МИЛАН ОБРЕНОВИЋ – ПРВИ СРПСКИ КРАЉ ПОСЛЕ КОСОВА

МИЛАН ОБРЕНОВИЋ – ПРВИ СРПСКИ КРАЉ ПОСЛЕ КОСОВА

 Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

                Осликавајући портрет краља Милана, Љубомир Каљевић је овог српског владара окарактерисао као специфичну особу (sui generis), којој нико није био налик међу савременим европским монарсима. Вероватно ни сам Каљевић није у потпуности био свестан до које је мере успео да продре у суштину описа ове значајне и изнад свега занимљиве личности, која је по много чему обележила историју Кнежевине, потом Краљевине Србије у другој половини XIX века. Да је претходно речено заиста тачно, можда најбоље може да потврди крајње несвакидашња судбина, која се краљу Милану приказала у свом најпревртљивијем лику. Да ли знате још некога да је постао владар са четрнаест година, да се оженио у двадесетпрвој, развео и одступио са престола у тридесетпетој, да је владао пуних двадесет година, а умро у четрдесетседмој години живота? Овим не баш дичним рекордом може се похвалити једино Милан Обреновић IV. Између краља Милана и српског народа постојао је крајње неуобичајен однос. За живота мало ко га је од припадника грађанске елите до обичног сељака волео и веровао његовим изјавама и поступцима. Поред свега, како је забележено, вест о смрти краља Милана изазвала је сузе код многих његових поданика и сународника како у Србији, тако и изван њених граница.

                Био је српски владар доследан политичкој платформи деловања његових претходника на престолу Србије из реда чланова династије Обреновић, те је и његовом заслугом Србија из Источне кризе, на крају изашла као победница са међународно потврђеним статусом независности, коју су јој гарантовале велике силе на Берлинском конгресу 1878. године. Такође, „државни статус“ Србије умногоме је унапређен 1882. године, када је владарски ранг и титула монарха „подигнута на краљевски ниво“, чиме је и држава постала Краљевина. Међутим, живот и делатност краља Милана у колективној свести српског етноса остали су „замрачени“ веома негативним утиском Колективитета о првом српском краљу „после Косова“. У наредном излагању, покушаћемо да „осветлимо“ разлоге због којих „лучношу“ српске независности, историографија, публицистика и најшири слојеви јавности данас перцепирају, као једног од најнеспособнијих и владара Србије у њеној модерној историји.

                Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, доспео је у Србију након погибије књаза Михаила 1868. године у, како се тада најчешће говорило, топчидерској трагедији.   Приликом шетње Кошутњаком, који је у то време био приватно, ограђено ловиште Обреновића, Михаило је убијен у атентату који је потресао тадашњу нашу јавност и око кога су се испредале бројне легенде. Позадина завере никад није потпуно расветљена и поред чињенице да су извршиоци злочина брзо заточени. Иако је по тадашњим законима, пошто Михаило није имао потомака, наследника престола требало да бира Велика народна скупштина, Миливој Блазнавац, за кога се зуцкало да је ванбрачни Милошев син, успео је да Милана Обреновића извиче и наметне војска. Јовану Мариновићу, министру и председнику државног Савета, који је тим поводом имао став једног легитимисте, Блазнавац је наводно врло речито указао шта може да се догоди уколико Милан не буде прихваћен, потапшавши сабљу која му је висила о бедру. Без много негодовања, Мариновић је прихватио да каткад у историји постоји виши критеријум од закона, те је ћутке пропратио наметнути избор Милана Обреновића, потоњег књаза и првог нововековног краља Србије. Милан, рођен 1854. године, ступио је на престо као малолетан након што је и Велика народна скупштина потврдила његова права на наслеђе књажевског достојанства 26.6.1868. године. Све до Берлинског конгреса, 1878. године он је доследно доживљаван као штићеник Русије, сасвим сигурно и због чињенице да је, још као малолетан, октобра 1871. године посетио, у Ливадији, у летњиковцу Романова на Криму, руског цара Александра II.  Све до ратова с Турском, 1876-78. године, он је то заиста и био, али је тешко искуство које је имао пошто је руска дипломатија покушала да наметне стварање велике Бугарске на рачун Србије, потпуно променило његово усмерење. Од Берлинског конгреса, који је Србији донео потпуну независност и присаједињење Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Топлице, он ће, поступно, спољнополитичко усмерење Србије окренути према великом северном суседу – Аустроугарској. Беч је тада показивао, у одређеној мери, разумевање за потребе мале Србије.

                После потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустроугарској. Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса где је Србија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Нишки округ, а за узврат се сагласила да Аустроугарска може да анектира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарском. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу. Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петровграду, код руског цара Александра III Романова. У Петровграду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петровграда, кнез Милан је свратио до Беча и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском. Тај документ је била чувена Тајна Конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју нећа трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а за узврат Аустроугарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Михаилу поднео оставку своје владе, која није прихваћена. Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 28. фебруара 1882. године. Цар Фрања Јосиф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.

                Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су грађанске странке: Радикална странка (1831), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана. Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан је наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка је одржана на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање. Непосредно после завршетка Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао. Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године. Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископи и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889. године, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су обављали владарске дужности до пунолетства краља Александра.

                После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонство, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије. Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија. После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењивати. На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима.

                До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу. Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим. Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи: „Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?“ У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 11. фебруара 1901. године у 47. години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.