Мухарем Баздуљ ексклузивно за сајт КЦНС: „Рецепција стварања Југославије после 100 година“

20/11/2018

„Рецепција стварања Југославије после 100 година“

 

Мухарем Баздуљ

 

Овог новембра навршава се равно стотину година откад је Иво Андрић, у оно време непознати млади песник и несвршени студент, у загребачком листу „Новости“ објавио текст под насловом „Незвани нека шуте“. Ево неких извода из тог текста:

„(…) док се с муком полажу темељи храму наше слободе, они су стали да се препиру: какав ће облик имати златна јабука на врх куполе. Док удовице оних који су погинули за наше уједињење још ни црнину нису скинуле, они обесвећују жртве и угрожавају њихов плод. – Зар су српски војници који су још јучер на Сави и Дунаву умирали, мислили да ли умиру за монархију или републику? Зар сиротиња по Босни, Истри и Далмацији, која издишући чека да јој се што прије донесе хљеба и слободе, мисли да ли ће јој то донијети република или монархија? Зар капиталистичко-империјалистичка Италија која посеже за нашим територијем, брине да ли ће окрњити републику или монархију? (…) Не, ТО питање су у најнезгоднији час набацили сити и обесни беспослењаци, бивши ексклузивисти и скоројевићи унитарске мисли. (…) Њима није доста да су некорисни, хтјели би да буду и шкодљиви. Они су пошли да – у овај час! – испитују чврстоћу веза наших племена или да траже гаранције (!!) да Хрвати у Југославији не буду ‘запостављени’. (…) Они су ставили у сумњу питање нашега јединства. (…) То јединство, сан нашег живота и смисао свих наших борба и патња, ми не смијемо данас, кад је углавном остварено, препустити у руке незваних, да на њему оставе трагове својих нечистих прста и да га третирају својим крезубим софизмима. Ко год, па ма под којом изликом, потреса тим јединством, које радом и жртвама многих покољења данас постаје: Уједињење, непријатељ је слободе и издајица наше тек ослобођене отаџбине. А сви ми који смо ту мисао уједињења пронијели неокаљану кроз братоубилачке бојеве и нисмо је затајили пред кривоклетничким аустријским судовима, знат ћемо је одбранити и од бесавјесних журналиста и пргавих, самозваних политиканата.“

Данас, кад после стотину година читамо овај текст, он звони необичном актуелношћу, не само зато што га је писао онај Иво Андрић који се касније успоставио као кључна фигура југословенске културе. Шта нам каже Андрић? – Југославију су правили борци и сиротиња жељни јединства и слободе. Без јединства, слобода је била угрожена. Јединство је оно што не би смело да буде угрожено тривијалним разликама.

Данас, више од четврт столећа након што је југословенско јединство и формално разбијено, односно више од деценију након што је нестанком заједничке државе Србије и Црне Горе поништен последњи његов траг, Југославије се институционално нико не сећа по добром.

Док је постојао страх од „капиталистичко-империјалистичке Италије“ и њених територијалних претензија, Југославија је из перспективе Словеније и Хрватске била пожељна. Данас у Словенији постоји одређена врста хедонистичко-површне фасцинације Србијом, Босном и Балканом, али то тешко може да се уклопи у оквир жала за Југославијом као заједничком државом. У Хрватској је ситуација и комплекснија и радикалнија. Кроз школске програме и мејнстрим медије форсира се наратив о Југославији као „синониму за Велику Србију“ и „тамници народа“, без икакве свести да је уједињење Далмације као некадашње аустријске крунске земље, Ријеке као најпре мађарске а затим италијанске луке, те Хрватске и Славоније као делова Угарске, а о Истри да и не говоримо, било могуће само у југословенском оквиру. Протеривање Срба који су ту живели вековима потиснуто је из памћења формулацијом о „великосрпској агресији“.

У Босни и Херцеговини, као највећој жртви распада, међу обичним светом постоји можда и највећи проценат површне југоносталгије. Ипак, бошњачка елита склона је сатанизовању земље која је тобоже тлачила муслимане, без имало спремности да се признају фактографски проверљиви подаци о невиђеном и демографском и образовном и институционалном напретку босанско-муслиманске популације у Југославији.

У Македонији такође постоји доживљај Југославије као земље под српском хегемонијом, мада су и у пиринској и у егејској Македонији, односно у бугарском и грчком делу некад јединствене територије, Македонци практично асимиловани, а само у Југославији су успели и да буду признати као народ и да нормирају властити језик.

У Црној Гори се датум Подгоричке скупштине проглашава скоро па најгорим даном у црногорској историји.

Ситуација у Србији је најкомплекснија. Србија је дуго времена након што су практично сви остали напустили Југославију, остала верна југословенској симболици од „плаво-бело-црвено“ тробојке до химне „Хеј Словени“. Такође, у српској јавности постојало је несразмерно велико интересовање за дешавања у некадашњим деловима заједничке државе. У последњих седам-осам година, међутим, то се драстично мења. Нарација о Југославији као „трагичној и најгорој грешци“ српског народа постала је доминантна. Не узима се у обзир да 1918. године реалистична алтернатива готово да није ни постојала.

Ни прва ни друга крајност овде није оптимална. Барем у овом случају, прави пут је онај средњи: између јалове носталгије и реактивне мржње. Уосталом, то би требало да важи за све земље настале од Југославије, али за Србију, као највећу, највише: Уважити на рационалан начин чињеницу да је темељ оног најбољег на чему се данас може градити будућност изграђен за време Југославије. Уз такву свест лакше ће се ићи у будућност.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања