НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ – СРПСКИ КЊАЗ И КРАЉ ЦРНЕ ГОРЕ (други део)

05/04/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

 

У унутрашњој политици књаз Никола је био превише својевољан и нетрпељив и упркос неким успесима, отуђио је од себе велики део својих сарадника, црногорских главара и готово сву народну интелигенцију школовану у Београду. Мајски преврат и успостављање стабилног парламентарног поретка у Србији довело је до раста политичког престижа Србије. У тим околностима опозиција је тражила успостављање уставне владавине и уједињење Србије и Црне Горе. У Русији цар Николај II је после пораза у Руско-јапанском рату и Руске револуције био принуђен да донесе устав. У таквим околностима књаз Никола се одлучио за прелаз на уставну владавину и да сазове уставотворну скупштину. Дао је земљи устав 6. децембра 1905. године познат под називом Никољдански устав јер је донет на Светог Николу. Кнез Никола није хтео да преда власт и први црногорски Устав му је оставио неограничену власт. Према уставу, кнез је имао право да одобрава законе, да предлаже законе, да поставља министре и издаје декрете. Део чланова скупштине је постављао кнез, а остатак је биран на изборима. Народна скупштина је имала право да дискутује о законима и предлаже буџет. За првог председника Министарског савета по доношењу устава кнез је именовао Лазара Мијушковића. Даривањем устава народу 1905. кнез Никола није изменио природу режима своје личне владавине. Никола је јасно ставио до знања да не жели политичке странке и било какву опозицију. Давање Устава 1905. није много поправило узајамно неповерење. Упркос Николиним мерама предострожности, скупштина изабрана 1906. је покушала да му се супротстави. Народна скупштина је постала сцена жестоких обрачуна присталица и противника кнеза Николе. Уследио је низ краткорочних политичких савеза, смењивање влада и стварање огорченог политичког ривалства. Противници кнеза су предвођени кнежевим рођаком Шаком Петровићем Његошем организовани у Клуб народних посланика и у народу су били прозвани клубашима. Клубаши су подржавали тешње везе са Србијом и југословенску идеју. Не чекајући да јој новоизабрана скупштина изгласа неповерење, Мијушковићева влада је поднела оставку у новембру 1906. године. Мандат за састављање владе кнез је поверио клубашу Марку Радуловићу. У драстичним обрачунима политичких противника режим најчешће није бирао средства, али ни опозиција. Радуловић је фебруара 1907. поднeо оставку.

Мандат за састав нове владе поверен је Андрији Радовићу, којег је кнез Никола, за разлику од претходника Радуловића, сматрао својим човеком, оданим и послушним. Клубаши су у фебруару 1907. основали Народну странку, прву политичку странку у Црној Гори. Како би се успоставила противтежа у Скупштини, скупштинска мањина која је окупљала кнежеве конзервативне присталице је организована у Праву народну странку, у народу познату као праваши. Предводио их је Лазар Мијушковић. Да би направио баланс, књаз је предложио двема струјама да образују коалициону владу, што већина (клубаши) није прихватила, а влада Андрије Радовића је поднела оставку. Нову владу, априла 1907. године образовао је Лазар Томановић, пореклом из Боке, који није припадао ниједној политичкој групацији у скупштини. Јула 1907. кнез је распустио Народну скупштину, забранио рад Народној странци и излажење листа „Народна мисао“. Народна странка је одлучила да бојкотује изборе 1907. због кнежевих лоших односа са Србијом. Неки клубашки прваци су били хапшени, попут Лазара Сочице, док су многи клубаши, попут Андрије Радовића и Марка Даковића емигрирали. Кулминацију таквог стања представљају Бомбашка и Васојевићка афера, чије ће се последице у политичком животу Црне Горе осећати и касније. Бомбашка афера 1907. и Васојевићка афера 1909. свој епилог су добиле на судским процесима у Цетињу и Колашину, на којима су противници режима осуђени на дугогодишње затворске казне. На судском процесу у Колашину осуђени на смрт који су били у рукама власти су и стрељани.

За полувековне владавине краља Николе, Црна Гора је међу првима у Европи добила телеграф, радио-станицу и малу електричну централу, уведен је аутомобилски поштански саобраћај, започета изградња лука у Бару и Улцињу. Скадарским језером почели су да саобраћају пароброди, изграђено је 465 километара колских путева и 26 мостова, уведени су монополи дувана и соли, цветало штампарство и формирани први привредни субјекти, попут Војнотехничког завода за израду фишека и Оружнице за израду и оправку пушака… Упоредо са економским, кренуо је и културни препород. Када је 1860. Никола Петровић преузео дужност владара, број школа могао је стати на једну шаку, а у време када је проглашен за краља 1910. године Црна Гора је имала 136 основних школа са 198 наставника и учитеља и 12.000 ученика! Отворене су, у међувремену, и Богословско-учитељска школа, Нижа и Виша реална гимназија на Цетињу, Пољопривредна школа у Даниловграду. Отварана су позоришта и библиотеке, формирани државни музеј и архив, а Цетиње је постало културни центар окупљања знаменитих уметника са словенског југа. Повремено или стално, у црногорској престоници су живели и радили песник Јован Сундечић, књижевници Симо Матавуљ и Нићифор Дучић, сликари Јарослав Чермак и Влахо Буковац, учени људи Симо Поповић, Јован Павловић, Стево Чутурило, па архитекта др Јосип Сладе, етнограф Павле Ровински… Цетиње је, захваљујући понајвише духу и напорима господара, постало отворено за многе прогресивне идеје на словенском југу.

Било је то време помало невероватног процвата штампе. Књаз је издашно подстицао излажење листова „Глас Црногорца“, „Црногорац“, „Црногорка“, „Здравље“, „Просвјета“ и многих других.

Држећи много до православља, Никола је за дуге владавине подигао два, а наложио да се обнови још 12 манастира, да се изгради 163 и обнови 112 цркава, обезбеђујући и формално и стварно једнака верска права и муслиманима и римокатолицима. Књаз и краљ Никола је био и књижевник, те је углавном писао родољубиве песме, затим епске спевове и драме у стиху, међу којима је најпознатија и најизвођенија „Балканска царица“. Друге драме су му биле „Хусеин-бег Градашчевић“ и „Књаз Арванит“. Био је познат и као изузетан беседник.

На педесету годишњицу своје владавине, кнез Никола се 28. августа 1910. године прогласио краљем, у складу са петицијом из Народне скупштине. У исто време је постао почасни фелдмаршал руске војске. Тродневној свечаности крунисања присуствовали су бугарски краљ Фердинанд са сином Борисом, италијански краљ Виторио Емануел са краљицом Јеленом, кнез Франц Јозеф Батенберг, грчки престолонаследник Константин, руски велики кнежеви Петар и Никола Николајевич са супругама, великим кнегињама Милицом и Анастасијом. Краљ Никола ступио је 1912. године у савез са осталим православним хришћанским монархијама Балкана – Србијом, Грчком и Бугарском, и до 1913. године Црна Гора је знатно проширила своје територије. Црногорска војска спојила се са Војском Краљевине Србије и поделила Санџак, продрла ка Космету заузевши Метохију и напредовала у Скадарски санџак. Краљ Никола је пркосио Великим силама и опсео Скадар. Око 10.000 црногорских бораца је погинуло освајајући Скадар од османлијских снага под вођством Есад-паше. Букурешким миром 1913. године и упркос црногорским војним успесима, Црна Гора је морала предати велики број територија, укључујући и Скадар. Ко зна да ли је и у најцрњим мислима поносити краљ Црне Горе помислио да ће једног дана напустити Цетиње и уточиште наћи баш код своје кћерке, италијанске краљице Јелене Савојске. Више него успешан у војничкој, дипломатској и државничкој каријери, најтеже тренутке доживео је шест година после крунисања, када је под притиском аустроуграске војске, о Божићу 1916. пао Ловћен. Окупатор је надирао ка Цетињу, а сломљени краљ, после низа бесаних ноћи, преко Албаније одлази за Италију. У егзилу је тада већ била и цела његова породица, комплетна Влада и војни врх. „Пошто је Његово величанство Краљ Господар одсутан из земље, то је Краљевска Влада на основу члана 16. Земаљског Устава предузела власт и ријешила да се војска разиђе с положаја, те према томе војска и не постоји, већ само народ“, стоји у акту о капитулацији црногорске војске издатом 8. јануара 1916. Био је то крај драме започете нападом аустроугарске војске на Црну Гору, у време када је Србија већ доживљавала сопствену голготу.

Децембра 1915. до последњег дана краљ Никола је одбијао да погледа суровој истини у очи: његова војска више није могла бранити ни Цетиње ни Подгорицу, а непријатељски обруч стезао се и из правца Албаније. Док су његови војници у расулу напуштали положај одбране, једва је пристао на захтев владе да од Аустрије моли за три дана примирја. Одговор је био кратак и понижавајући: да сва црногорска војска положи оружје и да се предају српске трупе које се налазе у Црној Гори. „Никад рука краља Николе неће ставити свој потпис на уговор о миру са непријатељем Црне Горе, српскога народа и наше вјековне заштитнице Русије. Имамо част и славу. Лишимо ли се тога, све смо изгубили“, говорио је министрима који су, пак, листом били за потписивање каквог-таквог мира, па и под условима какве траже Аустријанци. Околности су, међутим, биле више него трагичне: которски, херцеговачки, ловћенски и други одреди остали су без топова и муниције, војници су били гладни и деморализовани… Последњег дана 1915. године начелник штаба Врховне команде, пуковник-сердар Петар Пешић предложио је да двор, краљевска влада и Врховна команда „најдаље још сјутра“ оду за Скадар! Николу су саветовале и дипломате из Србије и Русије да тражи мир. Краљ је опет позвао у савет све министре. Развила се поновна борба, али они су били свемоћни. „После дуготрајне борбе, разјарен као рис, Краљ је изашао из салона и сео на једну столицу. Дворско окружење, а и остали Црногорци никада га не видеше у таквом, погруженом положају“, записао је те драматичне тренутке краљев лични секретар Милош Живковић. И то је био крај. Пао је Ловћен, затим и Цетиње. Краљ је признао капитулацију Црне Горе депешом коју је, на француском језику, упутио директно цару Фрању Јосифу: „Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској Влади да би добила прекид непријатељстава и мир са државама Вашег Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, достојан угледа једнога народа који је некада уживао Ваше благовољење, Ваше уважење и Вашу симпатију. Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанијети понижење које не заслужује.“ Одговор цара Фрања Јосифа био је суров, пристао је на мир ако се предају и црногорска и српска војска, омогући пролаз аустроугарским трупама ка Албанији, предају све саобраћајнице. Краљ Никола, који је ионако тражио мир под притиском своје Владе и војног врха, био је, зачудо, задовољан што је Аустрија тражила толику покорност. „Аустрија не познаје душу балканских народа“, говорио је тада, додавши: „Да има и трунке памети, не би од Црногораца захтијевала да јој предаду јатагане и срмајли-пушке својих очева и ђедова. Хвала јој што је тако бијесна!“

Мислио је да ће баш због понижења којима је условљен, мир поново осоколити Црногорце на отпор. На митингу у Подгорици заиста је подигао гнев народа и са командантима војске почео да кује планове о херојској борби и новом отпору. Али, знали су то и Аустријанци, који истог дана кренуше и поред формалног примирја у нову офанзиву. Њихови аероплани бомбардовали су Никшић, одакле су стигле вести о правој кланици: 130 што мртвих што рањених! Авиони су надлетали Подгорицу, окупаторске трупе напредовале су Бјелопавлићком равницом… Десио се преокрет: није имало смисла продужавати отпор, већ се кренуло у убрзано повлачење. Краљ се тресао од љутине, узбуђења, јада, жалости: „Зар ја да оставим Црногорце, моје војнике са којима сам у рату дијелио добро и зло, да их напустим у најкобнијем часу, да кренем на зли пут, не знам ни сам куд, тамо негде у бели свет, у Африку?!“ У зору, 7. јануара 1916. краљ Никола је одлучио да, ипак, крене на пут. Аутомобилом преко Зете и Плавнице, па бродом за Скадар, и даље, у Италију и Француску. „О Шуми, шуми Јадранско море, и заглуши хук болова једнога старога српскога краља који по теби броди у неизвесност ратног изгнанства да се из њега, можда, жив никада не врати!“ Ове речи записао је Николин секретар, Милош Живковић, гледајући краља на италијанској топовњачи која је из Албаније превозила Црногорце ка Бриндизију, како се на плавој пучини крсти и сузним очима гледа у даљину, тамо где је Црна Гора. Из Бриндизија краљ је стигао у Рим, где га је сачекала кћерка, краљица Јелена Савојска. После само неколико сати са перјаницима, делом Владе и војске, продужио је за Француску. Велике силе одлучиле су да резиденција владара у изгнанству буде у Бордоу.

Велика народна скупштина је конституисана 24. новембра 1918. у Подгорици, а не у престоници на Цетињу. Скупштина је 26. новембра 1918. оптужила Николу за издају, збацила га са престола Краљевине Црне Горе и убрзо му забранила повратак у Црну Гору. Истог дана Скупштина је изгласала присаједињење Краљевини Србији. Одлука је извршена неколико дана касније, 29. новембра. Збачени краљ и његова влада Црне Горе у егзилу су за ово чули од француске обавештајне службе. Никола је одбацио одлуке скупштине, назвавши је незаконитом и позивајући се на Никољдански устав. Позвао је Црногорце да не прихвате уједињење.

После Првог светског рата Црна Гора је уједињена са осталим земљама Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Све до смрти краља Николе, Италија је помагала његове тежње за обновом Краљевине Црне Горе. Никола је преминуо у Антибу 2. марта 1921. године. По жељи његове кћери, краљице Јелене, сахрањен је у руској цркви у Санрему. Посмртни остаци краља Николе, краљице Милене, принцеза Ксеније и Вјере су пренесени из цркве у Сан Рему (Италија) и Кану (Француска) и 1. октобра 1989. године сахрањени у Дворској цркви на Цетињу, уз највише почасти.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Андријашевић, Живко М. (1999). „Књаз Никола о Србији и србијанско-црногорским односима у „Мемоарима“ војводе Симе Поповића”. Перо и повест: Cрпско друштво у сећањима. Београд: Филозофски факултет. стр. 129—142.

Берић, Душан М. (2000). Српско питање и политика Аустроугарске и Русије (1848–1878). Београд: Гутенбергова галаксија.

Екмечић, Милорад (1981). „Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.

Илинчић, Вукић (2012). Бомбашка и Васојевићка афера. Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Љушић, Радош (1999). „Добри брат и кум Никола или Гавро Вуковић о црногорско-србијанским односима”. Перо и повест: Cрпско друштво у сећањима. Београд: Филозофски факултет. Стр. 143—162.

Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914–1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.

Ракочевић, Новица (1983). „Лична власт књаза и уставне борбе”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. Стр. 208—231.

Ракочевић, Новица (1983). „У предвечерје светског рата”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. Стр. 232—259.

Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања