Либерализам Џона Стјуарта Мила

02/03/2022

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

 

 

Џон Стјуарт Мил  је једна од најзанимљивијих личности Енглеске 19. века. Несумњиво, један је од водећих интелектуалаца свога доба, али, његова академска каријера се кретала неуобичајеним путем у односу на већину значајних мислилаца.

Рођен је у Лондону 20. маја 1806. године, као прво од четворо деце чувеног филозофа утилитаризма, политичара и оснивача покрета филозофског радикализма Џејмса Мила. Од најранијег детињства, већ са три године, Џон је био подвргнут спартанским методама васпитања и образовања од стране оца. Наиме, Џејмс је на сину почео да примењује експеримет тзв. утилитаристичког васпитања са строгим рационалистичким критеријумима и „гвозденомˮ дисциплином. Очева строгост и ускраћено детињство оставиће великог трага на Стјуартов  живот, како на личном плану, тако и на академском.

Процес образовања отпочиње учењем грчког, па потом и латинског језика. До своје осме године, прочитао је Софокла, Тукидида, Аристотелову „Реторикуˮ и друга значајна дела. Потом проучава хемију, да би са 12 година отпочео да учи логику, те годину дана касније и политичку економију.

Када све ово имамо у виду, ни мало не чуди да је Мил сматран једним од највећих ерудита 19. века, са једнако добрим познавањем како природних, тако и друштвених наука. То потврђује и лепеза области у којима је Мил оставио писани траг. Наиме, писао је дела из области естетике, књижевне критике, логике, етике, историје, економије, права и политичке теорије. Ипак, одбија да студира на Кембриџу и не гради академску каријеру на начин уобичајен за већину мислилаца тога доба. У 17. години постаје службеник „Источноиндијске компанијеˮ, те наступа као слободни интелектуалац. Веома је активан на јавној сцени Енглеске, те учествује у свим важним друштвеним расправама тога доба.

У двадесетој години доживљава нервни слом, за који се сматра да је директна последица очевог престрогог васпитања током детињства. У то време ступа у везу са удатом женом, Харијетом Тејлор, којом ће се након смрти њеног мужа и оженити 1851. године. Та веза битно ће утицати како на његов интелектуални, тако и социјални развој, а нарочито на однос са родитељима, јер је овај његов поступак произвео морални шок у лондонским круговима.

Мил је припадао кругу тзв. филозофских радикала, када  ће 1830-их преузети вођство у наведеном покрету као уредник и власник Лондонске ревије. За разлику од класичног острвског либерализма, радикали су били ближи француском просветитељском рационализму. Филозофски радикали су се борили за друштвену и политичку реформу енглеског друштва, пре свега за проширење права гласа које би померило тежиште власти са аристократије на средњу класу. Заговарали су хармонизацију између слободе и права појединца са правом и слободом „највећег бојаˮ. Резултат њихове борбе, била је изборна реформа 1832. године, након чега многи од њих улазе у непосредну политичку активност, те постају и чланови парламента.

Милова интересовања у вези са друштвеним реформама кретала су се од економских и политичких реформи до борбе за промену положаја жена и њихов равноправни статус са мушкарцима. До краја живота се принципијелно борио за своје прогресивистичке идеје и ставове.

Умро је 8. маја 1873. године у Авињону у Француској.

Слобода појединца као услов индивидуалног и друштвеног напретка

Своје темељне филозофско-политичке идеје, Мил износи у огледу О слободи, који објављује 1859. године. У то време, Европа је доминантно под влашћу ауторитарних режима и владалаца, тако да овај својеврсни „манифест либерализмаˮ врши велики утицај на све слободоумне кругове на континенту.

Посебну занимљивост за политички живот Срба представља чињеница да је ово дело извршило огроман утицај на, тада младог француског официра Петра Мркоњића (Краљ Петар I Карађорђевић), који ће, сматра се, ношен идејама слободе, успоставити један, релативно либерални поредак током своје владавине у Краљевини Србији од 1904. до 1912. године.

У одбрани слободе појединца, Мил полази од идеје да у свим поступцима који се не тичу других, него појединца самог, друштво нема никаквог права да утиче на одлуке и поступке појединца. Свако организовање предузетништва и самоиницијативности људи, по Милу, воде моралном и интелектуалном заостајању људи, те их чине подложним за завођење и манипулацију. Мил је сматрао да неслобода појединца, проузрокована свеопштим уплитањем државе, отвара пут неконтролисаном деспотизму.

 

Појединац, тржиште и држава

Разматрајући место и улогу државе у настојању да одреди границе власти, Мил наглашава да се њено деловање мора заснивати на тржишном моделу, тј. начелном неуплитању власти у деловање појединца. Дакле, слобода појединца ограничена је једнаком слободом других. Међутим, упркос свом начелном инсистирању на привржености тржишту, Мил је даљим контекстуалним процењивањем посебних државних политика по утилитаристичком принципу целисходности, дао теоријско оправдање за напуштање принципа слободног тржишта. Наиме, у сфери расподеле богатства, Мил види простор у коме држава има право на интервенцију и регулацију, уколико постоји оправдани интерес „довољне већинеˮ.

На тај начин, Мил у великој мери кокетира са социјалистичким идејама, јер принцип „довољног разлогаˮ увек може да отвори простор држави за „корекцијуˮ.

 

Демократија, представничка влада и децентрализација

Демократија као начин конституисања власти, за Мила није само средство против узурпације власти, него она представља и средство саморазвоја личности и напретка друштва. Напредак је могућ једино охрабривањем активног учешћа грађана у политици, што је изводљиво само у демократској владавини. Зато Мил заговара концепт „минималне државеˮ, те спуштање свих оних јавних послова који државу могу да оптерете, на ниво локалне заједнице, чиме би се подстакло учешће великог броја грађана у локалној политици. Због тога су децентрализација и јака локана самоуправа неодвојиви услов сваке стварне демократије. Децентрализација је корисна и зато што обезбеђује плурализам који је неопходан за одржавање слободе, јер постоје узајамно супротстављене снаге које спречавају деспотизам власти.

Мил међутим уводи и одређена ограничења и корективе у демократију, што ће дуго служити радикалним демократама да га оптужују. Наиме, Мил сматра да сви чланови друштва морају да стекну неопходно образовање (сиромашни, чак бесплатно), али, уколико неко упркос свему не успе да стекне и оно најминималније образовање, не би требало да има право гласа. Исти је случај и са онима који избегавају обавезу плаћања пореза, као и са примаоцима социјалне помоћи. Такође, он наглашава да би постојање универзалног права гласа довело до проблема, јер би већина гласача били припадници радничке класе, што би довело до двоструке опасности. С једне стране, то је опасност од ниског степена политичке интелигенције, а са друге, опасност од класног законодавства. Мил се зато залаже да не вреди свачији глас исто. Тако би гласови интелигенције вредели два или чак и више гласова.

Оно чему се супротставља је давање веће тежине гласовима богатих, јер материјална надмоћ не сме бити услов привилегије.

 

Милова систематизација либерализма

Мил врши систематизацију класичне либералне мисли 17. и 18. века ревизијом класичне либералне доктрине, наглашавајући њене социјалне елементе и повезујући је са демокра-тијом. Био је оријентисан ка развоју демократије која ће свима осигурати поштовање личности и у којој ће сви моћи једнако да уживају.

Својим делом, Мил отвара простор за тзв. социјални либерализам, који ће представљати доминантну либералну оријентацију од средине 19. века до седамдесетих година 20. века, а на чијим темељима ће се делом засновати и савремена доктрина државе благостања.

Као што се може закључити из приложеног немерљив је утицај Џона Стјуарта Мила на потоњу социјалну и политичку мисао.

Извори:

Лакићевић, Д., Стојановић, Б., Вујачић, И. (2008). Теоретичари либерализма, Службени гласник, Београд,

Ђурковић, М. (2006). Политичка мисао Џона Стјуарта Мила, Службени гласник, Београд

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања