LENJIN – VOĐA CRVENOG TERORA

20/05/2022

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Nakon uspešno izvedene Oktobarske revolucije, vođa boljševika Vladimir Iljić Uljanov Lenjin postigao je do tada najveći uspeh u karijeri. Formirao je Savet narodnih komesara (Sovnarkom), novu rusku vladu, u kojoj je zauzeo mesto predsednika. Na taj način, ovaj političar, revolucionar i marksistički teoretičar konačno je preuzeo vlast u Rusiji. Međutim, vlast sama po sebi nije bila nešto čemu je Lenjin težio. Nisu ga interesovali isključivo lični prestiž ili materijalno bogaćenje, naprotiv. Vlast je za njega predstavljala samo sredstvo koje je trebalo da mu omogući ostvarenje najvažnijeg cilja, a to je: transformacija celokupnog tadašnjeg polufeudalnog ili polukapitalističkog ruskog društva u komunistički političko-društveni sistem. Za takav i više nego ambiciozan projekat Lenjin nije imao neki primer ili model na koji bi se mogao ugledati. Nigde na svetu nije bilo države koja je već prošla jednu takvu transformaciju. Jedino što mu je predstavljalo oslonac bili su Marksovi politički ideali formulisani u njegovom čuvenom delu Kapital, a koje je predstavljalo svojevrsnu političku Bibliju boljševičkog vođe. Lenjinove teorijske postavke mahom su proizilazile iz tumačenja Marksovih ideja i stavova. Tako formulisane one su predstavljale Lenjinizam, novi ideološki pravac po kome je stvarana „komunistička Rusija“. Za Lenjina je dolazak na vlast bio tek početak. U tom trenutku on je duboko verovao da je svojim delovanjem udara temelje ne samo „nove Rusije“ nego „komunističkog svetskog poretka“.

Lenjin je dogmatski verovao u ostvarivost komunističkih ideala. Besklasno društvo jednakih pojedinaca, bez obzira na pol, veru, rasu ili nacionalnu pripadnost, predstavljalo je san kome je težio i koji je po preuzimanju vlasti odlučio da ostvari. Međutim, čak i u idealnim okolnostima takvu sveobuhvatnu transformaciju jednog društva nije lako sprovesti, a kamoli u situaciji u kojoj su se Rusija i njena nova vlast tada nalazile. Naime, rat je i dalje trajao, a ruska vojska, opterećena velikim materijalnim i ljudskim gubicima, nalazila se u konstantnoj defanzivi. Ekonomske prilike bile su i više nego loše. Usled brojnih štrajkova i uličnih protesta industrijska proizvodnja je opadala, dok je istovremeno rasla inflacija snižavajući ionako nizak životni standard ruskih građana. Glad nije više bila samo nešto čega su ljudi pribojavali, već je postala realnost. Politički, zemlja je ključala. Lenjinov stav, da je transformaciju ruskog društva moguće postići samo kroz diktaturu proletarijata, vođenu od strane jedne čvrsto organizovane i disciplinovana partija, oterao je druge levičarske stranke u opoziciju. Protiv boljševičke vlasti, u tom trenutku, bili su ne samo plemstvo i građanske strukture, već i njima ideološki bliske socijalističke partije poput esera ili menjševika. Jednopartijska boljševička država ni za koga nije bila prihvatljiva osim za Lenjina i njegove sledbenike.

Politička kriza u zemlji dodatno je produbljena nakon organizovanja izbora za ustavotvornu skupštinu 25. novembra 1917. godine. Naime, iako protivnik višepartijskog sistema, Lenjin je odlučio da će ispuniti obećanje dato građanima. Raspisao je i sproveo izbore za ustavotvornu skupštinu. Međutim, rezultati izbora za boljševike bili su razočaravajući. Pobedu su odneli eseri, dok su boljševici, iako drugi, osvojili tek oko četvrtine mandata u parlamentu. Čak ni sa levim eserima, koji su jedini stali uz boljševike nakon Oktobarske revolucije, nisu mogli nadjačati natpolovičnu većinu desnih esera. Međutim, bez obzira na sve, pa i jasno iskazano raspoloženje ruskih građana, Lenjin nije imao nameru da se povlači. Vođa boljševika je tražio od parlamenta da se saglasi sa tekovinama Oktobarske revolucije i potvrdi supermaciju boljševičkih institucija vlasti. Pošto je većina poslanika to odbila, parlament je raspušten, a poslanici rasterani. Upravo je taj događaj predstavljao uvod u krvav građanski rat, gde su sa jedne strane našli Crveni ili boljševici, a sa druge strane svi njihovi ideološko-politički raznorodni protivnici. Pod Lenjinovim odlučnim vođstvom pobedu u tom obračunu odneli su Crveni. Lider boljševika je donosio ispravne strateške odluke, a postavljanje Lava Trockog na čelo Crvene armije ispostavilo se kao možda i presudno za ishod tog sukoba. Upravo izuzetne organizacione sposobnosti Trockog, pomešane sa njegovim nespornim vojničkim talentom i snažnom harizmom kojom je uspevao i u najtežim momentima da ohrabri i motiviše svoje trupe, bile su neophodne da bi Crvena armija odnela pobedu u tom ratu.

Inače, čak ni taj građanski rat nije zaustavio Lenjina u njegovom planu da transformiše rusku državu. Sveobuhvatnost boljševičkih reformi ogledala se u tome što su zahvatile skoro sve segmente ruskog društva. Po značaju bile su dubinske, a po posledicama dalekosežne. Julijanski kalendar je u cilju modernizacije zamenjen Gregorijanskim. Ukinute su sve titule koje su ukazivale na društveni status i klasne razlike. Sproveden je proces odvajanja Crkve od države i to uz značajnu upotrebu aparata sile, što je hiljade sveštenika i monaha koštalo života. Mnogi manastiri i crkve su u tom procesu devastirani, a crkvena imovina je u najvećoj meri zaplenjena. Nacionalne manjine u Rusiji dobile su mogućnost samoopredeljenja do otcepljenja, što je brojnim separatističkim pokretima dalo vetar u leđa. Naime, Lenjin je zagovarao stav da svim narodima treba dati šansu da steknu nezavisne države koje bi se posle na ravnopravnoj osnovi ujedinile u savez sovjetskih socijalističkih republika. Međutim, kada je uvideo posledice takvih odluka, koje su se očitovale u nabujalom nacionalizmu i separatizmu, Lenjin je korigovao stav. Insistirao je na tome da pravo na otcepljenje mora biti podređeno socijalističkoj revoluciji. Tačnije, da se taj proces treba odvijati pod kontrolom boljševičkih partijskih struktura, a ne nekih nacionalističkih i šovinističkih političkih organizacija.

Posebno izazovne bile su ekonomske reforme. Komunizam je negirao privatno vlasništvo tako da su boljševici sproveli nacionalizaciju banaka, rudnika, velikih industrijskih i saobraćajnih preduzeća. Možda i najviše pozitivnih poena Lenjinovim boljševicima donela je odluka da zemlju podele seljacima. Time je to možda i najteže agrarno pitanje konačno bilo razrešeno. Doduše, Lenjin je zagovarao punu kolektivizaciju na selu, ali je ipak razumeo da bi to u datom trenutku moglo stvoriti nezadovoljstvo kod seljaka i odbiti ih od novih vlasti. Najveći izazov u ekonomskom smislu nesumnjivo je predstavljao proces ukidanja tržišne privrede. Tačnije, pokušaj da se potpuno eliminiše novac, a da organi vlasti, u skladu sa potrebama ljudi i privrede, vrše podelu dobara. Država je na taj način preuzela upravljanje tržištem donoseći odluke, od toga šta će se i u kojoj meri proizvoditi, do toga kolika će biti sledovanja hleba. Seljaci su bili obavezni da viškove predaju državi, od kojih se prehranjivalo gradsko stanovništvo. Kako je u vreme rata proizvodnja na selu bila smanjena, a nove mere su destimulisale seljake da više proizvode, glad je postala neminovnost. Sledovanja hleba, u najtežim momentima, spuštana su na tek 100 ili 200 grama dnevno po osobi, što je predstavljalo najbolji pokazatelj ekonomskog kolapsa u kojem se zemlja nalazila. U tim trenucima vlasti su na sve načine pokušavale da dođu do hrane. Seljaci, a naročito oni bogati, našli su se na udaru boljševika. Pod optužbom da skrivaju viškove, oni su mučeni i ubijani, a neretko im je otimano i ono što su proizveli za osnovne životne potrebe. Čak su formirani posebni odredi najsiromašnijih seljaka, takozvani „Komiteti siromašnih“ (kombedi), koji su bili zaduženi za istragu, rekvizicije i obračun sa kulacima. Broj pripadnika kombeda procenjivao se na stotine hiljada, a njihovo delovanje prouzrokovalo je brojne sukobe i pobune na selu. Na kraju je i sam Lenjin uočio štetnost njihovog delovanja, tako da su kombedi ukinuti. Međutim, „Crveni teror“ na selu time nije zaustavljen. Umesto kombeda nastavila je da ga sprovodi Vanredna komisija zadužena za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaža ili skraćeno ČEKA. Upravo ta boljševička tajna policija postala je simbol Crvenog terora, sprovođenog kako na selu tako i u gradovima.

Lenjin je u Čeki video udarnu pesnicu partije. Sastavljena od probranih i najodanijih kadrova, još 1917. godine ova tajna policija obavljala je najteže i najvažnije poslove za partiju. Čekisti su bili poslednja odbrana boljševika i neko ko je postao sinonim za period takozvanog „Crvenog terora“. Naime, Lenjin i boljševici su imali mnogo neprijatelja. Praktično sve političke organizacije, kako sa desnog tako sa levog političkog spektra Rusije, bile su nasuprot njih. Takve okolnosti zahtevale su organizaciju koja će se sa tim političkim protivnicima surovo, beskompromisno i revnosno obračunavati. Čeka je upravo bila ta organizacija. Stotine hiljada protivnika režima u vreme Crvenog terora je eliminisano, a glave im je došla upravo Čeka. Tom prilikom čak su formirani i radni logori za političke protivnike, čuveni Gulazi, koji su isprva bili pod nadzorom te tajne policije.

Da je strah Lenjina od političkih protivnika opravdan, videlo se već početkom 1918. godine kada je pokušan prvi atentat na njega. Iako neuspešan, predstavljao je jasno upozorenje da su njegovi protivnici svesni značaja Lenjinovog autoriteta za boljševike i da će upotrebiti sva sredstva kako bi ga eliminisali. Mnogo opasniji po Lenjina bio je drugi atentat, leta te 1918. godine, kada ga je u Moskvi teško ranila simpatizerka levih esera Dore Kaplan. Inače, boljševici su još ranije prestonicu preselili u Moskvu, zbog ugroženosti Petrograda od nemačkih trupa u nadiranju. Iako je rat između Rusije i Centralnih sila formalno završen Brest-Litvovskim mirom marta 1918. godine, Moskva je trajno ostala glavni grad. Međutim levi eseri, nisu oprostili Lenjinu sklapanje tog ponižavajućeg mira sa Nemcima. Kajzeru je tada predata ogromna teritorija na kojoj je živelo više od 40 miliona stanovnika i gde se nalazilo gotovo tri četvrtine ruske proizvodnje uglja i čelika. Raskid partnerstva između levih esera i boljševika time je postao neminovan, a Lenjin je umalo izgubio život od ruke dojučerašnjih saveznika. Postoje pretpostavke da su te rane po Lenjina bile kobne i da se od njih nikada, u potpunosti, nije oporavio.

Građanski rat je priveden kraju 1921. godine, mada su borbe za uspostavljanje pune kontrole nad Sibirom trajale i narednih godina. U tom ratu boljševička Crvena armija slomila je sve političke i vojne protivnike, kojima nije pomogla ni značajnu pomoć iz inostranstva. Ponekad, dobijali su čak i direktnu vojničku podršku od strane stranih invazionih trupa (japanskih, britanskih, francuskih, američkih,..). Nakon toga, Lenjin se odlučio za Novu ekonomsku politiku (NEP). Rekvizicije na selu su obustavljene, a ponovo je uspostavljena tržišna ekonomija. Seljaci su plaćali porez u proizvodima, dok su viškove mogli prodati na tržištu. Prilike na selu time su značajno relaksirane. Prelazak sa „ratnog komunizma“ na NEP desio se u poslednjem momentu. Mnogi istoričari smatraju da se to kojim slučajem nije dogodilo, odnosno da je nastavljena dotadašnja ekonomska politika „ratnog komunizma“ da bi boljševici najverovatnije izgubili vlast.

Kraj rata doneo je ne samo promene u ekonomiji već i konačno definisanje kako državnih granica tako i unutrašnjeg pravno-političkog poretka komunističke Rusije. Poljska, Finska, Litvanija, Letonija i Estonija dobile su nezavisnost. Besarabija je pripala Rumuniji, dok je deo kavkaske oblasti zauzela Turska. Preostale zemlje nekadašnjeg ruskog carstva, koje su se nalazile pod kontrolom boljševika (sovjetska Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kavkaska federacija), 30. decembra 1922. godine ujedinile su se u Savez sovjetskih socijalističkih republika (SSSR). Taj događaj predstavljao je pobedu državnog koncepta Vladimira Iljiča Lenjina. Vođa boljševika je odbacio Staljinov predlog da se SSSR organizuje po principu jedinstvene države u kojoj bi manjine imale svoje autonomne oblasti. Lenjinov je čvrsto ostao na konceptu saveza republika koje povezuju zajednička komunistička ideologija, državni patriotizam i iznad svega moćna, jedinstvena i centralizovana partija. Upravo zahvaljujući takvoj partijskoj organizaciji, SSSR je sve do raspada funkcionisao kao čvrsto centralizovana zemlja. Međutim, onda kada je Komunistička partija boljševika doživela kolaps, nestalo je ključnog kohezivnog faktora u državi. Sudbina SSSR-a time je zapečaćena.

Lenjinov san o komunističkom svetu nije nikada ostvaren. Realizovana je samo početna faza te ideje, a to je formiranje SSSR-a, prve komunističke zemlje u svetu. Ipak i to je predstavljalo epohalan događaj na geopolitičkoj mapi sveta. Arhitektura međunarodnih odnosa tada je dramatično izmenjena. SSSR je postao, i sve do svog raspada bio, jedan od ključnih činilaca u globalnoj geopolitičkoj areni, dok su posledice postojanja prve zemlje komunizma toliko su dalekosežne da se osećaju i danas. Zato je nesumnjivo da je nastanak SSSR-a jedan od najvažnijih događaja ne samo u XX veku, već u celokupnoj istoriji čovečanstva. Ako prihvatimo tvrdnju da takve događaje kreiraju velike ličnosti, onda se moramo složiti da Lenjin upravo spada u njih. Voleli ga ili ne voleli, podržavali njegove političke ideje ili ih prezirali, Lenjin je jedan od onih koji su stvarali istoriju. U toj borbi za ostvarenje svojih političkih ideja, on se nije ograničavao. Služio se svim raspoloživim sredstvima, pa i nasiljem. Crveni teror predstavljao je simbol te njegove makijavelističke politike u kojoj je cilj opravdavao upotrebu svih sredstava. Znao je Lenjin da ostvarenje njegovog sna o uspostavljanju komunističkog sveta zahteva brojne žrtve, i to u krvi. Međutim, šta su i milioni života naspram večnog blagostanja koje je trebalo da omogući komunizam? Ništa drugo do obične brojke. Kao što za Lenjina ni Crveni teror nije bio ništa drugo do puka nužnost. Neophodna žrtva za dobrobit celokupnog čovečanstva.

 

 

IZVORI I LITERATURA:

Luis Fišer, Lenjinov život. Knj. 1. Globus: Zagreb, 1985.

Luis Fišer, Lenjinov život. Knj. 2. Globus: Zagreb, 1985.

Ričard Pajps, Ruska revolucija. „Filip Višnjić“: Beograd, 2017.

Sava Živanov, Pad ruskog carstva. Knj. 2, Februarska revolucija. Nolit: Beograd, 2007.

Ludvik Bazilov, Rušenje ruskoga carstva.  Matica srpska: Novi Sad, 1980.

Roj Medvedev, Revolucija 1917. godine u Rusiji. Rad: Beograd, 1986.

Andrej Mitrović, Vreme netrpeljivih: politička istorija velikih država Evrope : 1919-1939. Srpska književna zadruga: Beograd, 1974.

Vladimir Volkov, Trojstvo zla: Lenjin, Trocki, Staljin. Plavi jahač: Beograd, 2010.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja