Либерализам Владимира Јовановића

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Постустаничка Србија 19. века је у себи носила хендикеп перманентног кашњења модерности. Вишевековна отоманска окупација оставила је иза себе друштво које је било како економски а оно још више духовно и образовно запуштено. Србија је брзим корацима морала ићи у корак с развијеним европским државама, те је у ту сврху била принуђена да темеље државности поставља често некритички копирајући западне моделе.

Поред оних институција које чине темељ државности, као што су скупштина, влада (Министарски савет), круна, судови, војска, полиција и др. и сам друштвени живот је био обогаћен појавом политичких партија, које су, опет по угледу на западни модел, биле организоване на идеолошким принципима.

О конзервативизму Напредњачке странке и њеним значајним представницима писали смо у неколико претходних текстова, док овај текст има за циљ да нешто прозбори о појави либерализма код Срба. Дакле, када је реч о либерализму, он се код Срба јавља више као последица револуционарног европског романтизма. Борба за национално ослобођење и еманципацију били су основа деловања српских либерала. Чак она економска компонента либерализма код њих није била ни близу заступљена као што је то био случај на Западу. У већој мери се ту радило о архаичном слободоумном романтизму.

Значајнији представници либералних струјања код Срба били су пре свих Јован Ристић и Владимир Јовановић у Кнежевини/Краљевини Србији, те код пречанских Срба Михаило Полит-Десанчић и Светозар Милетић.

У остатку овог кратког приказа представићемо живот и дело Владимира Јовановића.

Владимир Јовановић

Рођен је у Шапцу 28. септембра 1833. године, од оца Илије Јовановића и мајке Анђелије Спужић, ћерке Остоје Спужа, Карађорђевог војводе. У Шапцу завршава основну школу и полугимназију, у Београду Лицеј, док у Немачкој студира агрономију. Економске науке учио је по познатом професору Вилхелму Рошеру, припаднику немачке историјске школе.

Повратком у Србију 1856. године укључује се у либерални круг (Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Јован Белимарковић, Алимпије Васиљевић…). Повратком Обреновића, Јовановић постаје секретар Министарства финансија, а потом и уредник Српских новина.

У основи, либералима је сметао Милошев патријархални начин владања, али су велике наде полагали у наследника, кнеза Михаила.  Ипак, Јовановића Милош протерује из земље, да би се после Милошеве смрти Јовановић вратио у Србију крајем 1860. и опет ушао у политику.

Током рата с Турцима 1862. године по задатку Владе проводи пола године у Енглеској, ради придобијања тамошњег јавног мњења за српску ствар. По повратку у земљу, на Великој школи предаје политичку економију и финансије. 1864. године долази у сукоб с министром Костом Цукићем и остаје без катедре на Великој школи.  Следеће две године Јовановић проводи у Швајцарској, те још шест у Новом Саду. Претежно се бави новинарством, критикујући режим кнеза Михаила. У Новом Саду, заједно са Светозаром Милетићем уређује лист Застава.

1868. године се жени Јеленом, ћерком Максима Маринковића, трговца из Новог Сада. Као заклети либерал, својој деци даје имена која до тада нису постојала у српском народу. Сину Слободан, а ћерки Правда. О Слободану Јовановићу, говорили смо у једном од претходних текстова. Владимир Јовановић је и један од оснивача Уједињене омладине српске, удружења основаног ради буђења српске националне идеје. После убиства кнеза Михаила, Јовановићу је суђено у Пешти за учешће у завери, али је ослобођен због недостатка доказа. У Омладини око 1870. године долази до сукоба између Јовановића и Светозара Марковића, тј. либерала и социјалисте и удружење се гаси. Враћа се у Србију 1872. године где покреће лист Будућност и ради послове секретара у више министарстава.
1869. године постаје члан Народне скупштине. Априла 1876. године постаје министар финансија у влади чији је задатак ослободилачки рат с Турцима, међутим, место министра губи када предлаже порез на трговце, како би исплатио ратне дугове. Министар је кратко и 1880. године, али цела либералска влада пада на питању трговинског уговора с Аустроугарском. Жесток је критичар следеће, напредњачке владе.

Узастопно је биран за председника Српског ученог друштва, али није изабран у Академију наука када је формирана 1886. године. Почасни члан Српске краљевске академије постаје тек 10. фебруара 1892. године. После абдикације краља Милана 1889. године дугогодишњи је члан Државног савета. Умро је у Београду 3. марта 1922. године.

Јовановић је иза себе оставио позамашну писану грађу. Од најзначајнијих дела, поменућемо следеће:

„Српски народ и Источно питање“, Лондон, 1863. (Енглеска), Нови Сад, 1863. (Српско издање)

„Основи снаге и величине српске“, Нови Сад 1870.

„Србенда и готован“, 1864.

„Србин и Српкиња такви какви су“, Матица српска, 1867/68.

„За слободу народа“, Нови Сад, 1868.

„Политички речник“, 1870.

„Социјализам и друштвено питање“, 1873.

„Успомене“ (мемоарска грађа), постхумно, 1989.

Када је реч о идејама и политичким принципима које је Јовановић заступао, поменућемо оне најтемељније. Као и већина либерала, Јовановић сматра да темељно начело устројства државе јесте разум. Науку не схвата на савремен начин, већ више као део идеолошког учења. Слобода је за Јовановића била највиши идеал, и вредност и темељ индивидуалног и друштвеног живота. Једнакост је такође схватао на класичан начин, као једнакост у слободи, тј. као начело правде. Јовановић је био велики родољуб и веровао је да национално питање и либералне идеје могу да иду руку под руку, где препознајемо велики романтичарски утицај. На српски народ је гледао идеалистички, као на оличење свега најбољег, без реалног утемељења у стварности. Изворе српске демократије тражио је у српском селу и његовим традиционалним институцијама: задруге, сеоски кнезови, принцип „збора и договора“… Сматрао је да је из тих принципа и изникла српска револуција 1804. године. Владимир Јовановић критикује како европски апсолутизам (Турска, Аустрија, Русија), тако и српски, али не увиђа да код Срба то није само ауторитарни нагон владаоца, већ више потреба за заштитом младе, крхке државе у настајању, како би себе заокружила у свим сегментима државности. Јовановић по уверењу није био републиканац. Он не напада монархију као установу, нити види у њој озбиљну препреку да се Србија изгради као либерално-грађанска држава, или сметњу будућем уједињењу како српских земаља, тако и свих Јужних Словена. Један је од првих који је схватио значај пропаганде у политичкој борби и деловању (лобирање у Енглеској, брошуре, књиге, скупштински говори, агитација међу народом…).

Дакле, Владимир Јовановић је један од првих великих и озбиљних либерала код Срба, али оних либерала који свој либерализам нису држали у разлици према патриотизму, већ су та два појма одржавали у чврстом јединству. Но, можда и најзначајније што је Владимир Јовановић иза себе оставио српској култури јесте његов син Слободан Јовановић, једна од најзначајнијих фигура српске науке, културе и политике 20. века.

Извори:

Деспотовић, Љ: „Српска политичка модерна“, Нови Сад, 2003.

Чубриловић, В: „Историја политичке мисли у Србији 19. века“, Београд, 1958.