Knjige za narod Matice srpske i izazovi očuvanja identiteta Srba početkom 20. veka

29/07/2017

Knjige za narod Matice srpske i izazovi očuvanja identiteta Srba početkom 20. veka

Autor: prof. dr Saša Marković

U okolnostima kada je na prostoru Ugarske, gde većinski živi korpus srpskog naroda u Austro-Ugarkoj monarhiji na snazi tzv. Zakon o narodnostima čija je tendencija da vremenom, nacionalno uniformiše nacionalnu raznolikost stanovništva, opasnost od gubljenja identiteta je problem sa kojim je neizbežno suočavanje. Ovo utoliko pre kada zvanični statistički podaci Austro -Ugarske monarhije ukazuju na proces opadanja broja nemađarskog stanovništva. Kroz demagošku retoriku o modernizaciji, mađarska politička elita je realizovala projekat o jedinstvenom mađarskom političkom narodu bez obzira na etničku pripadnost i nacionalnu samosvest. Identitet Srba, koji čine svega do 3% stanovništva Ugarske bio je posebno izložen procesu mađarizacije i s obzirom na njihovu tradicionalnu sklonost ka otporu. Suočavanje sa legislativnim procesima odnarođavanja zahtevalo je primenu suptilinijih metoda očuvanja identiteta od onih tokom revolucionarnih borbi 1848/49. Nastanak i razvoj inteligencije među Srbima, nacionalno posvećene i kosmopolitiski orijentisane bio je način uspešnog odolevanja pritisku najpre nacionalne i kulturne dezorijentacije, a potom i asimilacije. Matica srpska kao jedinstvena nacionalna institucija srpskog naroda, sa tim u vezi imala je ogromnu ulogu u nacionalnoj samoodbrani. I mađarska politička elita je to uzimala u obzir i trudila se da sputa i obesmisli bilo kakvu nacionalnu akciju ove institucije. U tome umalo i da uspe zahvaljujući prilagodljivom rukovodstvu Matice sprske čiji je jalovi rad, krajem 19. veka ozbiljno ugrozio identiteski opstanak Srba. Upravo zato, jedna grupa mladih intelektualaca, predvođena Tihomirom Ostojićem pokreće inicijativu o prosvećivanju naroda kao optimalan odgovor na iskušenja asimilacije. Projekat je nazvan „Knjige za narod“ i aktivno sa nesmanjenim entuzijazmom, ali sa promenjivim uspehom se sprovodio sve do 1914. godine. Ove aktivnosti imale su veliki značaj za podršku razvoja srpskog patriotizma i državne strategije nacionalnog programa u ratnim okolnostima 1914-1918.

Proučavajući istorijski razvoj Srba smatramo da je prelomni trenutak za modernizaciju Srba usledio nakon uvođenja reformi u Habzburškom carstvu tokom druge polovine 18. veka. Sekularizacija društva i tendencija potiskivanja konfesionalne uloge u procesu obrazovanja, a potom i njegovog jačanja kroz primenu egzaktnih naučnih metoda dovela je do preispitivanja postojećih pristupa stvarnosti. „Prosvećenost je čovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv. Maloletnost je nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva.“[1] Prosvetiteljstvo je pokret protiv entropije, a razum je bio zamajac uobličavanja stvarnosti. U određenim tumačenjima, ono je bilo otklon od uobičajenih stavova u vezi sa načinom promene postojećih društvenih odnosa i vrednosti koje one uključuju.[2]  U tom otklonu nalazila se nada u mogućnost promena bez nepotrebnog razaranja i ubijanja, ali uz podršku  kreativnom ushićenju koje istrajava u nameri promene. „Neuspeh ili uspeh revolucije nisu dakle znaci napretka, ili znak nepostojanja napretka… Pitanje je znači šta treba učiniti sa tom željom za revolucijom, sa tim  ‘oduševljenjem’ Revolucijom koja je nešto drugo od samog revolucionarnog poduhvata.“[3] Predstavljeno stanovište u vezi sa što mirnijim prelazom iz jedne istorijske epohe u drugu prihvatao je i određen broj srpskih intelektualaca u Austro-Ugarskoj monarhiji početkom 20. Veka. Među njima najistaknutiji je bio Tihomir Ostojić (1865 – 1921). Njegova namera bila je što uspešnije ostvarenje modernizacije srpskog društva.  Međutim, njegov odnos prema zatečenim vrednostima nije odavao utisak neophodne prosvetiteljske trpeljivosti. Nezadovoljstvo postojećim koje je proces prosvetiteljstva trebao da menja, Ostojić je slikovito objasnio kao neophodnu promenu  društva koje je „ogreznulo u tradiciji“[4], ili je „žrtva tupog tradicionalizma:“[5] Tradicija je, kao što vidimo, za Ostojića bila potpuno beskorisna i ukoliko nije mogla da izdrži „sud zdravog razuma“ bilo je potrebno da se „odbaci.“[6] Podsećajući na rad Zaharija Orfelina[7], Ostojić je pisao o njemu  kao o čoveku „koji voli nauku i prosvetu, te hoće knjigama da i svom narodu preporuči i omogući učenje i prosvećivanje.“[8] Njegov naslednik Dositej Obradović bio je središnja ličnost srpskog prosvetiteljstva. „Dositej je glavni predstavnik racionalizma i filosofije prosvećenosti u pravoslavnih Srba… Dositejev glavan zadatak je bio kritika srpskog društva, i to ne samo seljaštva… nego i inteligencije, osobito kaluđerstva.“[9] Poruka Dositejeva, na kojoj je Ostojić insistirao tumačeći i njegove naslednike je bila da se čovek trgne iz okova zavisnosti od rituala i obesmišljenih običaja i da povrati slobodu izbora koja bi njegov etnosni folklor obogatila novim sadržajima i približila drugim evropskim narodima. „On pripada onoj snažnoj srpskoj generaciji koja je u prvoj polovini 19. veka preduzela kolosalan zadatak: da srpski narod preporodi u književnosti, kulturi i društvenom životu, i da ga tako izvede iz orijentalne zapuštenosti i verske usamljenosti i uvede u kolo evropskih kulturnih naroda i u krug općih čovečanskih ideja.“[10] Negovanje  ovog pristupa zahtevalo je otvaranje srpskog društva i suočavanje sa postojećim pogledima kao preduslov uspeha procesa prosvetiteljstva i razvoja nacionalne ideje. „Nacionalna snaga jednog naroda ne pokazuje se u tvrdoglavom odbacivanju svega što je strano, nego u samostalnosti, kojom ona sve što je u bitnosti srodno i upotrebljivo prilagodi svojem biću, podredi ga i stvarajući upotrebi za nacionalna dela.“[11] Pretpostavka  za samostalnost o kojoj je Ostojić govorio nalazila se jedino u razvoju obrazovanja jer je neukost srpskog naroda bila najveća pretnja njegovom opstanku. „Zadremale umne sile naroda“[12] bile su dobar preduslov za odnarođavanje Srba. U okolnostima postojanja Zakona o narodnosti iz 1868. godine i tendencije njegovog prepuštanja mađarskom nacionalizmu, odlučujuće preko školstva i omogućavanja ostvarenja ambicija jedino putem uspona na državnim lestvicama Ugarske, asimilacija je bila najozbiljniji denacionalni proces Srba. Skretanje sa puta na kojem je gubitak identiteta bio prolegomena nestanka Srba, bio je najozbiljniji zadatak svih postojećih kulturnih institucija Srba u Monarhiji. Sa tim u vezi, najznačajniju ulogu u tome trebala je da ima Matica srpska. Ova institucija je krajem 19. veka pokrenula inicijativu „Knjiga za narod“, kao krucijalnu akciju koja treba da okupi svu srpsku iteligenciju oko projekta nacionalnog značaja posvećenog prosvećivanju. S obzirom na to da je ideja doživela fijasko jer „birokratska i buržoaska inteligencija, okupljena oko Matice[13], nije mogla ideju da pretvori u praksu,“[14] Ostojić i njegovi prijatelji su izlaz tražili u njenom agresivnom reafirmisanju.[15] Analizirajući prethodne pokušaje i predloge ostvarenja ove ideje, na kojima je radio i Đorđe Natošević, došli su do predloga prihvatljivijeg koncepta. „U delima koja će da šire u našem narodu moral, iznosiće se načela poštenja, čestitosti i sviju drugih moralnih vrlina. Delima te vrste ide se na to da se poučava naš narod, kako da čuva i neguje lepe svoje običaje iz starina i kako da se kloni zlih ubitačnih navika, bilo da imaju svoga korena u samom narodu, bilo pak da su se odomaćile sa strane. Naročito se napominje da se traži da se napišu dela: o vaspitanju i učenju dece… O zadatku i dužnostim Srpkinja kao žene, matere i domaćice; o zadatku i dužnostima dobrog muža, oca, i domaćina; o dužnostima dobrog momka i devojke; dobroga gospodara i gospođe, dobroga sluge i sluškinje, dobroga trgovca i zanatlije, dobrog opštinara i građanina, dobrog starešine…, dobrog sveštenika, učitelja i učiteljice, naučenjaka, lekara, činovnika, itd.“[16]

Ovo stanovište imalo je holističke namere, a time i podršku[17] i karakter nacionalnog okupljanja radi očuvanja nacije i rasterećenijeg očekivanja od njenog strateškog razvoja. Tadašnji predsednik Matice srpske, Radivoje Vrhovac je u potpunosti bio saglasan sa ovim konceptom, u više navrata naglašavajući ono što je i Ostojić pisao i pozdravljajući nadahnuti idealizam ukoliko ga je bilo. „Narodno prosvećivanje pretpostavlja ljubav, žrtvu, odricanje sebe; ima dakle idealistički karakter.“[18] Interesantno je da je polazište i Ostojiću i Vrhovcu  za apel o narodnom prosvećivanju bilo i delo Đorđa Natoševića Zašto naš narod u Austriji propada. Analizirajući vrlo tešku društvenu, privrednu, demografsku, porodiččnu i kulturnu situaciju kod Srba, Natošević je, možda za razliku od ustaljenog, za ovo neodrživo stanje tražio uzroke, pre svega u nemarnosti svojih sunarodnika.[19]

Oslonac u akciji i obrazovne i moralne[20] obnove saradnici su bili i stvaraoci okupljeni oko časopisa Pokret. Među njima je bio i Stanoje Stanojević koji je preporučio nekoliko pravaca razvoja Matice srpske u kojem je bila ideja „Knjige za narod“. „1) Proučavanje Srba u Ugarskoj u prošlosti i sadašnjosti; 2) rad u ostalim naučnim oblastima s pogledom na srpski narod, koliko sredstva dopuštaju; 3.) putem Letopisa Matica treba da bude tumač i presađivač nauke o Slovenima, kao i najnovijih rezultata svetske nauke, – za inteligenciju; za široke slojeve naroda to isto treba da radi pomoću Knjiga za narod.“[21] Slično stanovište zastupalo je i Književno odeljenje Matice srpske. Ipak do promena je teško dolazilo jer je otpor reformama bio isuviše jak i pravdan je borbom protiv neizvesnog entuzijazma i iritirajućeg nacionalnog uzleta.

Komformizam Antonija Hadžića i Milana Savića[22], predsednika i sekretara Matice srpske na prelazu vekova bila je refleksija postojećeg odnosa srpske društvene elite u Austro-Ugarskoj monarhiji. Dok je za članove Radikalne stranke, koju predvodi Jaša Tomić, Matica srpska radila odgovorno i pravilno, za Liberale Mihaila Polit-Desančića ona je bila „dekadentna“ institucija. “Nikoga ne iznenađuje ovakva protivrečnost ta dva organa, ko poznaje naše prilike. Oni su i u ovom slučaju dosledan izraz svojih ljudi. Istina, u aktuelnoj, dnevnoj politici…“[23] Tihomiru Ostojiću je ponajviše smetalo stranački razdor i politikantsko uplitanje u rad Matice srpske, ali i u celokupan društveni i politički život Srba. „Naši stranački odnošaji žalosni su, vrlo žalosni. Držimo da je to bolesno stanje i da bi trebalo da gledamo da dođemo do zdravih stranačih odnošaja. …U zdravim političkim prilikama stranaka mora biti i nužno je da ih ima. Jedna stranka može da podstakne drugu, pa da joj je koristan rad, u kolimo ume da stvara što bolje i savršenije, pa da i dođe do položaja, da većini naroda daje prava. Ali tu je svagda pretpostavka, da čisto rodoljublje, čisti patriotizam diktira pobude svakoj stranci. Mi Srbi u ovim krajevima, u našim stranačkim odnošajima nismo svagda zadahnuti čistim rodoljubljem, već često niskom sebičnošću…U nas državna vlast i sve što je sa istom skopčano,  može da upliviše na odnošaje naših stanaka, šta više može ih upotrebiti za svoje protiv-srpske celi.“[24]  Uprkos brojnim izazovima i teškoćama, oslanjajući se na značajan broj pouzdanih prijatelja i posvećenih javnih radnika, istrajnost u pristupu stvaranju modernog srpskog društva putem njegovog obrazovanja bila je nepokolebljiva i uoči „Velikog rata“ imala je izvestan uspeh. „Na sednici 30. aprila 1914. godine, sekretar (reč je o Tihomiru Ostojiću – primedba S.M.)  je izvestio da su  Ќnjige za narod’ rasturene u 85.000 primeraka, a moglo je otići još 10.000 da je bilo.“[25]

 

Izvori i Literatura:

Izvori:

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS):

Brojna prepiska i rukopisna zaostavština, pre svega Tihomira Ostojića.

Literatura:

  • Bajić, Đorđe, „Tihomir Ostojić kao pisac udžbenika istorije srpske knjiženosti“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga trinaesta, sveska prva, Matica srpska, Novi Sad, 1965.
  • Vrhovac, Radivoje, „Društveno i narodno prosvećivanje“, Letopis Matice srpske, Novi Sad, knjiga 293, sveska 3, 1913, 1-18.
  • Gelner, Ernest, Nacije i nacionalizam, Novi Sad, 1997.
  • Đere, Zoltan, Prilog proučavanju zakona o ravnopravnosti narodnosti iz 1868 godine, Istraživanja br. 14, Novi Sad, 1992.
  • Imanuel, Kant, „Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost?“; prevod Julijana Beli-Genc, Imanuel Kant, Mišel Fuko, Jirgen Habermans, O prosvećenosti, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2004.
  • Imanuel, Kant, Odgovor na pitanje šta je to prosvetiteljstvo, citirano prema Đurić, Mihailo, Utopija izmene svet, mit, nauka, ideologija, Službeni glasnik, Beograd, knjiga 6, 2009.
  • Kirilović, Dimitrije, Pomađarivanje u bivšoj Ugarskoj, Novi Sad, 1935.
  • Lebl, Arpad, Građanske partije u Vojvodini 1887-1918, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Institut za istoriju, Novi Sad, 1979.
  • Lebl, Arpad, Politički lik Vase Stajića, Novi Sad, 1963.
  • Maletin, Marko, „Tihomir Ostojić, uzor novosadskih đaka pre Prvog svetskog rata“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga trinaesta, sveska prva, Matica srpska, Novi Sad, 1965.
  • Marković,Saša, Vasa Stajić, Prometej, Radio-televizija Vojvodine, 2016.
  • Maticki, Miodrag, „Tihomir Ostojić u kontekstu nacionalnog i prosvetiteljskog programa Matice srpske“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, sveska 1, Matica srpska, Novi Sad, 2016, str. 211-217.
  • Mikavica, Dejan, Mihailo Polit.Desančić, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2007.
  • Matice srpske za književnost i jezik, knjiga trinaesta, sveska prva, Matica srpska, Novi Sad, 1965.
  • Milisavac, Živan, Istorija Matice srpske, 1826 – 1924, Novi Sad, 1965.
  • Natošević, Đorđe, Za što naš narod u Austriji propada, Biblioteka Isidorijana, Beograd, (fototipsko izdanje) 2007.
  • Novaković, Boško, „Hronike i kritike Tihomira Ostojića“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga trinaesta, sveska prva, Matica srpska, Novi Sad, 1965.
  • Ostojić, Tihomir, „Pregled književno beletrističkih listova“, Letopis Matice srpske, uređuje dr Milan Savić, Matica srpska, Novi Sad, knjiga 202 i 203, 1900, 359-372.
  • Ostojić, Tihomir, Izveštaj referenta Redakcijskog odbora, Novi Sad,
  • Ostojić, Tihomir, Dositej Obradović u Hopovu, studija iz kulturne i knjižene istorije, Matica srpska, Novi Sad, 1907.
  • Ostojić, Tihomir, Izveštaj upravnom odboru Matice srpske o svome progonu, rukopis, 2. avgust 1920, Vrnjačka Banja, ROMS, M 5952.
  • Ostojić, Tihomir, Program knjiga za narod, Letopis Matice srpske, knjiga 294, sveska 4, 1913.
  • Ostojić, Tihomir, Program matičinih „Knjiga za narod“, nacrt od člana redakcijskog Odbora, ROMS, M 1802.
  • Ostojić, Tihomir, „Od čega boluje Matica srpska“, Pokret, sveska 4, Srpska manastirska štamparija, 1907.
  • Ostojić, Tihomir, „Narodna misao, ideja oslobođenja i ujedinjenja u istoriji i književnosti Vojvodine“, Letopis Matice srpske, knjiga 300, za godine 1914-1921, Novi Sad, 1921, 34-60.
  • Polit-Dečančić, Mihailo, Besede,  III deo, prva knjiga, Novi Sad, 1910.
  • Popov, Dušan, Srpska štampa u Vojvodini između dva rata (1918-1941), Matica srpska, Novi Sad, 1983.
  • Simonović, Radivoj, Pred Skupštinu Matice srpske u Somboru 1907, Štamparija M. Bikara i drugova, Sombor, 8. septembar, 1907, str. 12, ROMS M 1599.
  • Stajić, Vasa, „Pesništvo i rodoljublje“, Letopis Matice srpske, knjiga 28, sveska 4, Novi Sad, 1912, 1-16.
  • Stanojević, Stanoje, „O izveštajima Književnog odeljenja i Odbora Matice srpske“, Pokret, broj 1, Novi Sad, 1899.
  • Šimunović-Bešlin, Biljana, „Tihomir Ostojić između ličnog i javnog interesa“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, sveska 1, Matica srpska, Novi Sad, 2016, str. 217-231.

[1] Imanuel Kant, „Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost?“; prevod Julijana Beli-Genc, I. Kant, M. Fuko, J. Habermans, O prosvećenosti, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2004, str. 7. Bliže vidi i: Imanuel Kant, Odgovor na pitanje šta je to prosvetiteljstvo, citirano prema Mihailo Đurić, Utopija izmene svet, mit, nauka, ideologija, Službeni glasnik, Beograd, knjiga 6, 2009, str. 283.

[2] “Kant odbacuje revoluciju kao put postizanja prosvećenosti, jer je ona pogodna samo za oslobađanje od loše vlasti, ali ne i za promenu načina razmišljanja.“; Julijana Beli-Genc, „Kantov odgovor“, Kant, M. Fuko, J. Habermans, O prosvećenosti, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2004, str. 43.

[3] Mišel Fuko, „Šta je prosvećenost?“; prevod Vladimir Kapor, I. Kant, M. Fuko, J. Habermans, O prosvećenosti, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2004, str. 30,31. .

[4] Tihomir Ostojić, Istorija srpske književnosti, Izdavačka knjižarnica  Gece Kona, Beograd, 1923, str. 122.

[5] Tihomir Ostojić,  Život Dositeja Obradovića, Knjižara S.B. Cvijanovića, Beograd, 1911,  str. 124.

[6] Tihomir Ostojić, Istorija srpske književnosti, Izdavačka knjižarnica  Gece Kona, Beograd, 1923, str. 122.

[7] „Mogli bismo ga nazvati u prosvetiteljstvu pretečom Dositejevom.“; Tihomir Ostojić, Zaharija Orfelin, život i rad mu, rukopis, 1922, ROMS, M 1496.

[8] Tihomir Ostojić, Istorija srpske književnosti, Izdavačka knjižarnica  Gece Kona, Beograd, 1923, str. 126.

[9] Isto. „On je ne samo najintiligentiniji i najprobuđeniji Srbin XVIII veka, nego i najbolji dotle poznavalač Srpskog Naroda:“; Tihomir Ostojić, „Narodna misao, ideja oslobođenja i ujedinjenja u istoriji i književnosti  Vojvodine“, Letopis Matice srpske, knjiga 300, za godine 1914-1921, Novi Sad, 1921, 34-60, str. 43.

[10] Tihomir Ostojić, „O Jovanu Steriji Popoviću“, Letopis Matice srpske, knjiga 241, Matica srpska, Novi  Sad, 1907, 1-23, str. 6

[11] Tihomir Ostojić, Istorija srpske književnosti, Izdavačka knjižarnica  Gece Kona, Beograd, 1923, str. 5.

[12] Đorđe Bajić, „Tihomir Ostojić kao pisac udžbenika istorije srpske knjiženosti“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga trinaesta, sveska prva, Matica srpska, Novi Sad, 1965,  str. 160.

[13] „Ali na žalost ovaj pokret nisu prihvatili  stariji Matičari, oni su iz konzervativnosti, lične sujete, nerazumevanja, udobnosti…bili protiv svake reforme.“; Milan Ćurčin, „Dr R. Simonović: Pred skupštinu Matice srpske – u Somboru 1907“; Srbobran, broj 198, 6. (19.) septembar, 1907.

[14] Tihomir Ostojić, Program knjiga za narod, Letopis Matice srpske, knjiga 294, sveska 4, 1913, str. 113.

[15] „Prof. Tihomir Ostojić i dr Jovan Radonjić… bili su kolovođe pokreta reforama u Srpskoj Matici.“; A. Fabris, „Matica Srpska“, Srbobran, 21. avtust, broj 130, 1904.

[16] Tihomir Ostojić, Program knjiga za narod, Letopis Matice srpske, Novi Sad, knjiga 294, sveska 4, 1913, str. 128,129.

[17] „Sa stanovišta  etike, rodoljublje i kosmopolitsko osećanje se ne iskuljučuju: zat o što je čovečanstov od nacije daleko nepristupačnija apstrakcija za radnika, nacija se javlja kao najbolji organ preko koga  pojedinac može poslužiti idealima čovečanstva, posrednik preko koga se čovek sporazumeva sa celinom čovečanstva i postaje joj živi član.“; Vasa Stajić, „Pesništvo i rodoljublje“, Letopis Matice srpske, knjiga 28, sveska 4, Novi Sad, 1912, 1-16, str. 9.

[18] Radivoje Vrhovac, „Društveno i narodno prosvećivanje“, Letopis Matice srpske, Novi Sad, knjiga 293, sveska 3, 1913, 1-18,  str. 12.

[19] „Tako je žalosno stanje kod nas svuda i u sva čemu.“; Đorđe Natošević, Za što naš narod u Austriji propada, Biblioteka Isidorijana, Beograd, 2007, str. 70.

[20] „Moralno propadamo svuda…“; Đorđe Natošević, Za što naš narod u Austriji propada, Biblioteka Isidorijana, Beograd, 2007,  str. 7.

[21] Stanoje Stanojević, „O izveštajima Književnog odeljenja i Odbora Matice srpske“, Pokret, broj 1, Novi Sad, 1899.

[22] Ostojić je često polemisao sa Savićem o odgovornosti prema radu Matice srpske, ali je umeo i da održi korektan odnos sa njim, na obostrano zadovoljstvo. „Ja pristajem da se ono što je bilo baci u zaborav i da se naši lični odnosi poprave.“; Pismo Tihomira Ostojića Milanu Saviću, Obnova prijateljskih odnosa, Novi Sad, 10. (23) avgust 1909.

[23] Tihomir Ostojić, „Od čega boluje Matica srpska“, Pokret, sveska 4, Srpska manastirska štamparija, 1907, ROMS, M 5948,   str. 1. Cinizam prema namerama Pokretaša pokazali su Liberali nazivajući ih „Podrepaši“ i kritikujući njihov rad da su im reforme „sasvim nepraktične i neizvodljive.“ Na ovo je reagovao Tihomir Ostojić i u pismu dr Mihajlu Polit-Desančiću, upravniku Branika i lideru Liberalne stranke, vrlo učtivo je pokušao da objasni ideju njihove reformske namere. „Jer Matica ovakva kakva je nije kulturno društvo nego biro. A naši javni organi treba da se bore protiv birokratizma u našim javnim ustanovama…“; Pismo Tihomira Ostojića, Mihailu Polit-Desančiću, 2.(15.) jun 1910. ROMS 22083. Mihailo Polit-Desančić je uvažavao prosvetiteljski rad Ostojića. „Ja vrlo često mislim na Vas. Takova radna snaga  kao što ste Vi, pa sa onim ogromnim materijalom prikupljenim u našoj i tuđoj književnosti, to je retkost.“; Pismo Mihaila Polit-Desančića Tihomiru Ostojiću, O društvenim pitanjima, Novi Sad, 28. arpil 1913, ROMS; 6105.

[24] Tihomir Ostojić, „Hoćemo-li svuda  i svagda terati partizanstvo ?“; Branik, broj 19, 1. (14.) septembar 1904.  U kompleksnoj političkoj situaciji i stranačkoj doslednosti, građaninu je bilo vrlo teško da se pravilno društveno orjentiše. Istom retorikom kritike, u vezi sa identičnim događajem koristili su se svi akteri. „Danas se u Matici srpskoj zacarila nesvest pa i podivljalost.“; Članak „Ideali’ u Matici Srpskoj“, Zastava, broj 193, 28. avgust 1904.

[25] Živan Milisavac, „Tihomir Ostojić, reformator Matice srpske“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga trinaesta, sveska prva, Matica srpska, Novi Sad, 1965,  str. 194.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja