MADAM TISO

23/05/2019

MADAM TISO

 

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin

Jedna izuzetna žena, strasni vajar, pre više od 200 godina pregazila je sve norme toga vremena: napustila je muža i decu i posvetila život izradi verodostojnih u vosku izrađenih figura aristokrata i poznatih ličnosti. Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso u Londonu, koji i danas nosi njeno ime, u početku je bio pokretna vašarska atrakcija, a danas ima više od 400 izloženih eksponata i godišnje ga obiđe 2,5 miliona ljudi.

Mari Tiso (Marie Tussaud, 1. 12. 1761. ‒ 16. 4. 1850) rođena je kao Mari Grosholc (Marie Grosholtz) u Strazburu, kao ćerka oficira Jozefa Grosholca i Ane Marije Kirtjis. Nakon što joj je otac umro, majka je potražila pomoć od dr Filipa Kirtjisa, poznatog modelara koji je u Parizu radio kao tvorac voštanih figura. Mari i njena majka ubrzo su počele da rade kao pomoćnice u radnji slavnog skulptora. Mala Mari je sa samo šest godina otkrila umeće pravljenja figura od voska. Rasla je okružena voštanim bistama i gipsanim kalupima. Odmalena je pokazivala veliko interesovanje za izučavanje anatomije, za izrade portreta i tehniku izlivanja voska.

Doktor Kirtjis je naučio Mari veštini izrade voštanih figura, tačnije umetnosti modeliranja. Kirtjis je 1765. godine napravio figure grofice Mari Žan di Bari (Marie Jeanne du Barry), ljubavnice Luja XV, i ovo je ujedno najstarija izložena figura. Prva izložbena postavka Kirtjisovih figura postavljena je 1770. godine i privukla je ogroman broj ljudi. Postavka je premeštena u Kraljevsku palatu (Palais Royal) u Parizu 1776. godine. Drugu lokaciju je otvorio na Boulevard du Temple 1782. godine.

Mari je imala samo 16 godina kada je napravila prvu figuru – Voltera, a zatim je oblikovala i Žana Žaka Rusoa i Bendžamina Frenklina. Ubrzo se pročulo za talenat mlade učenice. Vest o njenim umetničkim sposobnostima doprla je i do Versaja. Stigao je poziv od kraljevske porodice da postane mentor Elizabete, sestre kralja Luja XVI, što je Mari rado prihvatila. Madam Elizabeta je uočila talenat koji je devojčica imala i rešila da joj bude mecena.

Devet godina provedenih na dvoru umalo joj posle Revolucije nije došlo glave. Njeno ime našlo se na listi za likvidaciju. Mari je sa majkom završila u tamnici, u istoj ćeliji sa Žozefinom, budućom Napoleonovom ženom. Bile su do glave ošišane i spremne za giljotinu kada je stigla vest o pomilovanju. Doktor Kirtjis je uspeo da se u Narodnoj skupštini izbori za njihove živote. Uslov je bio da Mari dokaže privrženost revoluciji izradom posmrtnih maski ljudi koje su revolucionari giljotinirali.

I tako se, kao veoma mlada, Mari našla u centru najmračnijih dešavanja u Evropi u 18. veku. Među maskama koje je načinila bile su i maske kralja Luja XVI, Marije Antoanete, revolucionara Dantona i Robespjera… One su nabadane na kolac i nošene kroz Pariz kako bi javnost saznala ko je ubijen i kako se prave, odsečene glave ne bi raspadale po ulicama.

Mlada Mari je 28. jula 1794. godine iz korpe ispred giljotine izvadila Robespjerovu odsečenu glavu i do najmanjeg detalja napravila masku. Ovu masku donela je sa sobom u London. Upravo ova maska poslužila je da se u potpunosti rekonstruiše Robespjerovo lice. Ekspert za facijalnu rekonstrukciju je pomoću 3D skenera mapirao ožiljke, mladeže i ostale detalje. Ono što je interesantno to je da je Robespjer na slikama iz svog vremena predstavljen, verovatno iz straha, znatno lepše nego što je zapravo izgledao.

Mari je u ovim teškim vremenima očvrsla i izrasla u odlučnu i snažnu ženu. Prepoznao je to i stari doktor Kirtjis, pa je upravo ovoj skromnoj devojci zaveštao sve svoje voštane figure.

Godinu dana posle smrti svog učitelja Kirtjisa, 1795. Mari se udaje za francuskog inženjera Fransoa Tisoa. Rodila mu je sinove Josefa i Fransoa. Glavna njena preokupacija, međutim, nije bila porodica, već pokretni muzej voštanih figura. Mlađeg sina ostavila je mužu i majci i bez znanja engleskog jezika, u svojoj četrdeset i prvoj godini, sa starijom sinom krenula je preko Lamanša, 1802. godine.

Zbog francusko-engleskih ratova onemogućen je njen povratak u Francusku. Pune trideset i tri godine Mari je obilazila Veliku Britaniju i Irsku, uzduž i popreko, sa svojom pokretnom izložbom. Njen sin Josef brzo je postao i njen najveći saradnik. Majka joj je umrla 1826. godine u Francuskoj. Tek tada je njen mlađi sin, posle dvadeset godina odvojenog života, došao kod nje u Englesku.

Već pomalo umorna od putovanja i rada na voštanim figurama, Mari je rešila da se skrasi. Imala je tada sedamdeset i četiri godine. Otvorila je stalni izložbeni prostor u Londonu, u Bejker stritu, 1845. godine. Neke od figura koje je napravila još uvek postoje, uključujući i njen autoportret, koji je sada postavljen na ulazu u njen muzej.

Postigla je veliki uspeh, i njena slava stigla je do Amerike. Oglasio se čuveni vlasnik cirkusa P. I. Barnum sa željom da otkupi Muzej. Madam Tiso ga je odlučno odbila. Nastavila je neumorno da izrađuje voštane figure slavnih ličnosti.

Jedna od najvećih atrakcija njenog muzeja je Dvorana strave. Ovaj deo postavke obuhvata neke od žrtava Francuske revolucije (maske ljudi koje je Mari bila primorana da radi tokom Revolucije) ali i novije kreacije ubica i ostalih kriminalaca. Mari Tiso je 1838. godine napisala memoare. Poslednja figura koju je izradila bila je njena sopstvena. Napravila ju je 1842. godine i ostavila je u Muzeju, na brigu svojim sinovima.

Madam Tiso je umrla od starosti, u snu, 16. aprila 1850. godine, u osamdeset i osmoj godini života. Iza sebe je ostavila imperiju zabave, koja i danas radi sa nesmanjenim uspehom. Nakon njene smrti, Muzej je pripao u nasledstvo porodici i od tada je promenio dosta vlasnika.

Mariin unuk Džozef Randel 1884. godine premestio je kolekciju u veći prostor, na Merilebon roudu u Londonu, u zgradu nekadašnjeg Planetarijuma. Razlozi premeštaja su bili nedostatak prostora i povećanje cena u Bejker ulici. Ovde se Muzej  i danas nalazi. Četiri decenije kasnije prilično je uništen u požaru, 1925. godine. Za njegovu obnovu su bile potrebne tri godine. Preživeo je i zemljotres 1931. godine.

Tokom Drugog svetskog rata, za vreme bombardovanja 1940. godine, nemačka bomba je pogodila Muzej, a Hitlerova figura je ostala jedna od retkih neoštećenih. Inače, među eksponatima nemačkih istorijskih ličnosti u Muzeju Madam Tiso u Berlinu izložena je voštana figura Adolfa Hitlera izrađena u Londonu. Nacistički vođa je prikazan kao „slomljen čovek u ruševinama bunkera”, a figura se nalazi iza stola koji sprečava posetioce da se s njom fotografišu.

Kupola koja dominira Muzejom u Londonu je nedvosmislen znak raspoznavanja ovog muzeja, čak i izdaleka, kao i ogromni redovi posetilaca koji vijugaju niz Merilebon roud. Procenjuje se da je Muzej, od otvaranja do danas, posetilo oko 250 miliona ljudi.

Svaki minut proveden u Muzeju je strogo kontrolisan. Galerije su veoma dobro organizovane, jer jedna vodi u drugu; glumce smenjuju sportisti i naučnici, naučnike umetnici, umetnike pevači, i tako redom. Ponekad vas u prostoru između prostorija iznenadi i neki filmski režiser (Stiven Spilberg u safari odelu ili Alfred Hičkok u svojoj prepoznatljivoj „triler” pozi). Po izlasku iz lifta, posetioca zaslepi blicanje desetine foto-aparata i tada se ulazi u prvu galeriju, gde će se posetilac naći u društvu glumaca i glumica – od holivudskih do bolivudskih, preko britanskih.

Sve figure koje se nalaze u Muzeju izrađene su u prirodnoj veličini i zapanjujuće su realistične. Kada im se približi, primećuju se suznice u oku, bore, mladeži, ispucali nokti, pa čak i naslage hrane  između zuba kod nekih. Sve su one verne voštane replike poznatih ličnosti – umetnika, glumaca, naučnika, književnika, naučnofantastičnih likova, članova kraljevskih porodica, političkih lidera, duhovnih vođa i zvezda šou-biznisa.

Da bi se napravila jedna figura, potrebno je šest meseci, stotine preciznih merenja stvarnih modela i neshvatljivo velika količina voska – oko tone. Procenjena vrednost pojedinačne figure iznosi 45.000 dolara. Svake godine se napravi oko 20 novih figura.

Ranije se za izradu figura koristio specijalno prečišćen pčelinji vosak, koji je bio pogodan za bojenje. Danas se, kako bi se obezbedila maksimalna sličnost, primenjuju različite vrste plastike koje simuliraju oči i nokte, kao i veštačka koža. I, na kraju, radi potpunog postizanja duha epohe kojoj voštana figura pripada, koriste se i kostimi i dekoracija iz tog vremena, a neretko čak i zvučni efekti.

Posetioci Muzeja imaju priliku da se upoznaju i sa procesom pravljenja voštanih figura i tako saznaju da kosa (ili brada) nastaje strpljivim lepljenjem jedne po jedne vlasi i da se figure prave 2% veće od stvarnih veličina modela, jer se toliko vosak vremenom skupi, a telo se uvek pravi odvojeno od glave. Ukoliko je u pitanju osoba koja nije živa, vajar mora da radi svoj posao izrade figure na osnovu postojećih fotografija.

U Muzeju postoji i mračna Tamnica ili Dvorana strave, koja je jedna od najvećih atrakcija ovog muzeja. U njoj je verno prikazano 500 godina zločina, od Francuske revolucije, preko viktorijanskog Londona do savremenih serijskih ubica, i to sve uz verodostojne zvučne efekte prilikom izvršenja smrtnih kazni. Prethodnica Dvorane strave je Kirtjisova Pećina velikih lopova, gde su bili prikazani francuski kriminalci koji su pogubljeni, kao i članovi kraljevskih porodica koji su završili na giljotini u toku Revolucije. Jedan od najpoznatijih ubica koji je prikazan u ovoj dvorani je Džejms Blumfild. Poseta Dvorane strave nije dozvoljena mlađima od 12 godina, kao ni srčanim bolesnicima, ni trudnicama.

Po izlasku iz ovog mraka  posetilac se može provozati malim crnim taksijem kroz istoriju Londona („Spirit of London”), od Londona u vreme Tjudorove dinastije, preko kuge koja je harala ulicama ovog grada, do bombardovanja u Drugom svetskom ratu i sve do svinging Londona i 1980-ih godina. Tokom vožnje posetilac postaje svedok kulturnih i istorijskih promena koje su oblikovale London i načinile ga jednim od najvećih i najznačajnih gradova sveta.

Mada je dva puta goreo, a u toku Drugog svetskog rata bio i delimično oštećen, Muzej voštanih figura Madam Tiso i danas je svetska atrakcija. Prvi muzej Madam Tiso van Velike Britanije otvoren je u Amsterdamu 1970. godine. Ubrzo nakon toga otvoreni su ogranci i u ostalim gradovima: Pekingu, Hongkongu, Šangaju, Nju Delhiju, Tokiju, Singapuru, Bangkoku, Berlinu, Istanbulu, Pragu, Beču Las Vegasu, Njujorku, San Francisku i Sidneju. Kao odgovor na ovaj britanski projekat, u Parizu i Madridu otvoreni su muzeji „Grevin” i  „Museo de Cera”, u čijim postavkama, pored svetskih, dominiraju dvojnici od voska najvećih francuskih i španskih zvezda.

Devetnaesti vek je, nagoveštavajući ogromne promene koje će se dogoditi u narednom dvadesetom veku, iznedrio žene koje će zlatnim slovima biti upisane u istoriju sveta. Jedna od njih je svakako Madam Tiso. Stvarajući svoj čuveni Muzej voštanih figura, ona je pokazala da žene mogu, sem porodice i vlasti, da smišljaju i ostvaruje nove ideje.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja