LAZA TELEČKI – GLUMAC VELIKOG FORMATA

23/04/2020

Autor: Jovanka Simić, novinar

 

   Krajem jula 1861. godine, pošto  je u Srpskoj Atini osnovan prvi profesionalni teatar u Srba, u novoformiranoj glumačkoj postavi ubrzo se obreo i Lazar Laza Telečki (1939 –  1873) koji će docnije postati ne samo naš prvi profesionalni glumac, nego i naša prva glumačka zvezda.

    Tokom glumačke karijere, ne duže od decenije, odigrao je više od 200 uloga, mahom  u domaćim komadima. Njegova glumačka slava prelila se daleko izvan Novog Sada. Poživeo je samo 34 godine a u svom kratkom veku stigao je, pored glume, da bude i reditelj, dramski pisac, promoter Šekspirovih dela na sceni SNP-a, pesnik, pisar Svetozara Miletića i urednik šaljivog lista „Komarac.“ Tokom kratke i veoma uspešne karijere bio je redovni član sva tri tadašnja profesionalna pozorišta u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu.

    Telečkog je u tri reči ponajbolje odredio Antonije Hadžić, predsednik Matice srpske, te upravnik, dramaturg i reditelj u najstarijem srpskom teatru, rekavši da on poseduje  tri najređa svojstva neophodna velikom umetniku – talenat, obrazovanje i marljivost.

     Lazar Telečki rođen je u banatskom selu Kumane kao jedno od  šestoro dece siromašnog opštinskog beležnika. Po završetku  Karlovačke gimnazije pohažao  je tzv. Pripravnu školu za tehničke studije u Budimu, a potom se zaputio u Prag gde je započeo studije Politehničkog fakulteta koji je je zbog oskudice morao napustiti.

    Vrativši se u Novi Sad 1861. godine  radio je kao pisar u advokatskoj kancelariji Svetozara Miletića, jednog od najistaknutijih srpskih vođa u Austrougarskoj i velikog borca za srpsko oslobođenje i ujedinjenje. Već naredne godine pridružio se glumačkoj grupi Srpskog narodnog pozorišta u kojoj su bili: Draga Spasić, Dimitrije Ružić, Mića Dimitrijević, Ilija Stanojević, Dimitrije Spasić, Jefta Dušanović i Pera Dobrinović.

   U pozorišnim analima zabeleženo je da je Telečki glumac velikog formata te da je  naročito upečtljiv bio u rolama likova  iz narodnog života. Posebno se istakao u ulogama čiča Pante („Šaran“), čiča Mije („Stari baka i njegov sin“), kovandžije Grabića („Čestitam“), Maksima Crnojevića, Vuka Brankovića („Boj na Kosovu“), slepog čiča Arse („Šaćurica i šubara“)… Pokazao se kao podjednako dobar i tragičar i komičar.

    Telečki na sceni, takođe po zapisu Antonija Hadžića, nije samo stvarao karaktere, nego ih je i individualisao, i „tim prikazima morao je svakog zaneti i zadovoljiti vernošću, istinitošću i prirodnošću svoje igre“. Povodom  originalnog tumačenja čiča Pante iz šaljive Zmajeve jednočinke „Šaran“ zapisano je  da se Telečkom mora priznati fotografska vernost, kao i  životnost lika  čiča Arse u „ Saćurici i šubari“ Ilije O. Sremca, kao i u mnogim drugim likovima. Imao je istančano osećanje mere na pozornici, umeo je da improvizuje, sluša i brzo da reaguje. Ovim svojim sposobnostima zadivio je brojne poštovaoce teatra.

     Privlačila ga je i uloga reditelja, ali i dramskog pisca. Repertoar tadašnjeg SNP-a obogatio je sa svoja dva pozorišna komada: „Vešta sluškinja“ (1863) i „Poslednja despotica smederevska“ (1867) koju je ujedno i režirao. Preradio je jedan, a na srpski jezik preveo  sedam pozorišnih komada, među kojima je i komedija „Gospođe i husari“ poljskog autora Aleksandra Fredra koju je sa nemačkog preveo na srpski. Predstava je prvi put izvedena u Novom Sadu 3. marta 1864, a u  prevodu Telečkog  bila je na repertoaru sve do 1910. godine.

      Telečki je uz pomoć svojih prijatelja, ponajviše pesnika, studenta prava  i prevodioca Laze Kostića, ali i njegovog kolege Gige Geršića, lekara Jovana Andrejevića Jolesa uvelo Šekspira među Srbe. Šekspir se prvi put oglasio među Srbima sa tadašnje scene SNP-a aprila 1864. odlomkom iz „Ričarda Trećeg“ u Kostićevom prevodu i režiji. Naslovna uloga bila je poverena Telečkom.

  Bio je to veliki događaj za Novi Sad koji je tada brojao jedva 20.000 duša. Prema prvobitnom planu, svetkovina je trebalo da bude upriličena na Đurđevdan 1864. Kako je, međutim, za 30. april bilo predviđeno preseljenje Matice srpske iz Pešte u Novi Sad, Kostić je odgodio svečanost posvećenju Šekspiru upravo za taj dan.

   Stoga su u Srpskoj Atini, krajem aprila, uz pucanje prangija i jeku zvona, u istom danu proslavljeni veliki  kulturni događaji – preseljenje najstarije naučno-kulturne institucije u Srba i jubilej genija svetske literature i teatra.

    Svečanost je priređena u hotelu „Kraljice Jelisavete“, (današnji hotel „Vojvodina“). Najpre je izveden nezvanični deo: jedna uvertira Žaka Ofenbaha i jednočini komad Prkos od R. Benediksa, a u zvaničnom delu proslava je počela uvertirom iz opere Vilhelm Tel Đoakina Rosinija. Potom je o Šekspiru poduže besedio  Gligorije Geršić, a zatim je orkestar svirao scenu ludila iz Donicetijeve opere Linda od Šamonija.

   U glavnoj tački programa izvedene su prve dve scene iz prvog čina Šekspirovog „Ričarda Trećeg“ u prevodu dr  Andrejevića i  Kostića. Uz Lazu Telečkog u predstavi su igrali glumci Srpskog narodnog pozorišta: Ljubica Kolarević, Nikola Nedeljković… Za ovo izvođenje, kostime je iz fundusa svog  privatnog pozorišta pozajmio plemić i veleposednik Jovan Nako.

   Brojna publika, u kojoj  je bilo  dosta gostiju iz Beograda, Pančeva, Subotice i drugih gradova, prihvatila je ovu manifestaciju s najvećim oduševljenjem i o njoj se još danima pričalo među građanima i pisalo u ondašnjoj štampi. Bio je to, kako su pisale novine, jedan od zaista neočekivanih i velelepnih kulturnih događaja onog vremena.

   Hroničari su zabeležili da Šekspirova godišnjica u Evropi nije mnogo slavljena, osim u nekoliko evropskih velikih gradova i u Novom Sadu.

    U Srpskom narodnom pozorištu Laza Telečki zadržao se do 1871. godine, a potom je kratko boravio u Vukovaru i Zagrebu. Već 1872. vratio se u novosadsku glumačku družinu. Ubrzo se ispostavilo da je oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva. Dva meseca odsustvovao je sa pozorišne scene.

  Vratio se pred publiku  krajem januara 1873. uspevši da odigra još nekoliko predstava. Njegova poslednja uloga bila je Nono Purilo u komadu „Ni brigeša“. Nepovratno je, zatim, pao  u postelju. Preminuo je  28. aprila (10. maja) 1873. u Novom Sadu. U prisustvu velikog broja poštovalaca sahranjen je 29. aprila (11. maja) na Almaškom groblju.

   U oproštajnoj pesmi Ilija Okruglić Sremac  napisao je  da će narod večno pamtiti ime ovog umetnika „dok se kod nas Šekspir glumio bude“, a Zmaj Jova Jovanović rekao je da će dično ime glumca Laze Telečkoga biti trajnije od spomenika na novosadskom Almaškom groblju.

    Tako i jeste. Jedna od najprometnijih ulica u Novom Sadu, omiljena prvenstveno mlađim generacijama, nosi ime velikog srpskog glumca, a u njegovom rodnom Kumanu, pre 28 godina zaživela je pozorišna manifestacija „Dani Laze Telečkog“.

 

 

LITERATURA

. „Stogodišnjica smrti velikog glumca“ – List „Pozorište“ broj 10, godina 1973.

.   Hadži Zoran Lazin – “Šekspir i Kostić u varoši novosadskoj 1864.”

. Gordana Petković,“Đaci karlovačke gimnazije“  (Karlovački list, broj 44)

 

 

 

.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja