Напојени западњачким духом: прилог школовању српских интелектуалаца у Паризу до Великог рата

08/05/2018

Напојени западњачким духом:

прилог школовању српских интелектуалаца у Паризу до Великог рата

 

Аутор: др Александра Колаковић

Упоредо са изградњом модерне српске државе, српски владари отпочели су рад на изградњи српске интелектуалне елите. Кључан чинилац у формирању елите, од које се очекивало да земљу развије по узору на најразвијеније државе и друштва Европе, било је образовање. Наставни програм настао 1881. године у време великих реформи српског школства, које је по француском узору спровео министар просвете Стојан Новаковић, био је утемељен на становишту да су „тзв. позитивне науке основа и општег образовања и моралног васпитања“ и стога је већина младих Срба уписивала природно-математичке и техничке науке. Поред реформисања школства, као додатна мера од 1839. године започело се са слањем српских студената тзв. „благодејанаца“ као државних стипендиста Србије у иностранство. Љубинка Трговчевић у делу Планирана еелита разликује три периода у историји интелигенције: до средине века, од 50-их до 70-их година 19. века и од 80-их година 19. века до почетка Првог светског рата. Доласком прве генерације Срба школованих у Европи средином 19. века интелектуална клима Србије се мења. Током друге половине 19. века стварају се услови да српска интелигенција ствара и своја прва самостална и оригинална научна, уметничка и књижевна дела.

Србија је према попису становништва од 31. децембра 1890. године имала 2.161.961 становника, од чега је 10,8% било писмених (имало знање читања и писања). У градовима је било 37,7% писменог становништва, док је тај број на селу био скроман: 6,7% писмених. Београдска Велика школа, основана 1863. године, чије катедре крајем 19. века воде некадашњи студенти европских универзитета, нудила је солидно образовање. Од 1905. године Велика школа је проглашена Универзитетом са пет факултета: богословским, филозофским, правним, медицинским и техничким. Иако су Србија и Срби почетком 20. века пролазили кроз периоде криза (немири и прогони у Старој Србији, Косову и Метохији и у Македонији, Анексиона криза и Фридјунгов процес) и ратова (Балкански ратови), културни и интелектуални развој Србије је напредовао. На повећање броја образованих Срба, утицало је усавршавање школског система и систематско слање државних питомаца на стране школе.

Крајем 19. и почетком 20. века најзначајнији слој српске елите чинили су припадници генерације која је образовање стицала или усавршавала у више европских културних средишта: Париз, Беч, Пешта, Лозана и друга. Школовање у више земаља омогућило је да се приме разнолики утицаји, идеје, мишљења, начин живота и веровања. Образовање у иностранству око 70% аутохтоне српске интелигенције одвијало се у три културна круга: француском, средњоевропском и руском. Након 1882. године па до почетка Првог светског рата 1914. године држава Србија је послала око 853 студената на школовање у иностранство. Број Срба који су се школовали ван Србије, већи је јер је део српске интелигенције породичним средствима финансирао своје школовање. Њихово знање и везе које су успоставили током студија били су потребни српском друштву како би изградило државни апарат, оснажило државу и повело борбу за националне циљеве.

Немачки универзитети имали су предност до 1905. године, а од 1913/14. године Француској је давана предност. Париз је за српске студенте имао посебну магију, а како је још 1842. године писао Димитрије Матић у молби за стипендију, био је и „даље од апсолутистичког режима Аустрије“. У другој половини 19. века по завршетку студија у Берлину или Хајделбергу, Србин финализује своје образовање у Паризу. Стога, почетком 20. века, Париз постаје најзначајнији универзитетски центар за Србе. Истовремено, поменуто је последица и политичког приближавања Француској и утицаја који су некадашње „Паризлије“ шириле међу српском омладином.

Крајем 19. и почетком 20. века у Француској и Швајцарској образовање је стекла већина најзначајнијих српских политичара и државника. Слободан Јовановић је писао да иако су српски ђаци у свим европским универзитетским центрима стицали високо знање и добру спрему, француски утицаји на њихово формирање су били најдубљи. Између осталог о својим савременицима Јовановић каже да су били „већма напојени западњачким духом“ и „дубље и присније“ спознали Запад, а овим су српски интелектуалци преобраћени „од Балканаца у Европљане“. Сличног мишљења је и Јован Дучић. Остало је забележено мишљење Јована Дучића, које је и преовладавало у тадашњој српској јавности да „Срба у Женеви нема много. Они у Паризу уче да постану на повратку у своју земљу Краљеви министри, али овде [у Женеви] Срби уче да постану шефови опозиције“. Финализовање образовања у Француској, након школовања на немачким школама такође је било уобичајено. Чини се да је француска култура пружала завршни оквир формирања српских интелектуалаца. Промена места студија утицала је да се код образованих Срба изгради селективнији приступ страним утицајима и тиме створе услови за продор плуралистичких тенденција у српској култури.

Наука, књижевност и уметност Француске снажно су привлачиле српске интелектуалце крајем 19. и почетком 20. века. Корени интересовања Срба за Француску, њену традицију и културу, као што је познато, далеко су дубљи од овог периода.  Набавка и превођење француских књига и брига о развоју наставе француског језика омогућиле су прихватање француских културних образаца. Генерације српских интелектуалаца француску културу су упознавале на изворишту у универзитетским и културним центрима Француске. Поред стицања стручних знања у Паризу и другим градовима Француске, српски „благодејанци“ су се и неформално образовали на састанцима универзитетске омладине у Латинском кварту, јавним предавањима, слушајући говоре посланика у скупштини, на јавним скуповима или адвоката у судницама. Читали су француску штампу, стручне часописе, посећивали изложбе, музеје и позоришта. Истовремено, остваривали су познанства, везе и сарадњу, која се временом претварала и у пријатељства са француским интелектуалцима. Током друге половине 19. века, а посебно на прелазу из 19. у 20. век постепено је стваран један круг француских и српских интелектуалаца који је сарађивао на професионалном и/или националном плану.

Стицање образовања у Паризу на престижној Сорбони и у другим француским универзитетским средиштима од 1841. године, када је упућен први државни дипломац на студије у Париз, до 1914. године стекло је све већи утицај на формирање српске интелигенције, а посредно и на српско друштво. У периоду од 1884. до 1914. године студенти из Србије одбранили су 72 доктората на француским универзитетима, а од тога су 14 докторати Универзитета (Doctorats de lUniversité). Највећи број српских студената у Француској студирао је медицину (51%), затим права (37%), а остали књижевност, природне науке или су се усавршавали на француским војним и уметничким школама. У последњим деценијама 19. века највише стипендиста слало је Министарство просвете, а већина њих је касније преузела катедре Велике школе, односно Универзитета од 1905. године. Гимназије у Београду, поједине школе у унутрашњости земље, као и просветни рад у Старој Србији и Македонији постале су радне средине српских интелектуалаца школованих у Француској. Класично студирање на француским факултетима, у току прве деценије 20. века заменило је стажирање, као један од облика усавршавања, а тиме је још већи број Срба непосредно дошао у додир са француском културом.

Два најуспешнија Србина на француским школама, ако за критеријум узмемо  улазак у оквире високе науке након стицања доктората, били су: Михаило Петровић Алас и Михаило Гавриловић. Први Србин и први странац који је 1890. године постао интерни ђак на најпрестижнијој француској националној школи L’Ecole Normale Supérieure био је математичар Михаило Петровић Алас. Постао је доктор математичких наука 1894. године одбранивши докторат пред комисијом угледних математичара: Шарла Емила Пикара (Charles Émile Picard) и Пола Панлева (Paul Painlevé), који се касније посветио и политици. Петровић је као најбољи студент генерације присуствовао пријему код председника Француске Сади Карноа, постао је члан Француског друштва математичара и сарадник Comtes rendus Француске академије. Предавао је математику на Великој школи, касније од 1905. године Универзитету, а школске 1908/1909. године био је декан Филозофског факултета. Поред више научних проналазака, од којих је за хидрогенератор добио златну медаљу на Светској изложби у Паризу, публиковао је бројне научне радове и путописе са својих путовања. У политички живот Србије се није укључивао, мада је био близак пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића, а у духу времена и проблема са којима се Србија суочавала био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Школовањем у Француској Михаило Петровић Алас је стекао основе да постане један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине и покретач београдске математичке школе. Студије математике и физике на Сорбони у предвечерје Првог светског рата започео је књижевник и преводилац Станислав Винавер. Он ће кроз књижевност у међуратном периоду уносити снажне француске утицаје у културу Краљевине Југославије.

Михаило Гавриловић био је први Србин који је одбранио престижни француски докторат Универзитета 1899. године на Сорбони. У L’École pratique des hautes études Михаило Гавриловић је слушао предавања из античке, средњовековне и модерне историје, као и помоћне историјске науке код највећих европских историчара Ернеста Лависа, Ернеста Денија, Шарла Лангоа (Charles Langlois) и Шарла Бемона (Charles Bémont). Гавриловић је унео у историјску науку нове податке и тумачења на основу упоређивања сведочанства хроничара (савременика) са архивским документима. Његова докторска теза има високу вредност и за данашњу медијевистику. Након повратка у Србију, Гавриловић је поред писања историографских дела преузео оснивање и организацију Државног архива по угледу на функционисање архивске службе у Западној Европи, а како би помогао државне интересе ушао је и у дипломатију.

Из потребе српске државе да уреди државни апарат, као и вишевековне традиције правне науке у Француској, студирање права у Паризу, преовлађује међу српским студентима. Они су имали значајну улогу у преношењу француских државних и културних модела у српску средину. Један од српских правника школованих у Паризу био је Јован Авакумовић, председник владе и министар иностраних дела у време када је Албер Мале започео своју мисију у Србији. Авакумовић је након студија права и државних наука у Хајделбергу, Берлину и Цириху, образовање заокружио, као и већина српских ,,благодејанаца”, у Паризу. Слушао је „казнено право код Ортолана, јавно државно и међународно право код Батбија; француско грађанско право код Лероа, који је предавао по Мурлону“, а поред наведеног факултативно је похађао предавања меничног права, енциклопедије права и грађанског поступка. Одлично образован, Авакумовић је у Србији започео и политичку активност под окриљем Либералне странке. Правничко знање, стечено једним делом у оквирима француске правне школе, применио је  када је краткотрајно био министар правде у влади Јована Ристића (1881), у либерално-радикалској влади (1887) и као председник владе (1892–1893, 1903).

Снажан утицај у српском друштву имала је генерација која се петнаест до двадесет година након Авакумовића школовала или усавршавала на Правном факултету  у Паризу. Један од тих српских студената који су након париске правне школе имали утицај на српску политику и историју јесте Милован Миловановић. За докторат о гарантним уговорима из 19. века Миловановић је примио похвале и награду за свој научни допринос. Престижни француски часописи La Revue des deux mondes  и  L’Archives diplomatiques, читани и међу српском елитом, објавили су похвалне чланке о овој Миловановићевој студији из међународног права и историје дипломатије. Миловановићево образовање и ставови формирани су под утицајем француске правне школе и идеалистичких теза грађанске идеологије. Након повратка у Београд, Миловановић учествује у изради Устава 1888. године, а започео је и политичко-дипломатску каријеру у оквиру Радикалне странке. Знање и познанства стечена током студија у Француској Миловановић је користио у циљу реализовања српских државних и националних циљева као дипломатски представник Србије у Букурешту и Риму, као министар иностраних послова (1908–1912) и председник Владе (1911–1912). Високе државничке функције Миловановића омогућиле су уздизање француско-српских односа на виши ново почетком 20. века.

Павле Маринковић, син напредњака и министра унутрашњих дела Димитрија Маринковића и школски друг Слободана Јовановића, након раних гимназијских маштања о глумачкој каријери, определио се за политичку каријеру и упутио на студије права у Француску, коју је захватио „буланжизам“. По сведочењу Слободана Јовановића, током школовања Павле Маринковић је већу пажњу посветио свом књижевном и политичком образовању него правима. Читао је историјска дела, Ренана, којим се одушевљавао, Золу, Балзака, а започео је да чита и социјалистичку литературу и да се диви Гамбети, Клемасоу и Рошфору. У Француској је Маринковић усвојио француски образац национализма – вере у свој народ и његову величину, а био је и под утицајем Милутина Гарашанина, који је 1889. године избегао након формирања радикалне владе у Србији, руског револуционара Тихомирова и памфлетисте Рошфора. По повратку у Београд Маринковић је писао у  Виделу, основао је лист Ред (1894) и започео политичко-дипломатску каријеру у оквиру које је постао министар просвете (1900). Након Мајског преврата покренуо је лист Правда, а постао је и народни посланик.

Јован М. Јовановић након образовања на београдској Великој школи каријеру је започео као судски писар, али је исте 1891. године уписао Правни факултет у Паризу. У Паризу је усавршавао језик, пратио предавања својих париских професора и правио поређења. Гајио је велика очекивања од свог школовања у Паризу и веровао да ће му француска правна школа отворити нове погледе. Од 1896. године започео је дипломатску каријеру у време када се афирмисању националног питања посветио велики значај у чему се придружио Владимиру Карићу, Светиславу Симићу и Слободану  Јовановићу. На почетку последње деценије 19. века након студија права у Швајцарској усавршавање из политичких наука на L’École libre des sciences politiques у Паризу започео је и Слободан Јовановић, син либерала Владимира Јовановића и школски друг Павла Маринковића, Живојина Балугџића и Јаше Продановића. Када се Јовановић вратио у Београд одлучио је да се „ставља држави на расположење“ и веровао је да би „у дипломатској струци могао свој дуг држави најбоље одужити“. Био је важан део и шеф Просветног одељења Министарства иностраних дела („Пропаганда“), изабран је за редовног професора Велике школе (1900), а потом за члана Српске Краљевске Академије (1908). У време Балканских ратова постављен је за шефа Пресбироа при Врховној Команди, а иако, као и Богдан Поповић није био члан ниједне политичке партије обављао је значајне и утицајне дужности у државној управи. Био је сарадник Дела, Реда и Српског књижевног гласника, као најутицајнијег часописа у српском друштву.

Похвале за успех на студијама права у Паризу стекло је више Срба школованих на студијама права. Један од њих, који су по повратку у Србију били и политички активни, био је Војислав Вељковић. Као и Миловановић, Вељковић је докторирао 1893. године на Сорбони са тезом о трговачким уговорима. Вељковићев докторат представља значајан допринос проучавању теме трговинских уговора, а професор Рено је истакао „да се за пуних 100 година у будућности неће имати ништа ново да каже о њој“. Од 1896. до 1918. године био је професор административног права на Великој школи, касније Универзитету, а посветио се финансијама и политици, где је постигао запажене резултате. Од уласка у српски  политички живот „политика одвојена од морала и стручности није га занимала“. Кратак временски период био је и секретар краља Александра Обреновића, али убрзо је постао опозиционо настројен према краљу. Касније је био министар финансија у влади француског ђака Јована Авакумовића. Међу српске правнике Паризлије, који су се истакли у политичком животу Србије убраја се и Живојин Перић. Био је професор Универзитета и политички активан као члан Напредне странке. Перић, носилац конзервативних идеја у Србији, био је сарадник Дела и Српског књижевног гласника. Преко чланака публикованих у два најутицајнија часописа епохе, као и других часописа настојао да у српски правни живот унесе идеје које је стекао током свог школовања и усавршавања, а које су носиле конзервативна обележја.

На самом прелазу епоха у Паризу су студије права завршили Момчило Нинчић, Мирослав Спалајковић, Коста Кумануди и Војислав Маринковић. Нинчић је након студија права у Паризу до Првог светског рата био сарадник листа Дело, где је публиковао кључне политичке чланке под псеудонимом Politicus. Био је и професор универзитета, а научни део каријере посветио је економији и економској историји. Спалајковић је докторирао права у Паризу 1898. године, а када се вратио у Србију започео је политичко-дипломатску каријеру, постао је близак са већином водећих политичара Србије тога доба и поверавани су му деликатни задаци и мисије. Коста Кумануди је након завршених права у Београду докторат из права стекао у Паризу 1901. године. Прво је постављен за цариника (1902), а научну каријеру започео је као доцент, а потом ванредни професор административног права (1906). Најзначајнији Куманудијеви радови били су Les Traites dAlliance au XIXe siècle (Савезнички уговори у 19. веку) и Административно право, а сарађивао је у  Српском књижевном гласнику, Новој Европи и Архивару. Политички је припадао самосталним радикалима, касније након 1918. године, Демократској странци, чији је био посланик и министар финансија. Студије права, економије и политичких наука у Паризу завршио је и Војислав Маринковић, други син Димитрија Маринковића и брат Павла Маринковића. Одбранивши докторат из правних наука на Сорбони, радио је у Министарству финансија и као директор Опште привредне банке. У политички живот се укључио као напредњак, а од 1906. године биран је за народног посланика. У новембру 1914. године постао је Министар народне привреде у коалиционом кабинету Николе Пашића, после смрти Стојана Новаковића (1915) постао је шеф напредњака, а политичку каријеру у оквиру које је био министар наставио је у периоду Краљевине Југославије.

Од периода Анексионе кризе Миленко Веснић и Гргур Јакшић били су кључне личности француско-српских интелектуалних и дипломатских односа до Првог светског рата. Веснић је био српски посланик у Паризу, а Јакшић прво у незваничним, а потом и званичним публицистичко-научним мисијама у Француској. Оба српска интелектуалца имала су везе са француским школством. Међу онима који су након дипломирања на Великој школи наставили усавршавање правних наука на универзитетима у Француској, али и у Немачкој, Великој Британији, Русији, Холандији и Шведкој, био је и Миленко Веснић. Иако је докторирао на минхенском правном факултету, Веснић се усавршавао у Паризу и захваљујући одличном образовању, познавању језика и контактима као српски посланик у Паризу имао важну улогу у придобијању француских дипломатских и интелектуалних кругова у периоду Царинског рата и Анексионе кризе. Историчар Гргур Јакшић издваја се међу српским интелектуалцима као личност која је током стицања знања на студијима у Паризу успоставила бројне контакте и везе са француским интелектуалцима. Стога се Јакшић након повратка у отаџбину убрзо у интересу српске државе вратио у Француску. Филозофски факултет у Београду завршио је 1892. године, а потом је периоду од 1896. до 1907. године наставио усавршавање у Француској. На Сорбони је 1907. године одбранио докторску тезу под називом L’Europe et la Résurrection de la Serbie 1804–1854. Након докторирања до краја Првог светског рата Јакшић је остао у Француској, при посланству Краљевине Србије. Јакшићев задатак био је да ради на националној пропаганди. Бранио је националне интересе Србије, припремајући и пласирајући текстове против анексије Босне и Херцеговине и Велеиздајничког процеса у Загребу за  француске листове. Његове дужности увећале су се током Балканских ратова и за њих је био директно одговоран Пашићу.

Француска је примала мали број страних слушалаца у своје војне академије и слање државних питомаца у француске војне школе било је увек неизвесно. У периоду до 1879. године када је краљ Милан Обреновић започео плански процес школовања српског војничког кадра у Француској, само су будући српски краљ Петар I Карађорђевић и Милутин Гарашанин, син утицајног српског државника и франкофила  Илије Гарашанина, школовани у француском војном систему. Петар Карађорђевић се школовао у колеџу Saint-Barbe (Сен-Барб), касније на Saint-Cyr (Сен-Сиру), а учествовао је као француски официр у Француско-пруском рату. Везе Петра Карађорђевића са Француском дошле су до изражаја од 1903. године када је постао српски краљ. Милутин Гарашанин је био ђак на лицеју Сен Барб, париске Политехнике и Артиљеријске школе у Мецу, као и учесник француске кампање 1870. године. Након повратка у Србију, Гарашанин се посветио војној каријери у чину пуковника, млинарској индустрији и укључио у политички живот Србије. Био је сарадник Видела, листа Напредне странке, коју је основао са групом младоконзервативаца и чији је био председник, а покренуо је и часопис Поглед. Од 1884. до 1886. године био је председник владе, а у Паризу је био посланик Србије од 1894. до 1898. године. Његово одрастање и образовање обележили су снажни француски утицаји, који су провејавали и у његовом зрелом добу. У једном од разговора са Албером Малеом закључио је: „Иза сваког Србина крије се Француз. Толико патње, толико крви, толико изгубљеног новца 1870. године, а такав поновни узлет двадесет година касније! Онај увек исти велики народ неопходан човечанству“.

У време владавине краља Милана Обреновића српски официри школовани су се у L’École politechnique (Политехничка школа) и L’École dapplication de lArtillerie et du genie (Школа за примењену артиљерију и инжињерство). Усавршавање Срба из области технике у Француској било је повезано са војском (израда обуће, одеће и осталих потрепштина војске, технологија прављења барута, функционисања војног санитета). У Фотенблоу су школовани Ђорђе Марковић, Боривоје Нешић, Данило Калафатовић и Љубиша Љубишић, док је Сен Сир у току 1898. године похађао Александар Ђурић.  Иако су француске власти биле неповерљиве према странцима у својим војним школама, посебно у време Драјфусове афере, са променом династије у Србији 1903. године повећава се бројност стажирања српских официра у француским војним јединицама. Почетком 20. века Министарство војске слало је своје питомце на школовање и усавршавање у Француску, у исто време док је држава Србија правила поруџбине оружја и муниције у француским фабрикама, чиме је растао француски утицај на српску војску. Планирано је да у току 1907. године официр Владимир Дероко посети барутану крај Париза, као и у Рипоу крај Тура и Сен Медару крај Бордоа, а 1908. године српска влада тражила је да официр Миодраг Васић обиђе француска пиротехничка постројења, али је одбијен због тајности објеката. Срби заинтересовани за усавршавање у области технике у Француској похађали су: L’École des mines (Рударскa школa), L’École de Ponts et Chausées (Школа за мостове и путеве), L’École Centrale des Arts et Manufactures (Централна школа за уметност и занаство), L’École Supérieure de Physique et Chimie (Висока школa за физику и хемију) и L’Institut Electrotechnique de Grenoble (Електротехнички институт у Греноблу). У француским војним и техничким школама формиран је део генерације српских војника који су имали значајне улоге у ратовима 1912–1918. године.

Срби школовани у Француској, по повратку у домовину поставили су темеље појединим научним дисциплинама. Један од њих је и Јован Жујовић, који је након неуспелих студија у Цириху, где су „бакуњисти“ окупирали његову пажњу више него учење, завршио 1880. године Антрополошку школу у Паризу. Био је ученик  најпознатијих представника геолошких и минеролошких наука Андре Фукеа (André Fouqué) и Мишлеа Левија (Auguste Michel-Lévy). Када се вратио у отаџбину Жујовић је започео рад на Великој школи у оквиру тек основане Катедре за геологију и минерологију, а од 1883. године је био редовни професор. На основу знања стеченог у Паризу, Јован Жујовић је „разрадио нове методе у проучавању стена и минерала, обрадио на научним основама велики број стена и минерала са Балканског полуострва а посебно са територије Србије“. Сарадњом са француским колегама и самосталним радовима из геологије открио је Србију научној сцени Европе. Школовање у Паризу оставило је трага и на политичке погледе Јована Жујовића. Успон француске Треће Републике, идеје радикализма, републиканизма и социјализма, личности француских првака Клемансоа и Гамбете, оствариле су снажан импулс на Жујовића. Миодраг Ибровац је истакао како се Жујовић „запојио идеалима једнакости и братства које су Французи пружили свету“, као и да је „заволео њихове демократске слободе, проникао у француски дух који је тако одговарао његовој сопственој природи“. Жујовић је помогао и развој културних институција Србије оснивањем Српског археолошког друштва, Музеја српске земље и Француског књижевног друштва.

Иако је крајем 19. века у српском школском систему велики значај придаван природним наукама, мали број Срба се определило да студије у иностранству посвети стицању ових знања. Чини се да је Париз биран као место образовања оних који су сањали висока места у државној управи и утицај у српској политици. Међу реткима који су изабрали студирање природних наука у Француској издвајају се  Иван Ђаја и Милан Недељковић. Основну и средњу школу Иван Ђаја је завршио у Београду, а потом је школовање наставио у Паризу. „Студије су га одвеле у Латинску четврт Париза, којој је остао веран до краја живота”, а био је ученик славног физиолога и хемичара Албера Дастра (Albert Dastre), као и чувеног Анри Поенкареа (Henri Poincaré), математичара, теоријског физичара, члана Француске академије (од 1908. године) и брата Ремона Поенкареа. Остварио је значај на конституисање биологије у Србији, објавио је више радова и написао први уџбеник људске и животињске физиологије на српском језику. Милан Недељковић је након Прве мушке гимназије у Београду, коју је завршио 1876. године као ученик генерације, завршио је Природно-математички одсек Велике школе, а посебно се истакао радом из физике. Одмах по завршетку студија примљен је за предавача за физику и математику на Великој школи, али је на предлог Јосифа Панчића отишао на студије математике и физике у Париз. У Француској је за пет година Недељковић стекао дипломе математике, физике, астрономије, метеорологије сеизмологије и прецизне механике, а по повратку у Србију основао је Астрономску и метеоролошку опсерваторију у Београду и започео прва мерења.

На студије медицине све до почетка 20. века српски стипендисти већином су одлазили на аустријске, немачке и швајцарске универзитете. Ипак, девојке су предност давале француским универзитетима, где је још 1893. године звање лекара стекла Љубица Ђурић, прва од пет девојака које су пре Првог светског рата завршиле медицину. Након 1905. године, повећао се број српских лекара који су своје знање стекли у Нансију или Паризу. Француски лекари су уочи Првог светског рата заступали идеју да се помогне оснивање Медицинског факултета у Београду, што је подржао и француски посланик у Србији у периоду од 1907. до 1914. године Леон Деко. Француске дипломате у Србији сматрале су да је утицај немачких научних метода у српском здравственом систему и пракси био преовлађујући у односу на утицај који је француска наука и култура имала у другим областима живота и стваралаштва у Србији. Српска влада је за 1914. годину планирала да од укупно 40 стипендиста за студије медицине њих 14 пошаље за Француску, што је избијањем Првог светског рата онемогућено.

Српски ђаци школовани у Француској или на француским узорима својом активношћу по повратку у Србију, значајно су допринели продору француске културе. Богдан Поповић након завршетка Велике школе од 1887. до 1892. године усавршава се као државни стипендиста у Паризу, где је положио „лисанс“ из француске књижевности. Разноврсна делатност Поповића имала је као резултат велики утицај на унапређење наставе, српску књижевност и критику. Поповић је основао Катедру за француски језик и књижевност на Великој школи 1897. године, где су му се убрзо придружили ученици Јован Скерлић и Урош Петровић. Као естетичар, преводилац, књижевни и ликовни критичар Поповић је допринео продирању француског утицаја на српски језик, књижевност и културу уопште, посебно постављањем темеља тзв. „београдском стилу“. Покретач је Српског књижевног гласника, а касније и ПЕН-клуба, Друштва за живе језике и књижевности и Друштва пријатеља Француске, а постављањем француске културе као узора преобразио је српску културу.

Поповићев ученик, Јован Скерлић, књижевни историчар и критичар, дипломирао је 1899. године француски језик и књижевност и теорију књижевности на Великој школи. Од 1899. до 1901. године Скерлић је студирао у Лозани и Паризу. Докторирао је тезом Француско јавно мишљење о политичкој и друштвеној поезији од 1830. до 1848. која је изазвала велико интересовање стручне јавности. Од 1901. године као доцент „у рангу учитеља средњих школа III класе“ Факултета, Скерлић предаје историју и методе књижевне критике, француску књижевност 17. века и тумачи дела француских писаца. Након краће паузе, због политичког покушаја премештаја у Зајечар, враћа се настави као предавач фонетике француског језика, историје француске књижевности 19. века и теорије књижевности. Од оснивања Универзитета, Скерлић постаје ванредни професор за историју српске књижевности. Ван наставе Скерлић је био активан у Српском књижевном гласнику, а покренуо је низ часописа у којима су провејавале идеје француског социјализма. Целокупним својим стваралаштвом заједно са Богданом Поповићем, изграђивао је систем вредности на пољу српске културе, који је био близак француском културном моделу.

Урош Петровић и Миодраг Ибровац, ученици Богдана Поповића и Јована Скерлића, почетком 20. века школовање су наставили у Паризу. Након што је 1907. године одбранио докторску дисертацију о Иполиту Тену и француској књижевности 17. века (H. Taine. Historien littéraire du XVIIe siècle), Урош Петровић је 1908. године постављен за доцента на Катедри за француски. Петровић је био први Србин коме је француска књижевност уз језик била главна струка. Био је ученик чувених историчара француске књижевности Гистава Лансона и Емила Фагеа, под чијим утицајем је започео књижевно-историјске и компаративистичке студије. Миодраг Ибровац, ученик Богдана Поповића и Јована Скерлића, касније професор универзитета, учествовао је у покрету југословенске омладине као један од уредника Словенског југа (1904–1906), био је суплент гимназије у Нишу (1907) и од 1911. године професор Београдске реалке, касније Друге мушке гимназије. Био је ангажован у време Балканских ратова и на почетку Првог светског рата, а након преласка Албаније, предавао је и бринуо о српским ђацима у Француској и у Друштву за ширење страних језика у Паризу. Значајан утицај на ширење француских узора имао је и Настас Петровић, „професор француског језика и творац једног великог речника, са Богданом Поповићем“. Петровић се бавио и политиком, био је независни радикал, почетком 20. века народни посланик и министар унутрашњих послова Србије (1907–8).

Српски уметници такође су усавршавали своје умеће и употпуњавали свој таленат у Паризу – граду уметности. Вајар Ђорђе Јовановић добио је одобрење да после студија у Минхену упише престижну академију Жилијен, где је како сам каже схватио сву снагу уметности. Милан Миловановић је из Минхена 1902. године кренуо ка Паризу, као и архитекта Бранко Поповић. Године 1910. у Паризу су се усавршавали сликарка Надежда Петровић, вајар Стаменко Ђурђевић и књижевник Борисав Станковић. За обликовање позоришног живота у Србији на основу  француских узора заслужан је Милан Грол, који је након Филозофског факултета у Београду студирао „две године књижевност, а посебно позориште у Паризу“. Грол је по повратку из Париза, поред новог позоришног искуства, предавања Жоржа Ренара, понео и сећање на дуге ноћне шетње „у повратку с конференција Гедеових и Жоресових“. Од 1899. године Грол је помоћник драматурга у Народном позоришту, а потом драматург (1903–1906), професор (1906–1909) и управник Народног позоришта (1909–1924). Превео је неколико позоришних комада, сарађивао у часописима и новинама, а уређивао је Дневни лист (1906–1911) и Одјек (1913–1915). За развој културног живота у српском друштву у другој половини 19. и почетком 20. века, поред школованих, талентованих и стваралачки расположених појединаца велику улогу је одиграла штампа, као носилац информација. Књижевни часописи и листови, као и периодична штампа, довели су до развијања и богаћења и анимирања књижевног живота и стварања. Српски часописи Дело и Српски књижевни гласник основани од стране већином некадашњих француских ђака и франкофила по узору на велике париске ревије, ширили су француска културна значења у српском друштву.

Преображај српског друштва на основу културе, где је француска култура била модел који треба следити, наметани су од стране Поповића, Скерлића и њихових ученика, који су школовани у Француској прихватали француске културне моделе. Високе домете француске науке, уметности и културе следили су и интелектуалци који се нису школовали у тамошњим школама. Јован Цвијић, Михаило Вујић и Стојан Новаковић нису били образовани на основу француског школског система, али су као научници пратили резултате француске науке, а до њих су посредно допирали и културни утицаји. Јован Цвијић, иако није докторирао у Француској, својим делима је заинтересовао француску научну јавност и успоставио сарадњу са колегама у Паризу. Значајно је да је идентификовао на Балкану најмање пет културних појасева (патријархални, византијско-цинцарски, италијански, турски и средњоевропски) које су прихватили француски научници као и да је својом расправом Анексија Босне и Херцеговине и српско питање утицао на изношење српског питања у европску јавност и разумевање српских интереса међу француским интелектуалцима. Цвијић је припадао генерацији српских интелектуалаца која је уносила дух европске еманципације и модерности, али истовремено остајала национално-патриотска у својим тежњама ка националној интеграцији. Крајем 19. и почетком 20. века Вујић и Новаковић су стекли познанике, сараднике и пријатеље међу француским интелектуалцима, а у политичком смислу су заговарали идеју ослањања Србије на Француску. Напредњак, вешти дипломата, председник владе у кризним периодима српске историје с почетка 20. века, Стојан Новаковић је крајем 19. века први међу српским интелектуалцима заговарао политичку преоријентацију Србије на Русију и Француску, а као српски посланик у Паризу упознао је живот Француске и остварио научну и политичку сарадњу. Михаило Вујић, који је иначе докторирао у Лајпцигу и посветио се проучавању политичке економије, као министар финансија, потом иностраних послова, српски посланик у Паризу и председник владе почетком 20. века настојао је да Србија стекне финансијску подршку Француске.

Посебан однос према француској култури, који је владао у Србији крајем 19. и почетком 20. века преносио се и на Србе који су живели ван граница Србије на простору Османског царства и Хабрзбуршке монархије, као и у Црној Гори. Културно-просветно друштво Гусле, основано 1888. године у Мостару, и српска интелигенција окупљена око листа Зора радили су на побољшању образовања српског становништва како би се остварио привредни и политички напредак средине, која је вековима била под османском управом, а од Берлинског конгреса (1878) под Аустроугарском. Јован Дучић и Атанасије Шола су школовањем у Француској пренели и директе утицаје Париза. Јован Дучић се упознао са античком историјом, књижевношћу и филозофијом преко књига француских аутора и у француском преводу. Након школовања у Швајцарској, добио је стипендију српске владе да настави школовање у Паризу, где се убрзо придружио групи српских интелектуалаца, међу којима су били Коста Кумануди, Милан Ракић и Гргур Јакшић. Дучић је као и сви српски студенти у Паризу становао у Латинском кварту, хранио се у једном малом ресторану на Булевару Сен-Мишел, дружио са Стеваном К. Павловићем и осталим Србима који су у периоду од 1899. до 1906. године студирали у Паризу и окупљали се у кафеу Суфле. Стицање знања и усавршавање у Латинском кварту, тако је имало и функцију зближавања српских интелектуалаца из Србије са онима ван њених граница. Атанасије Шола, припадник једне од најутицајнијих херцеговачких породица, такође се након школовања у Мостару и Трсту, упутио у Париз, где је завршио гимназију и започео студије на лицеју Луја Великог. Након повратка у Мостар, као секретар и редитељ позоришних представа у оквиру Културног друштва „Гусле“, пренео је део свог познавања француске књижевности и „париског“ позоришног искуства у родну средину. Јован Дучић је записао како је Атанасије Шола „најкултурнији Србин“, „најобразованији човек међу својим савременицима“ и „личност првог реда, протагонист, вођа“. Ако се има у виду да је област културе била једино могуће поље националног деловања Срба ван Србије, очигледан је и значај продирања француских видика у српске средине.

Значајан француски импулс, пре свега на законодавство Црне Горе, пружио је од 1888. године Валтазар Богишић. Бечки доктор права, Богишић се усавршавао у Француској, где је и припремао Грађански законик Кнежевине Црне Горе (1888), а потом је од 1893. до 1898. године био министар правде Црне Горе. Након овог периода до смрти 1908. године, Богишић је живео у Паризу и посветио се науци. Кнез, а касније краљ, Никола Петровић школован у лицеју Луја Великог у Паризу упознао је француску културу на њеном изворишту и радо је примао Французе на свој двор. Истакнути чланови државног врха Црне Горе: Лујо Војиновић, Евгеније Поповић и Митар Мартиновић, као и инжењер Анте Дешковић вероватно су као поштоваоци француске културе и са везама у француском друштву имали утицај на поменуте ставове црногорског владара почетком 20. века. Значајне контакте и везе са Француском, а посредно и утицај на преношење француских утицаја у Црну Гору имао је и либерал Андреја Радовић, кога је париска штампа описала: „млад, интелигентан, с много културе, негдашњи председник министарства и шеф либералне опозиције“. Присуство франкофила у свим областима настањеним Србима уносило је француску културу у све слојеве друштва.

 

Закључак:

Веровање у важност школовања једног слоја друштва и државна интервенција да се помогне школовање појединаца који нису имали довољно финансијских средстава, резултирали су стварањем грађанина спремног да прихвати и афирмише идеје епохе. Већ од краја 19. века наука и уметност у Србији достижу висок степен. Српски научници и уметници тога доба успешно сарађују са својим европским колегама, паралелно радећи и на промоцији своје земље. Расту и културне потребе Срба, оснивају се удружења, негује се уметност, посећују изложбе, позоришта, а долазе и прве филмске пројекције.

На почетку 20. века Србија је имала 11.750 грађана који би могли да се подведу под колоквијално коришћење појма интелектуалац, односно особа са високим образовањем. Ако се појам сузи на слободна занимања, онда би интелектуалаца било 1.195, а ако се у интелектуалце рачунају само они који су својим делом и јавним ангажманом имали утицај у јавном животу њихов број би био око 232 личности. Иако је велики број Срба школован у иностранству, страни утицаји прихватани су селективно. Након повратка у отаџбину из иностраних научних центара, српски интелектуалци су приступали, пре свега, покретању проучавања нових научних дисциплина у Србији.

Значајна особеност српске државе на преласку из 19. у 20. век била је оличена кроз снажан утицај образоване елите у политичком и друштвеном животу. Политичком активношћу српски интелектуалци су излазили из оквира наука које су студирали, инсистирајући на образовању као предуслову даљег напретка. Мира Радојевић сматра да су интелектуалце ка „науци усмеравале личне стваралачке склоности, а у политику их је водила жеђ за модерном државом по европском узору и немилим их поступцима силили недемократски режими. Било је то време које никоме није допуштало да остане по страни. Напоран рад у науци и политици, али и прихватање разних неугодности као нечег што иде уз политички ангажман постајали су за многе од њих више од личног опредељења, готово императив живота и историјске ситуације“. У земљи где је политика била и страст и потреба тзв. „двострука каријера“ – научника и политичара код српских интелектуалаца на прелазу два века била је начин борбе и одговор изазовима очувања и даљег развоја српске државе у компликованим међународним односима. Како је значајан део Срба живео изван матице на простору Османског царства и Аустроугарске, интелектуалци из Краљевине Србије су осећали и обавезу да помогну и подрже њихово просветно и културно уздизање. Жива интелектуална и национална активност обузела је стога и Србе у Новом Саду, Мостару, Сарајеву, Загребу, Дубровнику, Задру, Сплиту и Шибенику. Интелектуалци, који су стварали ван матице омогућили су да српска култура на почетку 20. века покаже одлике децентрализоване националне културе новог доба.

Еманципација и решење националног питања српски интелектуалци потражили су у проучавању, разумевању и преузимању културних модела присутних у тадашњој Европи. Усвајање закона, нова организација државног апарата, реформе у школству били су начини на које је српска елита реализовала свој циљ – развој Србије и Срба по угледу на најбоље примере европске праксе. Контакти и везе које су српски интелектуалци стекли у току студија у иностранству користили су у реализацији српских државних и националних циљева. У периоду La Belle Époque духовни и интелектуални видици српских интелектуалаца школованих у Европи били су сагласни са мерилима модерне европске цивилизације чиме су превазилажене тешкоће очувања и развоја државе у епохи империјализма.

Српске Паризлије, својом делатношћу на пољу науке, културе, политике, као и друштвеног живота Србије у целини, оставили су неизбрисив траг у преношењу француских утицаја у Србију. Париз је дао финални печат њиховом образовању и по повратку у домовину настављали су везе са француском културом. Остварили су сарадњу са француским колегама, користили литературу на француском језику, а у часовима одмора походили су Народно позориште у Београду, на чијем су репертоару од 1869. године до 1914. године били преовлађујући француски комади. Активни у оквиру политичких партија, постају инспиратори њихових програма, као и новинари у дневним, партијским и научним листовима. Заузимали су високе положаје у државној управи, као што су места министара или председника владе. Своју везаност за француску науку, културу, традицију преносили су млађим генерацијама, што је уз догађаје на међународној сцени, водило удаљавању од немачког културног и политичког миљеа.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања