Медичи: новац, политика и уметност у доба ренесансе

27/08/2021

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Ренесансна Италија подарила је бројне значајне личности из сфере политике, уметности, културе, цркве и других области. Ако нека породица сажима све ове аспекте ренесансног живота у Фиренци позног средњег века, то су ван сваке сумње Медичи. Познати примарно као банкари, бавили су се државничким пословима, али и били највеће мецене ренесансе. Средњи век и споменици Фиренце из овог доба не би зацело постојали ни били ни приближно онакви каквима их познајемо да није било породице Медичи.

Пре Фиренце центар тосканске, па самим тим и италијанске банкарске активности била је Сијена. Од 1240-их Бонсињори су имали разгранату банкарску активност у Сијени. Њихова банка La Gran Tavola основана је била од Орланда Бонсињорија 1255. године, а од 1260. година имала је и ексклузивно право на депозите папске државе, након сукоба папства са Фридрихом II. Тада је Курија увидела велики значај банкара, односно трезора, као места где би могли чувати своје и иначе велике приходе. Дo 1270. године La Gran Tavola је чинила један од папских трезора, а 1265-1268. године имали су монопол, ексклузивно право и сакупљали су све папске порезе и приходе. Подршка Карлу Анжујском (200 000 ливреја), као и ширење послова на Каталонију, Француску, Енглеску и Ђенову (где су имали сталног представника) начинило је ову сијенску породицу и њихову банку једном од највећих оновременe Европе. Опадање је, међутим, започело убрзо након 1273. године, да би званично прогласили и банкрот 1289. године. Губитак папских послова, заузимање поседа града Сијене од Француза и друге околности учиниле су крај сијенском банкарском успону и отворили простор за уздизање Фиренце.

Породица Албици билa ја у ово време најутицајнија у Фиренци, али Ordinamenti di giustizia 1293. године, односно својеврстан Устав Републике Фиренце, променио је околности. Тада је, наиме, установљена сињорија, еснафи и чланство у њима постали су суштински једини гарант политичких права. Исто тако, магнатима и гибелинима поименце забрањено је политичко деловање. Јачање трговачког сталежа довело је и до успона банкарских кућа, те су тако свој узлет започели и Медичи.

Медичи су највероватније пореклом били из области Мугела, презиме можда од medici, што је множина од лекар (латински Medicus), али то није потврђено ниједним релевантним историјским извором, те остаје само у домену спекулације, као и њихова старија историја. Први помен породице је из једног документа из 1230. године, док је банка основана у време Ђованија де Бичија Медичија 1397. године.

Ђованијев отац Аверардо Медичи био је неуспешан банкар, али је његов даљи рођак Вијери ди Камбио био далеко инвентивнији и способнији. Ђовани де Бичи Медичи (1360-1429) и његов старији, али мање значајан и мање утицајан брат Франческо (1350-1412) били су партнери Вијерија де Камбија. Три банке су постојале, Ђованијева најдуготрајнија и најуспешнија, Ђовани од 1385. води римски огранак банке, а доцније постаје самосталан. Формално 1397. године се одваја и оснива Банку Медичи, партнер му је био Бенедето Липарчо де Барди. Банка је била у Фиренцу пренета из Рима и тако је започела свој велики, златни век. Већ од 1402. године отворена је филијала, односно огранак у Венецији, а основана је и прва фабрика вуне, која је допремана из Енглеске и била значајан артикал. Недуго потом, основана је и филијала у Напуљу 1408. године а од 1425. године Ђовани отвара испоставе и у Женеви и Гаети.

Ђовани је током велике западне шизме подржао папу Мартина V и од 1417. године, у знак захвалности, папа му је поверио контролу над апостолском комором (папска ризница). Медичи су на концу откупили из заробљеништва и противпапу Јована XXIII, те пошто је умро у самој Фиренци, спонзорисали су му леп споменик. Сам противпапа је чак и сахрањен у баптистерију Светог Јована Крститеља у Фиренци.

Медичи нису имали формалне положаје, посебно не наследне. Томе их је Ђовани посебно подучавао, на извесни начин, заправо подржавао је политику деловања из сенке. Ево шта је забележено да је рекао: Не правите од владе своју радионицу, него сачекајте да вас у њу позову, онда се покажите покорнима – писмо које је упутио сину Козиму, Ђовани се држао даље од политике, а своје наследнике и уопште породицу је учио да се облаче и понашају као и сви други грађани. Био је против привлачења пажње, нелегалних послова, али сматрао да су мир грађана и осигурање центара моћи кључни. Иако није имао неку наследну функцију, ипак је у неколико наврата био на одређеним позицијама. Прирор Сињорије био је у три наврата и то 1402, 1408, 1411. године, а гонфалонијере 1421. године, док је управљао Пистојом 1407. године. Утицао је да се 1426. године у Фиренцу уведе Catasto, односно нови систем разрезивања пореза, а сам је био доследан борац против олигархије. Ђовани да Бичи Медичи је започео праксу по којој је ова породица постала позната и остала као таква све до данас. Ради се о меценату великих уметника. Подржао је да Лоренцо Гиберти изради двоја врата на баптистерију (крстионица Светог Јована), а позвао је и двојицу ренесансних генија Брунелескија и Донатела и финансирао сакристију базилике Светог Лаврентија (позната и данас као Сан Лоренцо).

Ђованијев син Козимо фактички владар Фиренце до 1464. године, без званичног положаја, али писало се да сви државни послови су се решавали у његовој кући. Активан и у очево време, финансирао противпапу и мешао се у црквена питања. Међутим, већ 1433. године је скована завера против Козима, коју су предводили Пала Строци и породица Албици, и ова је група завереника у септембру затворила и протерала потом Козима. У венецијанском егзилу је водио преговоре о повратку, али како је пренео богатство и банку, задесила је економска криза Фиренцу и Козиму је упућен позив за повратак 1434. године. Козимова власт је вршена кроз деловање породица Пити и Содерини, док је чланица још једне угледне великашке куће Контесина де Барди постала Козимова жена. Кондотијер и плаћеник Франческо Сфорца послат у Милано, након пропасти породице Висконти, чиме је успостављен мир и равнотежа у Италији од готово пола века.

Козимов брат Лоренцо Старији водио је махом врло успешно банкарске послове, али и војне походе против Фераре, Вероне и Вићенце. Док је Козимо био у Венецији, он је покушао ослободити и вратити у домовину брата, а био је чак и амбасадор код папе Евгенија IV и у Венецији. Лоренцо Старији је директан предак нововековних Медичија, војвода од Тоскане и краљева Француске преко Марије Медичи, од Луја XIII па на даље. Сви су они потицали из његове гране породице Медичи.

У то време, 1439. године Козимо финансирао сабор у Ферари/Фиренци, филијала изгледа у Базелу такође је постојала, пошто је овај сабор био наставак Базелског концила. Козимо је изгледа већ ту имао неке контакте. Захваљујући сабору у Фиренци, где је потписана унија, Византинци су боравили у граду, посебно Јован Аргиропул, ученик великог Плитона, оставивши јак утисак на Козима, иначе великог патрона уметности и културе. Платонова философија, али уопште хеленска култура, тако су нашли своје место и у ренесансној Фиренци Медичија, који су је штедро и одушевљено финансирали. Настављено је ширење Банке Медичи по целој Европи. Својеврстан ДОО отворен је чак и у Брижу, а преко венецијанске гране од 1446. године је успостављено пуно партнерство и овај знаменити фландријски град, битан због трговине у северним деловима Европе, постао је део разгранате банкарске мреже Медичијевих. Ширење је настављено и по Тоскани, пре свега на Пизу, где су преко Медичија ишле буквално све пизанске трансакције (плаћање мермера Донателу је један сликовит пример тога).

У периоду 1452-1453. године основан је, као знак захвалности Сфорце, милански огранак, али није био дугог века. Након почетних добитака, због лошег вођења финансија, те давања лоших зајмова, који никад нису враћени, изазван је неуспех браће Портинари у Брижу и Милану, након 1468. године и смрти првог управитеља из ове породице који је послове Медичија водио добро. То није био једини лош потез ове породице. Неуспех у Лондону, који су изазвале лоше срачунате позајмице, али и грчевито противљење енглеских трговаца, довели су до неплаћених дугова енглеских зајмопримаца Медичијима. Потом су 1455. године још избили и Ратови ружа и чак и након 1485. године нови владари Тјудори никад нису вратили дугове Плантагенета. Неуспех у Брижу и пропаст Портинарија као управитеља обележили су крај Козимове владавине, кога је наследио 1461. године Пјеро Медичи.

Последњи гонфалонијере, који је уз то имао тежак гихт, везан за кревет често, па се говорило да се у Пјеровој соби води политика Фиренце. Способан у финансијским пословима, иако не као његов отац, али је потезом којим је повукао своја потраживања од својих дужника изазвао банкрот многих, те јаку опозицију, што сведочи и Николо Макијавели о Пјеру у својој Историји Фиренце. Ствари су међутим много компликованије. Рецесија и незапосленост у Фиренци су заиста захватили регију, а избио је и млетачко-османски рат. Осим тога, избили су и проблеми око увоза енглеске вуне, важне сировине за фирентинске фабрике вуне, тако да је банка морала да настави давање зајмова енглеском краљу заузврат. Зајмови нису враћани и банка Медичија је све више тонула.

Противу Медичија је 26. августа 1466. године извршен покушај државног удара, а Пјеров син Лоренцо је открио замку на путу, и сам Пјеро избегао отмицу. Венеција,  Модена и Ређо су укључени, породица Д’Есте и фирентински великаши. Већ 1467. године избио је и рат против Венеције и савезника, као и велика победа Фиренце, папске државе, Напуља и савезника. Убрзо потом, 1469. године од гихта и упале плућа умро Пјером, а наследио га је син Лоренцо Величанствени, симбол Медичија и просперитета фирентинске ренесансе. Способан као владар, био је веома слаб банкар и није добро водио послове. Зенит и пропаст Медичија у средњем веку је управо његова владавина. Ученик Марсиљија Фичина и Јована Аргиропула, љубитељ витешких игара, соколарства и лова. Највећи патрон уметности од свих Медичија, био је чак и део неоплатонског философског кружока, као и мецена младог Микеланђела Буонаротија који је 1488-1492. године неколико пута био његов гост.

Лоренцо је међутим, изгледом био, како сведоче савременици, ружан и кратконог, орловског ружног носа, као и грубог гласа, док је његов брат Ђулијано био маркантан, леп и заводник, чак и Ботичелијев модел. Завера Паци, у којој су поред ове породице учествовали и други противници Медичија 1478. године довела је до убиства Ђулијана и рањавањa Лоренца у катедрали, чији су патрони у великој мери управо били сами Медичи. Сукоб са папом Сикстом IV, који је благословио заверенике, довео је и до екскомуникације Лоренца и фирентинске владе, а папа је бацио интердикт над целом Фиренцом. Слаба је тада била помоћ традиционалних савезника Милана и Болоње, а напуљски краљ (односно његов син и престолонаследник Алфонсо) је покренуо велики поход на Фиренцу. Лоренцо је провео неко време у Напуљу чак, и то као заробљеник краља Фердинанда I.

Међутим, срећа се Лоренцу бар на кратко осмехнула са неколико других страна. Откриће алума, у околини Фиренце довело је до тога да широка употреба ове важне руде буде замајац јачању посрнуле фирентинске економије. Лоренцо је имао добре односе чак и са Турцима Османлијама, штавише одржавани су интензивни трговачки односи са Мехмедом Освајачем и то је у извесном смислу био и спас Фиренце, али и самога Лоренца. Он је имао десеторо деце са Кларисом Орсини, од којих су најбитнији његов син Пјеро, и наследник, као и син Ђовани који је познат и као доцнији папа Лав Х. У 49. години, 1492, уследила је изненадна смрт Лоренца, а недуго потом и пропаст миланске филијале до 1494. године. Појава Ђиролама Савонароле, фратра, демагога и великог реформатора, узбудила је читаву Фиренцу неколико година, а уз то, наследник Лоренца Величанственог Пјеро ди Лоренцо није дорастао био прецима. Када се свему томе дода и лоше вођење финансија, пропаст је била близу. Француска инвазија на Италију 1494. и проглашење несолвентности банке довели су коначно до краха ренесансне династије. Изгон Медичија потрајао до 1512. године, а када су се вратили у домовину, свет више није био исти. Откриће Новог света, Лутерова реформација, италијански ратови, јачање Хабзбурга, крај средњег и почетак новог века донели су и нове ветрове за Медичије.

Двојица папа Медичија Лав Х (у чије је време био банкрот Рима) и Климент VII обележили су прелом епоха. Брачна политика у Француској проширила је утицај породице, а Катарину Медичи учинила једном од најозлоглашенијих краљица светске историје. Од Козима Медичија, једног од најбитнијих владара Фиренце позног средњег и раног новог века, Медичи се титулишу као војводе Тоскане. Козимо је титулу узео 1537. године, и ова породица ју је носила пуна два столећа, све до 1737. године, када се њихова славна историја окончала. Дали су поред војвода, још угледних црквених и световних великодостојника, а Фиренца, Пиза и други тоскански градови занавек су обележени именом породице Медичи.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања