Аутор: др Милош Савин, историчар
У периоду након мађарске предаје 1918, у току стварња прве југословенске државе, у Војводини су формирани привремени органи власти, сачињени од виђенијих домаћих Срба и Буњеваца. Београдским примирјем је договорено да српска и Антантина војска заузму подручје шире од данашње Војводине, али да настави да функционише мађарска цивилна управа. Војвођански органи су координираном акцијом, преузимали цивилну управу од мађарских жупана и службеника, сузбијали штрајкове које су по налогу Будимпеште спровођени на овој територији, спречили формирање промађарске Банатске републике. Ови органи су у свом раду имали, некада отворену подршку српске војне команде, некада прећутну, а неретко и противљење и забрану, на концу оваква „војвођанска влада” је укинута. Разочарање због укидања „покрајинске владе” је било у сенци радости због националног уједињења и оцепљења од Угарске. Српско становништво је чинило само релативну већини од 33,7% у Војводини, па је постојао и страх од превласти несловенског становништва, чије антијугословенско деловање су подржавале суседне државе. Припадници несловенских народности у овом периоду, још увек су доживљавали Војводину као искључиво српску творевину.
У првих неколико послератних година извршен је слом војвођанске пољопривреде, која је изгубила конкурентност са страним тржиштима. Уместо да искористи компаративне предности Војводине и омогући њен бржи привредни развој, држава је имала такав однос према њој који би могао да се упреди са колонизаторском експлоатацијом. Сваки квадратни километар Војводине био је четири пута, а сваки становник више од два пута порески оптерећен него у Србији, Босни, па и у Хрватској и Словенији. Пореско оптерећење Војводине, далеко је превазилазило њену економску моћ, а то раубовање представљало је најнерационалнији начин вођења државне економије. Опште осиромашење Војводине довело је до тога да је национални доходак десетак година после ослобођења био мањи него 1913. године, мада је добро познато како је у време Аустроугарске свесно занемариван привредни развој ових крајева. Поред наведеног, једино је Војводина, од свих југословенских покрајина, плаћала и посебан ратни порез. Деловало је да циљ оваквог односа према Војводини, није био обнова разорене и у рату страдале Србије, већ задовољавање интереса београдских ратнопрофитерских лобија, који су Војводину видели као ничију земљу, идеалну за експлоатацију.
Још 1919, пре споразума о разграничењу са Мађарском и Румунијом, међу војвођанским радикалима, најтврђим српским националистима, дошло је до разочарања начином на који се према Војводини поступа, о чему сведочи њихова штампа. Застава је у уводнику под насловом „Плачи Војводино” жестоко напала владу због „пљачке” Војводине. Српски гласник из Кикинде је исте године констатовао: Изгледа да је онима тамо у Београду наша Војводина баш слабо прирасла за срце. Поред радикалског Српског гласника у Кикинди је излазио и демократски Српски глас, који је 1919, сматрао да би Војводина требало да буде посебна покрајина, без одлика државности, те да се од Београда не може ништа очекивати. Провејавала је идеја да Војвођани треба да се дистанцирају од београдских политичких кругова и самостално окупе.
Упркос великом незадовољству због стања у Војводини, овдашње странке нису приступиле формирању посебних политичких организација. Радикали су приступили србијанској Народној радикалној странци, а демократе новоформираној Демократској странци. Савременици су запажали да су се Мађари боље снашли у туђој држави, него војвођански Срби у својој.
Приликом расправа о будућем уставу Краљевине СХС, радикал Стојан Протић се залагао за децентрализацију и покрајинску самоуправу у оквиру јединствене југословенске државе, али је Војводину делио на две покрајине, Бачку са Сремом и Банат. Вођа Хрватске сељачке странке Стјепан Радић је предлагао федеративно уређење државе. Његов предлог је препознавао Војводину као једну од федералиних јединица. Следеће године је, међутим, Радић изјавио да се Банат, Бачка и Барања неразумно и нелогично називају Војводином, да су у њој Срби према Хрватима у посве незнатној мањини (што је у супртности са чињеницама), те испољио хрватску претензију према деловима Војводине. На Уставотворној скупштини 28. јуна 1921. усвојена је концепција водећег радикала Николе Пашића, проглашен је Видовдански устав који ће важити до 1929. године. Нови устав је негирао могућност постојања покрајинских самоуправа – локална администрација је подељена на области, округе, срезове и општине.
Уставом и законом који је након њега усвојен, ограничена је слобода штампе, што је проузроковало цензуру и аутоцензуру у новинама. У Војводини устав није поштован, градови и жупаније су били под директном влашћу министра полиције, а општинама су управљали државни комесари све до 1927. године. Војводина је подељена на потпуно нелогичне области, а полицијско-чиновнички притисак је у ове крајеве увезао масовну корупцију, односно, губитак вере у правни систем. Образовани војвођански кадар је, у свим институцијама и административним органима, замењиван неквалификованим кадром, претежно из Србије.
Већ у септембру 1921. у Бечкереку је дошло до скупа радикала из целе Војводине (са Сремом), на којем је усвојена Малогоспојинска резолуција, којом се тржи обнављање Централног одбора радикалне странке за Војводину и престанак унутар страначке дискриминације над војвођанским радикалима. Главни одбор странке је одбио поменуту декларацију. Пашићев лични секретар је, приликом обиласка Срема, рекао да Пашић сматра да су му војвођански радикали гори од хрватске опозиције. Војвођанске демократе су 1923, незадовољне односом странке према Војводини, такође затражиле поновно формирање покрајинског главног одбора.
До цепања Демократске странке из које је издвојена Самостална демократска странка је дошло 1924. Самосталне демократе у Војводини, иако аутономашки настројене, у почетку су биле веома опрезне у истицању војвођанских концепција.
С обзиром на поменуте политичке процесе и економске проблеме Војводине, током 1925. године, већ се процењује да је Војводина захваћена политичким процесима који воде ка стварању једног покрета и странке који ће штитити посебне интересе Војводине. Покрет је требало да прерасте у политичку странку, у коју би ушли неки незадовољни радикали, демократе из обе фракције и неки Немци, Мађари и Румуни (који нису били антијугословенски настројени)… Ипак до формирања ове странке није дошло пошто је превагнула страначка подређеност београдским централама.
Самостална демократска странка је заједно са Хрватском сељачком странком, образовала 1927. Сељачко-демократску коалицију, која је тражила промену политичког система у духу демократије, парламентаризма и равноправности. Самосталне демократе у Војводини су подржале политику ове коалиције, док су демократе и радикали били противни непосредној сарадњи са Хрватском сељачком странком. Самостална демократска странка, почиње да пропагира аутономију Војводине, као посебне федералне јединице. Свој став војвођански самосталци формулишу речима: Војводина хоће да буде своја. Она има права на то историјско право. Срем, Банат и Бачка живе у нашој свести као једна целина. Њих везује прошлост. Њих везује исти живот, исти рад, исти плуг и иста бразда. Војводина ће стати на чело бораца, којима је задатак боља будућност народа у свим покрајинама. Поћи ће на чело тог борбеног фронта, јер јој то место по култури и богатству припада.
Скупштински атентат (1928), Шестојануарска диктатура (1929) и Октроисани устав (1931) прекинули су дотадашњи политички живот. Предвиђене су затворске казне за све који су се залагали за промену државног и административног уређења краљевине Југославије. Поред забране политичког организовања на племенској и верској основи, забрањено је и организовање по регионалном принципу. Дозвољен је искључиво рад политичких организација које су деловале на подручју целе државе и залагале се за интегрално југословенство. Диктатура је почела да слаби тек 1935, а опозиционе политичке странке нису имале право да се региструју и кандидују, већ су функционисале по принципу предизборних листа. Почетком новембра 1932, дошло је до састанка Самосталне демократске и Хрватске сељачке странке и усвајања Загребачких пунктација, којим је захтеван престанак централистичке хегемоније. Поменути акт није у потпуноси задовољавао ни хрватске претензије, али ни тежње српских самосталаца. Представници ХСС су, анализирајући идеју Војводине као самосталне јединице, били крајње резервисани према тој иницијативи и људима који су то промовисали. Сматрали су да идеја о аутономности одређених области, па и Војводине, има за циљ да релативизује хиљадугодишњи сан о држави Хрватској. Хрватске политичаре су иритирале и тежње самосталних демократа из западне Босне, који су тражили да по угледу на Војводину, направе посебну српску аутономију, која не жели да буде ни под Београдом, ни под Загребом. Констатовано је да су Срби „пречани” самосталне демократе највећи борци против београдске хегемоније, али и противници независности хрватске државе.
Ставове војвођанских аутономиста 1923. најбоље описује Миховил Томандл, војвођански демократа, у чланку „Србијански хегемонизам”: Српски елеменат у Војводини има да ћути јер је непоуздан и јер не зна како се држава ствара. Војвођане треба најјаче опорезовати […] они имају и за нас да плаћају; Војвођанима не требају ни путеви ни вагони, ни жељезнице, виче србијански министар саобраћаја, јер их само ми требамо; Војвођанима не требају сезонски кредити ни за трговце, ни за економе и житаре, њима не требају ни пољопривредне справе нити им треба исушити ритове […] Војвођани Срби не смеју бити официри, виче србијански министар војни и морнарице, јер су непоуздани; Војвођани не требају домаће чиновништво у управи, виче србијански министар унутрашњих дела, већ наше неписмено, корупционашко и неспособно чиновништво […] Сви се они издиру на нас и сви нас они стежу по својој вољи. Ми не смемо да се супротставимо јер смо „пречани”, „ослобођени”, „неповерљиви”, „црножути”, итд […] Војводина је Елдорадо за масне положаје, добру зараду и пљачку […] Хоћемо само још да нагласимо да смо се ми, Војвођани, у многом разочарали и да смо – ради заштите својих културних, социјалних, економских и политичких интереса – приморани да свој став према Београду променимо. Томандл је такође инсистирао на томе да хрватска и војвођанска политика немају ничег заједничког.
Пракса дискримнације Војвођана приликом запошљавања је настављена у периоду диктатуре – о томе сведочи и оглас из 1930, који као услов за пријем полицајаца на рад у Војводини тражи да кандидати буду са територије предратне Србије. Истакнути опозициони радикал из Војводине, Јован Лалошевић је послао протестно писмо лично краљу, у коме је констатовао да је дискриминација војвођанских Срба противна идеји једнакости свих Југословена. У периоду диктатуре дошло је и до расула међу радикалима, што се у Војводини, највише одразило на Нови Сад. Политичку иницијативу преузимају пре свега сомборски и бечкеречки радикали, међу којима сазрева војвођанско аутономаштво. Они сматрају да треба обновити деловање кроз ширу војвођанску коалицију. Крајем 1931. Јован Лалошевић, у жељи да прекине стање опште политичке пасивности, те стави питање Војводине у први план, обавља разговоре са својим радикалима, војвођанским самосталним демократама, демократама, представницима земљорадничке странке и појединим мађарским и немачким политичарима који се нису противили југословенској држави. Самосталне демократе су тада већ отворено пропагирале идеју да Војводина буде посебна федерална јединица.
Војвођански радикали су јула 1932, у Лалошевићевом стану у Сомбору одржали конференцију на којој су предложили своју платформу, познату као Сомборска резолуција. Конференцији су у име Главног одбора Радикалне странке присуствовали Милош Трифуновић и Милан Стојадиновић, чије присуство сведочи о важности овог догађаја. Страхујући да на конференцији не дође до отварања војвођанског питања у државно-правном смислу, Трифуновић и Стојадиновић су без примедби, благонаклоно, примили аутономашке захтеве Војвођана. Конференцији су присуствовали и представници других политичких група. Конференција је због режимске репресије тајно припремана, те одржана у приватном стану, а не на јавном месту. Сомборска резолуција је обновила историјски појам Војводине чији је Срем недељиви део, те одбацила све иницијативе које би цепале Војводину на области или је утапале у бановине. У оквиру резолуције је предложена слога војвођанске опозиције, као и низ општих начела попут захтева за успостављање чистог парламентарног система у држави, неопходности поштовања слободе штампе и слободе политичког окупљања. Основ резолуције је постао мото „Војводина Војвођанима”, чиме је захтевано да Војводина добије одређену аутономију и буде равноправна са другим покрајинама. Захтевано је да се прекине са дискриминацијом „синова Војводине”, да се прекине искоришћавање Војводине, те да се престане са омаловажавањем њеног менталитета, обичаја и високо развијених правних навика. Резолуција захтева да се на положаје у јавним службама у Војводини, на првом месту доведу образовани и способни Војвођани, те да им се омогући и пропорционално учешће у свим централним државним органима и службама. Потпуна равноправност националних мањина са југословенским народима у Војводини и јачање узајамног поверења и поштовања међу свим становницима Војводине, без обзира на верску и националну припадност, представља значајан цивилизацијски домет ове резолуције. Потписници резолуције су унапред знали да ће их режимски кругови, али и београдске централе опозиционих странака, оптужити за војвођански сепаратизам, што су одбацили тврдњом да од просперитета Војводине, целина државе може да има само користи.
Како би се Сомборској резолуцији дао шири војвођански оквир, те појачао политички значај аутономашких захтева, војвођански опозициони радикали иницирају наставак шире политичке сарадње. Резултат ове акције ће бити усвајање Новосадске резолуције као потпуно аутентичне, аутохтоне, војвођанске декларације, независне од Загребачких пунктација. Уочљива је разлика у поимању државног уређења између самосталних демократа и војвођанских радикала. Самосталци су се залагали за федерализацију Југославије, а радикали су се противили томе, те су пропагирали поделу на равноправне покрајине, на које би био пренет значајан број државних овлашћења. Док су се војвођански радикали противили Загребачким пунктацијама, самосталне демократе, потписници пунктација, сматрале су да је приоритет уједињење свих аутономашких опција у Војводини, па нису превише инсистирале на њима. Пошто су сазнали да војвођански радикали планирају наставак сарадње са самосталним демократама у борби за аутономију, у Војводину долазе чланови ужег руководства Радикалне странке, Драгиша Цветковић и Милан Стојадиновић (у то време још увек опозиционари), тражећи да војвођански радикали одустану од даље акције, међутим њихов захтев је жучно одбијен.
Први корак ка усвајању Новосадских пунктација је био састанак у Новом Саду 11. децембра 1932. коме су се одазвале све опозиционе странке, сем немачких и мађарских партија. Представник самосталних демократа из Бечкерека, Жарко Јакшић, предложио је да састанак прерасте у стварање једне јединствене војвођанске странке која ће се борити за потпуну аутономију, што ипак није прихваћено. До великог искорака долази код војвођанских демократа, чији представник Миховил Томандл захтева да Војводина буде посебна федерална јединица која ће располагати својим приходима у најширем смислу. Акциони одбор је израдио нацрт резолуције, а на ширем састанку одржаном 28. децембра 1932. усвојена је Новосадска резолуција, писана у духу компромиса.
Резолуција је осудила диктатуру и централизам, захтевајући демократију, социјалну правду и равноправност народа у Војводини. Констатовано је да режим не само да нема никаквог разумевања за специјалне прилике и потребе појединих покрајина, па и Војводине, него је напротив увео и подржавао овде, једну немогућу администрацију, несношљив порески систем, који су у Војводини створили опште и дубоко незадовољство, а својим насиљем и коруптивношћу порушили и све високе националне идеале, за које се војвођанско Српство вековима одушевљавало и помоћу којих се овде кроз векове одржавало. Захтевано је да Војводина (са Сремом) буде равноправна са другим покрајинама.
На предлог политичког првака војвођанских самосталних демократа Душана Бошковића, формиран је извршни одбор на челу са Јованом Лалошевићем, у циљу развоја војвођанске аутономашке опозиције. Извршни одбор је добио овлашћење да на темељу резолуције разговара са „Београдом и Загребом”.
Новосадска резолуција је у београдским политичким круговима доживела већу осуду од Загребачких пунктација. Поред режима, њу су осудиле и србијанске опозиционе странке. Највише толеранције према резолуцији је показала Земљорадничка странка, која је сматрала да се не може причати о србијанској хегемонији, већ о хегемонији „србијанске клике”, пошто је и србијански сељак трпео огромну репресију, што је неспорна историјска чињеница. Самосталне демократе су подржале резолуцију, док јој се Демократска странка оштро супротставила. Радикална странка је отишла најдаље у осуди, па је војвођанске радикале неосновано критиковала да су издајници Српства и агенти великохрватске политике. Београдске централе политичких странака су у Војводини почеле да активирају групе клијентелиста и каријериста, чији је једини циљ био да контрирају аутономашким одборима и покушају да их дискредитују и изолују.
На конференцији војвођанских радикала, 18. 1. 1933, Јован Лалошевић је инсистирао да је „Београду” неопходно отворити очи и убедити га да је војвођанско питање најтеже, најделикатније и најопасније. Куд и камо теже и сложеније него хрватски проблем. Он инсистира на војвођанском патриотизму, чији би поборници поред војвођанских Срба требало да буду и припадници других народа који живе у Војводини. Лалошевић је сматрао да је највећа препрека благостању Војводине београдски полицијски режим. На конференцији је предочен реферат који инсистира на томе да су војвођански Срби у новој држави лоше прошли, зато што су понети национализмом, без борбе свој политички положај у Војводини напустили, па је неопходно да га политичком борбом врате назад. Реферат наводи да је је политичка борба могућа само ако јој ослонац буду војвођанска традиција и војвођански патриотизам. Војвођански Срби, као иницијатори војвођанског патриотизма, за њега морају да придобију Мађаре, Немце и друге народе који живе у Војводини.
Плод конференције је и иницијатива да се обнови Војвођанска радикална странка, која треба у потпуности да раскрсти са србијанским радикалима. Војвођанска радикална странка је била замишљена као потпуно независна, искључиво војвођанска политичка организација чији би програм чинила Новосадска резолуција, са циљем успостављања војвођанског патриотизма. Намера ове групе је била да буде спона у сарадњи међу свим народима Војводине, те стожер опозиционог аутономашког политичког окупљања. Изнет је захтев да о приликама у Војводини треба да одлучују само Војвођани, те се са Војвођанима мора преговарати о будућем уређењу државе.
Дан након почетка конференције војвођански радикали су изнели и свој предлог устава, који је другим аутономашким групама предложен као иницијатива за даљи дијалог, отворен за све сугестије. Овај предлог је предвиђао да Војводина буде једна од прецизно дефинисаних југословенских покрајина са пуном законодавном и извршном аутономијом у областима унутрашњих послова, просвете, цркве, здравља, социјалне политике и пољопривреде. О наведеним надлежностима би се старало војвођанско покрајинско веће. Југославија је замишљена као јединствена држава која би имала заједничког краља, парламент, војску, монетарни систем и спољну политику. Предлог устава се залагао за пренос надлежности јединствене државе на покрајине, по британском моделу, али не и за федерализацију. Самосталне демократе се супротно овоме, залажу за федерализацију, што подразумева да покрајине део својих изворних надлежности пренесу на државну унију.
Када је након уједињења 1918. године у Војводини дошло до разочарања, глас побуне дошао је из културе. Исидора Секулић, „најобразованија и најумнија” жена тог доба, запазила је да Војводина која је имала сигурну културну оријентацију и увек будну културну политику, у првих десет година нове државе постала само њива коју треба преорати. Матица српска, коју је Исидора Секулић критиковала због недовољне активности у годинама након уједињења, ипак је имала ауторитет и богату традицију, као и утицај на националне и друштвене токове Срба у Војводини. Режим није могао директно да утиче на ставове Матице српске пошто је она била невладина установа, грађанске иницијативе, са сопственим изворима прихода од обрадиве земље и некретнина, које су јој, кроз историју, поклањали добротвори. Након увођења диктатуре, притисци су се појачали и упркос чињеници да је Матица непрофитна установа, режим јој је злоупотребом закона наметнуо порезе. Овакав атак је незапамћен у дугој историји ове институције, током које је, благодарећи финансијској независности опстајала. Матица српска је окупљала војвођанску српску интелигенцију, што је сметало режиму због страха од „култа војвођанске покрајинске свести” који је у овим круговима био укорењен. Унутар саме институције дошло је до сукоба две струје, доминантне традиционалне, војвођанско-српске, те мањинске, прорежимске, „шестојануарске” која се залагала за неговање „истинског југословенског духа”. Иако су „режимлије” помогнуте полицијом, покушале да учлане стотине противника аутономије Војводине у Матицу српску, те да изврше унутрашњи пуч, њихова струја је била поражена. Победничка војвођанска струја је базирала свој став на говору који је 1922. на скупштини Матице српске одржао најзначајнији српски географ, председник Српске краљевске академије Јован Цвијић, који је сматрао да је у српској традицији да се сваки регион бори за оно што му припада. Поред овога, од кључног заначаја је било мишљење Васе Стајића, који је 1924, у Летопису Матице српске написао да изневеравајући себе, свака покрајина изневерава целину.
Пун процват аутономашке идеје у Матици, почео је избором Николе Милутиновића за секретара, те покретањем Гласа Матице српске. Никола Милутиновић је пре рата био истакнути члан некадашње Милетићеве Српске либералне странке, а након њеног гашења симпатизер Самосталне демократске странке. На оптужбе да је циљ војвођанских аутономаша да разбију Југославију, Глас је у првом броју, 1. маја 1934, објавио Милутиновићево мишљење: У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији. Наше Војвођанство представља бригу нашу и старање наше да српски живаљ у овим крајевима Југославије заузме поново своје старо место које је држао пре него што су Беч и Пешта отпочели да остварују своју колонизациону политику у овим нашим крајевима. Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине, јер Југословенство у овим крајевима представља, у првом реду, и бројно најизразитије наш војвођански српски живаљ.
Матица српска, под вођством Николе Милутиновића, прерасла је у најтврђе упориште аутономашког покрета у Војводини. У наредним чланцима, Милутиновић је разрадио своје ставове. Констатовао је да поред хрватског у Југославији није решено ни српско питање. Милутиновић је сматрао да је у интересу решења српског питања формирање две српске покрајине у оквиру Југославије – Србије као хомогене српске покрајине и Војводине као мешовите српске покрајине. На овај начин би војвођанско питање било решено и у југословенским и у српским оквирима.
Глас Матице српске инсистира и на „државотворним способностима Војводине” која би пре свега дошла до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина као војвођанске „покрајинске посебности”, те њиховим укључењем у све друштвено-политичке процесе. Милутиновић, разрађујући свој став, предлаже да се у будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина, као противтежа србијанском и хрватском хегемонизму, те гарант очувања државне заједнице. По питању покрајинског разграничења, Никола Милутиновић се залагао да Војводина мора да обухвати Банат, Бачку, Барању, цео Срем (са жупањским, винковачким и вуковарским котарима) и осијечки котар са Осијеком, а његов став се поклапао са мишљењем групе загребачких интелектуалаца и програмом Војвођанског фронта. По тадашњим подацима Хрвата би било три пута мање него Срба у Војводини, а Срби и Хрвати, то јест, Југословени би заједно са другим словенским народима чинили већину. Милутиновић је предлагао да се у Војводини економском привлачношћу обезбеде услови за насељавање још 300.000 српских и југословенских становника. Нови Сад би требао да буде центар војвођанског Српства, а Осијек центар војвођанског Хрватства. Сви народи у Војводини би били равноправни, а културну доминацију би имали војвођански Срби. Да би се ово остварило, било је потребно неговати војвођанску свест. Да би испунила своју мисију Војводина је требало да узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања…
Како је фашизам у региону узимао маха, након споразума Цветковић – Мачек, Никола Милутиновић је усмерио свој рад на заштиту Српства у Југославији и залагао се за улазак аутономне Војводине у српску федералну јединицу.
Након атентата на краља Александра 1934, који су починиле хрватске усташе и великобугарски екстремисти уз подршку из Италије и Мађарске, дошло је до политичке прекомпозиције на државном нивоу. За изборе 1935, формирана је Удружена опозиција коју су чиниле Демократска, Земљорадничка, Самостална демократска и Хрватска сељачка странка. Аутономашка опозиција у Војводини је још од 1932, представљала најхомогенију политичку групу, која се додатно оснажила у оквиру Удружене опозиције. На изборима, сумњиве регуларности, режимска Југословенска национална странка је освојила 60,65% гласова. У намери да се ублажи политичка подела, двор је ипак на чело владе поставио вођу радикала Милана Стојадиновића, који је од Народне радикалне странке, Југословенске муслиманске организације и Словеначке људске странке направио Југословенску радикалну заједницу. Формирање ЈРЗ је добило подршку и од представника главних мађарских, немачких, русинских и румунских политичких формација из Војводине.
Аутономашка опозиција у Војводини је након избора наставила рад и прерасла у Војвођански фронт, који је „уживао симпатије широких маса својим захтевима за аутономију Војводине и брже решење њених проблема”. Фронт је формиран око војвођанских самосталних демократа на челу са Душаном Бошковићем, а приступили су му преостали војвођански радикали (група око покојног Лалошевића), демократе, земљорадничка левица, социјалисти, а временом и неки чланови Комунистичке партије. Фронту су пришле и групе словачких, мађарских и немачких политичара млађе генерације, буњевачки клерикалци и појединци из Хрватске сељачке странке. Доминантну улогу у покрету су имали војвођански српски грађански политичари, који су сматрали да је мисија војвођанског Српства да измири и окупи све националности у интересу Војводине. Војвођански фронт је носио идеју грађанске демократије и антифашизма. Бошковић је захтевао да се Војвођани без обзира на националну, верску и класну припадност, заједно боре за аутономију своје „уже отаџбине” – Војводине.
Како би се изградила чвршћа основа за деловање Војвођанског фронта, током јула 1935. усвојена је платформа. Она је базирана на говору др Жарка Јакшића у којем је истакнуто да Војводина одлучно хоће ову државу. Али, исто тако, одлучно неће ово и овакво државно уређење, да Војводина мора аутономно да господари својим приходима, те да је неопходно да пословима у Војводини, руководе Војвођани. У платформи је закључено да Војводина, коју чине Банат, Бачка, Барања и Срем, мора да буде посебна федерална јединица у оквиру Југославије. На политичку оријентацију Војвођанског фронта од великог значаја била је конференција одржана 7. августа 1935. у новосадском хотелу „Парк”, на којој је изражена приврженост Новосадској резолуцији, те покретање листа Војвођанин, 1. септембра исте године. Жарко Јакшић је у процесу формирања Војвођанског фронта поново инсистирао на неопходности да се формира једна искључиво војвођанска странка која ће се борити за аутономију Војводине, међутим већина је ипак била за то да се задрже ранији страначки идентитети, што је значајно успоравало рад. Режим је забрањивао зборове и спречавао састанке Војвођанског фронта, а штампу цензурисао, у намери да се фронту онемогуће усмена и писмена веза са народом. Настојећи да заобиђе препреке Војвођански фронт се грађанима обратио писмом у коме је наглашено следеће: Пре свега, нека једаред за свагда сваки зна да смо ми одлучно за ову државу и да државу не треба чувати од нас. У границе државне не дамо дирати ником. Држава се не сме цепати ни делити. Али нећемо овакво државно уређење. Хоћемо државу, нећемо режим. Хоћемо државу слободну, нећемо тамницу и ропство. Хоћемо равноправност…
Београдски режим и србијанска опозиција на челу са Демократском и Зељорадничком странком оптужили су Војвођане за сепаратизам, мађаронство, прохрватску оријентацију и учешће у масонским заверама, што је наравно било у супротности са истином. Истакнуто је и да постоји историјска склоност војвођанских Срба ка употреби екстремних парола. Аутономаше је преко Политике осудила и група београдских Војвођана, блиских режиму. Војвођанин је запазио да никада у повесници матица није дозвољавала да јој исељеници буду саветници, а оспоравајући право београдских опозиционара да оцењују Војвођански фронт, лист је истакао да лидери србијанске опозиције Милан Грол, Иван Рибар и Драгољуб Јовановић нису Војвођани, они само с времена на време свраћају у Војводину ради политичког ухлебљења. Војвођанска омладина, на студијама у Београду, делила је Војвођанин, у жељи да Београђани чују и другу страну. Војвођанским аутономашима је често замерана сарадња са Влатком Мачеком и ХСС, иако су са њима увелико и много чвршће сарађивале и србијанске странке, па и сам режим. Представник Војвођанског фронта из Вршца, др Светомир Мијатовић је најпрецизније објаснио однос Војвођана према Мачеку речима: Погрешно је мишљење да смо ми слепо везани за г. др Мачека, но жеља нам је да дође до потребних промена којима ће се загарантовати равноправност свих покрајина, па и Војводине. У тежњи за стварањем Војвођанског политичко-привредног фронта, наша жеља је да Војводина, а ако оно друге покрајине добију, добије своје аутономно уређење, како би могла увек и отворено да каже своју реч. Ми Срби претежно нагињемо Београду, док смо по васпитању слични Загребу. У одбрану Војвођанског фронта устао је Сава Косановић, рођак Николе Тесле, секретар Самосталне демократске странке, питајући јавност због чега је уопште дошло до проблема Војводине. Косановић констатује да то тамо Срби воде. То није сепаратизам. То је самоодбрана војвођанска, одбрана од злоупотребе. У Војводини је економски мотив главни.
Стојадиновићева политика „офанзивног привредног развоја” и повезивања са силама централне Европе, у економском погледу је донела известан полет индустрији у Војводини, а његове мере за санацију пољопривреде биле су међу војвођанским сељацима примљене са много наде у боље дане. И политика такозваних великих радова, у оквиру којих је грађен и интернационални пут Суботица – Нови Сад – Београд, такође је довела до економске живости Војводини. Понет успехом, Стојадиновић је „скратио” свој мандат и издејствовао расписивање избора за 11. децембар 1938. Његови сарадници су претходно боравили у Берлину, где су се састали са Гебелсом и овладали методама немачке нацистичке пропаганде. Немачки нацисти су решили и да финансијски подрже Стојадиновићеву кампању. Први пут су на овим просторима коришћени пропагандни филмови и радио емисије. Сваки скуп ЈРЗ је унапред режиран као спектакл. Део Стојадиновићеве стратегије било је и то да отвара разне локалне објекте и радове. Политика опраштања земљорадничких дугова му је, поред сарадње са немачким нацистима и мађарским ревизионистима, помогла да победи у Војводини. ЈРЗ је делила летке који су омаловажавали личност Душана Бошковића. Стојадиновићева пропаганда је представила да је глас за њега последња шанса за очување Југославије и довела до поларизације гласова. Војвођански фронт је дозволио комунистима и левичарима да помогну у изборним активностима, али не и да буду кандидати.
На југословенском нивоу Стојадиновић је извојевао Пирову победу, па је на његово место у фебруару 1939. дошао Драгиша Цветковић са задатком да се споразуме са Хрватима. Споразум Цветковић – Мачек је склопљен 23. августа 1939. Бановини Хрватској су додељени поједини Сремски окрузи, а коначно територијално разграничење је остављено за касније, када се дође до коначног државног преуређења. Споразум је оставио могућност да дође до цепања Војводине. Међу хрватским политичарима су постојале идеје да Војводина може да буде аутономија, у оквиру Југославије, али на знатно мањој територији од оне за коју су се војвођански аутономаши залагали. Били су става да Војводини треба да остану само Шајкашка и Банат, а цео Срем и остатак Бачке да припадну Хрватској бановини.
Споразум Цветковић – Мачек, мађарски ревизионизам, немачки нацизам и почетак Другог светског рата, довели су до размимоилажења у Војвођанском фронту и његовог распада. Док је Бошковић инсистирао да се настави политика Војвођанског фронта, самосталне демократе су заузеле став да је реалније да се политички напори преусмере да у будућој јакој српској бановини Војводина заузме аутономну позицију.
Остави коментар