Мотив миграције у српском драмском стваралаштву (први део)

07/09/2021

Ауторка: Дивна Стојанов, драматуршкиња

Деценијама уназад палеоантрополози, на основу изучавања митохондријске ДНК савремених људи, претпоставаљују да читаво човечанство води порекло од једног племена из источне Африке. Према њиховој „Новој хипотези о јединственом пореклу“ прва миграција икада догодила се пре око 80.000 година што је тадашњем човеку омогућило да се из околине данашње Кеније расели по осталим деловима света. Да ли је ова теорија сасвим валидна и да ли су њој алтернативне научне спекулације истинитије, за овај рад је од мањег значаја од саме чињенице да све теорије о пореклу човечанства указују на то да се човек од давнина, од самих својих почетака, непрестано селио, мењао место пребивалишта и покушавао да за себе и своје потомство пронађе боље животне услове. Неке од тих сеоба биле су трајне, а друге привремене миграције. Од праисторије па до мигрантске кризе у Европи која је започела 2015. године и још увек траје, људи су се селили, те се не би пуно погрешило уколико би се историја човечанства изједначила са термином историја миграција.

Како се ова тема рефлектује на драмско писање?

У Антици не постоји драма чије је централно питање миграција, међутим Еурипидова „Медеја“ третира последицу миграције. Медеја из Еурипидове истоимене драме, као и лик Медеје у грчкој митологији је дошљакиња, јунак који у Грчку долази из краљевства Колхида, регије између Кавказа и Црног мора. Због издаје својих родитеља, убиства рођеног брата и мужевљевог деде, краља Пелија, она са Јасоном и двојицом синова живи у избеглиштву на Коринту. У драми протагонисткиња у другом чину и сама изговара да је странкиња тј. варварка.

МЕДЕЈА (Јасону)

Ал’ не склони те то, већ са мном, с барбарком,

Брак до старости не бјеше на дику ти![1]

У последњем, петом, чину Јасон у свом монологу такође реферише Медејино нехеленско порекло: „/…/ Кад од куће из барбарије под кров свој/ У Хеладу поведох тебе, – грозно зло /…/“[2] Неки теоретичари и театролози (Едит Хал, Сузан Сид) објашњавају и приписују Медијино свирепо убиство своје деце чињеници да је странкиња, да иако се асимиловала у хеленско друштво, њено порекло које са собом носи бунтовност, не може да се сакрије, а затим и узрокује да почини чедоморство као начин да прекине сваку везу са Јасоном.

О другости, о проблему припадности, последици пресељења, као једном од мотива, говори Шекспирова драма „Отело“. Главни лик по којем драма носи наслов је тамнопути, маварски племић и генерал млетачке армије који жени белкињу Дездемону против воље њеног оца. Прича се надаље плете и грана око тема љубави, љубоморе и освете, али осећање неприпадности, осећај да је другачији од заједнице у којој је, провејава у репликама Отела.

ОТЕЛО

„/…/ Можда је та отперјала зато што сам црн/ И што нисам, к’о салонски издавци,/ Слаткоречив /…/“[3]

Драма „Трамвај звани жеља“ Тенесија Вилијамса из прве половине 20. века припада струји америчке драматургије која деконструише идеју тзв. „америчког сна“ и руши, као кулу од карата, самозаваравање о бесконачним могућностима радничке класе у Америци. Ни у овом случају текст се не базира на миграционом питању, али је миграциона прошлост јунака Стенлија Ковалског послужила писцу за стварање сукоба и откривање карактера између њега и протагонисткиње Бланш. Стенли је пореклом из Пољске, међутим, рођен је и одрастао у Америци, а Бланш је бивша америчка богаташица. У неколико наврата Бланш и други јунаци говоре Стенлију да је „прасе, Полак (уместо Пољак),  грозан, вулгаран, мастан, скот, пољска стрвина“. Стенли се назива емигрантом са анималном природом, говори му се да није култивисан и префињен као Американци и да је грађанин другог реда. Све то ствара атмосферу нетрпељивости међу ликовима, фрустрацију у Стенлију и последично доводи Стелу, Стенлијеву жену, у положај између своје сестре и мужа. Проблем порекла касније иницира и физички сукоб између Бланш и Стенлија.

Историја драмског стваралаштва сасвим сигурно обухвата многобројне текстове који у мањој или већој мери говоре о миграцији или селидби, као што је на пример Чеховљева драма „Три сестре“. Неке драме не постављају пресељење као централну теми или доминантан мотив, али свакако постоје текстови који заплет граде на одлуци око селидбе и миграције или драме које у своју радњу инкорпорирају ликове чије биографије подразумевају искуство напуштања домовине и потешкоће приликом асимилације у нову заједницу. Оваква поставка ликова омогућила је писцима стварање заплета, мотивације за њихова дела, темеље за грађење сукоба и стварање вишеслојних карактера. Овде су наведени најпознатији примери драма како би се направио шири контекст и показао континуитет у историји драме пре преласка на анализу домаћих аутора и њихових дела.

Емиграција из села у град

Миграције из села у град започеле су индустријализацијом градова. Град као већа и због индустријализације, развијенија средина, пружао је више могућности за посао и образовање, али идеја села остала је као симбол здравља, простодушности, љубави и морала. Са друге стране, као опозит селу, стоји град који се перципира као нехуман и где неморални људи имају ривалистичке погледе једни на друге. Такву, наивну, симетрију између града и села повлачи драмски писац Душан С. Николајевић у драми „Клевета“ (1940). Његов јунак Иван Градајевић, интелектуалац, проналазач и научник тражи лек против рака док га сарадници и сви из окружења исмевају. У нападу лудила и немогућности да се избори са ругањима и лицемерјем, Иван се враћа на село одакле потиче како би тамо пронашао мир и спокој и како сам наводи – да одмори душу мучену градом. Премда му тај исти град омогућава да се бави науком, обезбеђује му изворе прихода, а пре тога му је дао прилику да се школује, село је простор за којим жали и у којем види извор среће. Људи на селу му пружају утеху, славе његове успехе и охрабрују га да настави са својим експериментима, док у градској средини сви желе да га саботирају. Дакле, сељаци су добронамерни, схватају величину његовог рада, а грађани су малициозни и сујетни. Село у драми „Клевета“ је простор близак природи па самим тим и (ментално) здравих, неискварених људи са здраворазумском логиком.

Миграције из села у град у драмском стваралашту приказиване су и са другим значењем – село је нееманциповано, патријархално, традиционално и досадно, а у граду су људи отвореног ума, слободни и либерални. Пример за то је комедија „Наши манири“ (1935) Љубинке Бобић. Главни лик је 32-годишња Јела, помодарка, према тадашњим поимањима схваћена као „стара девојка“ која не жели да се уда за кафеџију Перу који ће је терати да ради, него жели да бира момка за себе, неког отменог, имућног и европских манира, дакле, градског момка. Због тога узима свој мираз и одлази у главни град. У првом чину Јела слуша београдски радио, класичну музику (уместо традиционалне), понавља фискултурне вежбе које објашњава водитељ, прати нове модне трендове и записује рецепте за маску за лице и шминку. На мајчино подсећање колико има година, Јела говори да породичан живот није њен приоритет већ да она тражи љубав. Такве погледе на свет, према њеном мишљењу, могу да разумеју само модерни, урбани и софистицирани становници града којих нема на селу. Јелина миграција и еманципација кратког је даха. Већ после неколико дана мајка и кафеџија Пера враћају је из Београда на село.

Разлика између села и града и шта су последице миграције из мање средине у већу или из Србије у иностранство у српском драмском стваралаштву видљиве су нарочито у комедијама Стерије и Нушића које тематизују удају или женидбу. Просци који долазе из града или су школовани у западној Европи имају шлифа, пију страна пића, возе кола, говоре француски (понекад немачки), учтиви су; а они са села или који су цео живот у Србији, они који су „из народа“ увек су конзервативни, понекад чак и назадни, необразовани, причају искључиво српски, не прате моду и углавном нису имућни, а ако ипак јесу, иметак су стекли обрађивањем земље или другим физичким радом. Сукоб два принципа се увек дешава у кући породице која је до недавно поштовала традицију и народне обичаје, али како су стекли новац, одричу се свог порекла и постају „покондирене тикве“. Оваква врста комедија најчешће се завршава тако што будућа млада уз велику подршку оца (лик мајке до самог краја остаје залуђен богатством и манирима странаца), схвата да је боље да се уда за „српског домаћина“, можда сиромашнијег или мање школованог, али искреног, а не за углађеног и уштогљеног Европејца.

Емиграција из Србије у Европу

Осим селидбе из села у град, драмски комади бавили су се питањем миграције из Србије у западну Европу због жеље младих да се образују. Такође је и велики број српских научника и уметника одлазио да се школује у Европу. Користећи се својим личним искуством и својевољном миграцијом у Париз где врата свог дома отвара својим суграђанима, Лесковчанима и слуша њихова сналажења у Франсцуској, Наталија Арсеновић Драгомировић пише драму „Лесковчани у Паризу“ (1926) о судару модерног и провинцијског. Наратив комедије у пет чинова врло је једноставан: заплет чини тренутак када у породицу са југа Србије отац Копе, по занимању трговац, добије писамо свог сина Лаке, студента у Паризу, који јавља да хоће да паузира студије и ожени Францускињу Жижет. За овакво синовљево ексцентрично понашање окривљена је мајка, а како је мушки посао био да исправи женине грешке, разгневљени Копе одлази у Париз да одговори сина од „мешања са туђом крви и вером“. Копе до краја прихвата француску снајку када чује да прича српски и да пристаје да венчање буде у Лесковцу по свим српским традиционалним обичајима. Лесковачком домаћину, дакле, није проблем мешање крви, вере и језика уколико српско православље буде идентитет његовог сина, снајке и будуће деце, а све страњско буде потиснуто. Оно на чему списатељица инсистира јесте очување кохерентног националног, верског духа. „Лесковчани у Паризу“ се зато могу одредити као патриотска драма која испод свог забавног карактера има вишу мисију – очување националног идентитета након Првог светског рата и подстрек младима који су емигрирали да се врате у Србију.

Емиграција из Србије у свет

„Не бежи се нечему, него од нечега.“[4]  каже лик АА, политички дисидент, лику XX који је из отаџбине емигрирао због новца, у драми из 1974. „Емигранти“ Славомира Мрожека. У драми се не говори ескплицитно коју родну земљу су протагонисти напустили, али познавајући биографију аутора и контекст Пољске ’68. и ’69. године, јасно је да се ради о напуштању Пољске коју је и сам Мрожек напустио незадовољан политичким и идеолошким системом. Оба драмска јунака живе незадовољни својим животом, један надајући се да ће у будућности скупити довољно новца што ће му омогућити повратак кући, а други, интелигентнији, указује му на чињеницу да из емигранстког живота нема повратка.

XX: Пси живе боље од мене, бар не морају овако да диринче. Зар је ово живот? Хајде, реци, зар је ово живот?

АА: Са биолошке тачке гледишта…

XX: Јесте или није?

АА: Зависи.

XX (решава проблем): Није! Сипај![5]

Слично Мрожековој драми, „Београдска трилогија“ (1996) Биљане Србљановић смештена је у специфичан историјски контекст – Србију деведесетих. Од политике, санкција и рата драмски јунаци беже у Праг, Сиднеј и Лос Анђелес. Три сцене, од четири колико их драма има, функционишу као три засебне једночинке које унутар себе следе јединство места, времена и радње, а међусобно их повезује тренутак дешавања, а то је новогодишња ноћ. Друга заједничка особина јесте да су сви јунаци Београђани у емиграцији. Радњу прве сцене творе рођена браћа, Мића и Кића, која су у Чешку дошла како би Мића избегао војску и како би зарадили новац. Друга сцена смештена је у Сиднеј где Сања и Милош са бебом дочекују брачни пар, такође пореклом из Србије, на новогодишњој вечери. У трећем делу описани су Јован и Мара на журци у Америци који се случајно упознају и  препознавши да су обоје из Београда, започињу дружење са наговештајем љубавне везе. Обрт прве сцене је када Мића сазна да се његова девојка из Србије удала, а љубав према њој му је пружала мотив да издржи тешке услове живота у Прагу и уливала му наду да ће се вратити кући. Распад љубавног односа присутан је и у расплету друге сцене када муж који је дошао у госте саопштава да је имопотентан и да зна га жена вара са Милошем. Трећа сцена завршава случајним убиством Јована од стране Даче, рођеног Американца српског порекла.

Заједничко за све јунаке јесте професионална неоствареност, напоран и непрекидан рад како би се обезбедила егзистенција, незадовољство садашњим животом, свесност да у Србији такође не би боље живели, али се овако барем не питају како је то негде другде. Овај став Мара која је боравишну визу за Америку добила преко државне лутрије где ју је без њеног знања пријавила другарица артикулише речима: „Па после цео живот да се једем што нисам ни пробала. Како ноћу да спавам, а да знам да сам прилику за живот какав никада не бих могла да имам у Београду, да сам једноставно одбила чак и да пробам! Да сам била кукавица, чак и да видим како је живети негде где је боље! Где би требало да је боље…“[6]

Неснађеност и незадовољство у туђини, а свесност да је живот у домовини готово немогућ, поред политичке и идеолошке позадине присутне у оба комада, заједничка је карактеристика за Мрожекову и драму Биљане Србљановић. Јунаци нису побегли бољем животу у иностранству, већ су бежали из своје земље. Мића и Кића беже од војске, Сања и Милош од финансијске нестабилности и немања стана, Јован и Мара од незапослења и са надом да ће им иностранство пружити боље услове живота. Међутим, оба аутора показују да где год да се оде, шансе за срећу су мале.

У обе драме не постоји ни један лик којем живот изгледа боље након емиграције. Онда се поставља логично питање: због чега и даље остају у туђини? Мрожекова драма је по том питању успелија јер даје одговор. АА доказује лику XX да се никада неће вратити и саградити нову кућу за жену и децу јер ће увек желети да заради још више. „Овде ти се уштеђевина сваког дана увећава, сваког дана лежеш с мишљу како ћеш сутра опет имати више, прекосутра још више, за годину још и још више. Имаш циљ у животу, што удаљенији, тим примамљивији. Већ си заштедео за малу кућицу у малом вртићу? И зашто онда не би прикупио за мало већу кућу у мало већем врту? То је тако просто, довољно је да одложиш повратак за месец дана, за два месеца… И тако ћеш и даље одлагати повратак, јер што више имаш, тим ћеш више хтети да имаш. Проћи ће године, а ти ћеш стално одлагати повратак, стално ћеш радити и штедети. За будућност.“[7]  Након тога лик XX у афекту кида новчанице желећи тим чином да прекине механизам бивања робом. У својој домовини је роб државе, а у иностранству роб похлепе.

За разлику од комедије „Лесковчани у Паризу“ где је живот у Србији и живот на Западу приказан врло могућим, а јунаци су задовољни и код куће и у новој земљи, у „Београдској трилогији“ живот је неподношљив свуда. Јунаци Наталије Арсеновић одлазе у Француску са идејом да се из ње врате након завршетка школовања, док код Србљановићеве ликови, иако несрећни свуда, не виде где би уопште могли да се врате. Сви они утапају се у нихилизму и спас виде у размишљању о материјалним стварима. Мића машта о дигиталном сату, Сања и Милош о сопственом стану који коначно имају.

Последња сцена „Београдске трилогије“ описује прославу Нове године Ане Симовић, младе жене у Београду коју у претходној сцени оговарају Каћа и Душан. Ана студира географију и заполсена је као спикерка на телевизији. Каћа у Ани проналази кривца за своју миграцију јер, како каже, она као новинарка није могла да дође на ред од таквих. „А она, мала, завртела дупетом лево десно и трас: на телевизију!!! Знам ја те аудиције! Обим груди и број телефона, то је једино што се тражи!!!“[8] А трудна Ана у свом стану у Београду дочекује Нову годину ћутећи, затварајући очи и спуштајући главу, једнако несрећна као и сви јунаци који су емигрирали.

[1] Еурипид, Медеја, књига на интернет станици: https://gimnazija-sb.com/portal/wp-content/uploads/2015/02/euripid_medeja.pdf, стр. 22

[2] исто, стр. 53

[3] Шекспир, Отело, књига на интернет страници: https://kupdf.net/download/vilijam-scaron-ekspir-otelo_59fe4b1fe2b6f5bc20b30a67_pdf, стр. 40

[4] Мрожек Славомир, Емигранти, књига на интернет страници: https://www.scribd.com/document/123679608/Slavomir-Mrozek-Emigranti, стр. 21

[5] исто, стр. 28

[6] Србљановић Биљана, Београдкса трилогија, књига на интернет страници: https://www.scribd.com/doc/111389173/Biljana-Srbljanovi%C4%87-Beogradska-trilogija, стр. 29

[7] Мрожек Славомир, Емигранти, књига на интернет страници: https://www.scribd.com/document/123679608/Slavomir-Mrozek-Emigranti, стр. 39

[8] Србљановић Биљана, Београдска трилогија, књига на интернет страници: https://www.scribd.com/doc/111389173/Biljana-Srbljanovi%C4%87-Beogradska-trilogija, стр. 18

ФОТО: Приватна архива

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања