoprivredna škola u Danilovgradu. Otvarana su pozorišta i biblioteke, formirani državni muzej i arhiv, a Cetinje je postalo kulturni centar okupljanja znamenitih umetnika sa slovenskog juga. Povremeno ili stalno, u crnogorskoj prestonici su živeli i radili pesnik Jovan Sundečić, književnici Simo Matavulj i Nićifor Dučić, slikari Jaroslav Čermak i Vlaho Bukovac, učeni ljudi Simo Popović, Jovan Pavlović, Stevo Čuturilo, pa arhitekta dr Josip Slade, etnograf Pavle Rovinski… Cetinje je, zahvaljujući ponajviše duhu i naporima gospodara, postalo otvoreno za mnoge progresivne ideje na slovenskom jugu.

Bilo je to vreme pomalo neverovatnog procvata štampe. Knjaz je izdašno podsticao izlaženje listova „Glas Crnogorca“, „Crnogorac“, „Crnogorka“, „Zdravlje“, „Prosvjeta“ i mnogih drugih.

Držeći mnogo do pravoslavlja, Nikola je za duge vladavine podigao dva, a naložio da se obnovi još 12 manastira, da se izgradi 163 i obnovi 112 crkava, obezbeđujući i formalno i stvarno jednaka verska prava i muslimanima i rimokatolicima. Knjaz i kralj Nikola je bio i književnik, te je uglavnom pisao rodoljubive pesme, zatim epske spevove i drame u stihu, među kojima je najpoznatija i najizvođenija „Balkanska carica“. Druge drame su mu bile „Husein-beg Gradaščević“ i „Knjaz Arvanit“. Bio je poznat i kao izuzetan besednik.

Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. godine proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vreme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuel sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prestolonaslednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama, velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Kralj Nikola stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana – Srbijom, Grčkom i Bugarskom, i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opseo Skadar. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od osmanlijskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Bukureškim mirom 1913. godine i uprkos crnogorskim vojnim uspesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar. Ko zna da li je i u najcrnjim mislima ponositi kralj Crne Gore pomislio da će jednog dana napustiti Cetinje i utočište naći baš kod svoje kćerke, italijanske kraljice Jelene Savojske. Više nego uspešan u vojničkoj, diplomatskoj i državničkoj karijeri, najteže trenutke doživeo je šest godina posle krunisanja, kada je pod pritiskom austrougraske vojske, o Božiću 1916. pao Lovćen. Okupator je nadirao ka Cetinju, a slomljeni kralj, posle niza besanih noći, preko Albanije odlazi za Italiju. U egzilu je tada već bila i cela njegova porodica, kompletna Vlada i vojni vrh. „Pošto je Njegovo veličanstvo Kralj Gospodar odsutan iz zemlje, to je Kraljevska Vlada na osnovu člana 16. Zemaljskog Ustava preduzela vlast i riješila da se vojska raziđe s položaja, te prema tome vojska i ne postoji, već samo narod“,  stoji u aktu o kapitulaciji crnogorske vojske izdatom 8. januara 1916. Bio je to kraj drame započete napadom austrougarske vojske na Crnu Goru, u vreme kada je Srbija već doživljavala sopstvenu golgotu.

Decembra 1915. do poslednjeg dana kralj Nikola je odbijao da pogleda surovoj istini u oči: njegova vojska više nije mogla braniti ni Cetinje ni Podgoricu, a neprijateljski obruč stezao se i iz pravca Albanije. Dok su njegovi vojnici u rasulu napuštali položaj odbrane, jedva je pristao na zahtev vlade da od Austrije moli za tri dana primirja. Odgovor je bio kratak i ponižavajući: da sva crnogorska vojska položi oružje i da se predaju srpske trupe koje se nalaze u Crnoj Gori. „Nikad ruka kralja Nikole neće staviti svoj potpis na ugovor o miru sa neprijateljem Crne Gore, srpskoga naroda i naše vjekovne zaštitnice Rusije. Imamo čast i slavu. Lišimo li se toga, sve smo izgubili“, govorio je ministrima koji su, pak, listom bili za potpisivanje kakvog-takvog mira, pa i pod uslovima kakve traže Austrijanci. Okolnosti su, međutim, bile više nego tragične: kotorski, hercegovački, lovćenski i drugi odredi ostali su bez topova i municije, vojnici su bili gladni i demoralizovani… Poslednjeg dana 1915. godine načelnik štaba Vrhovne komande, pukovnik-serdar Petar Pešić predložio je da dvor, kraljevska vlada i Vrhovna komanda „najdalje još sjutra“ odu za Skadar! Nikolu su savetovale i diplomate iz Srbije i Rusije da traži mir. Kralj je opet pozvao u savet sve ministre. Razvila se ponovna borba, ali oni su bili svemoćni. „Posle dugotrajne borbe, razjaren kao ris, Kralj je izašao iz salona i seo na jednu stolicu. Dvorsko okruženje, a i ostali Crnogorci nikada ga ne videše u takvom, pogruženom položaju“, zapisao je te dramatične trenutke kraljev lični sekretar Miloš Živković. I to je bio kraj. Pao je Lovćen, zatim i Cetinje. Kralj je priznao kapitulaciju Crne Gore depešom koju je, na francuskom jeziku, uputio direktno caru Franju Josifu: „Pošto su Vaše trupe danas zauzele prestonicu, crnogorska Vlada našla se u nuždi da se obrati carsko-kraljevskoj Vladi da bi dobila prekid neprijateljstava i mir sa državama Vašeg Veličanstva, moleći Vas da se zauzmete za častan mir, dostojan ugleda jednoga naroda koji je nekada uživao Vaše blagovoljenje, Vaše uvaženje i Vašu simpatiju. Vaše plemenito i viteško srce, nadam se, neće mu nanijeti poniženje koje ne zaslužuje.“ Odgovor cara Franja Josifa bio je surov, pristao je na mir ako se predaju i crnogorska i srpska vojska, omogući prolaz austrougarskim trupama ka Albaniji, predaju sve saobraćajnice. Kralj Nikola, koji je ionako tražio mir pod pritiskom svoje Vlade i vojnog vrha, bio je, začudo, zadovoljan što je Austrija tražila toliku pokornost. „Austrija ne poznaje dušu balkanskih naroda“, govorio je tada, dodavši: „Da ima i trunke pameti, ne bi od Crnogoraca zahtijevala da joj predadu jatagane i srmajli-puške svojih očeva i đedova. Hvala joj što je tako bijesna!“

Mislio je da će baš zbog poniženja kojima je uslovljen, mir ponovo osokoliti Crnogorce na otpor. Na mitingu u Podgorici zaista je podigao gnev naroda i sa komandantima vojske počeo da kuje planove o herojskoj borbi i novom otporu. Ali, znali su to i Austrijanci, koji istog dana krenuše i pored formalnog primirja u novu ofanzivu. Njihovi aeroplani bombardovali su Nikšić, odakle su stigle vesti o pravoj klanici: 130 što mrtvih što ranjenih! Avioni su nadletali Podgoricu, okupatorske trupe napredovale su Bjelopavlićkom ravnicom… Desio se preokret: nije imalo smisla produžavati otpor, već se krenulo u ubrzano povlačenje. Kralj se tresao od ljutine, uzbuđenja, jada, žalosti: „Zar ja da ostavim Crnogorce, moje vojnike sa kojima sam u ratu dijelio dobro i zlo, da ih napustim u najkobnijem času, da krenem na zli put, ne znam ni sam kud, tamo negde u beli svet, u Afriku?!“ U zoru, 7. januara 1916. kralj Nikola je odlučio da, ipak, krene na put. Automobilom preko Zete i Plavnice, pa brodom za Skadar, i dalje, u Italiju i Francusku. „O Šumi, šumi Jadransko more, i zagluši huk bolova jednoga staroga srpskoga kralja koji po tebi brodi u neizvesnost ratnog izgnanstva da se iz njega, možda, živ nikada ne vrati!“ Ove reči zapisao je Nikolin sekretar, Miloš Živković, gledajući kralja na italijanskoj topovnjači koja je iz Albanije prevozila Crnogorce ka Brindiziju, kako se na plavoj pučini krsti i suznim očima gleda u daljinu, tamo gde je Crna Gora. Iz Brindizija kralj je stigao u Rim, gde ga je sačekala kćerka, kraljica Jelena Savojska. Posle samo nekoliko sati sa perjanicima, delom Vlade i vojske, produžio je za Francusku. Velike sile odlučile su da rezidencija vladara u izgnanstvu bude u Bordou.

Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prestonici na Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prestola Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obaveštajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje.

Posle Prvog svetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole, Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Nikola je preminuo u Antibu 2. marta 1921. godine. Po želji njegove kćeri, kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu. Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkve u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska) i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.

 

IZVORI I LITERATURA

Andrijašević, Živko M. (1999). „Knjaz Nikola o Srbiji i srbijansko-crnogorskim odnosima u „Memoarima“ vojvode Sime Popovića”. Pero i povest: Crpsko društvo u sećanjima. Beograd: Filozofski fakultet. str. 129—142.

Berić, Dušan M. (2000). Srpsko pitanje i politika Austrougarske i Rusije (1848-1878). Beograd: Gutenbergova galaksija.

Ekmečić, Milorad (1981). „Srpski narod u Turskoj od sredine XIX veka do 1878”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 447—526.

Ilinčić, Vukić (2012). Bombaška i Vasojevićka afera. Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori.

Ljušić, Radoš (1999). „Dobri brat i kum Nikola ili Gavro Vuković o crnogorsko-srbijanskim odnosima”. Pero i povest: Crpsko društvo u sećanjima. Beograd: Filozofski fakultet. Str. 143—162.

Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih.

Rakočević, Novica (1983). „Lična vlast knjaza i ustavne borbe”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. Str. 208—231.

Rakočević, Novica (1983). „U predvečerje svetskog rata”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. Str. 232—259.

Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja