Културни и друштвени живот Срба Новосађана крајем XIX и почетком XX века

22/06/2020

 

Ту су Срби почели живети новим културним животом

 и неких сто и педесет година ту се мислило

 и писало за цео српски народ.

Јован Скерлић

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Култура утиче на ток друштвеног живота. Култура и друштво два су тесно повезана појма. Ниједна култура не може постојати без друштва, као што ни друштво не може постојати без појединца. Културни сценариј Новог Сада представља незаменљиви комуникациони канал између садашњости и прошлости, као и начина на који садашњост условљава будућност. С друге стране, град је уједно покретач бржег напредовања, али и синдром помоћу којег се одржава веза са прошлошћу.

Нови Сад се налазио у средњоевропској држави која се прво зове Аустрија, а после 1867. године двојна Аустроугарска монархија. У њој су водећу улогу имали Немци. Немачка култура је, некада брже и непосредније, а некада спорије и преко посредника Мађара и Чеха, продирала у српске породице, школе, општине, књижевност, уметност и науку.

Постоји и наслеђе. Новосадски Срби, као и Срби Војводине уопште, донели су и сачували једну културу са много источњачких елемената. Донели су са Балкана културне тековине Илира, Римљана и Грка (нарочито Византинаца), а понајвише Турака. Те културне тековине српски народ је често бранио као да су његове оригиналне тековине, као обележје своје националности. Источњачка култура, примљена на свој начин и немачка култура, донесена из Беча као нова мода, а помагана бројним немачким колонијама у Банату и Бачкој, представљају две силе које су детерминисале материјалну подлогу српског народног живота и његове духовне појаве.

Нови Сад није нарочито знаменит као средњоевропски град, него је сва његова слава у томе што је једно време био културни центар српског народа. У историји Немаца, поред Лајпцига, Беча и Минхена не значи Neusatz скоро ништа. Мали број сиромашног мађарског становништва на сличан начин задовољавао је своје духовне потребе умотворинама које су долазиле из Пеште. Једино Срби нису имали откуда да ишчекују националну културу, него су је морали сами стварати. Новосадски Срби су за кратко време уз извесне тешкоће успели да на себе обрате пажњу целог српства, да му предњаче у појединим областима културног живота, да од Новог Сада створе оно што је Светозар Милетић називао Српска Атиница.

Захваљујући својој духовној атмосфери у другој половини XIX века и високом културном нивоу, Нови Сад је носио ласкави назив Српска Атина. Тиме је исказана сличност са културним и научним центром античког света, грчком Атином. Нема сумње да је тадашњи богати културни живот био снажан одраз српских националних прегнућа и стваралачког кретања у то доба. Када се тај назив за Нови Сад први пут јавио и ко га је први употребио? Услед више различитих тумачења, издваја се налаз Љубомира Лотића, књижевника и дугогодишњег чиновника Матице српске, објављен у фусноти чланка у „Споменици Новосадске трговачке омладине“ („Споменица Новосадске трговачке омладине 1902 – 1932“, Нови Сад 1933, 10). Он је, каже, трагао за пореклом овог имена и разговарајући са многим старим Новосађанима, дошао до професора Новосадске гимназије и функционера Матице српске, Милана А. Јовановића Бабе. Стари профессор му је рекао да је „кум“ симболичног назива Новог Сада био Новосађанин Стеван Јелинић Ћебенда. Као ватрени присталица Светозара Милетића и напредњак, он је често у кафанама седео са вођом српског народног покрета. Наводно је у једном разговору, кад се говорило о Новом Саду, чији је градоначелник био Милетић, овај град упоредио са Атином. Колико се зна, Јелинић је био месар по струци и наводи се као арендатор у књизи Матичиних чланова. Остаје да се истражи у којој прилици је он Нови Сад назвао Српском Атином и да ли је тај назив помињан пре њега.

Новосађани су већ од 1748. године могли самостално, из својих средстава да подижу и унапређују школство и културни живот. У Новом Саду су током XIX века деловале значајне културно-просветне и књижевне установе, које су битно утицале на обликовање националног и културног идентитета српског народа. Школство је крајем XIX века било на лепом степену развоја, како по броју школа, тако и по успешном раду тих школа. Још од времена Марије Терезије школе су биле вероисповедне. Тако су све вероисповести у Новом Саду имале своје народне и средње школе. У Угарској су после нагодбе 1867. године отваране и комуналне основне школе. Оне су само на папиру биле општинске, а уствари државне, с циљем помађаривања. Српске школе су биле поред цркава, па су тако и називане: Николајевска, Јовановска и Алмашка. Постојала је још једна основна православна школа на Клиси. Укупно је у Новом Саду, на крају XIX века, било 12 основних народних школа, са 38 одељења. Школске деце је било неколико хиљада. У школу се ишло од 8 до 11 часова преподне и од 14 до 16 часова послеподне. Свако дете је имало буквар и таблицу на којој је висила графичка оловка и сунђер. Ђаци, као и старији, нису ишли гологлави.

У Новом Саду се тада знало само за песника Лазу Костића и Рабнштајна, трговца алкохолним пићима из Темеринске улице, да шетају улицом гологлави. То се сматрало за ексцентричност. Многи су се освртали за њима, али нико није имао смелости да се угледа на њих.

Сем у српским основним школама, у свима осталима је наставни језик био мађарски. У основну школу се ишло четири године. По завршетку четвртог разреда бољи и имућнији ђаци уписивали би се у гимназије, занатлијска и сиромашна деца прешла би у грађанску школу, а сви остали би отишли у шегрте на занат или тговину. Ратарска деца би остајала код куће да са родитељима раде пољопривредне послове. Пети и шести разред имала је само српска црквена општина. Женска деца су углавном остајала код куће после завршене основне школе. Незнатан број би прешао у средње школе или на занат. У трговини, на пример, жене нису уопште биле запослене, сем у посластичарницама. Била је велика ствар уписати се у Српску гимназију. Ипак је прилив ђака стално растао. У Новосадску српску гимназију уписивана су српска деца и из Бечеја, Паланке, Илока, Ирига, Руме, Пазове, из Баната и покоји ђак из осталих српских крајева. Средњошколцима који су били са стране родитељи су често долазили у Нови Сад и тако повећавали промет и доносили материјалне користи граду. Од 28.763 становника, колико је Нови Сад бројао 1900. године, било је око 1.000 ђака. Стога можемо рећи да је Нови Сад био школски центар.

Под врло тешким условима у тадашњој Угарској, У Новом Саду су се одржале две значајне културне установе: Матица српска и Српско народно позориште. Велики значај за српски културни живот у овом граду имала је српска читаоница, која је и основала Српско народно позориште. Поред лепих идеја и добрих намера да се оснују и друге културне установе – галерија слика и Музеј поред Матице српске, није било могућности да се то тада оствари. Мађарски владајући кругови настојали су онемогућити сваку културно-просветну делатност српског народа, када је већ нису могли сасвим угушити.

Друштвени живот старих новосађана био је развијен. Прву формалну женску организацију с одобреним статутима, основала је 1867. године Марија Томековић, рођена Фрадл. Она је 16. децембра 1865. године сазвала на састанак новосадске госпође, без обзира на веру и народност. Њеним залагањем створена је добротворна организација која је помагала децу нижих друштвених слојева.

Добротворна задруга „Српкиња Новосаткиња“ основана је 1867. године у Новом Саду, иницијативом Савке Суботић (жене Јована Суботића), рођене Полит. Створена је по узору на прву женску немачку задругу пониклу исте те године. У другом, пак, извору наилазимо на годину оснивања 1880. и председницу Јулку Радовановић.

Нови Сад је поседовао веслачко друштво „Данубиус“. Грађанско стрелиште слободне краљевске вароши Новог Сада је 1890. године прославило стогодишњицу свог постојања. Стрелиште је у почетку окупљало углавном немачки живаљ, али временом се учлањује и велики број Срба.

Од 1890. године режим у Угарској се ослањао на парламентарну већину Тисине Либералне мађарске странке. Она је доследно и безобзирно спроводила програм своје политике фаворизовања мађарског нижег и вишег племства на свим пољима и гранама државног живота. Спровођена је и политика насилне асимилације немађарских народности, да би се тако створила јединствена мађарска национална држава. Да би се све то постигло, мађарска влада је, у оквиру постојећих закона, смишљено и енергично употребљавала све мере и методе како би сузбила сваку акцију против њених поступака, а нарочито су предузимане строге мере против немађарских народности.

Стубове Тисиног мађарског режима чинило је понајвише чиновништво, али и школе, те су стога званични кругови много пажње поклањали школама. Школе су биле прве установе у којима се вршило памађаривање. Школство се још од времена Марије Терезије, дакле од средине XVIII века, подизало и развијало на вероисповедној основи. После аустроугарске нагодбе 1867. године почињу се фаворизовати државне школе. Словачке гимназије су још седамдесетих година затворене, а немачке су се саме претвориле у мађарске. Остало је само неколико румунских и једна новосадскa Српска гиманзија, као конфесионална и аутономна. Сада је и овим школама опстанак био угрожен и стално је претила опасност да буду укинуте, односно подржављене.

Иако је формално у карловачкој митрополији постојала доста широка просветна аутономија, у пракси је она била сведена на уске оквире конфесионалног школства, са циљем да образовни систем подреди интересима мађарске државне идеје. Одлучујући утицај на школство код Срба имао је високи црквени клер, али је он због својих разлога ишао на руку политици тадашње Угарске. О томе сведочи један циркулар Германа Анђелића (који је био и патријарх Српске православне цркве од 1881. до 1888. године), у којем он, у својству председника Школског савета, као главни циљ моралног васпитања истиче јачање љубави према мађарској  државној идеји.

Поред оваквих и сличних ставова, просвета и школство код Срба су напредовали: тамо где су држава и високи клер одузимали, грађанство је давало. Задужбинарство је одиграло можда и пресудну улогу у очувању нациналних, културних и просветних установа, које су биле степенице у културној еволуцији српског друштва тог доба. Довољан је пример Новосадске гимназије или Матице српске.

Српска православна велика гимназија у Новом Саду васпитавала је генерације српске интелигенције. Њени ученици постали су вође српског друштва. Наставни планови и програми морали су да се повинују наредбама званичних власти, као и прилично конзервативним концепцијама Патроната. Будимпештански владајући кругови, нарочито за време Калмана Тисе, спроводили су појачану мађаризацију и  вребали повољан тренутак да доведу у питање егзистенцију Новосадске гимназије. Много умећа и пажње показали су, како професори тако и ученици ове гимназије, с циљем да се својим поступцима не супродставе државној политици и владиним интенцијама. Упркос свим ограничењима српска омладина је васпитавана у националном и демократском духу.

Како је Нови Сад постао политичко и културно седиште Срба у Угарској, тако се у њега преселила и најстарија културно-научна институција, Матица српска. Ова институција била је дуго времена матица културе целокупног српског народа, нека врста српског културног парламента, нарочито за време Милетића. Њена литерарна и издавачка делатност дала је замаха српској књижевности и била усмерена на неговање националне свести, просвећивање народа, његово пректично оспособљавање за нове услове живота и борбу против мађаризације. Из задужбинских фондова Матица српска је школовала сиромашну српску децу на најугледнијим европским универзитетима. Због свега тога власти су више пута покушавале да ограниче њено деловање и да је поново врате у Пешту, да би била под већом контролом и што даље од језгра српског народа. На жалост, крајем XIX века Матица улази у период назадовања, што под утицајем државне политике, што због српских политичких трвења у која се Матица настоји увући.

Још један бастион националне културе била је Српска читаоница у Новом Саду. У оквиру свог јавног деловања она је подстицала оснивање других установа од националног значаја. Најзначајнија од њих је Српско народно позориште (СНП). Под њеним окриљем створено је прво српско певачко друштво, познатије као „Читаоничко певачко друштво“ и организовани су многобројни балови, концерти, предавања… Новосадска читаоница је прва установа код Срба у којој су у правима и дужностима изједначени женски и мушки чланови. Тако је формирана женска читаоница „Посестрима“.

„Колевка српског позоришта се љуљала на угарском земљишту и први неговачи и апостоли српске Талије су вазда угарски Срби били.“ Овим речима је Мелхиор Ердујхељи истакао улогу и значај војвођанских Срба у настанку и развоју позоришне уметности. Најстарији професионални театар код Срба створен је у Новом Саду. Његов оснивач, Јован Ђорђевић, предложио је назив Српско народно позориште, желећи да тиме посредно допринесе признавању Срба као народа у Угарској. Иако прихваћено и помагано од народа, СНП се морало упорно борити са званичницима у Пешти и Бечу, који су тражили и најмањи повод да га затворе или избришу оно народно из његовог назива. Ни клерикална опозиција, финансијске потешкоће, одлазак већег дела глумаца у Београд, отежано добијање концесија, подвојеност публике услед сукоба између Радикалне и Либералне странке и сличне недаће, нису успеле да униште ову установу културе. Дајући представе националних писаца и исто таквог садржаја, незаустављиво је ширило националну свест у тешким временима, нарочито својим гостовањима у мањим срединама, у период интензивне денационализације. Као такво постало је народно мезимче. За плејаду врхунских драмских уметника, глума је у то доба значила исто што и живот, па су зарад позоришних представа пристајали на многострука одрицања и жртве. Неке од њих и данас помињу Новосађани у називима улица – Лазу Телечког, Миту Ружића, Драгињу Ружић, Драгу Спасић, Перу Добриновића…

Ако је прелаз из прве у другу половину XIX века био карактеристичан по снажном проору политичке штампе у Војводину, али и по ономе што је Скерлић назвао моралним успехом либералних листова, претпоследњу деценију XIX века карактерисала је не само појава, већ и доминација страначко-политичких листова преко којих су се водиле жестоке међустраначке борбе. Ове борбе потресале су новосадску јавност. Публицисти дефинитивно дају правац јавном мнењу у политичким и националним питањима.

У једној ненаклоној средини деловале су институције које држава, не да није помагала, већ је све чинила да им онемогући рад, а ипак у таквој средини живели су и радили небројени културни, просветни, научни и политички прегаоци. Због своје активности одрицали су се нормалног живота, били мета прогона, оговарања, понижавања или, чак, умирали од болештина које су биле последица сиромаштва и нездравог живота.

Слику културних, просветних и хуманитарних институција и установа, као и значајних личности, можемо употпунити низом разних занатских, трговачких, добротворних и других удружења која у ово време делују у граду. Са оваквим „капиталом“ ушао је град Нови Сад у једну нову еру своје историје.

Ту су васпитавани први нараштаји Срба европских грађана са менталитетом модерног човека. Зар све ово, можда, не изгледа довољно убедљиво да се Новом Саду и његовим величинама да неизбрисив сјај?!

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања