Аутор: Стеван Стојков
Малена и, у односу на свог противника, сиромашна Србија изненадила је свет. Остала је непоражена и непокорена. Одбила је прву аустроугарску офанзиву. Показала је свом непријатељу да неће бити лак плен. Мимо свих очекивања Аустроугара, на самом почетку сукоба, очитала им је војничку лекцију и дала им до знања да њихова војна кампања неће бити обична казнена шетња кроз Србију. Херојским подвигом у Церској бици српска војска је извојевала прву савезничку победу у Великом рату.
Хабзбуршка монархија је доживела тежак војнички, морални и политички пораз. Он је добрим делом узрокован подцењивачким односом према српској војсци и српској држави. Припремајући се за ратни поход аустроугарска команда је узимала у обзир само војне и економске параметре, који су несумљиво показивали која је страна надмоћна. У то време, по економској снази и техничко-технолошком развоју, Аустроугарска монархија спада у ред водећих земаља у свету. Она броји преко 55 милиона становника, с капацитетом за мобилизацију војске од 5 милиона војника. Насупрот ње стоји нејака Србија, којој није пружена шанса да се опорави од Балканских ратова и која од приближно 4,5 милиона становника успева да на почетку ратних дешавања у 1914-тој мобилише 420.000 војника. Превага у оружаној моћи, нарочито на страни артиљерије, још је израженије на страни Аустроугарске.
Међутим, српски војници, прекаљени борци, победници из минулих ратова, нарочито припадници 2. армије, предвођени њеним командантом, генералом Степом Степановићем, великим самопожртвовањем победоносно су завршили велику битку на Церу. Бежећи, потучена непријатељска војска искалила је свој бес над недужним становништвом Мачве и Подриња. Окончањем Церске битке сви аустроугарски војници су били протерани са територије Србије.
Због великих заслуга у победи над бројно надмоћнијим непријатељем генерал Степа Степановић је добио чин војводе.
У бици на Церу српска војска је из строја избацила преко 30.000 припадника аустороугарске војске, заробила око 5.000 непријатељских војника, запленила велике количине ратног материјала, али и сама поднела велике жртве. Из њеног строја је избачено 259 официра и 16.045 подофицира и војника.
Након остварења прве савезничке победе у Великом рату, углед српске војске је порастао. Упоредо са растом наклоности и симпатија савезника и неутралних земаља расту и очекивања од Србије. За прекопотребни одмор и опоравак српска војска није добила прилику. Пред њу је постављен нови изазов. Савезници, међу којима предњачи Русија, захтевају од српске Врховне команде да одмах предузме контраофанзиву против Аустроугара и настави гоњење непријатеља.
Овај захтев је у потпуности у складу са интересима савезника. Задатак српске војске је да предузетом контраофанзивом за себе „веже“ део аустроугарских војних снага и самим тим онемогући њихово пребацивање са Балкана у Галицију. Мада је била свесна да се од ње тражи испуњење задатка, за који у том тренутку не располаже довољном снагом и капацитетом и који је супротан њеним интересима, српска Врховна команда је морала да удовољи захтевима савезника. Невољно, Генералштаб под командом војводе Радомира Путника доноси одлуку да почетком септембра предузме офанзиву: 1. армија, којом командује војвода Петар Бојовић, је добила наредбу да преко реке Саве крене у правцу Срема.
Иако надахнута великом победом на Церу, подигнутог борбеног морала, офанзива српске војске није дала жељене резултате. Упркос великим жртвама, остварене су мање победе које нису имале великог стратегијског значаја. Овај пут исправно проценивши ситуацију на терену, заповедник аустроугарске Балканске армије, Оскар Поћорек, креће у контраофанзиву. Наређује својој 6. армији да наступа преко Босне и Херцеговине, преко реке Дрине, са задатком да одсече, опколи и уништи 1. српску армију. Шеста аустроугарска армија остварује значајне успехе. Трећа српска армија којом је командовао генерал Павле Јуришић Штурм бива потиснута, што приморава српску Врховну команду да прекине сваку офанзиву у Срему. 1. српска армија добија наређење да се хитно пребаци у Србију како би ударила у бок 6. аустроугарској армији и зауставила њено даље напредовање.
Аустроугарска контраофанзива је заустављена. 1. српска армија успева да у свом контраудару потисне 6. аустроугарску армију која одлучује да заузме изузетно важну стратешку позицију – пошумњени вис на планини Јагодњи. Уследила је најогорченија битка Првог светског рата.
Битка на Мачковом камену се памти као најкрвавија и најдинамичнија битка коју је српска војска водила у својој историји. На изузетно незгодном и тешко проходном терену обе стране су показеле велику храброст и непоколебљивост. Жестоке борбе са наизменичним узастопним јуришима и борбама прса у прса трајале су данима, без предаха. Ово мало узвишење, својеврсни плато смрти, у само једном дану је неколико пута прелазило „из руке у руку“ зараћених страна. Необазирујући се на бројчану надмоћ и драстичну разлику у ватреној моћи, српски војници су с бајонетима и ручним бомбама јуришали, предвођени својим командантима, на ровове и митраљеска гнезда, освајали их и затим жилаво бранили. У тим огорченим борбама, командујући „За мном!“ погинуло је 115, а рањено 136 официра српске војске. Управо због великог броја командног кадра којег је из строја избацила битка на Мачковом камену она се још назива и Официрска битка.
Ово крваво финале битке на Дрини десетковало је обе зараћене стране. За одбрану отаџбине само у овој борби живот је дало 11.490 српских војника. У тренуцима најогорченијих борби дневно их је гинуло чак 1.150. Непријатељска страна је поднела још веће губитке у људству. Из строја је избачено преко 18.000 војника аустроугарске армије. Пошто се процењује да је број војника пре битке укупно износио око 60.000 може се закључити да је крај битке на Мачковом камену дочекао тек сваки други њен учесник, те се она справом сматра најкрвавијом битком Великог рата.
Битка на Мачковом камену се званично завршила победом Аустроугра. Била је то пирова победа. Српска војска није дозволила непријатељу да за само два – три дана овлада Јагодњом и Соколским планинама, већ је 13 дана пружала херојски и надљудски отпор. Тотално изморена и десеткована аустроугарска војска није могла да настави офанзиву. На српско – аустроугарском фронту настало је затишје.
Затишје је потрајало више од месец дана. За то време аустроугарске снаге се попуњавају људством и материјалом до пуне ратне формације. На фронт допремају артиљерију тешког калибра. С друге стране, српска војска оскудева у свему.
Попуна у људсвту је незнатна, јер резерве просто нема. Све што може да носи пушку већ је у рату. Војска оскудева у одећи, опреми и муницији. У рововима војници стоје полуголи и боси, неретко и гладни. Строго се води рачуна о утрошку сваког артиљеријског метка. Велики напори српске владе и политичара да се војсци прибави одећа, обућа, друга неопходна опрема и нарочито артиљеријска муниција остају без резултата. Свезници дуго вагају, али молбе српске влада бивају одбијене. Потпуно неспремна за пружање озбиљнијег отпора на дужи рок, српска војска ће дочекати новембарску аустроугарску офанзиву.
Понижен и осрамоћен поразом који је његова војска доживела на Церу, Оскар Поћорек користи прилику и апсолутну надмоћ у људству и артиљеријској моћи својих јединица и за само десетак дана новембарске офанзиве успева да одбаци српске снаге на десну обалу Колубаре и Љига. Србија је пред коначним поразом, а аустроугарске снаге напредују према Ваљеву.
Приморан на константно повлачење уз борбу, под снажном артиљеријском ватром на коју са српске стране није било одговора, јер је нестало муниције, српски војник је малаксао, физички и морално. Полуголи и боси, промрзли, без муниције, гладани и исцрпљени, српски војници су се повлачили по једва проходним, раскаљеним путевима. Заједно са војском, често помешани у истој колони са војницима и запрегама са бројним рањеницима, повлачи се и цивилно становништво: жене, деца стари и изнемогли…
Не желећи да доживи језиву судбину својих сународника из Шабца, Лознице, Осечине, Крупња, српска нејач бежи пред разулареним војницима хабзбуршке монархије. У збег српске избеглице су повеле и своју стоку, јер непријатељске јединице иза себе остављају само смрт и пустош. Злочини које су починили аустроугарски војници на окупираној територији Србије згрозили су сав цивилизовани свет. Ти монструозни злочини над цивилима нису били изоловани и појединачни акти. Антон Холцер у својој књизи „Џелатов смешак, непознати рат против цивилног становништва 1914-1918“ наводи: „Насиље није било само дозвољено или одобрено. Наређено је са највишег места, из врховне војне команде у Бечу. Кажњавање починилаца изричито је забрањено“ (стр. 217). Свим аустроугарским војницима којима је одредиште било Балкански фронт давана је нека врсте књижице, у којој је на 7 страна описивано како треба да се понашају према народу у Србији. Како у својим „Ратним дописима из Србије 1914-1918“ сведочи Арчибалд Рајс, Аустроугарска је против мале Србије водила истребљивачки рат. Народ је своју судбину у потпуности везао за судбину своје војске.
А српска војска је пред сломом. Њени војници су очајни. Без основних средстава за борбу, промрзли и гладни, суочени са све извеснијим поразом они почињу да сумњају у себе и у ваљаност одлука које доноси Врховна команда и Влада. Морал је на изузетно ниском нивоу. Дефетизам код одеђеног броја војника прелази у дезертерство. Да би стала на пут овој погубној појави Врховна команда уводи преке судове. За дезертерство се прети одузимањем целокупне породичне имовине после рата, па чак и стрељањем.
Само ретки су се надали да се све извеснији пораз може избећи. Још су малобројнији били они који због тежине ситуације и призора сломљене војске која се повлачи у очајном стању и хаосу нису „губили главу“, већ веровали да у српском војнику има снаге за преокрет и победу. Генерал Живојин Мишић је знао како да се до тог преокрета дође. Преломни тренутак битке која ће уследити било је постављење генерала Живојина Мишића за комаданта 1. армије уместо болесног и рањеног војводе Петра Бојовића.
Генерал Мишић је на чело 1. армије, најзамореније и највише истрошене српске армије, постављен у критичном моменту, 14. новембра. Његов задатак је био да уведе ред и заустави даље осипање српске војске. Врховна команда је сматрала да је он једини који то може да учини. Будући да је родом био из ових крајева одлично је познавао терен. Важније од тога, познавао је свог војника. Знао је како српски менталитет функционише и какве све подухвате српски војник може да изведе. Знао је да његови војници још нису поражени. Показало се да ће вера коју је генерал Мишић и даље имао у своју војску одлучујуће допринети крајњем исходу битке. Колубарска битка је почела 16. новембра 1914.
Заузимањем одбрамбених положаја на обалама набујалих река Колубаре и Љига српска Врховна команда је желела да искористи природне препреке, заустави даље продирање непријатеља, одмори и попуни своје јединице, снабде их храном и муницијом и затим у повољном тренутку крене у контраофанзиву.
Међутим, комадант аустроугарске Балканске војске, Оскар Поћорек, наредио је својој 5. и 6. армији да продуже напад ради заузимања висова на десној обали Колубаре. Нападом је требало остварити два циља: онемогућити српској војсци консолидацију редова и одмор, и остварити контролу над железничком пругом Обреновац – Ваљево. Аустроугарска ратна машинерија се тешко кретала блатњавим и скоро непроходним путевима, те јој је ради снабдевања трупа, овладавање железницом била насушна потреба. Јачи отпор српске војске се није очекивао. По рачуници Оскара Поћорека, главне српске снаге су наставиле повлачење према Аранђеловцу и Руднику, а на положајима око Колубаре се налазе само српске заштитнице.
Уследиле су битке код Врач брда и Човке. Непријатељ је силовито нападао, али се српска одбрамбена линија чврсто држала. Увидевши да му је рачуница погрешна и да се главнина српских снага ипак налази на овим положајима, Оскар Поћорек уводи у битку 15. и 16. корпус.
Увођење додатних аустроугарских снага драстично погоршава ситуацију у којој се налази 1. српска армија. Њене три дивизије сада напада шест аустроугарских дивизија. Притисак непријатеља је силовит, неиздржив, те генерал Мишић повлачи своју армију на линију Сувобор – Љиг. Ни покушај Врховне команде да се слањем Динарске дивизије I позива побољша ситуација код 1. армије не даје резултате. Аустроугари 24. новембра заузимају Маљен, а 25. новембра Врач брдо и Човку. Српска 1. армија се налази у критичној ситуацији.
Исправно закључујући да би наставак повлачења са положаја на положај под сталном борбом била фатална грешка, јер војници због константног прелазка из одступног марша у одбрану не би добили прилику да се одморе и опораве, генерал Живојин Мишић 26. новембра самоиницијативно доноси одлуку о додатном повлачењу и скраћивању фронта.
Наиме, по одлуци Врховне команде од 26. новембра, све армије су требале да се повуку на нове положаје. Одлучено је да 1. армија треба да се повуче, а затим упорно брани линију Бабина глава – Сувобор – Рајац – Проструга – Голубовац. Уверен да, због изузетно лошег стања на фронту, 1. армија неће имати снаге да одржи задате положаје, генерал Мишић 28. новембра телефонски саопштава комадантима дивизија да по његовом наређењу од 26. сутра ујутро отпочну са повлачењем на положаје испред Горњег Милановца. Тек пошто је издао наређење својим командантима, генерал Мишић телефонира Врховној команди и обавештава је о својој одлуци.
Телефонски разговор између Врховне команде и генерала Мишића био је дуг, тежак и мучан. Повлачење 1. армије чак пред Горњи Милановац, иако би допринело неопходном скраћењу фронта, пореметило би операцијски фронт осталих армија и поврх тога учинило одбрану Београда немогућом. Српска престоница би морала бити напуштена, што би по мишљењу Врховне команде веома негативно утацило на већ пољуљано самопоуздање српске војске и углед саме земље. Генерал Мишић је остао при својој одлуци по цену да буде смењен и војвода Путник одобрава додатно повлачење 1. армије.
Врховна команда доноси одлуку о напуштању Београда, што је допринело скраћењу фронта за око 40 километара. Главне српске снаге групишу се на фронту Аранђеловац – Горњи Милановац, а у циљу затварања правца према Чачку, Ужичка војска треба да поседне Овчарско – кабларску клисуру.
Српска војска нове положаје заузима 29. и 30. новембра. Само два дана без директних окршаја са непријатељем била су довољна да се расположење међу српским војницима видно поправи. Самопоуздање се враћа, а морал расте. Посета и обилазак првих борбених редова краља Петра додатно је окрепила и оснажила дух српских војника.
Стижу и дугоочекиване вести. Напори српске Владе да се војсци прибави артиљеријска муниција на крају дају резултате. Француска је коначно пристала да Србији прода 20.000 граната за топове Шнајдер – Крезо калибра 75mm. Ту муницију, од својих резерви, Србији испоручује Грчка, којој ће Француска ову количину касније надокнадити. Међутим, приспела муниција је намењена другом типу Шнајдеровог топа. Чауре граната дуже су за 2,5 mm, па је свака граната морала да буде растављена, чаура на стругу скраћена на одговарајућу меру, поново склопљена, па тек онда послата на фронт. Без огромног пожртвовања и даноноћног рада свих у српској железници и Војно – техничком заводу у Крагујевцу ова сложена операција не би била успешно изведена. На фронт, поред муниције, 1. српској армији стиже и неочекивано појачање.
Знајући да су претходне битке десетковале командни кадар, Врховна команда доноси изузетно ризичну одлуку – на фронт, као појачање 1. армији шаље недошколоване официре, „скопску ђачку чету“, 1.300 каплара.
Након само два месеца обуке у војној школи у Скопљу, с чиновима додељеним пре времена, Србија у одсудну борбу шаље своју целокупну интелектуалну омладину. Ђаци и студенти, са домаћих и европских престижних школа и факултета, који су се одазвали отаџбини и који су по убрзаном поступку били подучавани ратним вештинама и командовању мањим јединицама, нису себе сматрали жртвама. Свесно су заузели своје место на бранику отаџбине. Њихова појава у првим борбеним редовима додатно је подигла морал српској војсци. У рововима, раме уз раме, прекаљени ратници и понос и будућност народа, спремно су чекали наредбу да нападну непријатеља.
С друге стране, у непријатељској позадини расположење и морал слабе. Неочекивано дуг и жилав отпор српске војске проредио је њихове редове. У њиховим јединицама је такође приметан недостатак официрског кадра. Лоша инфраструктура онемогућује редовно снабдевање, а временске прилике карактеристичне за позну јесен само погоршавају ситуацију. Гладна и уморна војска додатно се исцрпљује захтевним маневрима пребацивања трупа на београдски правац који је, након заузимања српске престонице, наредио Оскар Поћорек. Заробљени аустроугарски војници сведоче о тешком стању у њиховим редовима: глад, исцрпљеност, недостатак допуне у људству и минуцији, појава заразних болести.
Подаци о стању у које су доспеле непријатељске јединице учврстиле се генерала Мишића у уверењу да је наступио погодан тренутак за прелазак у контранапад. 1. децембра он издаје наредбу и интезивно ради на непосредној припреми напада. А већ 2. децембра, по завршетку припрема, генерал Мишић обавештава Врховну команду да ће 1. армија 3. децембра у 3 часа ујутро кренути у напад. Делећи мишљење генерала Живојина Мишића да је сад прави тренутак да се нападне непријатељ, Врховна команда истог дана издаје заповест за општу противофанзиву.
Док су се српске снаге припремале за контранапад, аустроугарска команда је славила освајање српске престонице и за 2. децембар припремала свечану параду поводом уласка у Београд. Европске телеграфске агенције већ су имале припремљене вести о коначном слому српске војске. У Бечу и Будимпешти се организују туристички обиласци заузетог Београда. Мрски непријатљ је на коленима, а његова војска је потпуно уништена.
Трећег децембра, тачно у 3 часа ујутро, почела је снажна артиљеријска припрема српске војске, а у 7 часова и велика офанзива 1. армије. Аустроугари су потпуно изненађени нападом српских снага. Навикнути да непријатељ штеди муницију, додатно их је пренеразила силина којом је по њима „тукла“ српска артиљерија. Остваривши велико стратегијско изненађење, српска Врховна команда је стекла преимућство од пресудног значаја за коначан исход Колубарске битке.
Истог дана у 10 часова војвода Степа Степановић даје наређење 2. армији да крене у напад, а у 13 часова исто наређење 3. армији издаје генерал Павле Јуришић Штурм.
Силовити пешадијски јуриш који је извела 1. армија је у потпуности разбио аустроугарску одбрану. Непријатељ је сломњен и натеран на повлачење. 1. армија наставља са напредовањем. Осваја гребен Проструга – Рајац – Сувобор и тиме пробија фронт аустроугарског 16. корпуса. Непријатељ се повлачи у хаосу и оставља велику количину ратног материјала. Наставивши гоњење непријатеља у правцу Мионице, 1. армија уноси праву панику у редове и 15. аустроугарског корпуса и приморава га на бекство са фронта. Велике победе 1. армије се преносе и на остале српске армије. Постепено напредују и 2. и 3. армија. Српске снаге освајају Маљен. После тешких борби и уз велике губитке заузимају Космај. 8. децембра ослобађају Ваљево. Наносе тешке поразе Аустроугарима код Човке и Лазаревца. Напредовање 1. армије је незаустављиво и приморава непријатеља на неуредно повлачење према Шапцу, Лозници и Пецкој.
Аустроугарска 6. армија је потучена, а оно што је од ње преостало пребацује се у Срем. Призори изгладнелих и исцрпљених војника који лутају без циља, остављених тешких рањеника, напуштене колоне топова заглибљених у блату, преврнутих кола, побијених коња, одбачених пушака и разбацане муниције најбоље сведоче о тежини пораза који су претрпеле непријатељске снаге. До 12. децембра у Западној Србији више нема аустроугарских војника.
Верујући да још има могућности за преокрет, Поћорек наређује преосталим јединицама 5. армије да код Раље бране прилаз Београду. Очекујући такав потез непријатеља, војвода Путник тежиште напада српских снага управо усмерава ка Београду, недозвољавајући Аустроугарима да се консолидују и организују одбрану. Српске јединице освајају Парцански вис изнад Раље, а затим пада и друга линија одбране Остружница – Авала. 14. децембра воде се огорчене борбе на потезу Жарково – Торлак. Непријатељске снаге се налазе у критичној ситуацији. Увидевши да је даља одбрана Београда искључена, Оскар Поћорек наређује дефинитивно повлачење својим јединицама. Под окриљем ноћи остаци аустроугарске 5. армије, преко Саве, напуштају Београд. Из страха да ће српска војска наставити свој поход, Аустроугари за собом дижу у ваздух своје понтоне и мост на реци Сави. 15. децембра Врховна команда је могла да констатује да на територији Србије, осим ратних заробљеника, нема више ниједног непријатељског војника.
Колубарској бици с правом припадају најсветлије стране српске историје. Једна од највећих војних победа извојевана је захваљујући надљудској издржљивости, огромном пожртвовању и беспримереној храбрости српских војника и официра. Полуголи и боси, изгладнели и исцрпљени и слабо наоружани, остварили су право војничко чудо – победили су у свему далеко надмоћнијег непријатеља.
Најзаслужнији за остварење овог војничког чуда је генерал Живојин Мишић. Он је због часа из војне стратегије који је одржао непријатељу и немерљивог личног доприноса победи српске војске у Колубарској бици добио чин војводе.
Одјек велике победе оставрене у Колубарској бици је био огроман. Маленој Србији су са свих страна стизале честитке што је остала непокорена и успела да зада тежак ударац Хабзбуршкој монархији. Ударац од којег се она никад није опоравила. Захваљујући победи српске војске, Бугарска је одложила улазак у рат на страни Централних сила. Такође, победа српских снага је допринела одлуци Италије да уђе у рат на страни Антанте.
Победа у Колубарској бици је плаћена великим људским жртвама. Укупно је из строја избачено 153.373 војника, 2.110 официра и 8.074 подофицира. Кости војника палих у Колубарској бици похрањене су у Лазаревцу, у крипти цркве Св. Димитрија. На плочама у крипти су називи свих пукова српске војске и њихових команданата. Као нигде другде у свету, у истој крипти су похрањене и кости погинулих непријатељских војника.
Литература:
Мишић Живојин, Моје успомене; Војноиздавачки завод; Београд, 1969.
Рајс Арчибалд, Ратни дописи из Србије 1914 – 1918; Завод за уџбенике, Криминалистичко-полицијски универзитет, Београд, 2019.
Холцер Антон, Џелатов смешак, непознати рат против цивилног становништва 1914 – 1918, Прометеј, РТС, Нови Сад, 2015.
https://www.kcns.org.rs/agora/kolubarska-bitka/
Остави коментар