(Не)видљиви људи Јелене Кајго

24/11/2022

-где су огледала?

 

Ауторка: мср Ирена Страценски

Пренасељеност, ратови, рачуни, пандемије – сви понекад пожелимо да смо невидљиви. Драма Јелене Кајго Невидљиви људи не тематизује невидљивост какву сусрећемо у фантастичним причама, са магијама или плаштевима невидљивости. Такође, наслов нас подсећа и на невидљивост у дечијој игри жмурке. Ипак, драма говори о животу одраслих који су несвесно наставили након детињства играти жмурке са својим најближима, али је у тој игри престало да се броји.

Јелена Кајго, као драматуршкиња, броји многа успешна извођења својих драма на координатама широм света. Видљива је у домаћем културном оквиру и као бивша директорка Битеф театра, педагогиница и песникиња. Поред Ролеркостера, најновије и актуелне драме на позоришним даскама, познате су нам њене драме Фантоми, Интимус, Реалисти и Невидљиви људи које имамо прилику читати у оквиру једних корица издавачке куће Лом. Бавећи се видом човека, гледала је даље од офтамологије и прешла на психологију и уметност у драми Невидљиви људи.  Користећи само пет активних ликова, Кајго је написала комад од петнаест сцена које се смењују неприметно. То су средовечни  писац Оскар, његова супруга Невена, пријатељ Реља, девојка Анита и њен брат Дарко. Посматрајући њихове међусобне односе на први поглед стиче се утисак о клишеирано постављеној радњи, међутим, видећемо да је кренувши од те универзалности коју сви препознајемо, драматуршкиња дошла до оног појединачног, индивидуалног и субјективног.

На почетку драме је назначено да се све сцене одигравају у једној просторији, чиме се додатно добија на универзалности радње, али се и појачава утисак парадокса о невидљивости људи у само једном простору. Сви ликови се врте око писца Оскара. Када он даје повећу своту новца студенткињи Анити, запосленој као пословна пратња, да игра улогу његове супруге Невене у комаду који пише, паралалени свет у драми се отвара. Тематика се отвара постепено, од максиме до максиме које се провлаче и развијају из сцене у сцену. Тако у првој сцени имамо Оскарову мисао: „Не, једно су жеље, друго су одлуке“[1]. Можемо приметити и симболику у самим именима ликова драме, која шета од клишеа до вишеслојног носиоца значења: Оскар – глуми за Оскара?; супруга Невена – неко чија лепота и дух не вену. Схватајући да тај идеал не важи у овом људском смртном животу, Оскар тако назива  и јунакињу свог комада, те сву пажњу усмерава ка њој: „То је све пролазно, драга. Знам да звучи застрашујуће, али ти си пролазна, ја такође, али она (показује на текст на екрану), она није“[2]. У овом моменту почињемо уочавати поделу стварности на ону каква јесте и ону фиктивну у роману. Уметност би требало да је некакав одраз стварности у којем ће се човек препознати и који ће човеку служити, но Оскару је уметност не само стил живљења, но средство за бег у утопију, у неповрат. Наспрам њега у стварности стоји супруга од крви и меса, али њему невидљива. (Интересантно је да у целој драми није поменуто ниједно огледало у коме би свако себи био видљив). Обузет је идејом о младој, непознатој девојци, као о идеалној `подлози` за креирање лика жене изван овог света. Амбивалентност светова се овде не поистовећује са фантазмама, митовима или халуцинацијама, но са имагинацијом о могућности утопијског поретка ствари. Она није типична лепотица, како је Оскар описује, те га одушевљава та младалачка неукалупљеност у живот. Кајго нас можда из прикрајка пита да ли је и нама данас недовољно да је неко „обичан“. У тој својој невидљивости у односу са супругом, Невена остаје жељна нормалног живота. Једноставан и модеран стил писања Јелене Кајго изнео је ту тескобу у обичној интепрункцији са три тачке: „ Хоћу да … Не желим да гледамо телевизију, само желим …“[3]. У те три тачке садржано је све оно што прећутимо сами себи. Друга сцена која тематизује питања брака и поштовања, поентира Невенином опаском: „ Нисам то рекла, само мислим да је одвратно да својој жени кажеш да би волео да нека друга жена буде заљубљена у тебе, али да је то превише за очекивати“ [4]. Свака реч те опаске одзвања кроз странице драме. Изнета је сва невидљивост једне супруге која се отелотворава тек након те реченице. Ауторка је вешто употребила стил против патетизације међуљудских односа, те се саосећање код читаоца ствара, али не и сажаљење. Динамиком дијалога Кајго на неки начин ствара квиз, преиспитивање самосвести свакога ко чита Невидљиве људе. У унакрсно постављеним субјективизацијама живота, супруга се издиже изнад ситуације и помало иронично подсећа Оскара да људи воле срећан крај, те га саветује да је то сигуран пут бар до неке користи од његовог писања – до сигурне зараде. Такође, стварајући лик идеалне жене назван њеним именом, он може бар у својој имагинацији да је усрећи: „Усрећи бар некога“[5]. У овој драми осећања нису често именована, али читалац лако може на маргинама свог примерка дописивати емоције које препозна. Можемо рећи да је то огледало које нам Јелена Кајго пружа, да попут игре укрштених речи кроз драму препознајемо друге људе и њихова осећања, те да, напокон, видимо и себе.

Трећом сценом, такође, доминира стил као носилац радње, дијалога и звучања. Читајући, слушамо људе који говоре углас, а чују само своје реченице, кивни на стање у држави, на политику која прорачунато сервира информације и већ физички скученог човека сатерава у менталне ћошкове. Ауторка је у лику Реље, средовечног кардиохирурга пред разводом изнела осврт на савремена суочавања човека са корупцијом медија и политичким режимима. Тако Реља бира да не гледа телевизију и не чита новине не би ли сачувао мало мира у свом духу. Овде су супротстављене две врсте невидљивости – невидљивост грађана у односу на државни поредак, нежељена невидљивост, која је по општем мишљењу непребродива и бег у невидљивост да би се сачувало нешто што човека чини разумним бићем.

Док остали ликови комуницирају физички блиски, конверзације између Аните и њеног брата Дарка у Америци одвијају се путем видео-позива. Невидљиви су једно другоме пре свега због различитих хтења и доживљаја исте стварности, а потом и због раздаљине. Њихови дијалози су најнапетији у драми, сводећи се на жустре препирке које се увек ипак заврше нежним разумевањем. У позадинској причи лика Дарка имамо емигранта који иде у бољи свет, бежећи од своје прошлости, од тешког детињства и емотивне тескобе коју носи са Косова. Анита, која је остала у Србији, препричава му последње, мучне, тренутке живота и сахране њихове баке, терајући га да проживи све што је и она проживела сама, невидљива њему у тој боли, тера га бар да истрпи и чује део своје породичне приче. Јелена Кајго, описујући сцену са сахране, дотиче се и питања вере као дела националног идентитета; вере која у црквеној форми све више губи на снази, парадоксално, због лицемерја оних који би требало да су нам духовни водичи, али и вери која прераста у сујеверје: „Десет, двадесет, сто динара… Он каже, спустите, ваља се, ево овде на икону мајке божје. Ја погледам – а то није икона, него фотографија неког манастира. Матори је побркао, али важно је само да се остави лова. Макар и на леш. Ако он каже да се ваља, онда боље не баксузирати. Не искушавати ђавола, капираш“[6]. То несећање вида, које вида, како је Пандуровић говорио, Дарков је бег од бола који је понео у себи далеко у Америку.

У дијалогу Аните и Дарка кулминира осећање неприпадања, које даље прераста у осећање невидљивости. Кроз њихове разговоре Кајго пореди данашњу државу са `светом` и ми, иако људи, поносни Срби, нисмо свет. Закључује се, нико није `свет` док му се не лупи печат. Очевидно је да ауторка на паноу невидљивости човека претреса и однос државе и еволуције човечанства. Бирократија је изнад човека у напредним земљама. (Апсурдно, зар не?!) Питање порекла и припадности бива битно онда када те нико не види ако искоракнеш из граница поља у ком си рођен, а та невидљивост Дарка тера у несећање:

АНИТА: Тебе је срамота! Зато што си тамо нико, ниси ни број на папиру, јер те немају у евиденцији! Појео те мрак! Породица ти нестаје, ти ниси био на сахрани! Зашто, да би могао да живиш у мраку, као невидљиви човек. Ја имам осећај да причам са духом[7].

Ово је друга страна приче о невидљивости – невидљиви смо својим избором, чак и када неко нама драг жели да нас види. Амбиваленција невидљивости је увек помало контрадикторна, али Кајго је у Дарковим речима оживела емоцију и бег у мрак да би у нама остало светла:

„али то је зато што су нам испрали мозак да је земља нешто много битно, битније од бетона. Или од ваздуха. А то је мит, историја… Да је битно на којој си координати угледао светлост дана. Будим се из сна и плачем. Сетим се и баке и ридам као кретен. Буде ми жао, жао ми је и њих, и свих мојих предака, и Србије, и целог народа, и јебеног Косова! Буде ми жао да хоћу да умрем. И онда плачем што нисам Амер, капираш“[8]. Припадност једној нацији која се структурално распада ставља човека у положај невидљивости, у мрак и отуђеност од свега што је (бар привидно) боље. Да ли је невидљивост исто што и скривеност?

Са друге стране, Оскар пролазност живота побеђује стварајући драмско дело са тематском подлогом открића бесмртности човечанства. Приметићемо да стил Јелене Кајго помало подсећа на Љосу, у коришћењу тема уметности као филтрирања стварности и у постепеном склапању и откривању потке приче кроз дијалоге ликова.

Оскарову имагинацију Невена и Реља доводе у везу са опседнутошћу и са лудилом, свесни његовог упирања ка измишљеним ликовима, јер су одсутност тог погледа осетили на својој кожи:

НЕВЕНА: Ето, то је био мој живот. Људи који не постоје, и који се крећу у измишљеним ситуацијама. Невидљиви људи. А он каже да су му то најбољи пријатељи. Ја не знам како сам оволико издржала. И знаш, још је говорио да је требало да будем глумица. Тако бисмо ваљда заједно били у том лудилу[9].

Овај моменат је можда и кључни за драму. У њему је све кулминирано, објашњено и набујало различитим емоцијама. А ништа није именовано, но је дато читаоцу да препозна и осети. У томе је дар Јелене Кајго.

Ту своју невидљивост Невена покушава надокнадити у пажњи коју јој пружа Реља и када се буни на двоумљење његове жене око развода, примећујемо изразиту нетрпељивост. Ту се почињу ишчитавати дубљи слојеви њиховог односа, који је очигледно више од пријатељског, али ипак у његовим оквирима.

Осим невидљивости у приватним круговима, ауторка провлачи питање невидљивости човека као таквог. То је добро приказано у односу доктор – пацијент из Рељине визуре.  Кроз дијалоге видимо његову блазираност и оглушеност о своју професију. Он не жели ни о чему да размишља, него да пије виски и решава укрштене речи, док га смрт пацијента не дотиче. Та невидљивост пацијента као људског бића истакнута је чињеницом да доктор (овде Реља) не зна ни име преминулог пацијента. Отужност и бес се ковитлају са друге стране драмског дела, јер видимо колико је страшна сива зона невидљивости. Логичан след околности у бављењу медицином дакако јесте једна здрава дистанца, али са друге стране, потпуна неосећајност прераста у неодговорност: „Боже, како се звао… не знам. Верујте да не знам, он у ствари није био само мој пацијент. Драгослав, или Радослав. Можда Радомир“[10]. Да ли смо сви исти, безлични и небитни? Или смо толико самодопадни да свет меримо искључиво по себи? Одговор се даје као Анитина опаска на Оскарове измишљене светове који прерастају у опсесију: „Ма не, него зашто не поделиш улоге свима, ево твом пријатељу, па онда твојој жени, замисли како би то било рајски да свако од њих говори баш оно што ти желиш да чујеш“[11].

Ауторка открива још детаља позадинске приче Оскарове опсесије измишљеним световима – невидљивост уметника. Као неко ко је написао роман под псеудонимом, остаје невидљив у својим најсјајнијим моментима: „Бунило, инсомнија, агонија, и на крају –  чир на желуцу. Мој организам је сам себе изједао изнутра. Моја глава се растакала од муке. Моје речи су припадале неком другом. […] А то је уједно једина истински добра ствар коју сам написао у животу“[12]. Одсуство хармоније код уметника и невредновање рада ставља га у положај невидљивости, јер је непрепознато оно што је његова срж. Зато, Оскар сада пише бољу верзију свог живота, правдајући своје поступке (које не признаје као опсесију) тиме да сам себи обезбеђује бољи живот. Поред питања невидљивости другима, Кајго провлачи и тему самоневидљивости. Непрепознавање себе доводи и до непрепознавања другога, па и другости у себи. Тако Оскар себе и не види, не посматра из објективног угла, а самим тим и не признаје да нешто није у реду.

Његова улога демијурга коју је сам себи доделио, стављена је у кулминативну тачку драме. Након што га је и Анита напустила због бизарности његових идеја, у најсрећнијем моменту (лажном венчању у комаду који је написао као паралелну стварност за себе), пуца себи у стомак, не би ли он имао контролу над својом срећом. Од те тачке нижу се моменти расплета. Саме дидаскалије на крају десете сцене симболично описују разрешење Оскарове опсесије –  Невена га рањеног у колицима гура у страну, док за Рељу поставља храну. Брзина расплета је нешто динамичнија у односу на грађење приче, те одмах имамо Невенин позив Рељи да живи код ње (није остварено), док прича о Оскару у перфекту иако је и даље жив. То је такође бирана невидљивост, или у овом случају, бирана обневиделост. На крају, свако има прилику да прикаже себе  и не буде невидљив у Оскаровим очима.

Драма се завршава са три монолога који подсећају на исповедања. Невена у очају опрашта Оскару за све проживљено, и даље усамљена али са дистинкцијом – сада види себе заиста. Реља, у алкохолисаном стању Оскару прикљученом на инфузију исповеда тајну коју дели са Невеном, о давању велике дозе морфијума пацијентима у боловима на самрти. Парадоксално, у томе види бригу о човеку и његовом достојанству. Такав бизаран потез преиспитивања виђења људскости код човека наставља се на Анитин улазак код Оскара, правећи се да је све у реду и настављајући да говори текст из написаног комада, отварајући још један паралелни свет. Да ли она види његову срж и глуми не би ли утешила рањеника или  је пак тај комад постао једино место где неко види њу, остаје нејасно. Крај сцене Јелена Кајго је подвукла маестралним потезом – напоменом да се Оскар смешкао затворених очију – он чује Аниту иако је не види, види је затворених очију, осети се видљивим и најзад – види онај унутрашњи, затворени свет.

У преплитању мотива бизарности, порекла, мрака, одсуства физичког и психичког, политике, међуљудских односа, наших очекивања и наших погледа, створена је драма модерног дијалога из којег заправо извиру питања за читаоца са понуђеним одговорима. Јелена Кајго је написала комад универзалан за све људе, а опет тако личан и субјективан, као подсетник да чешће гледамо у себе и друге људе, али заиста. Тамо где је човек невидљив, ауторка је поставила рефлекторе.

[1]     Кајго, Јелена. Драме. Београд: 2014. стр.208.

[2]     Кајго, Јелена. Драме. Београд: 2014. стр.210.

[3]     Исто. Стр. 212.

[4]     Исто. Стр. 211.

[5]     Исто. Стр. 213.

[6]     Исто. Стр. 222.

[7]     Исто. Стр. 240.

[8]     Исто. Стр. 240-241.

[9]     Исто. Стр. 231.

[10]   Исто. Стр. 236.

[11]   Исто. Стр. 237.

[12]   Исто. Стр. 248.

ФОТО: приватна архива

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања