Мистерија Билдерберга

09/11/2021

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Прва оснивачка конференција Билдерберга одржана је од 29. до 31. маја 1954. године у истоименом хотелу у холандском градићу Остербеку. Овом заседању присуствовало је 80 посебно изабраних личности, попут Д. Рокфелера, Д. Риска, Д. Колмана, председника корпорације Барух, Д. Џонсона, председавајућег Фонда Карнеги, и Х. Хајнца, председника Фонда Рокфелер. У суштини формирање организације проистекло је из деловања америчких специјалистичких служби, чија је намера била да и на овакав начин ојачају стратегијске позиције САД у хладноратовски подељеној Европи. Подсетимо, формални иницијатори за оснивање Групе биле су две контроверзне личности: холандски принц Бернхард (рођени Немац) и католички свештеник језутског реда Јозеф Ретингер (рођени Пољак). Тридесетих година 20. века обојица су се залагали за разарање версајског поретка на европском континенту, а у време Другог светског рата боравили су у Лондону и повезали се с британским и америчким обавештајним структурама. После завршетка рата Ретингер је, на основу ове сарадње, оформио Европски покрет и био његов генерални секретар. Поред добрих односа с Американцима, овај масон 33. реда покренуо је широку дипломатску кампању чији је циљ било успостављање једног „антикомунистичког конзорцијума“ и под овим објашњењем Велика Британија је била прва земља која је обуставила прогон нацистичких злочинаца из средње и источне Европе. Ретингерове акције у Европи биле су потпуно усклађене с деловањем моћног католичког покрета у САД који је, још за време Другог светског рата, отпочео велику политичку и медијску кампању на антикомунистичкој основи. У суштини радило се о покушају ублажавања поражавајуће слике о подршци Римске цркве фашистичким режимима широм Старог континента. Отуда нема сумње да је приликом оснивања Билдерберга важну улогу имала и ватиканска дипломатија.

За разлику од СИО који је изразито америчка организација, има релативно кохерентну организациону структуру и објављује часопис Спољни послови, Билдерберг је интернационална групација која делује у складу с најбољим традицијама тајних организација, без јавно обелодањеног чланства и јасне организационе структуре. Састанци Групе одржавају се једном годишње, најчешће на неком скривеном месту и далеко од очију јавности, посебно медија. Већ сама та чињеница Групи даје одређено мистично значење и унутрашњу снагу, а што је у складу са препорукама о начинима деловања „закулисе“ које је својевремено уобличио Адам Вајсхаупт, оснивач Реда илумината. Извесно је да унутар Билдерберга постоји малобројни круг утицајних личности, које имају посебан статус у организацији, док се осталим учесницима позиви деле на основу тема о којима се дебатује на годишњим скуповима. Иначе, програмски циљ билдерберговаца идентичан је плановима СИО и Трилатерале, а то је успостављање „новог светског поретка“ којим би управљала једна светска влада.

У остварењу ових циљева Група је исказала велику флексибилност и еластичан приступ, укључујући у своје чланство и истакнуте представнике социјалистичке опозиције. Под изговором „краја идеологија“ Билдерберг је израдио концепцију помирења европских владајућих олигархија и социјалиста, који су се већ одавно ослободили ружних марксистичких фраза о капитализму и прихватили да постојећи систем учине што ефикаснијим. Савез банкара и социјалдемократа показао се као врло успешан у борби против националних струја у појединим државама. Марта 1964. године на састанку у Вилијамсбургу (САД) донета је одлука о свргавању генерала Де Гола и подршци социјалисти Деферу чија се интернационална оријентација савршено уклапала у циљеве билдерберговаца. Кисинџеров тајни пут у Пекинг јула 1971. године био је претходно одобрен на конференцији у Вудстоку у априлу те године. На дневном реду овог скупа разматране су две теме: Допринос бизниса у решавању текућих проблема друштвене нестабилности и Могућност промене америчке улоге у свету и њене последице. Билдерберг је 1973. године утицао и на драстично повећање цене нафте на светском тржишту. У складу са својим циљевима на скуповима организације непрекидно се разговарало о начинима „десуверенизације“ светског поретка. Један од закључака је онај о инструментализацији УН у прелазном периоду до успостављања светске владе. Маја 1992. године на састанку у француском Евијану усвојена је одлука о „праву на интервенцију у унутрашње послове државе, у циљу заштите људских права“, а што је касније отворило простор за политику неограниченог војног интервенционизма коју су спроводили САД и НАТО на нашем простору (1991–1999).

Из садашње перспективе није тешко закључити да су све одлуке о постјугословенском простору претходно темељно разрађиване на састанцима Билдерберга. Први посредник у југословенској кризи био је лорд Питер Карингтон (председник БГ од 1989) а његов папир за наводно разрешење кризе представљао је отворени напад на суверенитет СФРЈ, супротно свим начелима међународног јавног права. И остали каснији посредници у југословенској кризи (Сајрус Венс, лорд Овен, Садако Огата, Ричард Холбрук) деловали су на идентичан начин и као добро увежбан тим, којег су уместо добрих посредничких услуга везивали искључиво „одговорност и гвоздена дисциплина једне тајне организације“. Као пример кажњавања непослушних чланова у литератури се најчешће наводе убиства Алда Мора и Улофа Палмеа. Исто тако нема сумње да је Група помогла успон појединих до тада непознатих политичара – попут Блера, Клинтона или Обаме, који су присуствовали годишњим скуповима организације.

Коначно, и поред огромне моћи, рад Билдерберга је све више изложен суду критичке јавности. Томе свакако пресудно доприносе храбри појединци и организације које годинама прате деловање „светске закулисе“. Сенатор из Лујизијане Џон Рарик захтевао је још 1971. године кривичну одговорност за Хенрија Кисинџера који о путу у Пекинг није обавестио званичне америчке институције, а што је супротно Логановом акту који све државне функционере обавезује на такво поступање. Значајан допринос разобличавању Групе дао је и тзв. „Слободарски лоби“ који у САД објављује часопис и документа са годишњих конференција. У литератури се Билдерберг описује као „невидљива рука и супер тајна влада плутократа“ која управља светом, непрекидно подстичући ратове, финансијске кризе, државне ударе, али и пандемије попут ковида 19. Разуме се да у свему томе има и одређених претеривања и мистификација. Теоретичар Холи Склар истиче да Група представља само „један део непробојног система транснационалне координације, и колективног менаџмента светског поретка“, што је свакако најближе истини.

ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Институт за међунардно право, Бањалука 2000; Олег Платонов, Тајна светска влада, Алтера, Београд 2001; Данијел Естулин, Истинита прича о Клубу Билдерберг, PortaLibris, Београд 2008; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања