Kolubarska bitka – veličanstvena pobeda „poraženih“

17/12/2019

Autor: Stevan Stojkov

Malena i, u odnosu na svog protivnika, siromašna Srbija iznenadila je svet. Ostala je neporažena i nepokorena. Odbila je prvu austrougarsku ofanzivu. Pokazala je svom neprijatelju da neće biti lak plen. Mimo svih očekivanja Austrougara, na samom početku sukoba, očitala im je vojničku lekciju i dala im do znanja da njihova vojna kampanja neće biti obična kaznena šetnja kroz Srbiju. Herojskim podvigom u Cerskoj bici srpska vojska je izvojevala prvu savezničku pobedu u Velikom ratu.

Habzburška monarhija je doživela težak vojnički, moralni i politički poraz. On je dobrim delom uzrokovan podcenjivačkim odnosom prema srpskoj vojsci i srpskoj državi. Pripremajući se za ratni pohod austrougarska komanda je uzimala u obzir samo vojne i ekonomske parametre, koji su nesumljivo pokazivali koja je strana nadmoćna. U to vreme, po ekonomskoj snazi i tehničko-tehnološkom razvoju, Austrougarska monarhija spada u red vodećih zemalja u svetu. Ona broji preko 55 miliona stanovnika, s kapacitetom za mobilizaciju vojske od 5 miliona vojnika. Nasuprot nje stoji nejaka Srbija, kojoj nije pružena šansa da se oporavi od Balkanskih ratova i koja od približno 4,5 miliona stanovnika uspeva da na početku ratnih dešavanja u 1914-toj mobiliše 420.000 vojnika. Prevaga u oružanoj moći, naročito na strani artiljerije, još je izraženije na strani Austrougarske.

Međutim, srpski vojnici, prekaljeni borci, pobednici iz minulih ratova, naročito pripadnici 2. armije, predvođeni njenim komandantom, generalom Stepom Stepanovićem, velikim samopožrtvovanjem pobedonosno su završili veliku bitku na Ceru. Bežeći, potučena neprijateljska vojska iskalila je svoj bes nad nedužnim stanovništvom Mačve i Podrinja. Okončanjem Cerske bitke svi austrougarski vojnici su bili proterani sa teritorije Srbije.

Zbog velikih zasluga u pobedi nad brojno nadmoćnijim neprijateljem general Stepa Stepanović je dobio čin vojvode.

U bici na Ceru srpska vojska je iz stroja izbacila preko 30.000 pripadnika austorougarske vojske, zarobila oko 5.000 neprijateljskih vojnika, zaplenila velike količine ratnog materijala, ali i sama podnela velike žrtve. Iz njenog stroja je izbačeno 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika.

Nakon ostvarenja prve savezničke pobede u Velikom ratu, ugled srpske vojske je porastao. Uporedo sa rastom naklonosti i simpatija saveznika i neutralnih zemalja rastu i očekivanja od Srbije. Za prekopotrebni odmor i oporavak srpska vojska nije dobila priliku. Pred nju je postavljen novi izazov. Saveznici, među kojima prednjači Rusija, zahtevaju od srpske Vrhovne komande da odmah preduzme kontraofanzivu protiv Austrougara i nastavi gonjenje neprijatelja.

Ovaj zahtev je u potpunosti u skladu sa interesima saveznika. Zadatak srpske vojske je da preduzetom kontraofanzivom za sebe „veže“ deo austrougarskih vojnih snaga i samim tim onemogući njihovo prebacivanje sa Balkana u Galiciju. Mada je bila svesna da se od nje traži ispunjenje zadatka, za koji u tom trenutku ne raspolaže dovoljnom snagom i kapacitetom i koji je suprotan njenim interesima, srpska Vrhovna komanda je morala da udovolji zahtevima saveznika. Nevoljno, Generalštab pod komandom vojvode Radomira Putnika donosi odluku da početkom septembra preduzme ofanzivu: 1. armija, kojom komanduje vojvoda Petar Bojović, je dobila naredbu da preko reke Save krene u pravcu Srema.

Iako nadahnuta velikom pobedom na Ceru, podignutog borbenog morala, ofanziva srpske vojske nije dala željene rezultate. Uprkos velikim žrtvama, ostvarene su manje pobede koje nisu imale velikog strategijskog značaja. Ovaj put ispravno procenivši situaciju na terenu, zapovednik austrougarske Balkanske armije, Oskar Poćorek, kreće u kontraofanzivu. Naređuje svojoj 6. armiji da nastupa preko Bosne i Hercegovine, preko reke Drine, sa zadatkom da odseče, opkoli i uništi 1. srpsku armiju. Šesta austrougarska armija ostvaruje značajne uspehe. Treća srpska armija kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm biva potisnuta, što primorava srpsku Vrhovnu komandu da prekine svaku ofanzivu u Sremu. 1. srpska armija dobija naređenje da se hitno prebaci u Srbiju kako bi udarila u bok 6. austrougarskoj armiji i zaustavila njeno dalje napredovanje.

Austrougarska kontraofanziva je zaustavljena. 1. srpska armija uspeva da u svom kontraudaru potisne 6. austrougarsku armiju koja odlučuje da zauzme izuzetno važnu stratešku poziciju – pošumnjeni vis na planini Jagodnji. Usledila je najogorčenija bitka Prvog svetskog rata.

Bitka na Mačkovom kamenu se pamti kao najkrvavija i najdinamičnija bitka koju je srpska vojska vodila u svojoj istoriji. Na izuzetno nezgodnom i teško prohodnom terenu obe strane su pokazele veliku hrabrost i nepokolebljivost. Žestoke borbe sa naizmeničnim uzastopnim jurišima i borbama prsa u prsa trajale su danima, bez predaha. Ovo malo uzvišenje, svojevrsni plato smrti, u samo jednom danu je nekoliko puta prelazilo „iz ruke u ruku“ zaraćenih strana. Neobazirujući se na brojčanu nadmoć i drastičnu razliku u vatrenoj moći, srpski vojnici su s bajonetima i ručnim bombama jurišali, predvođeni svojim komandantima, na rovove i mitraljeska gnezda, osvajali ih i zatim žilavo branili. U tim ogorčenim borbama, komandujući „Za mnom!“ poginulo je 115, a ranjeno 136 oficira srpske vojske. Upravo zbog velikog broja komandnog kadra kojeg je iz stroja izbacila bitka na Mačkovom kamenu ona se još naziva i Oficirska bitka.

Ovo krvavo finale bitke na Drini desetkovalo je obe zaraćene strane. Za odbranu otadžbine samo u ovoj borbi život je dalo 11.490 srpskih vojnika. U trenucima najogorčenijih borbi dnevno ih je ginulo čak 1.150. Neprijateljska strana je podnela još veće gubitke u ljudstvu. Iz stroja je izbačeno preko 18.000 vojnika austrougarske armije. Pošto se procenjuje da je broj vojnika pre bitke ukupno iznosio oko 60.000 može se zaključiti da je kraj bitke na Mačkovom kamenu dočekao tek svaki drugi njen učesnik, te se ona spravom smatra najkrvavijom bitkom Velikog rata.

Bitka na Mačkovom kamenu se zvanično završila pobedom Austrougra. Bila je to pirova pobeda. Srpska vojska nije dozvolila neprijatelju da za samo dva – tri dana ovlada Jagodnjom i Sokolskim planinama, već je 13 dana pružala herojski i nadljudski otpor. Totalno izmorena i desetkovana austrougarska vojska nije mogla da nastavi ofanzivu. Na srpsko – austrougarskom frontu nastalo je zatišje.

Zatišje je potrajalo više od mesec dana. Za to vreme austrougarske snage se popunjavaju ljudstvom i materijalom do pune ratne formacije. Na front dopremaju artiljeriju teškog kalibra. S druge strane, srpska vojska oskudeva u svemu.

Popuna u ljudsvtu je neznatna, jer rezerve prosto nema. Sve što može da nosi pušku već je u ratu. Vojska oskudeva u odeći, opremi i municiji. U rovovima vojnici stoje polugoli i bosi, neretko i gladni. Strogo se vodi računa o utrošku svakog artiljerijskog metka. Veliki napori srpske vlade i političara da se vojsci pribavi odeća, obuća, druga neophodna oprema i naročito artiljerijska municija ostaju bez rezultata. Sveznici dugo vagaju, ali molbe srpske vlada bivaju odbijene. Potpuno nespremna za pružanje ozbiljnijeg otpora na duži rok, srpska vojska će dočekati novembarsku austrougarsku ofanzivu.

Ponižen i osramoćen porazom koji je njegova vojska doživela na Ceru, Oskar Poćorek koristi priliku i apsolutnu nadmoć u ljudstvu i artiljerijskoj moći svojih jedinica i za samo desetak dana novembarske ofanzive uspeva da odbaci srpske snage na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Srbija je pred konačnim porazom, a austrougarske snage napreduju prema Valjevu.

Primoran na konstantno povlačenje uz borbu, pod snažnom artiljerijskom vatrom na koju sa srpske strane nije bilo odgovora, jer je nestalo municije, srpski vojnik je malaksao, fizički i moralno. Polugoli i bosi, promrzli, bez municije, gladani i iscrpljeni, srpski vojnici su se povlačili po jedva prohodnim, raskaljenim putevima. Zajedno sa vojskom, često pomešani u istoj koloni sa vojnicima i zapregama sa brojnim ranjenicima, povlači se i civilno stanovništvo: žene, deca stari i iznemogli…

Ne želeći da doživi jezivu sudbinu svojih sunarodnika iz Šabca, Loznice, Osečine, Krupnja, srpska nejač beži pred razularenim vojnicima habzburške monarhije. U zbeg srpske izbeglice su povele i svoju stoku, jer neprijateljske jedinice iza sebe ostavljaju samo smrt i pustoš. Zločini koje su počinili austrougarski vojnici na okupiranoj teritoriji Srbije zgrozili su sav civilizovani svet. Ti monstruozni zločini nad civilima nisu bili izolovani i pojedinačni akti. Anton Holcer u svojoj knjizi „Dželatov smešak, nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914-1918“ navodi: „Nasilje nije bilo samo dozvoljeno ili odobreno. Naređeno je sa najvišeg mesta, iz vrhovne vojne komande u Beču. Kažnjavanje počinilaca izričito je zabranjeno“ (str. 217). Svim austrougarskim vojnicima kojima je odredište bilo Balkanski front davana je neka vrste knjižice, u kojoj je na 7 strana opisivano kako treba da se ponašaju prema narodu u Srbiji. Kako u svojim „Ratnim dopisima iz Srbije 1914-1918“ svedoči Arčibald Rajs, Austrougarska je protiv male Srbije vodila istrebljivački rat. Narod je svoju sudbinu u potpunosti vezao za sudbinu svoje vojske.

A srpska vojska je pred slomom. Njeni vojnici su očajni. Bez osnovnih sredstava za borbu, promrzli i gladni, suočeni sa sve izvesnijim porazom oni počinju da sumnjaju u sebe i u valjanost odluka koje donosi Vrhovna komanda i Vlada. Moral je na izuzetno niskom nivou. Defetizam kod odeđenog broja vojnika prelazi u dezerterstvo. Da bi stala na put ovoj pogubnoj pojavi Vrhovna komanda uvodi preke sudove. Za dezerterstvo se preti oduzimanjem celokupne porodične imovine posle rata, pa čak i streljanjem.

Samo retki su se nadali da se sve izvesniji poraz može izbeći. Još su malobrojniji bili oni koji zbog težine situacije i prizora slomljene vojske koja se povlači u očajnom stanju i haosu nisu „gubili glavu“, već verovali da u srpskom vojniku ima snage za preokret i pobedu. General Živojin Mišić je znao kako da se do tog preokreta dođe. Prelomni trenutak bitke koja će uslediti bilo je postavljenje generala Živojina Mišića za komadanta 1. armije umesto bolesnog i ranjenog vojvode Petra Bojovića.

General Mišić je na čelo 1. armije, najzamorenije i najviše istrošene srpske armije, postavljen u kritičnom momentu, 14. novembra. Njegov zadatak je bio da uvede red i zaustavi dalje osipanje srpske vojske. Vrhovna komanda je smatrala da je on jedini koji to može da učini. Budući da je rodom bio iz ovih krajeva odlično je poznavao teren. Važnije od toga, poznavao je svog vojnika. Znao je kako srpski mentalitet funkcioniše i kakve sve poduhvate srpski vojnik može da izvede. Znao je da njegovi vojnici još nisu poraženi. Pokazalo se da će vera koju je general Mišić i dalje imao u svoju vojsku odlučujuće doprineti krajnjem ishodu bitke. Kolubarska bitka je počela 16. novembra 1914.

Zauzimanjem odbrambenih položaja na obalama nabujalih reka Kolubare i Ljiga srpska Vrhovna komanda je želela da iskoristi prirodne prepreke, zaustavi dalje prodiranje neprijatelja, odmori i popuni svoje jedinice, snabde ih hranom i municijom i zatim u povoljnom trenutku krene u kontraofanzivu.

Međutim, komadant austrougarske Balkanske vojske, Oskar Poćorek, naredio je svojoj 5. i 6. armiji da produže napad radi zauzimanja visova na desnoj obali Kolubare. Napadom je trebalo ostvariti dva cilja: onemogućiti srpskoj vojsci konsolidaciju redova i odmor, i ostvariti kontrolu nad železničkom prugom Obrenovac – Valjevo. Austrougarska ratna mašinerija se teško kretala blatnjavim i skoro neprohodnim putevima, te joj je radi snabdevanja trupa, ovladavanje železnicom bila nasušna potreba. Jači otpor srpske vojske se nije očekivao. Po računici Oskara Poćoreka, glavne srpske snage su nastavile povlačenje prema Aranđelovcu i Rudniku, a na položajima oko Kolubare se nalaze samo srpske zaštitnice.

Usledile su bitke kod Vrač brda i Čovke. Neprijatelj je silovito napadao, ali se srpska odbrambena linija čvrsto držala. Uvidevši da mu je računica pogrešna i da se glavnina srpskih snaga ipak nalazi na ovim položajima, Oskar Poćorek uvodi u bitku 15. i 16. korpus.

Uvođenje dodatnih austrougarskih snaga drastično pogoršava situaciju u kojoj se nalazi 1. srpska armija. Njene tri divizije sada napada šest austrougarskih divizija. Pritisak neprijatelja je silovit, neizdrživ, te general Mišić povlači svoju armiju na liniju Suvobor – Ljig. Ni pokušaj Vrhovne komande da se slanjem Dinarske divizije I poziva poboljša situacija kod 1. armije ne daje rezultate. Austrougari 24. novembra zauzimaju Maljen, a 25. novembra Vrač brdo i Čovku. Srpska 1. armija se nalazi u kritičnoj situaciji.

Ispravno zaključujući da bi nastavak povlačenja sa položaja na položaj pod stalnom borbom bila fatalna greška, jer vojnici zbog konstantnog prelazka iz odstupnog marša u odbranu ne bi dobili priliku da se odmore i oporave, general Živojin Mišić 26. novembra samoinicijativno donosi odluku o dodatnom povlačenju i skraćivanju fronta.

Naime, po odluci Vrhovne komande od 26. novembra, sve armije su trebale da se povuku na nove položaje. Odlučeno je da 1. armija treba da se povuče, a zatim uporno brani liniju Babina glava – Suvobor – Rajac – Prostruga – Golubovac. Uveren da, zbog izuzetno lošeg stanja na frontu, 1. armija neće imati snage da održi zadate položaje, general Mišić 28. novembra telefonski saopštava komadantima divizija da po njegovom naređenju od 26. sutra ujutro otpočnu sa povlačenjem na položaje ispred Gornjeg Milanovca. Tek pošto je izdao naređenje svojim komandantima, general Mišić telefonira Vrhovnoj komandi i obaveštava je o svojoj odluci.

Telefonski razgovor između Vrhovne komande i generala Mišića bio je dug, težak i mučan. Povlačenje 1. armije čak pred Gornji Milanovac, iako bi doprinelo neophodnom skraćenju fronta, poremetilo bi operacijski front ostalih armija i povrh toga učinilo odbranu Beograda nemogućom. Srpska prestonica bi morala biti napuštena, što bi po mišljenju Vrhovne komande veoma negativno utacilo na već poljuljano samopouzdanje srpske vojske i ugled same zemlje. General Mišić je ostao pri svojoj odluci po cenu da bude smenjen i vojvoda Putnik odobrava dodatno povlačenje 1. armije.

Vrhovna komanda donosi odluku o napuštanju Beograda, što je doprinelo skraćenju fronta za oko 40 kilometara. Glavne srpske snage grupišu se na frontu Aranđelovac – Gornji Milanovac, a u cilju zatvaranja pravca prema Čačku, Užička vojska treba da posedne Ovčarsko – kablarsku klisuru.

Srpska vojska nove položaje zauzima 29. i 30. novembra. Samo dva dana bez direktnih okršaja sa neprijateljem bila su dovoljna da se raspoloženje među srpskim vojnicima vidno popravi. Samopouzdanje se vraća, a moral raste. Poseta i obilazak prvih borbenih redova kralja Petra dodatno je okrepila i osnažila duh srpskih vojnika.

Stižu i dugoočekivane vesti. Napori srpske Vlade da se vojsci pribavi artiljerijska municija na kraju daju rezultate. Francuska je konačno pristala da Srbiji proda 20.000 granata za topove Šnajder – Krezo  kalibra 75mm. Tu municiju, od svojih rezervi, Srbiji isporučuje Grčka, kojoj će Francuska ovu količinu kasnije nadoknaditi. Međutim, prispela municija je namenjena drugom tipu Šnajderovog topa. Čaure granata duže su za 2,5 mm, pa je svaka granata morala da bude rastavljena, čaura na strugu skraćena na odgovarajuću meru, ponovo sklopljena, pa tek onda poslata na front. Bez ogromnog požrtvovanja i danonoćnog rada svih u srpskoj železnici i  Vojno – tehničkom zavodu u Kragujevcu ova složena operacija ne bi bila uspešno izvedena. Na front, pored municije, 1. srpskoj armiji stiže i neočekivano pojačanje.

Znajući da su prethodne bitke desetkovale komandni kadar, Vrhovna komanda donosi izuzetno rizičnu odluku – na front, kao pojačanje 1. armiji šalje nedoškolovane oficire, „skopsku đačku četu“, 1.300 kaplara.

Nakon samo dva meseca obuke u vojnoj školi u Skoplju, s činovima dodeljenim pre vremena, Srbija u odsudnu borbu šalje svoju celokupnu intelektualnu omladinu. Đaci i studenti, sa domaćih i evropskih prestižnih škola i fakulteta, koji su se odazvali otadžbini i koji su po ubrzanom postupku bili podučavani ratnim veštinama i komandovanju manjim jedinicama, nisu sebe smatrali žrtvama. Svesno su zauzeli svoje mesto na braniku otadžbine. Njihova pojava u prvim borbenim redovima dodatno je podigla moral srpskoj vojsci. U rovovima, rame uz rame, prekaljeni ratnici i ponos i budućnost naroda, spremno su čekali naredbu da napadnu neprijatelja.

S druge strane, u neprijateljskoj pozadini raspoloženje i moral slabe. Neočekivano dug i žilav otpor srpske vojske proredio je njihove redove. U njihovim jedinicama je takođe primetan nedostatak oficirskog kadra. Loša infrastruktura onemogućuje redovno snabdevanje, a vremenske prilike karakteristične za poznu jesen samo pogoršavaju situaciju. Gladna i umorna vojska dodatno se iscrpljuje zahtevnim manevrima prebacivanja trupa na beogradski pravac koji je, nakon zauzimanja srpske prestonice, naredio Oskar Poćorek. Zarobljeni austrougarski vojnici svedoče o teškom stanju u njihovim redovima: glad, iscrpljenost, nedostatak dopune u ljudstvu i minuciji, pojava zaraznih bolesti.

Podaci o stanju u koje su dospele neprijateljske jedinice učvrstile se generala Mišića u uverenju da je nastupio pogodan trenutak za prelazak u kontranapad. 1. decembra on izdaje naredbu i intezivno radi na neposrednoj pripremi napada. A već 2. decembra, po završetku priprema, general Mišić obaveštava Vrhovnu komandu da će 1. armija 3. decembra u 3 časa ujutro krenuti u napad. Deleći mišljenje generala Živojina Mišića da je sad pravi trenutak da se napadne neprijatelj, Vrhovna komanda istog dana izdaje zapovest za opštu protivofanzivu.

Dok su se srpske snage pripremale za kontranapad, austrougarska komanda je slavila osvajanje srpske prestonice i za 2. decembar pripremala svečanu paradu povodom ulaska u Beograd. Evropske telegrafske agencije već su imale pripremljene vesti o konačnom slomu srpske vojske. U Beču i Budimpešti se organizuju turistički obilasci zauzetog Beograda. Mrski neprijatlj je na kolenima, a njegova vojska je potpuno uništena.

Trećeg decembra, tačno u 3 časa ujutro, počela je snažna artiljerijska priprema srpske vojske, a u 7 časova i velika ofanziva 1. armije. Austrougari su potpuno iznenađeni napadom srpskih snaga. Naviknuti da neprijatelj štedi municiju, dodatno ih je prenerazila silina kojom je po njima „tukla“ srpska artiljerija. Ostvarivši veliko strategijsko iznenađenje, srpska Vrhovna komanda je stekla preimućstvo od presudnog značaja za konačan ishod Kolubarske bitke.

Istog dana u 10 časova vojvoda Stepa Stepanović daje naređenje 2. armiji da krene u napad, a u 13 časova isto naređenje 3. armiji izdaje general Pavle Jurišić Šturm.

Siloviti pešadijski juriš koji je izvela 1. armija je u potpunosti razbio austrougarsku odbranu. Neprijatelj je slomnjen i nateran na povlačenje. 1. armija nastavlja sa napredovanjem. Osvaja greben Prostruga – Rajac – Suvobor i time probija front austrougarskog 16. korpusa. Neprijatelj se povlači u haosu i ostavlja veliku količinu ratnog materijala. Nastavivši gonjenje neprijatelja u pravcu Mionice, 1. armija unosi pravu paniku u redove i 15. austrougarskog korpusa i primorava ga na bekstvo sa fronta. Velike pobede 1. armije se prenose i na ostale srpske armije. Postepeno napreduju i 2. i 3. armija. Srpske snage osvajaju Maljen. Posle teških borbi i uz velike gubitke zauzimaju Kosmaj. 8. decembra oslobađaju Valjevo. Nanose teške poraze Austrougarima kod Čovke i Lazarevca. Napredovanje 1. armije je nezaustavljivo i primorava neprijatelja na neuredno povlačenje prema Šapcu, Loznici i Peckoj.

Austrougarska 6. armija je potučena, a ono što je od nje preostalo prebacuje se u Srem. Prizori izgladnelih i iscrpljenih vojnika koji lutaju bez cilja, ostavljenih teških ranjenika, napuštene kolone topova zaglibljenih u blatu, prevrnutih kola, pobijenih konja, odbačenih pušaka i razbacane municije najbolje svedoče o težini poraza koji su pretrpele neprijateljske snage. Do 12. decembra u Zapadnoj Srbiji više nema austrougarskih vojnika.

Verujući da još ima mogućnosti za preokret, Poćorek naređuje preostalim jedinicama 5. armije da kod Ralje brane prilaz Beogradu. Očekujući takav potez neprijatelja, vojvoda Putnik težište napada srpskih snaga upravo usmerava ka Beogradu, nedozvoljavajući Austrougarima da se konsoliduju i organizuju odbranu. Srpske jedinice osvajaju Parcanski vis iznad Ralje, a zatim pada i druga linija odbrane Ostružnica – Avala. 14. decembra vode se ogorčene borbe na potezu Žarkovo – Torlak. Neprijateljske snage se nalaze u kritičnoj situaciji. Uvidevši da je dalja odbrana Beograda isključena, Oskar Poćorek naređuje definitivno povlačenje svojim jedinicama. Pod okriljem noći ostaci austrougarske 5. armije, preko Save, napuštaju Beograd. Iz straha da će srpska vojska nastaviti svoj pohod, Austrougari za sobom dižu u vazduh svoje pontone i most na reci Savi. 15. decembra Vrhovna komanda je mogla da konstatuje da na teritoriji Srbije, osim ratnih zarobljenika, nema više nijednog neprijateljskog vojnika.

Kolubarskoj bici s pravom pripadaju najsvetlije strane srpske istorije. Jedna od najvećih vojnih pobeda izvojevana je zahvaljujući nadljudskoj izdržljivosti, ogromnom požrtvovanju i besprimerenoj hrabrosti srpskih vojnika i oficira. Polugoli i bosi, izgladneli i iscrpljeni i slabo naoružani, ostvarili su pravo vojničko čudo – pobedili su u svemu daleko nadmoćnijeg neprijatelja.

Najzaslužniji za ostvarenje ovog vojničkog čuda je general Živojin Mišić. On je zbog časa iz vojne strategije koji je održao neprijatelju i nemerljivog ličnog doprinosa pobedi srpske vojske u Kolubarskoj bici dobio čin vojvode.

Odjek velike pobede ostavrene u Kolubarskoj bici je bio ogroman. Malenoj Srbiji su sa svih strana stizale čestitke što je ostala nepokorena i uspela da zada težak udarac Habzburškoj monarhiji. Udarac od kojeg se ona nikad nije oporavila. Zahvaljujući pobedi srpske vojske, Bugarska je odložila ulazak u rat na strani Centralnih sila. Takođe, pobeda srpskih snaga je doprinela odluci Italije da uđe u rat na strani Antante.

Pobeda u Kolubarskoj bici je plaćena velikim ljudskim žrtvama. Ukupno je iz stroja izbačeno 153.373 vojnika, 2.110 oficira i 8.074 podoficira.  Kosti vojnika palih u Kolubarskoj bici pohranjene su u Lazarevcu, u kripti crkve Sv. Dimitrija. Na pločama u kripti su nazivi svih pukova srpske vojske i njihovih komandanata. Kao nigde drugde u svetu, u istoj kripti su pohranjene i kosti poginulih neprijateljskih vojnika.

Literatura:

Mišić Živojin, Moje uspomene; Vojnoizdavački zavod; Beograd, 1969.

Rajs Arčibald, Ratni dopisi iz Srbije 1914 – 1918; Zavod za udžbenike, Kriminalističko-policijski univerzitet, Beograd, 2019.

Holcer Anton, Dželatov smešak, nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914 – 1918, Prometej, RTS, Novi Sad, 2015.

https://www.kcns.org.rs/agora/kolubarska-bitka/

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja