MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN – pokretački um Albertovog genija

24/10/2018

MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN

pokretački um Albertovog genija

 

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin

 

Mileva Marić Ajnštajn rođena je 19. decembra 1875. god. u Titelu, u Šajkaškoj oblasti Bačke (Austrougarska), u bogatoj porodici, kao najstarije od troje dece Miloša Marića i Marije Ružić Marić. Nakon skoro decenije braka, Mileva je bila prvo dete Marića koje je ostalo živo (dvoje muške dece im je ubrzo po rođenju umrlo). Osam godina kasnije, u Rumi, rođena je njena sestra Zorka, a dve godine nakon toga i brat Miloš, takođe u Rumi. Zahvaljujući dobrom materijalnom položaju porodice, sva Marićeva deca su dobila priliku za izuzetno obrazovanje u inostranstvu. Zorka Marić studirala je biologiju u Cirihu, ali je studije prekinula zbog bolesti. Umrla je Novom Sadu 1938. god. Miloš Marić završio je studije medicine na ugarskom Koložvarskom univerzitetu. Mobilisan je i ratovao u Prvom svetskom ratu kao austrougarski vojnik, prvo na južnom, a zatim na severnom frontu, da bi kao ruski zarobljenik počeo da radi u Lefortovskoj vojnoj bolnici. Ostao je u Rusiji, oženio se i postao poznat i poštovan kao lekar-istraživač i cenjeni univerzitetski profesor. Nikada se nije vratio u Srbiju.

Porodični nadimak Mileve bio je „Mica“, a prijatelji tvrde da je bila razmaženo dete, kome su roditelji mnogo dozvoljavali, pre svega zato što joj je prilikom rođenja iščašen kuk (luksacija levog kuka), tako da joj je leva noga bila kraća, zbog čega je hramala ceo život. Za žensko dete u to vreme ovo je bio ozbiljan hendikep. Još kao dete pokazivala je dar za matematiku, jezike, slikanje i muziku. U žensku gimnaziju u Novom Sadu krenula je 1886. god, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. god, kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. god. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada je napunila 15 godina njen otac, uz specijalnu dozvolu, ju je poslao u mušku privatnu Kraljevsku srednju školu u Zagrebu, u koju su išli samo dečaci. Položila je prijemni ispit i upisala deseti razred. Međutim, 1892. god. se razbolela, pa se preselila u Švajcarsku, gde je u novembru mesecu krenula da pohađa Žensku srednju školu i Cirihu, u to doba jednom od svega nekoliko evropskih gradova s univerzitetom koji je primao žene. Položila je maturu nakon dve godine i počela da studira medicinu, ali se do oktobra prebacila na univerzitetski Politehnički institut (dan. Federalni Tehnološki institut u Cirihu – ETH Zurich). Bila je jedina devojka u grupi od šestoro studenata i tek peta žena koja je uopšte bila primljena na ovaj institut. Jedan od njenih kolega bio je i mladi Albert Ajnštajn, sedamnaestogodišnjak, s kojim se brzo sprijateljila. On je iz drugog puta upisao studije matematike i fizike na ovom fakultetu.

Milevina prva godina studija bila je veoma uspešna, a drugu je započela semestrom u Hajdelbergu, gde je sa nobelovcem Filipom Lenardom proučavala fotoelektrični efekat, a kod profesora Hermana Minkovskog izučavala četvorodimenzionalnu geometriju, koja je matematička osnova teorije ralativiteta. Ona i Albert ostali su u kontaktu dok je bila odsutna. Po njihovoj prepisci iz tog doba vidi se da je Mileva uživala u studijama, dok je Albertu veoma nedostajala „mala pobegulja“, čiji povratak je nestrljivo iščekivao. Po okončanju studijske godine Mileva se vratila u Cirih i do proleća 1899. god. sva formalnost je nestala. On je nju zvao Lutkica, a ona njega Džoni. Uplovili su u ljubavnu vezu i počeli da žive zajedno, deleći ljubav i udžbenike. Milevini roditelji su bili tolerantni, znajući da su mali izgledi da se ona uda, uzimajući u obzir njenu inteligenciju i njen fizički nedostatak. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili ovoj vezi po svakoj osnovi: prestara je za njega, knjiški je moljac, hroma i nije jevrejskog porekla. Ali što je otpor bio veći, Mileva je više štitila Alberta, smeštajući njegove interese ispred svojih. On je zahtevao sve njeno vreme, a ona je zato žrtvovala svoje studije i prijatelje. Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. god. oboje su pali na završnim ispitima. Da bi položili, bilo je potrebno da imaju prosek 5, na skali od 1 do 6. Ajnštajn je imao 4,9 i njegova ocena zaokružena je na 5, pa je ipak diplomirao. Na Milevinu prosečnu ocenu 4, uticala je slaba ocena iz teorije funkcija 2,5, iako je dobila visoke ocene iz fizike.

Nakon neuspeha na ispitima, Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao asistent u laboratoriji i pripremajući se da ponovo polaže ispite. Ajnštajn je otišao u Italiju u posetu porodici. U maju su se sastali na jezeru Komo na par dana. Nekoliko nedelja kasnije, Mileva je otkrila da je trudna. U julu je ponovo pala na ispitima, u šestom mesecu trudnoće, zbog čega je trajno isključena s Politehničkog Univerziteta. Nakon toga je postalo jasno da joj neće dozvoliti da stekne diplomu „Politehnikuma“ kao neudata majka, pa je prekinula i pisanje diplomskog rada, u koji je uložila mnogo truda i za koji se bila nadala da će se razviti u doktorsku tezu. Po ondašnjem švajcarskom zakonu, muškarac koji dobije vanbračno dete automatski ostaje bez posla u državnoj službi. Pošto je Albert bio u fazi traženja posla, a nisu bili venčani, Mileva je otputovala u Novi Sad kod roditelja, gde se pripremala za porođaj. Krajem januara 1902. god. Mileva je rodila kćerku Liserl u roditeljskoj kući u Novom Sadu, daleko od očiju javnosti. U svojoj 27 godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu.

Za postojanje prvog Albertovog i Milevinog deteta, male Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina 20. veka, kada su objavljena njihova ljubavna pisma, koja su čuvana u Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Nakon dve godine Liserl se gubi svaki trag. Šta se desilo sa njom i koja je bila njena sudbina, nije poznato. Moguće da je umrla od šarlaha ili je data na usvajanje (po nekim tvrdnjama Milevinoj prijateljici Heleni, koja je bila udata za Milivoja Savića iz Beograda, ali to njihovi potomci negiraju). Ne postoji njen izvod iz knjige umrlih, niti evidencija o grobnom mestu. Iz crkvenih matičnih knjiga se vidi da je Liserl krštena u manastiru Kovilj kao Ljubica, ali nema tragova o njenoj preranoj smrti, ukoliko je stvarno preminula septembra 1903. god. Psihoanalitičar Džon Filips, preneo je reči Erika fon Kalera, da je Ajnštajnovo prvo dete bilo mongoloidni idiot. Zahvaljujući njihovom brižnom čuvanju tajne o Liserl za života, ali i još brižljivijem Albertovom uklanjanju svih pisama iz Milevine kuće nakon njene smrti, sudbina Liserl do danas je ostala tajna. U svakom slučaju, Mileva se vratila u Bern bez Liserl, a  Albert nikada nije video svoju ćerku.

Dva fizičara nikada nisu imala bliži odnos od njih dvoje: Mileva i Albert zajedno su jeli, spremali ispite, delili ideje i udžbenike, zajedno su spavali, podizali decu i razgovarali o fizici. U slobodno vreme ona je često svirala klavir, prateći Alberta na violini i tako su zabavljali prijatelje, grupu koja je postala poznata kao „Olimpijska akademija“. Uprkos protivljenju svojih roditelja, u bernskoj Gradskoj većnici 6. januara 1903. god. Albert Ajnštajn je oženio Milevu Marić, svoju koleginicu i saradnicu. Svedoci na skromnom venčanju bili su članovi Olimpijske akademije, Moris Solovin i Konrad Habiht. Nisu imali medeni mesec, a proslava se sastojala samo iz ručka u restoranu. Njihov brak bio je intelektualno partnerstvo. Ajnštajn se divio Milevinoj tihoj nezavisnosti i intelektualnoj ambiciji. Smatrao je srećnim što je našao: “biće koje je meni ravno i koje je jako nezavisno kao što sam i sam“, pričao je. Negde oko njihovog venčanja Liserl je obolela od šarlaha i potom joj se gubi svaki trag. Njihov zajednički život započeo je s Ajnštajnovim radom u Švajcarskoj kancelariji za patente u Bernu i zajedničkim večernjim radom na istraživanjima problema u oblasti fizike. Po svedočanstvima njihovih tadašnjih prijatelja, Mileva je pokušavala da se izbori sa gubitkom ćerke i karijere, što je bio dugotrajan i bolan proces. Baš pre njihove druge godišnjice braka, Nobelova nagrada za fiziku dodeljena je Mari i Pjeru Kiri i to je svakako bio bolan podsetnik na to da se i ona nekada nadala karijeri. Ipak, činilo se da su oboje zadovoljni zajedničkim životom i radom, što je krunisano rođenjem njihovog starijeg sina Hansa Alberta 14. maja 1904. god. i izuzetnim naučnim uspehom (Hans Albert Ajnštajn će kasnije postati profesor hidrauličkog inženjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli. Imao je veoma malo kontakata sa svojim ocem, ali delio je njegovu ljubav ka jedrenju i muzici.) Mileva je 1905. god. pisala Heleni Savić, svojoj dugogodišnjoj prijateljici iz Srbije: “Završili smo neka važna posla koja će mog muža učiniti svetski poznatim.“

Rane 1905. god. Albert je imao dvadeset šest godina i radio je šest dana nedeljno. Mileva je bila domaćica sa dvadeset devet godina, sa detetom u krilu. Ovo je Ajnštajnova annus mirabilis, čarobna godina. U rasponu od sedam meseci, Ajnštajn je dostavio revolucionarne članke Analima fizike (Annalen der Physik), najboljem fizičkom časopisu u Evropi. Svaka teza elegantno uklanja gredu iz strukture dotad prihvaćene naučne teorije. Brojeći samo 43 stranice, ovih nekoliko papira ponudili su veliki deo okvira za fiziku dvadesetog veka. Njegov zadivljujući rad nije se pojavio niotkuda. Između 1902. i 1904. god. Ajnštajn je napisao tri spisa, od kojih je svaki sadržao komadić ideje ili novi način da se misli o strukturi materije, prirodi radijacije, interakciji svetla i materije. Ove ideje bile su u mirovanju  dok se nisu pojavili rezultati spisa iz 1905. god. U dodatku člancima iz časopisa, Ajnštajn je izložio i disertaciju, predlažući metod za određivanje broja i veličine jona. Upoređena sa drugim njegovim sjajnim dometima iz 1905. god, ovo i nije bila inspirišuća tema. Ali, ovo delo je citirano češće od bilo kog njegovog drugog dela. Ova 1905. god. bila je vrhunac naučnog dostignuća, momenat razvođa u istoriji fizike. Za prvi članak, objavljen u martu, o kvantu svetlosti i fotoelektričnom efektu, dobio je Nobelovu nagradu. Druga dva rada, objavljena u junu i septembru, bila su Specijalna teorija relativiteta i Ekvivalencija mase i energije i predstavljali su istinsku revoluciju u nauci. Međutim, svi članci ovih i narednih godina objavljivani su pod imenom Alberta Ajnštajna. Ime Mileve Marić se nigde nije pojavljivalo. Bračni par Kiri ostao je jedini koji je u tom vremenu javno manifestovao doprinos žene u značajnim naučnim otkrićima i istraživanjima.

O autorstvu tada objavljenih radova postoje različita mišljenja. Za razliku od Ajnštajnovih savremenika, koji nikada nisu sumnjali da je on sam autor svih svojih radova i teorija, tokom poslednjih decenija, nakon otkrivanja delova njihove prepiske i drugih dokumenata (od kojih su neki čekali dozvole za otvaranje i više decenija nakon otkrića) danas je sve više onih koje prevashodno zanima doprinos Mileve Marić Ajnštajn.

Tako neki od eminentnih naučnika veruju da je Mileva sigurno veoma aktivno sarađivala na nekim od naučnih radova iz 1905. god. Među njima je bio i Abram Jof, cenjeni član Sovjetske akademije nauka. Od 1902. do 1906. god Jof je radio u Minhenu kao asistent V. K. Rentgena, koji je bio član uredništva Anala fizike. Jof je bivao u prilici da vidi originalne rukopise iz 1905. godine, o čemu je i sam govorio. Međutim, Jof je umro 1960. god, pre nego što je naučna zajednica pokazala bilo kakvo interesovanje za Milevu. I pored toga postoji bar jedan štampani izveštaj u kom Jof izjavljuje da je on lično video dva imena autora na Albertovim naučnim radovima iz 1905. godine, tačnije na radu „Specijalna teorija relativiteta“, gde Jof tvrdi da je originalan rad bio predat uz navođenje dva autora “Ajnštaj i Mariti“. Prezime „Mariti“, kao hungarizovani oblik prezimena Marić, je bilo zvanično prezime pod kojim je Mileva bila upisana u Gradski registar Kantona Cirih. To što Jof tvrdi da je video oblik „Mariti“, navodi nas na zaključak da je video originalni rukopis „Specijalne teorije relativiteta“, koji je kasnije izgubljen i ni do danas nije pronađen.

Značajni su i neki drugi detalji. Pre svega činjenice vezane za Nobelovu nagradu. Uslov da njoj pripadne novčani iznos Nobelove nagrade, Mileva je postavila prilikom razvoda sa Albertom i on je to bez protivljenja prihvatio, mada ni u vreme razvoda, niti bilo kada kasnije, u finansijskom smislu nije bio ni malo sklon Milevi ni deci. Inače, zbog spleta okolnosti, Ajnštajn je dobio najmanji novčani iznos nagrade, koji je ikad uručen.

Drugi, koji ne veruju u doprinos Mileve Marić Ajnštajn, naglašavaju činjenicu da ona nikad nije diplomirala, odnosno da zbog loših ocena nije uspela da diplomira, što smatraju dokazom za njenu intelektualnu inferiornost u odnosu na Alberta. S druge strane, u pismima koje su Mileva i Albert razmenjivali nalazimo jasne dokaze njenog angažovanja, odnosno zajedničkog rada. Tako Albert u pismima Milevi pominje „našu“ teoriju i „naš“ rad. Međutim, ova pisma napisana su u studentskim danima, najmanje četiri godine pre radova iz 1905. god. Problem koji se danas ne može rešiti predstavljaju Milevina pisma Albertu, koja je on nakon razvoda sistematski uništio, kao i pisma koja su po njegovom nalogu advokati uklonili iz Milevine kuće nakon njene smrti. Usred nedostataka validnih dokaza s jedne strane i značaja koji Ajnštajn danas ima za svetsku naučnu zajednicu, zvanični urednici Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna, izneli su neutralnu teoriju: “Nismo našli dokaz koji bi pokazao njeno aktivno učešće u njegovom naučnom radu, ali ne možemo ni da potpišemo da nije ništa radila. Jednostavno ne znamo.“

Deceniju nakon „annus mirabilis 1905“ Albert je objavio rukopis na temu opšte teorije ralativiteta, čime je zaokružio svoju najznačajniju teoriju. Poslednje tri decenije života proveo je tražeći jedinstvenu teoriju koja će povezati gravitaciju i svetlost. Nikada nije uspeo u tome. Analitičari rada Alberta Ajnštajna su saglasni da je najznačajnije radove objavio 1905. godine, dok je nakon toga njegov inovatorski, kreativan rad gubio na zamahu i nikada nije dostigao nivo iz 1905. godine.

Godine 1909. Ajnštajn je prihvatio mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu. U isto vreme njegov odnos sa Milevom polako izlazi iz zenita i on počinje da se dopisuje sa bivšom ljubavnicom. Nova trauma bilo je rođenje drugog sina Edvarda, 28. jula 1910. godine, kod koga je ubrzo konstatovan niz problema, koji su kasnije dijagnostikovani kao šizofrenija (Edvard Ajnštajn je želeo da razvije praksu frojdovskog psihoanalitičara, ali je institucializovan zbog šizofrenije i umro je u jednom azilu). Problemi u vezi sa tim i Milevina preokupacija decom, kao i Albertova sve veća popularnost, doprineli su postepenom, ali potpunom udaljavanju Mileve i Alberta. Sledeće godine Albert je preselio svoju porodicu u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetost između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima se kao Slovenka identifikovala. Vratili su se u Cirih 1912. godine, ali ne i u stari život, kako se Mileva nadala. Njihov veza potpuno se gasi, zahvaljujući njegovom sve otvorenijem pokazivanju interesa za rođaku Elzu Lovental (Lovental je bilo prezime njenog prvog muža Maksa). Elza je bila Albertova prva rođaka sa majčine strane i njegova rođaka u drugom kolenu sa očeve strane. Elzina nametljiva rođendanska čestitka Albertu je bila poslednja kap za Milevu, koja je izostajući sa proslave Albertovog tridesetčetvrtog rođendana, praktično odustala od borbe za svog muža. I pored toga, njihov brak je nastavio da traje, zahvaljujući istim onim malograđanskim normama koje su ih svojevremeno sprečavale da se venčaju pre rođenja njihovog prvog deteta. Sada su, kako bi izbegli skandal razvoda, nastavili da žive zajedno, svako nesrećan i nezadovoljan na svoj način. Takođe, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku, Marsela Grosmana.

Godine 1913. Ajnštajn je zamoljen da dođe da predaje u Berlin, čemu se Mileva veoma protivila, između ostalog zato što je Elza živela u Berlinu. Avgusta te godine Ajnštajnovi su otišli na odmor. U septembru su zajedno posetili Milevine roditelje u Titelu i na dan odlaska u Beč, Mileva je krstila sinove u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu. Mileva i Albert napustili su Cirih krajem marta 1914. god. Uprkos Milevinim molbama, Albert je prihvatio mesto predavača na berlinskom Univerzitetu, kao i članstvo u prestižnoj Pruskoj akademiji nauka. Ubrzo nakon što su se doselili, Albert je pred Milevu postavio listu zahteva, pod kojima će njih dvoje ubuduće živeti zajedno, zarad dece i i očuvanja ugleda porodice. Obzirom da Mileva nije nikome govorila o svojim bračnim problemima, ostaje nejasno kako su se velika ljubav, zajednički rad koji je bio krunisan revolucionarnim teorijama i njihova očita međusobna privrženost, za samo nekoliko godina pretvorili u te surove zahteve, ponižavajuće za Milevu, a optužujuće za Ajnštajna. Albert je svoje zahteve napisao i uručio Milevi, tako da su sačuvani. U njima je, između ostalog, Ajnštajn tražio od Mileve da se odrekne svih ličnih veza sa njim, „osim ako one nisu neophodne iz socijalnih razloga“. Njegovi zahtevi su izričiti: da su njegova odela i veš čisti i u dobrom stanju, da on redovno dobija tri obroka dnevno u svojoj sobi, da su mu spavaća i radna soba uredne, a posebno da njegov pisaći sto bude na raspolaganju samo njemu. Uz to je morala da poštuje i sledeća pravila: “…Nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati. Prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao. Napustićeš moju spavaću sobu ako to budem zahtevao istog trena bez protesta…“

Dostojanstvena i ponosna Mileva se posle par meseci od postavljanja Albertovih uslova sa sinovima vratila za Cirih. Albert je počeo da živi sa Elzom, sa kojom će se kasnije i oženiti, uprkos veoma bliskim rođačkim vezama (Elza je bila tri godine starija od Alberta i negovala ga je kao bolničarka, kada je pretrpeo delimični slom živaca kombinovan sa jakim stomačnim bolovima. U ovom braku nije bilo dece. Albert je priznao Elzine dve ćerke kao svoje). Tih godina on kreće u dovršavanje Opšte teorije relativiteta, skicirane i osmišljene 1905. god.

Zvanično, 1916. god. Albert je od Mileve zatražio razvod. Ona se tom prilikom onesvestila i odvedena je u bolnicu, dok je Albert tvrdio da se samo pretvara. U avgustu u Cirih dolazi Helena Savić i zatiče Milevu prikovanu za krevet, tako da Helena uzima dečake sebi na mesec dana, dajući Milevi vreme za oporavak. U oktobru je Mileva još uvek bolesna, pa je njena sestra Zorka poslata da se brine o Milevinim sinovima. Suočena sa novim obavezama i sa njoj stranim problemima i stresovima, Zorka, koja je već pokazivala znake nestabilnosti, doživljava nervni slom i provodi naredne dve godine u Švajcarskoj psihijatrijskoj klinici. Do kraja života njeno zdravlje se nije bitnije popravljalo.

Mileva je doživela duševni i fizički slom, od kog se nikada nije opravila. Godinama se borila sa depresijom. Po završetku Prvog svetskog rata, Mileva pristaje na razvod, pod uslovom da novac od eventualne Nobelove nagrade pripadne njoj, što je Albert bez pogovora prihvatio. Odmah po dobijanju razvoda, Albert se ženi svojom sestričinom Elzom (rođenom Ajnštajn).  Obavezao se da Milevi šalje godišnje izdržavanje od 5.600 maraka, u četiri rate, što je bilo manje od polovine njegove plate.

U vreme razvoda 1919. god. Mileva ima četrdeset četiri godine; razvedena je i hronično bolesna; preživela je gubitak karijere, ćerke i muža; neumorno se bori sa sinovom bolešću i problemima porodice Marić. Albert ima četrdeset godina, on je svetski poznata ličnost i spreman na dalja istraživanja, mada nikada nije ponovo stvorio ništa što bi bilo u nivou njegovog/njihovog rada iz 1905. god. Mileva je imala nešto novca od razvoda, ostatka neophodnog novca je zarađivala tako što je primala podstanare i davale časove matematike i muzike. Početkom 1920. god. Mileva na poziv roditelja dolazi u Novi Sad, kako bi im pomogla da se izbore sa sve gorim psihičkim problemima njene sestre Zorke. Mileva je ostala u Novom Sadu tri meseca (ponovo se vratila 1922. godine, jer je Zorka spalila veliku sumu porodičnog novca sakrivenog u praznoj štali). Cela 1921. god. za Milevu je bila izuzetno turbulentna i stresna: sestra Zorka doživljava još jedan nervni slom i zvanično je proglašavaju neuračunljivom, brat Miloš je u ruskom zarobljeništvu odakle se ne javlja, otac umire od srčanog udara, a Albert osvaja Nobelovu nagradu.

Albert Ajnštajn je 1921. i delom 1922. god. bio na turneji predavanja po Dalekom istoku i stoga mu je Nobelova nagrada uručena tek 1923. god, pa je i novčani iznos tek tada prosleđen Milevi. Bio je to najmanji iznos koji je Nobelova fondacija ikad poklonila i iznosila je samo 121.572 švedskih kruna (vrednost oko 348.000 američkih dolara 2003. godine). Toliko je u to vreme vredela desetogodišnja zarada univerzitetskog profesora. Činjenicu da je sav taj novac morao da ustupi bivšoj supruzi, Albert je krio i od rođaka i od prijatelja. Presudom o razvodu od 14. februara 1919. godine, novac od Nobelove nagrade trebalo je da na Milevino ime bude položen u švajcarsku banku. Ona je imala pravo da raspolaže kamatom, a glavnicu je mogla da podiže jedino uz Albertovu saglasnost. To nije išlo glatko, pa je Albert jedno vreme bio u zavadi i sa Milevom i sa njihovim sinom Hansom Albertom. Hans Albert se kasnije prisećao da je otac na sve načine pokušavao da izbegne dogovor da iz Berlina šalje novac za izdržavanje dece. Popustio je tek kada je Mileva poručila: “U redu, onda ću da napišem tvoju i moju biografiju. Moram da živim od nečeg.“ Albert se toliko uplašio da je odmah poslao pare. Prema svedočenjima bliskih saradnika, kasnije je govorio da neće imati mira sve dok je ta žena živa.

Mileva je novac od Nobelove nagrade uložila u tri kuće u Cirihu. U jednoj od njih, na petom spratu živela je sama do kraja života. Povremeno je sa njom boravio mlađi sin, koji je zbog šizofrenije veći deo života proveo u sanatorijumu. Ostale dve kuće je izdavala, kako bi podmirivala izuzetno visoke troškove sinovog lečenja. U tom stanu Albert je nekoliko puta posetio bivšu suprugu i obolelog sina. Poslednji put video ih je 1933. god.

Sveže oženjeni Albert ubrzo se zaljubio u prijateljevu nećaku Bet Nojman, koju zapošljava kao sekretaricu. Njegova žena Elza imala je drugačije shvatanje braka od Mileve, tako da je dopustila Albertu da viđa svoju ljubavnicu dvaput nedeljno, pod uslovom da se za to ne sazna u društvu. Međutim, Albert nije dugo ostao ni u vezi sa mladom sekretaricom, tako da u proleće 1928. god. nju otpušta i zapošljava pravu sekretaricu Helen Dukas. Helen će ostati sa njim do njegove smrti i biti jedna od dve osobe koje je Ajnštajn zadužio za svoju privatnu i naučnu zaostavštinu. Ona je ujedno bila i osoba koja je u Ajnštajnovo ime komunicirala sa Milevom.

Godine 1929. Mileva ima pedeset tri godine. U narednih deset godina izgubiće sve što joj je bilo bitno. Počelo je kad je Edvardu dijagnostifikovana šizofrenija, te je smešten na univerzitetsku psihijatrijsku kliniku, što je Milevu koštalo jedne kuće. Potom je Albert izbegao antisemitizam nacističkog Berlina tako što je emigrirao u Ameriku Sa Elzom i Helen. Za sledeću Novu godinu umrla je Milevina majka Marija, a tri godine kasnije Mileva je poslednji put otišla kući da sahrani sestru Zorku. Stariji sin Hans Albert, sa ženom i dvoje dece preselio se u Sjedinjene Američke Države, a u roku od nekoliko meseci umrlo je Milevino najmlađe unuče. Mileva je zbog dugova nastalih zbog Edvardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Albert je preuzeo vlasništvo nad kućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine Mileva je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj je pokušao produžiti boravak i tada je otkriveno da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio da će izbaciti Edvarda iz testamenta. Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Edvardovog nasilnog napada i ona se onesvestila. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, noseći i dalje venčanu burmu na prstu.

Ostala je odana Albertu do kraja svog života. Usprotivila mu se jedino kada je naumila da novac od prodaje kuće u Hatenštrase u Cirihu, ostavi za lečenje mlađeg sina, kako bi ga obezbedila i posle njene smrti.

Mileva Marić Ajnštajn umrla je u 72. godini života, 4. avgusta 1948. godine, u ciriškoj klinici „Eos“, u koju je dospela ranije zbog šloga. Leva strana tela joj je bila oduzeta i otežano je govorila. Poslednji put se ozarila kada je na samrti posetio sin Hans Albert. Sahranjena je na Nordhajm groblju, po pravoslavnom običaju. Opelo je služio ruski sveštenik, otac Šubov. U lokalnim novinama objavljena je čitulja ovog sadržaja: “Odlazi na večni počinak naša voljena majka Mileva Ajnštajn Marić.“ U potpisu: Hans Albert i Frida Ajnštajn iz Berklija (Kalifornija) i Edvard Ajnštajn. Zbog neplaćanja prinadležnosti duže od 25 godina, grob Mileve Marić Ajnštajn je preoran zajedno sa njenim posmrtnim ostacima. Za njen grob šira javnost je saznala 2004. godine, a nakon pet godina 2009. godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja predstavnici Republike Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić Ajnštajn.

Biografi su zabeležili da Albert u godinama posle razvoda, ni najbližim prijateljima nikada nije pominjao bivšu suprugu. U pismu Hansu Albertu on ispisuje i ovu surovu rečenicu: “Da sam znao sve činjenice, Edvard nikada ne bi ni došao na svet!“ Inače, Edvard je umro sedamnaest godina posle svoje majke, 25. oktobra 1965. god. u sanatorijumu u Cirihu. Njegov brat Hans Edvard, ugledni stručnjak u oblasti hidrauličnog inženjerstva, nadživeo ga je osam godina. Umro je 26. jula 1973. god. u Masačusetsu.

Albert Ajnštajn je umro 1955. god. u Prinstonu, označivši Ota Nejtana i Helen Dukas poverenicima svojih ličnih dokumenata. Propustio je priliku da se oduži svom najstarijem sinu, čak i na samrti – Hans Albert je bdeo pored očevog uzglavlja veče pre nego što je umro, tako da je veći deo njegove zaostavštine pripao sekretarici i posvojenoj ćerci…  Dvoje poverenika bili su izuzetno zaštitnički nastrojeni prema ličnosti Alberta Ajnštajna. Uspeli su da sudskom tužbom spreče izdavanje knjige Hansa Alberta i njegove žene Fride, 1958. godine, zato što je knjiga sadržala citate iz pisama koja su napisali Albert, Mileva i njihovi sinovi.

Više od deceniju nakon toga Prinston Pres započinje rad na dvadeset osmotomnom izdanju Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna. Nejtan je zaustavio i ovaj projekat, posvađavši se sa nekoliko urednika. U međuvremenu, spisi se opet kopiraju jer Ajnštajnov testament nalaže da, kad Helen Dukas umre, svi originali moraju biti predati na Hebrejski univerzitet. Ona je umrla 1982. godine, ali projekat se nastavlja i koristi kopije. Do 1985. god. knjiga Hansa Alberta i Fride je već davno zaboravljena. Urednik Prikupljenih spisa Džon Stejkl čuo je o nekim ranim „ljubavnim pismima“ u rukama Ajnštajnovih rođaka u Kaliforniji. Našao je Evelin Ajnštajn u Berkliju. Ona ima neobjavljen rukopis svoje majke, ali ne i pisma. Potraga vodi do sefa i tajnog skladišta 400 pisama. Projekat odlaže izdavanje Prvog toma, tako da može biti uključeno i 51 pismo. Knjiga je konačno izašla 1987. god. i naučni svet je brujao ime Mileve Marić Ajnštajn. Javnost dobija nove informacije 1992. god, kada se objavljuju Ljubavna pisma.

Nakon objavljivanja tih pisama i očitih potvrda da je Mileva u najmanju ruku bila Ajnštajnov ravnopravni partner u istraživanjima koja su dovela do objavljivanja revolucionarnih radova 1905. god, postaje jasnije zašto je Albert bez pogovora, uprkos veoma lošem odnosu prema Milevi, pristao da joj da celokupan novčani iznos Nobelove nagrade. Hans Albert, Milevin i Albertov sin, rekao je da se, udajući se za Ajnštajna, njegova majka odrekla svojih naučnih ambicija. Nikada ništa nije objavila, niti su je Albertove kolege ikada pomenule kao učesnika u njegovim radovima. I, konačno, sama Mileva nikada nije tvrdila da je igrala ikakvu ulogu u Ajnštajnovom naučnom radu. Kada su Milevu pitali zašto nije insistirala na priznavanju zasluga za njihov zajednički rad, odgovorila bi: “Mi smo jedan kamen; Ein Stein.„

Nekoliko njihovih zajedničkih prijatelja je potvrđivalo da je Albert imao običaj da kaže da je njegova žena radila za njega matematiku. Kada pogledamo koliko je bitan matematički aspekat rada o specijalnoj teoriji relativiteta iz 1905. god, koji se mnogo oslanja na izvođenja Lorencovih transformacija, jasna je važnost uloge pomoći prvoklasnog matematičara. Prikupljeni spisi Alberta Ajnštajna imaju i fotokopiju Albertove sveske iz matematike s fakulteta, kroz koju je Mileva prošla i ispravljala njegove greške. Ipak, mit o usamljenom Ajnštajnu, koji potpuno sam piše revolucionarne radove 1905. god. – ostaje. Naučna zajednica teško prihvata novu sliku ovog naučnog genija, kog malo ko želi da vidi u negativnom konteksu. Čvrsti dokazi govore da je Ajnštajn svoju ženu sramno tretirao i oni uvode sumnju da je i njenu karijeru posmatrao sa jednakom nemarnošću. I danas, uz pomoć super kompjutera, teško je zamisliti da bi neki naučnik mogao proizvesti toliko značajnog rada, na raznovrsne teme, tokom samo jedne godine. Ipak, Ajnštajn je to uradio bez kompjutera, dok je radio puno radno vreme. Ili?

Nekim novim generacijama ostavljamo zadatak da nam otkriju koliki je uistinu naučni doprinos Mileve Marić Ajnštajn i u kojoj meri je ona bila „pokretački um“ Albertovog genija. Ono što mi danas znamo je činjenica da je Mileva bila žena koja je nakon velike ljubavi, zajedničkog naučnog i istraživačkog rada, te komplikovanog i stresnog braka sa jednim od najvećih naučnika dvadesetog veka, imala težak i traumatičan život.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja