Кумановска битка 1912. године – круна српске војне стратегије

28/10/2019

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Кумановска битка, 23. и 24. октобра 1912. године, била је прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целог Балкана од вишевековне османлијске власти. Када се данас после скоро једног века сећамо хероја Кумановске битке и Првог балканског рата – који су против Турске заједничким снагама водиле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора – не смемо изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе на Куманову и свих осталих победа балканских савезника. После рата од 1877/8. године озбиљнији рад на припреми ратног плана за офанзиван рат против Турске почео је у српском Главном генералштабу тек 1897. године. После свестраније студије и анализе услова у којима се Србија могла наћи у офанзивном рату против Турске, наведене године Генералштаб је дошао до закључка да такав рат у циљу остварења својих националних тежњи и аспирација она може водити само у савезу са другим балканским државама, односно Бугарском, Црном Гором и Грчком. Полазећи од тога, Генералштаб је исцрпно разрадио основну оперативну идеју савезничког рата и ратног плана Србије. Идеја савезничког рата против Турске заснована је на свестраној анализи турских ратних могућности и на исцрпним прорачунима односа савезничких и турских снага из европског дела Турске и оних које би Турци могли пребацити из Мале Азије, као и на прорачунима времена потребног за мобилизацију и концентрацију савезничких и турских снага у Европи, односно времена и транспортних могућности за пребацивање турских снага из Азије на савезничке фронтове на Балкану. На основу ових прорачуна српски Генералштаб је дошао до закључка да би Турска у почетку рата била сувише слаба у односу на савезнике, те не би одмах могла да почне са офанзивом, него би објективно морала да остане у одбрани на свим савезничким фронтовима, како би тиме створила време за пребацивање снага из Азије. На почетку рата, према оцени српског Генералштаба, поменути положај Турске у условима неутралног држања суседних држава пружао је савезницима услове да истовременом одлучном офанзивом са својих националних територија поразе европске турске снаге пре него што буду ојачане снагама из Азије, а доцније и да потисну и оне снаге које би Турци успели да пребаце из Азије. На тим основама је био израђен и пројекат ратног плана Србије у оквиру савезничког рата.

Ипак, потребно је да нагласимо да ратни план представља само један сегмент свеобухватних припрема српске војске за реализацију своје историјске мисије, ослобођења српског народа од туђинског ропства. Ослобођење и уједињење представљали су сан и вековну тежњу како српске политичке елите тако и целокупног етноса. У складу са тим тежњама рад на изградњи моћне војне силе, способне да изнесе такве планове, представљао је приоритет готово свих српских владара у XIX и у прве две деценије XX века. Српска војска је стварана упоредо са изградњом модерне националне државе, путем многих структурних реформи, техничко-технолошког опремања и школовања официрског кадра на престижним иностраним војним академијама. Још је Кнез Милош Обреновић упутио прву групу од тридесетак српских младића на изучавање војне струке у царску Русију. Након тога та пракса је настављена, с тим да су поред Русије српски официри усавршавали у Пруској, Хабзбуршкој монархији, Француској и Белгији. Упознавши се са најзначајнијим војним достигнућима земаља у којима су боравили ти млади српски официри стечена знања и вештине преносили су у своју земљу, чиме су дали кључни допринос изградњи савремене и модерне српске армије.

Захваљујући чињеници да се велики број српских официра школовао у Берлину, као и томе што се пруска војска победама над аустријском и француском доказала као доминантна на старом континенту, Пруско–немачка војна доктрина остварила је примат и у Србији. Угледајући се на Пруску, Србија је устројила свој Главни генералштаб и територијалну војну организацију. Међутим, пораз српске војске од бугарске 1885. године драматично је изменио поглед, нарочито војне струке, на дотадашњу организацију српских оружаних снага. Многи официри, на темељу искуства из Српско–бугарског рат, постали су заговорници окретању према француској војној школи и њеним теоријским начелима. Пораз од Бугара за њих је представљао најбољи доказ да српском војнику више лежи доктрина њему карактерно ближих Француза него Немаца. Управо ти ставови су временом надвладали и проузроковали доктринарну преорјентацију српске војске, која се наредних деценија све више угледала на француску.  Ипак, временом је у српском официрском кору сазрело мишљење да је немогуће пресликати неку страну војну доктрину и применити је у српској војсци са очекивањима да буде једнако ефикасна као у земљи где је настала. Самим тим, јавила се потреба за формулисањем српске војне доктрине, оне која би представљала сублимацију практичних потреба и техничких могућности српских оружаних снага, истовремено усклађених са карактерним особинама српских војника и официра. Кључну улогу на том плану одиграо је генерал Димитрије Цинцар – Марковић. Увидевши да српском војнику више леже одбрамбени задаци, али и да су потребе будућих ратова такве да ипак мора наступати офанзивно, он је дефинисао решење. Српска војска мора да наступа офанзивно, али уочи саме битке треба да заузме дефанзиван став како би прихватила први удар непријатеља. Након тога, а зависно од саме ситуације на терену, предузимала би офанзивну акцију са расположивом резервом чиме би решавала исход битке. Поред Генерала Цинцар – Марковића, када је у питању српска војна доктрина, морамо издвојити и пуковника Ивана Ђурића. Суочавајући се са чињеницом да Србија по броју војника и техничкој опремљености не може парирати најјачим европским силама, пуковник Ђурић је заузео став да тај недостатак српски официри и војници једино могу надоместити високим борбеним моралом. Млади српски нараштаји одрастали су уз гусле и народну песму, слушајући о славној прошлости Србије Немањића и херојству косовских јунака. Завидно висок патриотски дух, на предлог пуковника Ђурића, додатно је подстицан планским образовањем официрског кадра кроз изучавање националне историје са акцентом на јуначка дела из прошлости српских великана.

Наравно, не смемо занемарити ни допринос српских владара и политичара свеукупном јачању одбрамбених моћи своје земље. Креирајући повољне политичке околности за развој српских оружаних снага, они су дали неопходан подстрек изградњи и модернизацији српске армије. Свакако да је свако од њих понаособ дао већи или мањи допринос, али имена Михаила и Милана Обреновића ипак заузимају посебна места. Кнез Михаило је, шездесетих година XIX века, одлуком о формирању народне војске у којој су сви пунолетни Срби до педесете године били војни обвезници, створио респектабилну оружану силу од преко стотину хиљада војника. Иако је та војска имала значајне недостатке, како у организационом смислу тако и у обучености, опреми и официрском кадру, она је ипак одиграла своју националну и историјску улогу за време српско турских ратова 1876-1878. године. Краљ Милан је отишао корак даље у намери да модернизује српске оружане снаге. Михаилову Народну војску он је реорганизовао по савременим принципима уводећи стајаћу армију утемељену на општој војној обавези и регрутацији. У време владавине његовог сина, краља Александра Обреновића, Милан је једно време обављао дужност команданта активне војске и тада је дао пресудан допринос њеној пуној модернизацији. Куповином првокласног наоружања, израдом ратних планова, значајним повећањем бројности официрског и подофицирског кадра, краљ Милан је ударио темеље победничке српске армије. Сву моћ својих људских и материјалних ресурса она ће показати за време ослободилачких ратова од 1912 до 1918. године. Ратни планови, креирани у време Миланове команде, само су временом дорађивани и прилагођавани, а техника додатно модернизована. Све већи број младих официра је излазио из српске војне школе, а њихов морал, као и патриотски елан у целокупном српском народу био је на завидном нивоу. Једино су још морале да се поклопе коцкице када су у питању међународне околности, како би та већ увелико припремљена војска коначно могла бити употребљена. Склапањем савеза између балканских држава Србије, Грчке, и Бугарске 1912. године испуњен и тај последњи услов како би акција коначног обрачуна балканских хришћана са турском царевином отпочела.

Oпшта мобилизација српске војске била је проглашена 30. септембра 1912. године. Имајући тек нешто мање од 3 000 000 становника, Краљевина Србија је мобилисала десет оперативних дивизија (пет дивизија I и пет дивизија II позива) плус једну коњичку дивизију, укупно око 286.000 људи оперативне војске. Под оружје је додатно стављено 55 000 људи III позива и 3.300 обвезника последње одбране. Мобилизација пешадије завршена је за четири дана, а коњице и артиљерије за шест дана. Концентрација је отпочела 7. октобра и завршена је по плану. Врховни командант био је краљ Петар I Карађорђевић, а операцијама је руководио начелник штаба Врховне команде генерал Радомир Путник. Његов помоћник и најближи сарадник био је пуковник Живојин Мишић. Командант Прве српске армије био је престолонаследник Александар Карађорђевић, а начелник штаба и стварни комадант те најаче српске формације, бројности 126 000 људи, био је пуковник Петар Бојовић. Друга српска армија располагала је са две дивизије, српском Тимочком првог позива и бугарском Рилском, укупне снаге 60 000 војника под командом генерала Степе Степановића. Трећа српска армија бројала је 63 000 војника на чијем челу се налазио генерал Божидар Јанковић. Командант Ибарске војске био је генерал Михаило Ј. Живковић који је располагао са укупно 25.000 људи док је командант Јаворске бригаде био пуковник Миливоје Анђелковић са укупно 12.220 подређених официра и војника.

 По завршеном груписању снага и објави рата Турској, Врховна команда је наредила да 21. октобра отпочне наступање српске војске преко границе. Прва армија са снагама у долини Јужне Мораве, добила је задатак да наступа од Врања преко Куманова ка Овчем пољу и у садејству са крилним армијама нападне главне турске снаге. Друга армија била је концентрисана на простору Ћустендил – Дупница, са задатком да наступа делом снага преко Кратова, а делом преко Кочана у циљу обухвата десног крила и бока турских снага. Трећа армија добила је задатак да са простора Медвеђе и Топлице наступа косовским правцем, ослободи Косово и Метохију, а затим садејствује Првој српској армији на моравско-вардарском правцу. Ибарска војска имала је задатак да наступа од Краљева и Рашке према Митровици. Јаворска бригада је добила задатак да поседне Рашку област и осматра према Босни. Трећа српска армија требало је да отпочне наступање 20. октобра, да би после ослобођења Косова и Метохије правовремено стигла у рејон Куманова. Међутим, још у току стратегијског развоја била је ангажована у граничним борбама код Мердара, због чега је отпочела наступање дан касније. Пошто је разбила слабије турске снаге на граничном фронту, Трећа српска армија је 22. октобра ушла у Приштину, где се и наредног дана задржала на одмору. Тимочка дивизија I позива у саставу Друге српске армије, отпочела је наступање 21. октобра и 22. октобра увече десном колоном избила код Страцина, а левом код Кратова. Прва армија је 21. октобра отпочела наступање у два ешелона. Први ешелон образовале су Моравска, Дринска и Дунавска дивизија првог позива, док су се Тимочка и Дунавска дивизија другог позива налазиле у резерви. Коњичка дивизија на челу са пуковником Арсеном Карађорђевићем била је придодата Првој српској армији, са задатком да предузме извиђање у правцу Овчег поља. Дивизије првог ешелона Прве српске армије протерале су турске граничне делове и истурене одреде, да би већ 22. октобра увече избиле на положаје северно од Куманова. Врховна команда је планирала да се Прва српска армија задржи на положајима северно од Куманова у току 23. октобра, како би сачекала Трећу српску армију и тако оснажена наставила наступање ка Овчем пољу где се очекивала одсутна битка против главнине непријатељских снага. Српски војници добили су наређење да се утврде на достигнутим положајима у мери колико су то време и земљиште дозвољавали. Због плитког и каменитог земљишта, углавном су израђени само заклони за стрелце, за лежећи и клечећи став. Српска војска се налазила у стратегијској офанзиви и израдила је заклоне и припремила се за одбрану и одбијање евентуалног турског напада.

Турци су на простору Македоније, Косова и Метохије мобилисали Вардарску војску на челу са Зеки-пашом у чијем саставу су била три корпуса: V, VI и VII са укупно 84.000 људи. Према раније утврђеним турским ратним плановима, израђеним уз помоћ немачког војног стручњака Колмара фон дер Голца,  турске снаге на простору Вардарске Македоније требало је да заузму одбрамбене позиције. Разлог за такву стратегију турског генералштаба лежао је у чињеници да се главнина њихових снага налазила у Малој Азији. Турске снаге у Европи, самим тим, имале су задатак да задржавају непријатеља док се остатак њихових трупа не пребаци на балканско бојиште и одлучи исход рата. Међутим, командант турске Вардарске армије Зеки – паша, био је заговорнике офанзивне војне тактике. Свако дефанзивно држање и пуштање непријатеља дубље на турску територију било му је неприхватљиво. Само по себи то би неповољно утицало на морал његових војника, а са друге стране дало би додатни елан непријатељским снагама. Зато је Зеки-паша, напустио дефанзивни ратни план и одлучио се да главнином снагама пређе у офанзиву нападом на Прву српску армију већ код Куманова. Пошто је Зеки – паша, као и већина турских команданата, био следбеник Пруско–немачке војне доктрине одлучио се да изведе преко десног крила, главнином својих снага, маневар обухвата левог крила Прве српске армије.  Тачније, VII корпус је требало да задржи фронтално наступање српских снага, а за то време V и VI корпус из долине Пчиње  требало је да изврше обухват и удар у леви бок Прве српске армије. Тако се 22. октобра увече на удару турских офанзивних снага нашла Дунавска дивизија првог позива која се нашла на крајњем левом крилу Прве српске армије заједно са четничким добровољачким одредом војводе Вука. У току ноћи 22/23. октобра, док су српске трупе одмарале под заштитом предстража, Турци су прелазили преко Пчиње да би заузели полазне положаје за напад. Дунавска дивизија првог позива на истакнутом левом армијском крилу имала је IX и XVIII пук у првом ешелону и VII и VIII пук у другом ешелону. Рано ујутро 23. октобра предстраже Дунавске дивизије, приметиле су покрете непознатих трупа испред својих положаја. Због даљине и магле, која се дизала после кише, није се могло установити чије су то трупе. Командант XVIII пука који се налазио на крајњем левом крилу Дунавске дивизије, упутио је 2. батаљон да расветли ситуацију, а пуковник Арсен Карађорђевић, командант Коњичке дивизије упутио је 2. и 3. коњички пук у извиђање. Убрзо су се српске трупе судариле са јаким турским снагама 17. и 13. низамске дивизије које су управо кренуле у напад. Изложен снажној унакрсној ватри 2. батаљона XVIII пука био је принуђен да се повуче на полазне положаје, а после погибије команданта батаљона мајора Војислава Велимировића, јединицу је захватила паника. Видећи растројство 2. батаљона, 4. батаљон XVIII пука самоиницијативно је кренуо да га спасава. После судара са претходницом 13. низамске дивизије и претрпљених губитака, 4. батаљон је приморан на повлачење. Од око 2.000 војника 2. и 4. батаљона на полазним положајима се прикупило око 200 – 300 војника. После првих јутарњих борби лево крило Дунавске дивизије запало је у тешку кризу. На десном крилу Дунавске дивизије, Турци су успели да подиђу на 400 – 500 метара испред положаја IX пука, који је снажном пешадијском и артиљеријском ватром одбио напад непријатеља. Изненађени противнападима XVIII пука, Турци су обуставили наступање да би у напад увели и Штипску редифску дивизију, на крајњем десном крилу. Командант Дунавске дивизије првог позива пуковник Милош Божановић искористио је овај предах да у борбу уведе VII пук из резерве. Потпуковник Александар Глишић командант VII пука посео је са два батаљона напуштене положаје XVIII пука, чиме је криза на положају Дунавске дивизије била преброђена. Турци су убрзо наставили наступање и делом Штипске редифске дивизије кренули у напад преко Сртевице, тежећи да продуже обухват левог крила Дунавске дивизије првог позива. Изложен нападу моћнијих турских снага, четнички одред војводе Вука почео је у нереду да се повлачи са Сртевице. Пуковник Божановић упутио је преостала два батаљона VII пука да заједно са четницима зауставе турски напад. У току поседања положаја дошло је до изненадне борбе са Турцима. У току борбе погинуо је командант VII пука потпуковник Александар Глишић. После жестоке борбе Турци су одбачени са Сртевице, а једна њихова батерија је заробљена. На десном крилу дивизијског распореда IX пешадијски пук одбио је све нападе турске војске. И поред изненадног турског напада Дунавска дивизија првог позива, успела је да се током целог дана одржи на поседнутим положајима. По наређењу пуковника Милоша Божановића VIII пук је у току дана припремио резервни, прихватни положај у случају повлачења дивизије.

На десном крилу Прве српске армије, 23. октобра изјутра упућен је коњички пук Моравске дивизије првог позива у извиђање, али се после краћег времена, због снажне непријатељске ватре морао вратити на полазни положај. Око подне турски VII корпус отпочео је напад на фронт Моравске дивизије првог позива. Како се турски напад споро развијао, командант батаљона 1. пука мајор Милан Маринковић, самоиницијативно је покренуо свој батаљон у противнапад. За овим кренуло је у напад још пет батаљона Моравске дивизије првог позива. После судара у долини Коњарске реке, Турци су били одбијени и враћени на полазне положаје. Дринска дивизија првог позива, која се налазила у центру борбеног распореда као и дивизије другог ешелона Дунавска другог и Тимочка другог позива, првога дана Кумановске битке биле су неактивне. Највећи терет првог дана битке поднела је Дунавска дивизија првог позива, која је одбила напад бројнијих турских снага и одржала се на положајима. Овај успех Дунавска дивизија платила је великим губицима: из VII и XVIII пука избачено je из строја 1.944 војника, подофицира и официра. 841 Командант Вардарске армије је на основу личног осматрања развоја битке и извештаја команданата корпуса веровао да је његова армија првога дана постигла пресудне резултате. Зато је наредио V, VI и VII корпусу да 24. октобра продуже напад с циљем да доврше битку у своју корист. Штаб Прве српске армије није имао представу о размерама борбе Дунавске и Моравске дивизије првог позива, због чега је издао заповест да се 24. октобра продужи покрет и заузме Куманово. Тек увече је стигао извештај пуковника Милоша Божановића о тешким борбама на левом крилу и великим губицима које је имала његова дивизија. Наступање српске Прве армије 24. октобра претворило се у противнапад. Борбама изморена Дунавска дивизија првог позива, није могла предузети офанзивне акције. Пуковник Милош Божановић одлучио је да дивизија остане у одбрани, све док из позадине не стигне Дунавска дивизија другог позива и док Дринска дивизија првог позива не крене у контраофанзиву. Моравска дивизија првог позива на десном армијском крилу била је принуђена да најпре пређе у одбрану, пошто је турски VII корпус у 5:30 часова прешао у напад. После одбијања турског напада тек око 10 часова, када је стигла Тимочка дивизија другог позива, Турци су потиснути према Куманову. Дринска дивизија кренула је са својих положаја у 6 часова ка турским положајима на Зебрњаку у центру борбеног распореда. Под командом пуковника Павла Јуришића Штурма, дивизија је наступала са два пука у првом и два пука у другом ешелону. Турци су реаговали снажном артиљеријском ватром, али је дивизија без обзира на губитке енергично нападала. Да би одржао положаје на Зебрњаку, најважнијем објекту у систему Турске одбране, командант VI корпуса ангажовао је и последњу резерву, стрељачки корпусни пук. Поред залагања туских снага, Дринска I дивизија успела je око 13:00 часова да овлада Зебрњаком, чиме је пробијен фронт Вардарске армије. Успехом Дринске дивизије првог позива битка је била решена, после чега су Турци започели одступање у нереду. Српски губици износили су 723 мртва, 3.441 рањена и 603 нестала. Турски губици нису познати. Заробљено је 2.000 турских војника и заплењено: 61 топ, 6 митраљеза и велика количина муниције. Разбијене турске трупе одступале су у великом нереду ка Велесу и преко Скопља ка Тетову.

После Кумановске битке српска Врховна команда није предузела гоњење турске војске, него је продужила опрезно наступање. Веровало се да су код Куманова одбачени само предњи турски делови, а да се главнина још увек налази на Овчем пољу. Тек када су српске трупе 28. октобра избиле на Овче поље и пред Велес без отпора, смисао Кумановске битке постао је јасан. Нажалост, тиме је пропуштена шанса да се непријатељ одлучним гоњењем већ тада потпуно уништи. Консолидација турских снага, до које је на крају ипак дошло, овако је можда могла бити избегнута, а самим тим спашени и животи многих који су страдали у Битиљској бици. Исто тако, да је било одлучнијег деловања генерала Степе Степановића добар део разбијених турских снага код Куманова могао је бити ухваћен у замку захваљујући брзом продору Друге српске армије у долину Вардара. Пошто је и та могућност пропуштена био је неопходан још један напор и још једна велика битка како би турске снаге на простору вардарске Македоније доживеле потпуни слом. Сви ови уочени пропусти ипак не умањују успех српског оружја. Спорије наступање српских армија пре свега је представљало последицу опрезне војне тактике српске команде и великог респекта према непријатељу. У свести српских стратега и даље је провејавало сећање на 1885. годину и Српско-бугарски рат. Поучени искуством из тог оружаног сукоба српски виши официри су пре свега желели да избегну било какав већи ризик и да остваре победу под сваку цену. Зато и треба нагласити да је сагледавајући однос снага на терену пораз српске војске заиста био мало вероватна солуција. Вардарска армија била је значајно слабија од прве српске армије, и да је којим случајем Зеки – паша још први дан боја све расположиве снаге убацио у ватру, уз наредбу да се напредује под сваку цену, исход би извесно био исти. Чак и да је под тим околностима дошло до већег осипања на левом крилу српске Прве армије, које је било изложено највећем притиску, у резерви су се налазиле чак две дивизије способне да исправе ситуацију. Пошто турска страна није располагала са значајнијом резервом, пре или касније нашли би се заустављени на исувише издуженом фронту суочени са бројчано надмоћним непријатељем. Суштински, српска врховна команда је тактички толико добро припремила битку, самим стратегијским распоредом својих снага, да непријатељу није остављена готово ни најмања шанса за успех.

Значај победе на Куманову био је немерљив, а посебан утисак оставила је, како на обичне војнике и њихово самопоуздање, тако можда још и више на официре. Након Куманова виши официри српске војске наступају одлучније и са више самопоуздања. Уочавају и у ходу исправљају пропусте у командовању чиме се српска војна машинерија постепено синхронизује и доводи до границе савршености. Можемо слободно рећи да су након те прве велике битке извучене бројне поуке, а посебно срећну околност представља чињеница да су те поуке извучене из победе. Том победом иницијатива на Вардарском фронту потпуно је прешла на српску страну, а Турцима је остало једино да покушају пружити последњи и огорчени отпор код Битоља. Узевши у обзир однос снага између српских и турских снага, након Кумановског боја, можемо слободно рећи да се питање победника, бар на вардарском делу балканског бојишта није постављало. Једино је непознаницу представљало то колико још дана турске снаге могу одолевати српским армијама у наступању. Са друге стране, за целокупан српски народ, без обзира где у том тренутку живео, та победа је представљала немерљив успех. Срби су ту победу доживљавали не само у контексту оружаног тријумфа над вековним непријатељем или кроз призму ослобођења значајног дела територије. Победа код Куманова је пре свега доживљена као коначна освета Косова и самим тим извршење историјске мисије. Многе генерације су сањале тај дан када ће са оружјем у рукама дођи на то „велико судилиште“ где је нестала славна српска средњевековна држава, да ће коначно победити непријатеља који им је ту државу одузео и да ће, светећи кнеза Лазара, Милоша Обилића и друге знане и незнане косовске јунаке, повратити част и славу великих предака.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања