Koreni – motiv porodice kroz vreme

25/12/2018

Koreni – motiv porodice kroz vreme

 

Autor: Dajana Grubišić

 

Roman Dobrice Ćosića „Koreni“, objavljen je 1954. godine. Ovo je svojevrsna istorija Srba, u kojoj se prepliću istorijske i političke prilike, kao i porodični život i društveni odnosi. Prikazuje porodicu Katić, uglednu i bogatu kuću radikalskog poslanika Aćima i sve što se oko njih i sa njima zbiva. Radnja je smeštena u imaginarnom selu Prerovu,  u vreme vladavine kralja Milana Obrenovića.

Kritičari kažu da je autor ovo delo napisao kako bi razrešio jedan problem, koji je ličan koliko i epohalan i sa kojim se susreo nakon građanskog rata i komunističke revolucije. Naime, Ćosić je u to vreme posumnjao u svoja uverenja, ideologiju, moral i duhovnu snagu,  kao i u čovekovu prirodu. Tako je stvorio muške junake ovog romana, oca i sinove, koji su se kroz čitavu priču suočavali jedan s drugim i sami sa sobom, upoznavali i razočaravali. Rušili su se njihovi mitovi i uverenja, uzdrmavale su se iz korena one istine za koje čovek misli da su životne i nepobitne i iznova je umirala i rađala se nada.

Roman počinje i završava se Nikolom, slugom koji je došao kod Katića. Njegov i Aćimov odnos ostaje pomalo misteriozan, ali je jasno da je Aćim njega koristio za prljave poslove koje je trebalo obaviti. Nikola je spavao u podrumu, ispod sobe Aćimovog sina Đorđa i njegove žene Simke. Petnaest godina osluškivao je i posmatrao njihov život kroz proreze između podnih dasaka i isto toliko negovao svoju ljubav prema Simki.

Simkin lik je predstavljen kao univerzalni lik žene koji se prenosi kroz vekovnu tradiciju našeg naroda, sa izmenama u zavisnosti od vremena i napredovanja društva. Simka je jaka i lepa žena, snažna i fizički i karakterno. Ona je zapravo stub porodice, vodi računa o poslovima, o brojnim nadničarima koji u njihovoj kući rade i o čitavom imanju. Glavni problem njihovog braka i ubrzo izvor svih nesreća koje su ih zadesile, jeste to što ne mogu da imaju decu. Ona je obišla sva mesta na kojima bi joj se moglo pomoći jer se u to vreme smatralo da problem može biti samo „do žene“. Išla je i u manastir, iako Katići nisu bili u dobrim odnosima sa sveštenikom. Šta god da je pokušala, nije pomoglo. Njihov brak je bio sve nesrećniji, kao i čitava kuća. Đorđe je prema njoj postao agresivan i krivio je za sve loše u životu. Njegov jedini prijatelj je Tola Dačić, koji radi kod Katića. Pored toga što je uvek uz njega u poslovima, on je Đorđu i trn u oku jer ima četiri sina.

Aćim je oduvek više voleo drugog sina, Vukašina. Njega je školovao i polagao velike nade u njega, misleći da će poći očevim stopama. Otvoreno je isticao razliku koju pravi među decom, što je razorilo odnos među braćom i od Đorđa napravilo nesigurnog i pohlepnog čoveka. On je ceo život radio i slao novac bratu, što je doživljavao kao nepravdu. Problem među njima kulminira kada Vukašin dođe i zatraži svoj deo imanja. Ovaj trenutak je naročito važan za dalja dešavanja i određuje tok romana.

Ćosić je čitavu Srbiju stavio u to jedno selo, i to viševekovnu Srbiju jer njena suština se nije promenila ni sa jednim novim vremenom. Samo ime tog zamišljenog sela Prerova podseća na stalna previranja o kojima pisac govori. Ona se ogledaju u čoveku, koliko i oko njega. Upravo tu se vide i autorove lične borbe, koje su kritičari naveli. Sve u ovom romanu govori o preispitivanju i vrednosti čoveka, kao i o njegovom bežanju od sebe samog, a to je najlakše opisati kroz jednu malu sredinu.

Male sredine su uvek bile ogledalo jednog naroda, njegovi koreni. Koliko god napredovao, išao, razvijao se i rastao, u svakom čoveku postoji to jedno malo mesto iz kog je potekao. Za nekog je to selo, za nekog dom, za nekog možda kolevka, za nekog ljudi. Svi, koliko god od svoje suštine bežali da se uklope u novo vreme i običaje, pred tim ogledalom ostaju nepromenjeni. Baš kao i Vukašin. Učen i savremen, mlad čovek koji je otkrio svet i drugačije poglede. Tako proširenih vidika on je shvatio da misli i stavovi njegovog oca nisu i njegovi i da, koliko god ga voleo i poštovao, ne može misliti njegovom glavom. Deca su često na toj raskrsnici života, kada moraju da se odvoje od roditelja, bilo fizički ili duhovno, da izađu iz roditeljskog kaputa. Ni jednima ni drugima to ne bude lako, kao što ni Katićima nije bilo. Aćim je razočaran u sina, u svoju uzdanicu, jer nije umeo da oslušne njegove želje. Mnogo glasnije je bilo ono što on smatra da je dobro za njega. Razočaran je i Vukašin, jer napušta jedan deo sebe, otac ga odbacuje, a takav teret na leđima je najgori.

Vukašinov dolazak kući, na Badnje veče, vraća nas na ovu priču o ogledalu koje svaki čovek nosi u sebi. Stigao je nenajavljen tuđom kočijom, iako je Aćim danima naređivao da se konji uprežu, za slučaj da se Vukašin javi. Došao je posle nekoliko godina, tokom kojih je sve ređe pisao i ušao u svoju kuću kao gost. Njegova rešenost i samouverenost popuštala je i kidala se čim je stigao do granica sela. U njemu se borila ljubav prema svemu od čega je postao i želja da sve to staro, seljačko i tmurno od sebe odbaci. Čitavim putem nije želeo ni kočijašu da prizna da je sin Aćima Katića, ali mu je ovaj rekao da bi Aćimovu krv prepoznao i u četi vojnika. Tad je Vukašin shvatio da ne možeš lako pobeći od onoga što jesi.

Njegova soba je bila drugo iskušenje na putu kojim je želeo da krene. To ogledalo u kutku kuće, čuvano za njega kao da će svakog časa ući na vrata, podsetilo ga je na prošlost koja se ne kida od sadašnjosti. Sve je isto kao što je oduvek bilo – i toplina i mirisi, voće na stolu i slike na zidu. Sentimentalnost, kojoj je želeo da se otrgne, stezala ga je iza zatvorenih vrata. Gledajući oko sebe, pomišljao je na momente: „ovo sam ja, ne mogu se praviti da nisam, zaboraviću sve što sam želeo da kažem ocu“. Već u sledećem trenutku ismejao bi samog sebe i selo i kuću i uspomene, odlučan da ne popusti. Od kako je krenuo na put, ohrabrivao je sebe da iste noći mora završiti ono zbog čega je došao. Tako uvek hrabre sebe ljudi koji se lome nad svojim odlukama i žele da ih brzo bace pred sebe i druge, jer te su odluke kao vrući krompiri. Teško ih je držati u sebi, teško ih je drugom dati, a vreme odmiče.

Vukašin je, naime, došao da saopšti ocu da se ženi i to ćerkom njegovog političkog protivnika Tošića. Za to mu je trebao novac, kako bi kupio kuću. Aćim je to doživeo kao izdaju, a Đorđe kao još jednu nepravdu za njega samog. Tako se slomila prva grana sa stabla Katića. To drvo izgledalo je veliko i snažno samo onima koji bi gledali izdaleka, dok su svi oni koji su bili u njegovom hladu bili svesni da je malo, nagriženo sa svih strana i u korenu suvo.

Koreni, kako i sam naziv kaže, u ovoj porodici su još jedna zamršena stvar. Prezime, ugled i poreklo je ono čime se ponose, a zapravo u svemu tome leži najviše zabluda. Aćimov otac je Luka Došljak, koji je bio sluga njegove majke. Kada je ubijen njen prvi muž, sa kojim nije imala dece, rodila je decu sa njim. Luka je nađen u šumi, kraj drveta, gde ga je majka ostavila i nije imao ni prezime. Čitav život živeo je kao sluga, dane provodio u vodenici i prema svojoj ženi i deci se ponašao kao da za njih radi. Aćimova majka Kata, nastavila je da veliča uspomenu na prvog muža i da ga naziva domaćinom kuće. Lukini koreni su ono od čega je Aćim bežao. Na svoju ženu je bio ljut jer nije mogla da rodi više od dva sina i da produži njihovo stablo, da ga razgrana. Vukašinova deca za njega nisu bila Katići, već Tošići, i nije želeo da prizna da su njihovi koreni pod njegovim domom. Na kraju, posle petnaest godina Simka rađa dete, koje odrasta u njihovoj kući i naslediće imanje i prezime, a svima je jasno da nije Katić. Dugo očekivano i željeno dete odraslo je pod sumnjama i nikada dovoljno prihvaćeno.

U očaju zbog toga što ne mogu da imaju decu, Đorđe je jednom prilikom rekao Simki da zatrudni sa Tolom. Ona nikada nije priznala da je to čula, a on se godinama pitao da li ga je poslušala. Kada se rodio njihov sin Adam, nepoverenje u Đorđu je raslo zajedno sa detetom. Visok, krupan i napredan sin, nije nimalo ličio na sitnog oca niti na bilo koga od Katića. Đorđe mu je kupovao malu odeću i obuću, kinjio ga zbog njegovog rasta i noću ga zagledao da vidi na koga liči. Sumnjao je da je sin svakog visokog muškarca iz sela.

Pred kraj romana dolazi do trenutka kada će Đorđe prigrliti Adama kao svog sina. Nakon napada na kralja Milana Obrenovića uhapšeno je mnogo muškaraca iz Prerova, među kojima su bili Aćim i Đorđe. Aćim je bio osumnjičen da je umešan u napad na kralja, poznat po svojim uverenjima i dizanju bune u kojoj je prethodno nastradalo nekoliko seljana. Svi su bili osuđeni na vešanje, ali su se jedan po jedan predavali i ćelija se praznila. U njoj su do kraja ostali sukobljeni otac i sin i između njih Aćimov prijatelj, učitelj Andra. U mraku te ćelije, kroz čije zidove dopire zvuk ukucavanja stubova za vešanje, očevi i sinovi Katići gledaju se kao da se prvi put vide. Aćim je razočaran u Đorđa, koji nije pokazao njegovu snagu i borbenost, već je molio da ga puste i platio da izađe iz zatvora. Đorđe zazire od oca, ali prvi put u toj tamnici vidi Adama kao svog sina i kao svetlo. U rukama stiska orah koji mu je dete poslalo i sa svakom novom brazdom koja se pod rukama briše sa ljuske, u Đorđa se urezuju sve nepravde koje je detetu počinio. Pred Aćimom se slamaju svi ideali, od političkih uverenja do porodičnih veza. Pred Đorđem se ukazuje jedina prilika za iskupljenje.

Ušavši u selo, Đorđe čuje samo kuknjavu i oseti smrt. Odlazi na groblje i noću traži ono što ne želi da nađe. Pomor je zavladao Prerovom i ljudi i deca su svakog dana umirali. Zvono više nije moglo da zvoni koliko je trebalo, niti je dasaka u selu bilo dovoljno za sve sanduke. Na njegovu sreću, Đorđe ne nalazi Simku i Adama u grobnici Katića. Oni leže u kući, u groznici, modri i iscrpljeni. Pod Simkinim nogama sedi Nikola, a detetu obloge menja Tola. Kao i uvek kada se približi poslednji dan, život prolazi i Đorđu pred očima. Gleda Simku, koju je oduvek i mrzeo i voleo, seća se i lepog i ružnog, želi da joj kaže samo lepo ali ne može. Detetu obećava njive i livade, dane u kojima će mu biti pravi otac i vreme koje će ići na njihovu ruku. Iskreno se kaje, držeći se za nadu kao slamku, kao i svaki utopljenik. Simka umire, a Adam i Đorđe ostaju. Nakon što ga puštaju iz zatvora, Aćim dolazi kući i prvi put grli dete za koje zna da nije njegov unuk. „Nisi moja krv, ali prezime imaš moje. To je malo. To je mnogo“, pomislio je Aćim.

Nikola odlazi i na poslednjih nekoliko stranica priča svoj život, dok prelazi preko Morave, baš kao što je i došao. Mislima poručuje Adamu da je sin Tola Dačića i da će njegova braća biti njegovi nadničari, kao što su svi Dačići Katićima. „Tvoja deca će biti Katići, tako će da ih zapišu u crkvene knjige. E, to je greška! Sitan manjak: prezime. Samo prezime. Ali sve je ono, Adame“.

Ovo je roman o prezimenu i korenima, o traženju i gubljenju sebe, o razbijenim glavama i idealima. Ovo je priča o jednoj porodici, na koju mnoge liče i od koje se mnoge razlikuju. Katići su bili na daleko čuveni i na dobrom glasu, bogati i široke ruke. Aćim poznat kao čovek od principa, strah za govornicom i vođa u očima naroda. Međutim, kuća Katića je bila više bogata nego srećna. Sve što su imali nije im dobro donelo jer su bili gluvi i slepi jedni za druge. Đorđe je čuo samo zvuk dukata, Aćim samo zvuk svojih reči, a Vukašin zov drugačijeg vremena. Korene nisu umeli da neguju, zato su ostajali suvi i bez izdanaka. Bežeći od onoga iz čega su postali, nisu mogli da napreduju.

Kroz vreme se menjala uloga žene, kako su se borile za svoja prava i kako se društvo emancipovalo. Međutim, mnogo je Simki i među današnjim ženama jer je ona simbol onoga što svaka žena nosi u sebi. Snažna je i ponosna, hrabra, suočena sa mnogo nedaća, ali spremna da ostvari svoje ciljeve. Posvećena domu, odlučna da ga sačuva i razvedri. Često preuzima na sebe poslove koji nisu njeni i sa lakoćom je i gazdarica i domaćica. Simka je stub kuće i vrat glave, žena hajduk kako je Nikola opisuje, ali njena sudbina nije ni laka ni lepa. Često je podređena, samo zato što je žena i njoj se zamera što ona i Đorđe nemaju dete. I danas, vekovima kasnije, žene širom sveta, u modernom društvu, još uvek se bore za jednakost, protiv predrasuda i patrijarhata.

Porodica, kakva je u ovom romanu predstavljena, simboliše čitav jedan narod u malom. Prikazani su problemi koji zajednice dovode do nestajanja, a čiji su uzroci u njima samima. Tako je i danas. Ogledalo jednog naroda je porodica, koja mora biti snažna i zdrava, da bi čitavo društvo bilo funkcionalno. Ona je u središtu zbivanja, stolećima unazad i danas. Dom se gradi iznutra i učvršćuje se kroz ljude. Na temelju običaja i tradicionalnih vrednosti, kasnije niču stubovi novog vremena i to dvoje ne potiru jedno drugo. Ko uspe to da prihvati, uspeće da se održi.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja