MILAN OBRENOVIĆ – PRVI SRPSKI KRALJ POSLE KOSOVA

13/03/2019

MILAN OBRENOVIĆ – PRVI SRPSKI KRALJ POSLE KOSOVA

 

 Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

 

                Oslikavajući portret kralja Milana, Ljubomir Kaljević je ovog srpskog vladara okarakterisao kao specifičnu osobu (sui generis), kojoj niko nije bio nalik među savremenim evropskim monarsima. Verovatno ni sam Kaljević nije u potpunosti bio svestan do koje je mere uspeo da prodre u suštinu opisa ove značajne i iznad svega zanimljive ličnosti, koja je po mnogo čemu obeležila istoriju Kneževine, potom Kraljevine Srbije u drugoj polovini XIX veka. Da je prethodno rečeno zaista tačno, možda najbolje može da potvrdi krajnje nesvakidašnja sudbina, koja se kralju Milanu prikazala u svom najprevrtljivijem liku. Da li znate još nekoga da je postao vladar sa četrnaest godina, da se oženio u dvadesetprvoj, razveo i odstupio sa prestola u tridesetpetoj, da je vladao punih dvadeset godina, a umro u četrdesetsedmoj godini života? Ovim ne baš dičnim rekordom može se pohvaliti jedino Milan Obrenović IV. Između kralja Milana i srpskog naroda postojao je krajnje neuobičajen odnos. Za života malo ko ga je od pripadnika građanske elite do običnog seljaka voleo i verovao njegovim izjavama i postupcima. Pored svega, kako je zabeleženo, vest o smrti kralja Milana izazvala je suze kod mnogih njegovih podanika i sunarodnika kako u Srbiji, tako i izvan njenih granica.

                Bio je srpski vladar dosledan političkoj platformi delovanja njegovih prethodnika na prestolu Srbije iz reda članova dinastije Obrenović, te je i njegovom zaslugom Srbija iz Istočne krize, na kraju izašla kao pobednica sa međunarodno potvrđenim statusom nezavisnosti, koju su joj garantovale velike sile na Berlinskom kongresu 1878. godine. Takođe, „državni status“ Srbije umnogome je unapređen 1882. godine, kada je vladarski rang i titula monarha „podignuta na kraljevski nivo“, čime je i država postala Kraljevina. Međutim, život i delatnost kralja Milana u kolektivnoj svesti srpskog etnosa ostali su „zamračeni“ veoma negativnim utiskom Kolektiviteta o prvom srpskom kralju „posle Kosova“. U narednom izlaganju, pokušaćemo da „osvetlimo“ razloge zbog kojih „lučnošu“ srpske nezavisnosti, istoriografija, publicistika i najširi slojevi javnosti danas percepiraju, kao jednog od najnesposobnijih i vladara Srbije u njenoj modernoj istoriji.

                Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema, dospeo je u Srbiju nakon pogibije knjaza Mihaila 1868. godine u, kako se tada najčešće govorilo, topčiderskoj tragediji.   Prilikom šetnje Košutnjakom, koji je u to vreme bio privatno, ograđeno lovište Obrenovića, Mihailo je ubijen u atentatu koji je potresao tadašnju našu javnost i oko koga su se ispredale brojne legende. Pozadina zavere nikad nije potpuno rasvetljena i pored činjenice da su izvršioci zločina brzo zatočeni. Iako je po tadašnjim zakonima, pošto Mihailo nije imao potomaka, naslednika prestola trebalo da bira Velika narodna skupština, Milivoj Blaznavac, za koga se zuckalo da je vanbračni Milošev sin, uspeo je da Milana Obrenovića izviče i nametne vojska. Jovanu Marinoviću, ministru i predsedniku državnog Saveta, koji je tim povodom imao stav jednog legitimiste, Blaznavac je navodno vrlo rečito ukazao šta može da se dogodi ukoliko Milan ne bude prihvaćen, potapšavši sablju koja mu je visila o bedru. Bez mnogo negodovanja, Marinović je prihvatio da katkad u istoriji postoji viši kriterijum od zakona, te je ćutke propratio nametnuti izbor Milana Obrenovića, potonjeg knjaza i prvog novovekovnog kralja Srbije. Milan, rođen 1854. godine, stupio je na presto kao maloletan nakon što je i Velika narodna skupština potvrdila njegova prava na nasleđe knjaževskog dostojanstva 26.6.1868. godine. Sve do Berlinskog kongresa, 1878. godine on je dosledno doživljavan kao štićenik Rusije, sasvim sigurno i zbog činjenice da je, još kao maloletan, oktobra 1871. godine posetio, u Livadiji, u letnjikovcu Romanova na Krimu, ruskog cara Aleksandra II.  Sve do ratova s Turskom, 1876-78. godine, on je to zaista i bio, ali je teško iskustvo koje je imao pošto je ruska diplomatija pokušala da nametne stvaranje velike Bugarske na račun Srbije, potpuno promenilo njegovo usmerenje. Od Berlinskog kongresa, koji je Srbiji doneo potpunu nezavisnost i prisajedinjenje Niša, Leskovca, Pirota, Vranja, Toplice, on će, postupno, spoljnopolitičko usmerenje Srbije okrenuti prema velikom severnom susedu – Austrougarskoj. Beč je tada pokazivao, u određenoj meri, razumevanje za potrebe male Srbije.

                Posle potpisivanja San Stefanskog ugovora došlo je do preokreta u politici kneza Milana. Rusi su forsirali Bugare u stvaranju San Stefanske Bugarske, na uštrb srpskih teritorija, pa se knez sve više okreće prema Austrougarskoj. Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Kneževina Srbija je dobila nezavisnost. Posle odluka Berlinskog kongresa gde je Srbija dobila Vranjski, Niški, Pirotski i Niški okrug, a za uzvrat se saglasila da Austrougarska može da anektira Bosnu i Hercegovinu, knez Milan šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa Austrougarskom. Na čelu delegacije se nalazi Jovan Ristić, vođa liberala obavezao se da u ime Srbije sa Austrougarskom zaključi trgovački ugovor i da izgradi železničku prugu. Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine. Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije prema Srbiji. Odlazi 1881. godine u zvaničnu posetu Petrovgradu, kod ruskog cara Aleksandra III Romanova. U Petrovgradu je primljen dosta hladno, gotovo sa odbacivanjem. Rusija je potvrdila svoju politiku sa Berlinskog kongresa. Po povratku iz Petrovgrada, knez Milan je svratio do Beča i utanačio pregovore o političkom ugovoru sa Austrougarskom. Taj dokument je bila čuvena Tajna Konvencija, koju je u Beogradu potpisao Čedomilj Mijatović 16. juna 1881. Tajna konvencija je podrazumevala uzajamnu i prijateljsku politiku Srbije i Austrougarske, gde se Srbija obavezala da na svom području neća trpeti politička spletkarenja protiv Austrougarske monarhije, a za uzvrat Austrougarska se obavezala za proglašavanje Srbije za kraljevinu kod drugih sila. Posle ovog sporazuma, prva mera je usledila od predsednika ministarskog saveta Mihaila Piroćanca koji je knezu Mihailu podneo ostavku svoje vlade, koja nije prihvaćena. Sledeći čin je bilo proglašenje Srbije za kraljevinu 28. februara 1882. godine. Car Franja Josif je lično čestitao kralju Milanu Obrenoviću.

                Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su građanske stranke: Radikalna stranka (1831), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan je naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka je održana na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje. Neposredno posle završetka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao. Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Posle brojnih peripetija, došlo je do pravno sumnjivog razvoda 1888. godine. Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkopi i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Na proslavi Dana Kraljevine 22. februara 1889. godine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su obavljali vladarske dužnosti do punoletstva kralja Aleksandra.

                Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvo, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije. Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiji za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija. Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljavati i osavremenjivati. Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima.

                Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču. Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim. Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiji. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći: „Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?“ U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. godine u 47. godini života. Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.

 

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja